a gde je leba ti

Tamo gde se drzi Britanska kruna, tamo su i sklonista i rezerve i pokrica.Tamo gde je Rotchild i Loyd.
Ovo drugo je operativa.

Trifković: Srbi ponovo pod Turcima

To što je zvanični Beograd prihvatio Ankaru kao učesnika i arbitra u domaćim i regionalnim političkim procesima predstavlja pojavu bez presedana, ocenjuje politički analitičar iz Čikaga dr Srđa Trifković.

Srbija postaje država s ograničenim suverenitetom ne samo u odnosu na zapadne mentore i protektore vladajuće koalicije, već i u odnosu na neoosmanlijsku vladu u Ankari, dodaje Trifković.

Da li se s neosmanizmom mogu povezati muslimanski zahtevi za autonomijom u raškoj oblasti?
- Na 500.000 kvadratnih kilometara Balkana danas živi oko 60 miliona ljudi. Pravoslavni hrišćani – Grci, Bugari, Srbi i slovenski Makedonci imaju tanku većinu, jedva iznad 50 odsto.

Muslimani – 12 miliona njih u evropskom delu Turske i približno još toliki broj Albanaca, slovenskih muslimana i etničkih Turaka van Turske – čine oko 40 odsto; dok katolika (uglavnom Hrvata) ima tek sedam odsto. Ove zajednice ne žive danas, niti su ikada živele u multikulturnom skladu.

Većina balkanskih muslimana živi u kompaktnim pojasevima teritorije duž Transverzale. Postoje samo dve značajne pukotine u tom lancu. Jedna je u istočnoj Makedoniji, a druga u trouglu Nova Varoš – Prijepolje – Pljevlja u Raškoj oblasti, duž puta i železničke pruge Beograd-Bar. Tako Sandžak predstavlja jednu od najkritičnijih geopolitičkih tačaka na Balkanu.

Za islamiste, ključna demografska pukotina duž zelenog lanca postoji u tri opštine u Srbiji – Priboj, Nova Varoš i Prijepolje. U opštinama Sjenica i Tutin Srbi postoje još samo u tragovima, a u Novom Pazaru ubrzano nestaju.

Gde je u tome uloga Turske?
- Turska je aktivno uključena u premošćavanje te kritične nedostajuće karike na koridoru zelene transverzale, uz neshvatljivu spremnost zvaničnog Beograda da joj taj posao maksimalno olakša. U odnosu na Zukorlića Turska sada lukavo igra ulogu „dobrog policajca“: samo prepustite nama taj vaš problem, Erdoganova je poruka Tadiću, mi ćemo ga držati pod kontrolom kad vi to već ne možete ili ne smete.


Može se uporediti s ulogom SSSR-a u satelitskim zemljama istočnoevropske „bratske zajednice“ pre Gorbačova.A šta na to kaže Beograd?
- Prihvatanje institucionalizovanog prisustva Turske kao legitimnog učesnika u domaćim i regionalnim političkim procesima, pa i arbitra u njima, od strane zvaničnog Beograda predstavlja pojavu bez presedana.

Srbija tako postaje de fakto država sa ograničenim suverenitetom ne samo u odnosu na zapadne mentore i protektore vladajuće koalicije, već i u odnosu na neoosmanlijsku vladu u Ankari.

Notorna činjenica da za dugi niz godina nema ni govora o ulasku Srbije u EU ide naruku turskim ambicijama jer se zvanični Beograd iznenada našao bez alternativnih opcija i bez ideja, da pare ne pominjemo.

Kako na neoosmanizam gledaju Vašington, Brisel i Moskva?
- Americi odgovara da Turcima da otvoren teren na Balkanu za stvaranje sopstvene sfere interesa. Brisel Turcima nudi Balkan kao utešnu nagrada, imajući u vidu da Ankara u EU nikada neće biti primljena. Rusima, pak, odgovara strateško partnerstvo sa Ankarom pošto se Moskva nada da će turski uticaj na Kavkazu i u Centralnoj Aziji predstavljati protivtežu radikalnom vehabitskom islamu.

