U Beogradskom dramskom pozorištu obeležava se sto godina od rođenja Semjuela Beketa

Pisac koji je otvorio vrata novom jeziku

Ostaće zabeleženo da je predstava "Čekajući Godoa" jedno pozorište skoro zatvorila, a drugo otvorila jer je 1956. godine Mira Trailović pokrenula Atelje 212 upravo sa Beketovim komadom

U Beogradskom dramskom pozorištu danas će biti obeležen dan Semjuela Beketa. Od 17 časova pa sve do kasnih večernjih sati moći će da se pogleda snimak Godoa u Beketovoj režiji, portret S. Beketa, dokumentarac o zabrani Godoa u BDP-u 1954, kao i snimak predstave "O, srećni dani". Sto godina od rođenja ovog pisca, rođenog u Irskoj i sahranjenog u Francuskoj, obeležava pozorište koje je 1954. umalo nastradalo zato što je bilo spremno da čeka onoga koji neće doćiÖ U to čudno FNRJ vreme, kada smo imali evropske intelektualce, a sibirske političare, pesnik Dušan Matić doneo je iz Ženeve dramu "Čekajući Godoa". Komad počinje da režira Vasilije Popović (Pavle Ugrinov), a Vladimir, Estragon, Poco i Laki bili su Ljuba Tadić, Rade Marković, Bata Paskaljević i Mića Tomić. BDP je već razbio sociorealistički led igrajući Milera i Vilijamsa, ali Beket je bio, vrlo brzo će se pokazati, isuviše neukusan zalogaj za "ozbiljnu" vlast.

Krležina opaska o nihilizmu

Već u toku proba "nešto" radi protiv predstave da bi do generalne probe bilo jasno da premijere neće biti. O tome ko je zabranio predstavu, da li Krležina opaska o "nihilizmu" bila presudna, ili je samo pokrenula lavinu straha i autocenzure, učesnici ne mogu da kažu ni nekoliko decenija kasnije. U leto 1954. predstava je odigrana u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu. Ostaće zabeleženo da je predstava "Čekajući Godoa" jedno pozorište skoro zatvorila, a drugo otvorila, jer je 1956. godine Mira Trailović pokrenula Atelje 212 upravo sa Beketovim komadom.

O životu & literaturi Semjuela Beketa razgovarali smo sa Mirom Otašević, koja je prošle godine objavila knjigu "Beket i jastog" (Geopoetika). Njena "Beketijana" rastače okamenjenost pisca iz lektire, nudeći prodorne uvide u život i poetiku koja je naglavačke obrnula evropsko pozorište.

- Beket je rano otišao iz Irske, razočaran konzervativnom sredinom, uključujući i njegovu porodicu koja nije imala razumevanje za njegov pokušaj da se bavi literaturom na način na koji je izabrao. Odlazi u Pariz i kao 23-godišnjak upoznaje Džojsa, već etabliranog u umetničkim krugovima u Parizu. U te krugove ulazi i Beket i postaje miljenik zahvaljući Džojsu koji je namirisao njegov veliki dar. Postoji priča da je Beket bio Džojsov sekretar, ali to nije tako, već je reč o ozbiljnom prijateljstvu - kaže Mira Otašević.

Beket je objavio smrt subjekta

Na pitanje zašto je Beket veliki pisac, Mira Otašević kaže: "Ako je Niče objavio smrt boga, Beket je na velika zvona objavio smrt subjekta". Onog časa kada više nema boga, nema ni čoveka, i taj čovek koji bi mogao biti subjekt, ili je potpuno mrtav kao Godo, ili je raspadnut, ili se čuju samo koraci, ili je sve đubrište. Kao u "Dahu", tom komadiću od 49 sekundi, kada se na početku tih 49 sekundi čuje uzdah, a na kraju izdah, i to je sve, kaže Otaševićeva i dodaje da je Beket time otvorio vrata jednom potpuno novom jeziku. Prema njenim rečima, Beket je koristio jezički kliše, redi-mejd frazu, ali krucijalno je da je Beket prvi napravio prelom iz kulture reči u kulturu slike.

- Njegovi poslednji komadi, "Čin bez reči" 1 i 2, "Dah" otvaraju put umetnosti performansa, kulturi slike s kraja 20. i početka 21. veka. To "kako" je Beketov presudni uticaj. To što je postepeno ukidao reč, i na kraju stigao samo do pozorišnih slika. Tih 60-ih, to je bilo ravno čudu - kaže Otaševićeva.
Decenijama kasnije njime su inspirisani Jozef Bojs, Demijan Herst, Robert Vilson, Marina Abramović...


Izvor: Glas Javnosti \ Tatjana Čanak