Izvini Bjelogrlicu, ako je bilo problema sa nase strane, ne zameri.

Francuska: Sloboda za Divjaka

Francuska je iznenađena i zabrinuta zbog hapšenja penzionisanog generala Armije BiH Jovana Divjaka u Beču na zahtev srpskog pravosuđa i želi da mu brzo bude ponovo omogućena sloboda kretanja, saopštilo je danas Ministarstvo spoljnih poslova u Parizu.

"Sa iznenađenjem i zabrinutošću saznali smo za hapšenje Jovana Divjaka u Beču", rekao je portparol francuskog ministarstva Bernar Valero. Valero je istakao da je "Jovan Divjak bio među bosanskim Srbima koji nisu prihvatili politiku etničkog čišćenja koju su vodili (bivši lideri bosanskih Srba) Radovan Karadžić i Ratko Mladić" i koji se "borio za postojanje multietničke BiH".

Francusko ministarstvo spoljnih poslova je Divjaku odalo priznanje, jer je "izabrao da ostane u Sarajevu pod opsadom da bi pomogao u odbrani grada".
 
"Njegovo angažovanje nije prestalo nakon rata i Francuska ga je podržala u radu koji je posle rata vodio u korist mladih siročadi", rekao je Valero.
 
Pariz smatra "ohrabrujućom" odluku austrijskih pravosudnih vlasti da pod kaucijom oslobode Divjaka i "nada se da će on brzo ponovo imati slobodu kretanja".
 
Divjak je uhapšen 3. marta na aerodromu u Beču po poternici Srbije. koja ga sumnjiči za organizovanje napada na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, 2. maja 1992.
 
Sud u Beču juče je pustio Divjaka iz pritvora, uz kauciju od 500.000 evra do donošenja odluke i ograničenje da ne sme da napusti Austriju.
 
Divjak koji je rođen 11. marta 1937. u Beogradu, prvi je državljanin BiH nosilac najvišeg francuskog odlikovanja, Ordena Legije časti, koje je dobio 2001. godine. Posle penzionisanja 1993. osnovao je udruženje "Obrazovanje gradi BiH" koje stipendira decu bez roditelja

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/122516/Francuska-Sloboda-za-Divjaka

Nakon "samo - ukidanja optuznica  protiv nalogodavaca i pocinilaca  divljackog bombardovanje Srbije `99 - te " , mozda bi "EUropejci" mogli da razmisle ("svojom glavom iz neke od Embahada" ) da ukinu i sve preostale optuznice protiv zlocina i zlocinaca , koji su pocinjeni nad Srbima ? !

Pa da nakon toga  "Objave  otvorenu sezonu lova na Srbe u neogranicenim kolicinama i trajanju " ...

Za one "manje upucene" :

http://www.pecat.co.rs/2010/03/vek-logora-za-srbe-dvojno-knjigovodstvo-smrti/

a tamo, izmedju ostalog ,  pise :

"...Piše Đorđe Stanković

Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ grubo je gaženje istorijskog nacionalnog bića naroda koji je najviše stradao u Prvom svetskom ratu, te u vreme ratnih vihora prošlog veka često bio sabiran u centre i logore širom Evrope

Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ nije pogled na istoriju Srbije iz drugog ugla. Ovaj lažno istoriografski, ali nikako i benigni pokušaj indoktrinacije Srba naišao je ne samo na prijem srpskih izdavača (izdavač je zabeležio da je knjiga nastala „zahvaljujući podršci književne mreže Traduki, „koju su zajednički osnovali Austrijsko ministarstvo za evropske i inostrane poslove, Savezno ministarstvo inostranih poslova Nemačke, švajcarski Savet za umetnost „Pro Helvecija“, „Kultur Kontakt“ iz Austrije, Gete institut i Fondacija S. Fišer) već je iskrivljena, krnja i nenaučna studija nemačkog autora postala tema dva okrugla stola, te doživela i feljtonizaciju (čime je čini se opravdala svoje postojanje) u nekada srpskoj novini „Politici“.
Bez oslanjanja na naučne metode i bez namere da doprinese naučnoj misli, Zundhauzen grubim zahvatima prelazi preko dvovekovne istorije našeg naroda, nudeći, kao novinu, jedno naručeno i zlonamerno političko čitanje. Kako je u „Pečatu“, po pojavljivanju ove knjige, napisao akademik Vasilije Krestić, ona je pokušaj da se srpskim čitaocima nedovoljno obaveštenim o istorijskim procesima  „pomutiti svest i uveriti ih da su Srbi već odavno, od Prvog srpskog ustanka, od Vuka Karadžića i njegovog spisa ‘Srbi svi i svuda’, Petra Petrovića Njegoša, njegovog ‘Gorskog vijenca’, Ilije Grašanina i njegovog ‘Načertanija’, kao i drugih, bili na putu da postanu zli, da budu krivi za sva zlodela koja su se desila u vreme ratnih zbivanja prilikom raspada Jugoslavije“.
Cilj ovog istorijskog nedonoščeta je da multiplikovano, podržano i omasovljeno prodre u svest, te tezom da je reč o jednom, srpskom narodu sklonom mitomaniji i megalomaniji ospori njegov značaj i legitimiše sve zločine nad njim.  Istorija u takvim slučajevima, postaje „sluškinja politike“. Pisana neistorijskim pristupom penzionisanog nemačkog istoričara, namenjena neistoričarima, ova knjiga je grub rad na gaženju istorijskog nacionalnog bića naroda koji je samo učešćem u Prvom svetskom ratu izgubio trećinu stanovnika, te tako ostao bez trećine genetskog koda.
A kada se tako ideologizovana i subjektivna istorija s akcentom na politici Slobodana Miloševića nađe u masovnim medijima, pokušaj naknadnog opravdanja NATO bombardovanja i odvajanje Kosova s stanovišta američke aparature može se smatrati delom zadovoljenim. Sada već neka svetska medijska kuća, poput Si-En-Ena može preneti pisanje srpske štampe, te unekoliko to tumačiti kao stav dela srpske javnosti.
I kao što je davne 1943. godine Vinston Čerčil na Hardvarskom univerzitetu izjavio: „Kontrolisati ono što čovek misli nudi mnogo veće dobiti od  oduzimanja zemlje ili provincija drugih naroda ili njihovog iscrpljivanja eksploatacijom. Buduće imperije će biti imperije uma“.
Da li Srbija ima svoje hroničare, istoričare i dokumentariste?
Da li Srbija ima ideju državotvornosti? Zašto se nismo poveli za primerom Rusije u kojoj je Medvedev formirao Komisiju za sprečavanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih interesa? Da li je dovoljno da promociju novčano podrže nemačke institucije da bi se jedno delo (u kojem autor iznosi sumnju da je Miloš Obilić bio ugarski vitez) koje potpuno marginalizuje značaj srpkog naroda našlo u orbiti javnog interesovanja? Da li zaboravljamo onog Srbina, koji je po definiciji kroz istoriju svetskih ratova nosio žig čoveka logora?
U tekstu dr prof. Đorđa Stankovića „ Dvojno knjigovodstvo smrti“ koji objavljujemo, slede dokumentovane istine o logorima, stradanjima, zverskim ubistvima srpskih majki i sinova, srpske inteligencije i srpkog seljaštva kroz dva veka naše istorije.
Za mnoge od ovih konclogora smrti veći deo naše javnosti nikada nije ni čuo. Ali je zato rezolucija o Srebrenici postala opšte mesto javnog diskursa, izvinjenje retorička figura predsednika Srbije – i to tamo, poput Srebrenice ili Mađarske, gde činjenice, koje govore u prilog našoj nevinosti, ne trpe izvinjenja.

Nataša Jovanović

..." ...

Jоване Србинее!!!....

Ето доказа колико је партизанска идеологија била ефикасна.

Point de vue
Justice pour Jovan Divjak
 | 09.03.11 | 13h36  •  Mis à jour le 10.03.11 | 13h43

Jovan Divjak, l'un des héros du siège de Sarajevo, était détenu, depuis le 4 mars, dans une prison autrichienne, et, depuis le 8 mars, a été placé en liberté sous caution, mais assigné à résidence. Chaque heure qui passe nous rappelle la honte et les tergiversations pathétiques qui caractérisèrent la diplomatie de l'Europe face à la guerre en ex-Yougoslavie.

Le général Jovan Divjak avait été arrêté, jeudi 3 mars, à l'aéroport de Vienne, à la suite d'un mandat international lancé par le régime de Belgrade pour de prétendus "crimes de guerre". Et, même si le ministre autrichien des affaires étrangères, Michael Spindelegger, s'est rapidement exprimé sur le non-sens que serait une extradition vers la Serbie, la détention du général – tandis que, dans les rues de Belgrade, Radko Mladic, boucher de Srebrenica et d'ailleurs, est libre de ses mouvements – était une atteinte à la raison autant qu'à la morale et à l'idée même de justice européenne.