Šta je cilj koncepta Zelene transverzale?Lanac do Cazina

- Da se označi dugoročni cilj ideologa islamizma, na Balkanu i šire, stvaranja geografski neprekinutog lanca većinskih muslimanskih zajednica ili zajednica pod dominacijom muslimana koji će se pružati od Turske na jugoistoku do Cazina u BiH na severozapadu, kao i da se ojača etnoreligijska samosvest među tradicionalno muslimanskim zajednicama na Balkanu.

Muslimani uskoro većina na Balkanu

Da li je u toku islamski preporod?
-Stopa demografskog rasta je negativna u svim zemljama regiona s hrišćanskom većinom, u nekima katastrofalna. Nasuprot tome, muslimani imaju najveću stopu priraštaja u Evropi, a Albanci su na vrhu liste. Ako se trend nastavi, muslimani će imati prostu većinu na Balkanu do kraja iduće decenije.

Извор

Nisam citirao zbog prostora, ali ovo je jedan od najboljih clanako koje sam procitao.Ovde ima tolike istine da je to neverovatno. Ali covek dotacinje mnogo tema. Ali prvo treba shvatiti sam Islam i ulogu Turaka.
Naime originator Islama su Arapi i njihov prorok Muhamed. Turci su jedan od Kalifata nastalih posle Muhameda (Osmanski) koji se izdigao u Imperiju, ali Turci nisu Arapi.
Posto su oni posle raspada Otomanski imperije, a priliko stvaranja moderne Turske od strane Kemala Ataturka, sve vise poprimali odlicja zapada, Arapi su ih izbacili iz reda bliske brace. Narocito kada su uzeli latinicu kao pismo.
Rusima su Turci bili uvek od pomoci, zbog njihovih Muslimana, koji su uvek bili skloni radikalizmu.
Turska vise ne propoveda radiklani Islam (konvertovanje i Islam i ubijanje)
Iz celog clanka bih izdvojio jednu interesantnu recenicu:

E ovo su Turci naucili od Milosa Velikog. On je zvadjivao Turke, tako sto je jednom davao malo vise a drugom malo manje dukata, pa kada su se tukli medjusobno, slao poruke Sultanu: ako oni ne mogu da vladaju, daj meni ja cu da smirim Srbe. Tako je i dobio naslednu dinastiju, bez obzira sto je bio samo Knjaz.
Tako je i prosirio teritorije i uzeo Nis, jer je dogovarao sa BUgarima i Grcima da napdnu Turke, pa kada je doslo do napada, Knjaz je omanuo da napadne, nego poslao poruku Sultanu: daj ih meni, ja cu da ih smirim. Tako je sirio Knezevinu. Tako da su imali dobrog ucitelja. Ratom se samo gine, politikom i mudroscu se sve postize.
Um caruje, snaga klade valja.Sto je Milos i rekao: ne treba mi mrtav Srbin, nije od koristi, treba mi ziv.
Turska ce svakako ulaganjima da zauzme jedno od mesta gde se pita na Balkanu, tu nema dileme.
Dobro su i Ameri i Turci i Rusi shvatili Velikog Srbina dansnjice. Pusti kandze da otmes svilene carsave, ubijes dete, silujes zenu a kad ti opali samar, a ti bezi glavom bez obzira i vici Papa me izdao majku mu tursku.
Zato i imaju neokomunisti veliku podrsku. Srbi ce biti ti, koji ce razvaljivati bubrege Srbima, a Turci ce lepo reci: ako vi ne mozete da smirite nase Turke, mi cemo ih smiriti nema problema.

KNJIGA KOJA OBJAŠNJAVA TURSKE PROMENE:
ŠTO VIŠE NA DISTANCI, TO VEĆI AMERIČKI PRIJATELJ

U knjizi „Resetovanje: Budućnost Irana, Turske i SAD“  Stiven Kincer smatra da je SAD potrebno partnerstvo sa Iranom i Turskom u cilju stvaranja „moćnog trougla“


SAD-u je potrebno partnerstvo sa Iranom i Turskom u cilju stvaranja „moćnog trougla“ koji bi promovisao kulturu demokratije i borio protiv ekstremizma, pre svega sunitskog u liku Al Kaide, piše turski novinar Mustafa Akjol u američkom „Foreign Affairs“ u tekstu pod naslovom „Malo verovatni trio“.

Iako se Turska distancira od SAD po mnogim pitanjima, zalaganje Ankare za fleksibilniju varijantu islama kao i „suptilnu moć“ na međunarodnoj sceni, itekako ide u prilog SAD. 

„Takva Turska može biti najbolji američki prijatelj“.

U samoj Turskoj na delu je još  nije okončan dvovekovni sukob „zapadnjaka“ (oličenih u Ataturkovom zalaganju za kulturnu revoluciju i sekularizam) i „modernizatora“  (koji teže demokratiji i privatnom preduzetništvu, ali teže očuvanju tradicionalne kulture i vere, što je politika sadašnje islamističke vlade).

U knjizi „Resetovanje: Budućnost Irana, Turske i SAD“ Stiven Kincer (Stephen Kinzer), dugogodišnji američki dopisnik sa Bliskog istoka, predlaže radikalni zaokret u politici Vašingtona prema ovom regionu.

On smatra da je SAD-u potrebno partnerstvo sa Iranom i Turskom u cilju stvaranja „moćnog trougla“ koji bi promovisao kulturu demokratije i borio protiv ekstremizma. 

Taj argument je, naravno, u suprotnosti sa sadašnjim procesima. U ovom trenutku, Iran, sa svojom radikalnom ideologijom i ekspanzivnim nuklearnim programom, jedan je od najvećih izvora glavobolja Vašingtona. Premda je Turska dugogodišnji američki saveznik, njihov odnos je nedavno bio na probi. 

Na primer, u junu je turski predstavnik u Savetu bezbednosti glasao protiv predloga SAD o uvođenju sankcija Teheranu. 

Ovih dana, mnogi u Vašingtonu se pitaju: "Ko je izgubio Tursku?", umesto da razmatraju opsežniju saradnju sa njom.

ŠARGAREPE ZA MAGARCE Ipak, Kincerov projekat o američko-iransko-turskom savezu je dugoročnog karaktera, a ima dovoljno utemeljenja u savremenoj istoriji ovog regiona. Za razliku od drugim islamskih zemalja, Iran i Turska imaju najmanje stogodišnje iskustvo u borbi za političke slobode tokom koje su „produbili shvatanje demokratije i težnje za njom“. To znači da oni dele neke osnovne vrednosti sa Sjedinjenim Državama. Osim toga, Iran i Turska imaju obrazovani srednji sloj – što je osnova za jako civilno društvo. Ove dve zemlje dele i strateške ciljeve sa SAD-om: želju da se Irak i Avganistan stabilizuju i potisnu radikalni sunitski pokreti, kao što je Al-Kaida.

Ipak, ovaj „trougao moći“ ne može se stvoriti u današnjem svetu. Iran će, piše Kincer, morati da se „dramatično promeni“ i postane demokratsko društvo, pre nego što bi se ovaj savez formirao. To je izuzetno teško pitanje i nejasno je kako će biti izvedena ta transformacija. No u međuvremenu, Kincer predlaže dvostruku strategiju: angažovati se sa sadašnjim režimom što delotvornije i čekati dan kada će demokratski orijentisani (kako ih naziva, "pouzdani proamerički") slojevi preuzmu vlast.

Angažman je, naravno, već proklamovana politika Obamine administracije, ali Kincer poziva Vašington da bude hrabriji, tačnije da podstakne "direktne, bilateralne, sveobuhvatne, te bezuslovne pregovore" s Teheranom. Niksonov diplomatski iskorak prema komunističkoj Kini, učinjen je u vreme kada je Peking snabdevao oružjem vojsku Severnog Vijetnama, koja ga je koristila za ubijanje Amerikanaca.