CAMOUFLET POUR L'HISTOIRE

Entendons-nous. Depuis la bataille d'Azincourt (1415) au moins, il n'existe pas de conflits armés qui ne salissent leurs protagonistes et, à l'issue de chacun d'entre eux, à peu près tous les officiers sont susceptibles de poursuites pour crimes de guerre. A peu près tous, oui - sauf, justement, Jovan Divjak…

Le 6 avril 1992, à la veille de ce massacre qui durera trois ans et demi, Jovan Divjak et Radko Mladic, tous deux généraux serbes et titistes, commandent le secteur militaire de Sarajevo au sein de la JNA, l'armée de Yougoslavie. Or, tandis que l'un, Mladic, se dirige vers Pale, où il prend en main les troupes nationalistes serbes de Radovan Karadzic, l'autre, Jovan Divjak, reste dans la ville assiégée et devient l'architecte de sa défense.

La tâche de Divjak ? Empêcher les forces serbes d'entrer en ville. Son rôle ? Participer à la construction d'une armée bosnienne à partir de milliers de volontaires peu équipés. Ses ennemis ? Les tanks positionnés sur les collines de Lukavica et de Jagomir ; les snipers de Grbavica ; les milices paramilitaires de la purification ethnique.

Divjak ne participe pas à la terrible guerre de Bosnie centrale. Il ne sera pas de la grande offensive libératrice de la Krajina. Il ne bouge pas, en fait, de Sarajevo assiégée. Hiver comme été, on le croise, souriant, chaleureux et digne, dans les rues du quartier de Bjelave, à Sarajevo, à Bistrik, à Hrasno, en Bosnie-Herzégovine, ou sur les lignes de front de Stup, en Serbie.

Dans cette effroyable guerre contre les civils qu'aura été la guerre de Bosnie, les deux signataires de ces lignes peuvent, ainsi que beaucoup d'autres, témoigner qu'il n'y aura jamais eu qu'un parti : celui des innocents traqués, partout dans la ville, par une soldatesque ivre de haine et de violence.

Las de la guerre et de la politique, Jovan Divjak quittera l'armée, peu après les accords de Dayton (1995), pour se consacrer à un orphelinat et à plusieurs autres organisations humanitaires, rejoindre un club d'intellectuels antinationalistes et profiter de sa sympathique popularité dans les cafés sarajéviens.

Prototype de ces hommes de devoir qui, comme l'a dit André Malraux, ont "fait la guerre sans l'aimer", il fuira les associations d'anciens combattants, refusera les honneurs qui lui étaient pourtant dus et consacrera le temps qui lui reste à tenter de renouer le fil de la Bosnie citoyenne, multiconfessionnelle et tolérante d'autrefois. L'assignation à résidence de cet homme est un malentendu aberrant, un camouflet pour l'Histoire, un crime contre la conscience. L'Autriche et l'Europe doivent reprendre leurs esprits et laisser Jovan Divjak retrouver, sans tarder, Sarajevo.

Jean Hatzfeld, grand reporter et écrivain, et Bernard-Henri Lévy, philosophe, membre du conseil de surveillance du Groupe Le Monde.

Jean Hatzfeld et Bernard-Henri Lévy
Article paru dans l'édition du 10.03.11

http://www.lemonde.fr/idees/article/2011/03/09/justice-pour-jovan-divjak_1490557_3232.html

dva junaka oba dva jevreji   . za ovog levija vec znaju svi ,a evo i za zana  :

Jean Hatzfeld was born in Madagascar in 1949, where his father was a teacher. His Jewish parents had moved there seven years earlier, fleeing from the Nazis, but he and his family eventually returned to the Auvergne region.

http://www.lettre-ulysses-award.org/authors04/hatzfeld.html

ДИВЈАК ЈЕ ОРГАНИЗАТОР И УЧЕСНИК НАПАДА У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ
subota, 12 mart 2011 09:57

Та Дивјакова изјава "Не пуцајте!" њега доводи у кривичну одговорност. Она показује да он командује, а прије тога је морала бити наредба да се пуца

Све оно што је Тужилаштво БиХ захтијевало ми смо и испунили и доставили им документа. Стално потенцирамо и тражимо да се истрага о злочину у Добровољачкој улици у Сарајеву оконча, да се подигне оптужница против 15 лица која сумњичимо за то и да се спроведе судски поступак.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" координатор Тима МУП-а РС за истраживање и документовање кривичних дјела ратног злочина Симо Тушевљак. 