"Nikson nije postavio dobro ponašanje (Kine) kao uslov za pregovore", beleži Kincer. „Shvatio je da diplomatija funkcioniše upravo na suprotan način. Sporazum je na prvom mestu. Nakon toga slede promene u ponošanju“.

Kincer također kritikuje sadašnji ton američke diplomatije, koja ne omogućava ono što on misli da Iranci stvarno traže: "poštovanje, dostojanstvo, obnova izgubljenog ponosa." Ta takozvana politika „štapa i šargarepe“ prema Teheranu je kontraproduktivna. To "može biti prikladno za magarce," piše Kincer piše, „ali ne i u postupanju sa nacijom koja je deset puta starija od SAD“. Ključ u preobražaju Irana od neprijatelja u prijatelja je ne da se režim u Teheranu oseća ugroženim već sigurnijim. 

SUKOB UNUTAR CIVILIZACIJE Druga „noga“ na kojoj bi počivao ovaj trougao: američko-tursko partnerstvo, mnogo je realnija, imajući u vidu njihovu višedecenijsku saradnju. 

Odstupanje Turske od sekularizma izazvao je bespotrebno podozrenje na Zapadu. U stvari, nova orijentacija Turske može povećati prednosti američko-turskih odnosa, kako Kincer strastveno tvrdi. 

Da bismo shvatili zašto, valja odustati od standardne priče o turskoj novijoj istoriji. Prema toj storiji, Turska je nekada bila „bolesnik na Bosforu“, zarobljenik verskog mraka. Onda je Kemal Atatürk sproveo prozapadnjačke reforme i napravio veliki iskorak napred u sekularnom pravcu. Nažalost, sile mraka su preživele u podzemlju i ponovo se pojavile pod okriljem kvazi verske Stranke pravde i razvoja (AKP).

U središtu ove priče je bitka između zapadnog prosvetiteljstva i mračnjaštva. No, u Turskoj prava podela postoji između njenih „zapadnjaka“ i „modernizatora“.

Dok su „zapadnjaci“, na čelu sa Ataturkom, nastojali da reformišu Tursku tako da u potpunosti bude evropska nacija – sa naglaskom na zapadnu kulturu i sekularizam, „modernizatori“ su se zalagali za političke i ekonomske promene, ali su istovremeno insistirali na očuvanju tradicionalne kulture i vere.

Preuzevši kontrolu nad zemljom nakon Prvog svetskog rata, „zapadnjaci“ su nametnuli kulturnu revoluciju „s vrha prema bazi“ (top-down) i koristili vlast da transformišu Tursku. Srž takvog pristupa najbolje odslikavanja njihova često upotrebljavana dovitljiva krilatica – „za narod, uprkos narodu“. Oni su naredili nošenje zapadnjačkog odela, kao što su šešir sa obodom, slušanje zapadnjačke muzike, poput opere. Istovremeno su ukinuli skoro sve verske institucije. 

Međutim, samo mali deo stanovništva je prihvatio ove radikalne promene, što je uverilo revolucionare da odustanu od demokratije u korist „dobronamernog“ autoritarizma. 

„Moderznizatori“ su se, sa druge strane, zalagali za demokratiju i reformisanje Turske kroz ekonomski razvoj, uključujući slobodnu trgovinu i privatno preduzetništvo. 

Premijer Adnan Menderes, koji je došao na vlast 1950. na prvim slobodnim izborima u zemlji, ubrzo je postao ikona „modernizatora“. On je zaustavio kulturnu revoluciju, popustio pritisak na religiju. Istovremeno, predvodio je ekonomski procvat zemlje, što mu je omogućilo tri izborne pobede za redom. 

No, on se zbog svoje politike zamerio „zapadnjacima“ i proataturkovska hunta ga je ubila 1961. godine. „Baklju modernizatora“ preuzeo je tokom 80-ih premijer Turgut Ozal (kasnije je izabran i za predsednika). Na kraju, od 2002. liniju „modernizatora“ nastavio je osnivač Stranke pravde i razvoja (AKP) i aktuelni premijer Tajip Erdogan. Njegovo političko izvorište je treća snaga u Turskoj – islamizam. No, vremenom se ova partija transformisala: iz pragmatičnih razloga, ali i sve liberalnije baze na koju računa – rastuće islamske srednje klase. Stoga, bez obzira na versku retoriku – APK se odrekla najvišeg istinskog cilja islamista – stvaranja islamske države. 

Razlike između „zapadnjaka“  i „modernizatora“ utiču i na tursku spoljnu politiku. „Modernizatori“  nikada nisu delili ideološko gnušanje „zapadnjaka“ prema Istoku. Naprotiv, nakon hladnog rata počeli su da se otvaraju prema njemu. Tokom hladnog rata, Sovjetski Savez je dominirao Balkanom, Kavkazom i Bliskim istokom, tako da se Turska osećala izolovanom i okružena neprijateljima. Posle raspada SSSR, tadašnji turski predsednik Ozal je posetio mnoge arapske i centralnoazijske prestonice, utirući put i jačoj eknomskoj saradnji. Istovremeno, on je održavao bliske veze sa SAD i drugim saveznicima u NATO.

Nakon Ozalove smrti 1993, Turska je pretrpela „izgubljenu deceniju“ sa nestabilnim koalicionim vladama, posrednim državnim udarom kada je premijer podneo ostavku zbog vojnog pritiska, kao i dve teške ekonomske krize. U zemlji je preostalo veoma malo kapaciteta kao i interesa za vođenje nezavisne spoljne politike. No, to se promenilo dolaskom AKP na vlast 2002. Ova partija se odmah suočila sa sudbonosnim izazovom – da li da dopusti američkim snagama da koriste tursku teritoriju za invaziju na Irak. Našavši se u procepu između ključnog saveznika i nepopularnog rata, vlada koju je formirala AKP se nerado zalagala za otvaranje truskih granica za američke trupe. Međutim, parlament u kome je većinu imala ova partija, nije to prihvatio, na iznenađenje SAD i mnogih drugih. 

Iako Ankara u početku nije bila sigurna da li je postupla ispravno, uskoro je stvoren skoro nacionalni konsenzus da je rat u Iraku katastrofalan i da je Turska dobro učinila ostavši po strani. Zbog odbijanja da podrži invaziju Iraka, Turska je sticala sve veću popularnost širom Bliskog istoka, što je ojačalo ne samo prestiž njene diplomatije već se i veoma povoljno odrazilo na poslovanje njenih biznismena. 

U tom kontekstu treba tumačiti i glasanje Turske protiv sankcija UN prema Iranu. Turci su shvatili da mogu dobiti – i na uticaju i ekonomski – odbijajući da se priključe SAD kada procene da one deluju preterano agresivno. 

Iako Turska deli mnoge spoljnopolitičke ciljeve sa Sjedinjenim Državama, ona teži da ih ostvari korišćenjem „meke moći“ (soft power), što se pokazalo i poslednjim pristupom Teheranu.

Turska i Brazil su u maju ubedili Iran da potpiše sporazum o slanju nuklearnog materijala za obogaćivanje uranijuma u inostranstvo u zamenu za ekonomske podsticaje Zapada. Samo šest meseci ranije, SAD nisu uspele u nastojanju da privole Teheran na sličan dil. No, umesto da pohvali napore Turske i Brazila, Vašington je ocenio da je to nedovoljno i insistirao na sankcijama. Takav stav je iznenadio Erdogana jer je smatrao da je Barak Obama pisao njemu i brazilskom predsedniku Luli da Silvi u aprilu sa molbom da pregovaraju sa Iranom upravo o takvom sporazumu. 

Mada je Obamina administracija tvrdila da je Ankara pogrešno shvatila pismo, mnogi u Turskoj smatraju da je američki predsednik zapravo popustio pred agresivnijim stavom Kongresa SAD.