Тим МУП-а РС за истраживање и документовање кривичних дјела ратног злочина још 1992. године је започео истрагу о страдањима у Добровољачкој. Шта је до данас урађено?
- МУП РС је још 1992. и 1993. године кренуо са доказивањем кривичних дјела ратног злочина у Добровољачкој. Те активности резултовале су службеним извјештајем 1996. године Тужилаштву у Источном Сарајеву, послије чега је предмет отишао у Хаг. Из Хага је враћен са ознаком "Ц", што значи да није постојало довољно доказа.

Шта је било са предметом када је враћен из Хага?
- МУП РС је 2005. године поново кренуо у истраживање тог кривичног дјела. Истрага је резултовала извјештајем Тужилаштву БиХ у априлу исте године. Тада је поднесен извјештај против 15 лица за која је постојала основа сумње да су починили кривична дјела ратног злочина. У склопу тог извјештаја, који је написан на 48 страна, обрађени су 2. и 3. мај и напади на припаднике ЈНА.

Шта је наведено у том извјештају?
- Напад на припаднике ЈНА почео је 2. маја када је нападнут Дом ЈНА у којем су била цивилна лица на служби у ЈНА. Тада је убијен портир, а рањен потпуковник и војник, цивили су заробљени. Када су из Дома јавили за напад, према њима је кренула хитна помоћ с једне стране, и војници Команде Друге армијске области с друге стране. Тим војницима је постављена засједа и убијени су на Скендерији.

Тај напад је представљен као напад на Предсједништво РБиХ?
- То је била лаж, јер су војници били у санитетским возилима, а и правац кретања припадника ЈНА из Команде Друге армијске области несумњиво показује да су они кренули у правцу Дома ЈНА, а не било гдје друго.

Тужилаштво БиХ је на основу Извјештаја МУП-а РС крајем 2006. године отворило истрагу која још траје?
- Све оно што је Тужилаштво БиХ захтијевало од МУП-а РС, ми смо то испунили и доставили документа. Стално потенцирамо и тражимо да се истрага о злочину почињеном у Добровољачкој улици оконча, да се подигне оптужница против 15 лица која сумњичимо за то и да се спроведе судски поступак. Основни проблем је што се не може "наредити" тужиоцу да заврши истрагу и подигне оптужницу.

Каква је одговорност Ејупа Ганића и Јована Дивјака?
- Ганић је као тадашњи члан Предсједништва донио одлуку о нападу на колону, а био је и врховни командант ТО РБиХ. Као такав, непосредно је учествовао и био укључен у све планиране активности у вези са нападом на припаднике ЈНА 2. и 3. маја у Сарајеву.

А Дивјак?
- Дивјак је био у то вријеме замјеник начелника Штаба ТО РБиХ. Знамо да је он човјек који је организовао и непосредно учествовао у нападу на припаднике ЈНА. Имамо изјаве свједока да је Дивјак два дана раније са другим припадницима ТО надгледао и обилазио положај око Добровољачке, правио планове за напад на Команду Друге армијске области на Бјелавама и осталих објеката ЈНА у Сарајеву. Дивјак је 3. маја носио мегафон и издавао наређења за напад.

Бошњаци, али и поједини представници међународне заједнице истичу да је снимљен како говори "Не пуцајте!".
- Та Дивјакова изјава "Не пуцајте!" њега доводи у кривичну одговорност. Она показује да он командује, а прије тога је морала бити наредба да се пуца. Ми онда постављамо питање: Ко је издао команду да се пуца? Неко мора одговарати за то. Говорио је да не пуцају када је још у транспортеру УНПРОФОР-а у Добровољачкој био Изетбеговић, а када је он напустио улицу почело је убијање војника. Очигледно је да ће се због Дивјака, ако буде желио да говори истину, многи у Сарајеву дебело забринути. Због тога власти у Сарајеву вјероватно и дају новац за Дивјака, да би "купили његову ћутњу".

Како коментаришете чињеницу да документа за изручење Дивјака Министарства правде БиХ нису стигла у аустријско тужилаштво, нити наводно у Амбасаду БиХ у Бечу?
- То је смијешно, не могу се таква документа загубити. То је дипломатска пошта која се не губи, није то стављено у сандуче у Сарајеву и да се чека да дође у Беч. Захтјев за екстрадицију иде службеном поштом са врло јасним адресама и јасно се зна ко то носи и ко испоручује.

Аутор Свјетлана Тадић
Извор Глас Српске, 12. 03. 2011.

http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/54547/cir/Simo-Tusevljak-Divjak-organizator-i-ucesnik-napada.html

Svaka čast Sergeju Trifunoviću.   To se zove karakter.  

Tako je Francuzi.  Pravda za Jovana Divjaka.