LOŠA VEST JE DOBRA VEST Sadašnja Turska nije prolazna tvorevina AKP-a, kao što neki pretpostavljaju, već ima svoje dublje i trajnije uporište. Rast ove partije je mnogo više posledica promena u turskom društvu nego što je njihov uzrok. Nova muslimanska preduzetnička klasa, koja je nastala zahvaljujući Ozalovoj revoluciji uvođenja slobodnog tržišta tokom 1980-ih, brojčano i ekonomski nadmašuje staru sekularnu elitu. Ova klasa čini bazu „modernizatora“ i njihova vizija će verovatno biti glavni vodič Turske u godinama koje dolaze. 

Turski „modernizatori“ nisu ni socijalisti poput lidera Venecuele Uga Čaveza, koji žele da ukinu kapitalistički sistem, niti radikalni islamisti nalik predsedniku Irana Mahmudu Ahmadinedžadu, koji teži da uništi Izrael. U stvari, Erdogan je nekoliko godina nastojao da ojača diplomatske odnose Turske s Izraelom – osuđujući  antisemitizam, posećujući Tel Aviv, otvorivši prostor izraelskim kompanijama za poslovanje u Turskoj, ugošćavajući izraelskog predsednika Šimona Peresa, te inicirajući posredne mirovne pregovore između Izraela i Sirije. 

Do raskola je došlo tek krajem 2008, kada je Izrael preduzeo katastrofalne napade na Gazu – što je Erdogan doživeo kao uvredu jer je ugostio tadašnjeg izraelskog premijera Ehuda Olmerta zbog mirovnih pregovora samo četiri dana pre toga. Jaz je produbljen ove godine zbog napada izraelske mornarice na turski humanitarni brod koji je plovio ka Gazu. Tom prilikom je poginulo devet turskih državljana. 

Po rečima šefa diplomatije Ahmeta Davutoglua, turska vladajuća partija se zalaže za mirni i prosperitetni Bliski istok integrisan preko trgovine i investicija. Taj pristup se u velikoj meri podudara sa ciljevima SAD. Postoje razlike u stilu, ali Turska će nastaviti da se distancira od Sjedinjenih Država ako budu nastojale da ostvare svoju viziju korišćenjem ogoljene sile umesto suptilne moći koju Ankara upotrebljava. 

Da li je to dobra ili loša vest za SAD zavisi od toga kako se gleda na njene spoljnopolitičke ciljeve. Da li Vašington traži što lojalnije saveznike u večnoj igri odmeravanja ogoljene sile? Ili, da li se može osloniti na nezavisnim, diplomatiji sklonim partnerima u promovisanju bezbednosti i prosperiteta u sve složenijem svetu?

Ako se teži ovom drugom pristupu, nova Turska je, kao što kaže Kicner, dragocenost. Činjenica da je Turska "pobegla iz američke orbite", omogućila joj je prestiž  koji će biti koristan i za Sjedinjene Države. Sada, „Turska može da ide na ona mesta, angažuje partnere i pravi sporazume, koje Amerika ne može“, smatra Kicner.   

OD NULE DO HEROJA Osim diplomatije, najvredniji doprinos Turske napaćenoj regiji mogao bi biti njena sinteza islama, demokratije i kapitalizma. Na Zapadu se godinama smatralo da Turska kojom vladaju “zapadnjaci“ upravo nudi taj model. No, kako i Kincer objašnjava: "Tokom većeg dela moderne istorije, islamski svet je gledao na Tursku kao na otpadnika“, bez „verskog legitimiteta“, koji se ponaša kao „sluga Vašingtona“. 

Sada, postajući sve više islamska, moderna i nezavisna, Turska je konačno postala privlačna za Arape. Zaista, prema nedavnom istraživanju jedne agencije u Ankari, zapanjujućih 75 odsto ispitanika u Egiptu, Jordanu, Libanu, na palestinskim teritorijama, Saudijskoj Arabiji, Siriji, gleda na Tursku kao na model za sintezu islama i demokratije.

Stoga nije čudo što su turski proizvodi postali popularni na Bliskom istoku u poslednjih nekoliko godina a arapski turisti su preplavili Istanbul. Mada ih neki konzervativni klerici zabranjuju, turske sapunice su hitovi na arapskim televizijama širom regiona, promovišući fleksibilniji i individualistički oblik muslimanske kulture. Turski preduzetnici su, u međuvremenu, uložili milijarde u zemljama Bliskog istoka. Sufi-nadahnut Gülen pokret, na čelu s Fetulahom Gülenom, popularnom turskim klerikom, otvorio je više od 1.000 škola od Azije do Afrike, s ciljem stvaranja generacije učenika upućenih u sekularne nauke i specifičnu, tursku formu Islama. 

Ovo bi trebalo da omogući novu dinamiku i nije alarmantno. Turska verzija islama je uvek bila fleksibilnija od ostalih formi, kao što je saudijski vehabizam. Štaviše, u poslednjih nekoliko decenija postajao je čak liberalniji s obzirom da je turska srednja klasa postajala sve sklonija individualizmu i podržava teološke reforme.   

Jedan turski komentator nedavno je primetio u svojoj kolumni u islamskim dnevnim novinama „Yeni Safak“  da mlade generacije žele da slušaju o „Kuranu i slobodi“, a ne o „Kuranu i poslušnosti“.

Naravno, Turska je daleko od savršene zemlje. Dva veka duga borba da postane moderna i demokratska država jedva da je okončana. AKP je u velikoj meri doprinela tim naporima podstičući političke i ekonomske reforme na dobrobit ne samo konzervativnih muslimana nego i nemuslimanskih manjina. Ali, predstoji još mnogo toga da se uradi. Erdoganu prestoje sledeće godine izbori i moraće da pokaže veću tolerantnost prema drugačijem mišljenju ako želi da ponovo pobedi. Treba da bude oprezan kako bi se izbegao rizik prevelikog približavanja Iranu, Hamasu ili drugim islamistima, što bi podrilo kredibilitet Turske na Zapadu - ravnoteži kojoj predsednik Abdulah Gül istrajnije teži. 

U međuvremenu, cela zemlja mora da se angažuje na rešavanju svog najtežeg domaćeg problema: 25-godišnjeg oružanog sukoba s kurdskim nacionalistima. S obziroma da se vojno rešenje pokazalo neuspešnim, angažman po ugledu na britanski sa Irskom republikanskom armijom može biti sada jedna od opcija, ali do sada inicijative AKP-a su bile previše bojažljive, a stav opozcije takođe nije od prevelike pomoći. 

U svojoj knjizi Kincer ukazuje na domaće problema i podseća čitaoce da Turska treba i dalje da se razvije da bi postala uticajan globalni igrač. Ali on kaže da Sjedinjene Države takođe treba da se menjaju tako što će postati skromnije na globalnoj sceni. Po njegovom mišljenju, Amerikanci treba da shvate da „im nedostaju neki od istorijskih i kulturnih instrumenata neophodnih da bi uspešno delovali na Bliskom istoku i okolnim regionima“. Ako prihvate tu istinu i priznaju da im je potrebna pomoć, "Turska će postati najbolji američki prijatelj“.

Turska je spremna da igra tu ulogu, tako da je ovaj deo Kincerovog „trougla moći“ sasvim moguć. Ali potencijal za Iran da kompletira je, za sada, ograničen snažnim političkim preprekama. Jer, kako Kicner ističe: „plamen slobode još uvek gori u Iranu - iako mu, za razliku od Turske, nije dozvoljeno da gori u javnosti“. 


RSE
http://www.standard.rs/vesti/41-svet/5343-knjiga-koja-objanjava-turske-promene-to-vie-na-distanci-to-vei-ameriki-prijatelj-.html

  judeo-liberalni svetski poredak je turskoj dodelio ulogu regionalne sile u ovom delu evrope . razlozi za to su vishestruki :

- turci su oduvek bili manje anti-jevrejski raspolozeni od ostalih islamskih naroda . i pored nedavnih dogadjaja , turska ostaje saveznik (chitaj sluga  ) jevrejskih krugova i model islamske drzave koji bi po judeo-liberalima trebalo da slede i ostali muslimani .

- judeo-liberalima smeta ujedinjavanje evrope na evropskim osnovama . shta bi bilo kad bi evropljani smogli snage da zahtevaju evropu za evropljane ? zbog toga se islamizacija evrope potpomaze pod parolom "multikulturalizma" ,a pored miliona turaka u samoj evropi sad se tu zele ubaciti i desetine miliona iz turske . jasno je da evrope sa turskom vishe nije evropa , odnosno ne predstavlja nikakvu opasnost za jevrejske gazde 

- kontrola balkanskog poluostrva predstavlja josh jedan razlog za potpomaganje turske . balkanski narodi su oduvek bili svojeglavi  i pitanje je shta bi se desilo ako bi ostali prepushteni sami sebi . judeo-liberalima nikako ne odgovara stvaranje jakih nacionalnih blokova . zbog toga se formira turska kao pretnja s jedne strane kojoj bi EU bila kontra balans s druge . drugim rechima , ako ne budete radili shta trazimo , pusticemo na vas turke i josh cemo im pomoci u tome .

------------------

 sama uloga tadica i njegove pljachkashke ekipe je u celoj stvari minorna . oni su dobili zadatak koji moraju da ispune , i kao i uvek do sada , oni ga ispunjavaju . interes nacije za njih ne postoji - njima su najbitniji sopstveni interesi

зна се који су народи под Османлијама водили главну реч.

а ни ви западњаци се нешто посебно не гадите Турака.Увек су служили ''намени''! (sinteza islama, demokratije i kapitalizma.) и оно што са тим иде (швапски аутомобили,фински телефони,швајцарски лекови,амаерички авиони и новац у британским банкам).... звучи примамљиво 

mi zapadnjaci ?  . prochitaj ovo 

In response to this, Sultan Mehmed II raised an army of around 60,000 troops and 30,000 irregulars  and in the spring of 1462 headed towards Wallachia. Mehmed was greeted by a forest of stakes on which Vlad had impaled 20,000 of Mehmed's previous Ottoman army.


https://secure.wikimedia.org/wikipedia/en/wiki/Vlad_III_the_Impaler

To je Drakulin sin poznat i istoriji kao Vlad Kolac.Dok je Drakula bio Vojvoda Vlaske, njega su Turci uzeli i Stambol. To je bio obicaj, da uzmu dete i drze ga kao taoca. Vlad je naucio visoke skole, turski je govorio kao maternji a inace dobar poznavalac konja. Kada je Drakula skoncao kod Madjara u jednom zamku u Transilvaniji, Vlad mladji je preuzeo rumunski presto. Medjutim interesantno je kako je on zarobio tih 20.000 Turaka.
On je nocu pred bitku, sa par njegovih pajtasa usao u Tusrke satore, trazeci Mehmeta. No Mehmed je bio peder, pa ja imao decaka, koji je imao svoj sator. Tako da ga Vlad nije nasao u satoru. Ali sve jedno, posto je govorio dobro turski, razglasio je da su Vlasi usli u satore i da su obuceni u Turke i govore turski. Nastao je nevidjen pokolj medju samim Turcima u toku noci, kad se ujutro Vlad pojavio sa svojima i samo ih pokupio.
Inace poznat po surovosti i prema soptvenim lopinama, kazu da je imao obicaj da baci kesu dukata na sred puta i da se vrati sledeci dan, da je nadje gde je bacio. Niko nije smeo da dira tudje, jer je kazna bila samo jedna: nabijanje na kolac.
Sta bi bilo da je danas vladao?

Када вас питам како је могуће да Турску истовремено називате "америчким слугом, јадном банана државом која нема сопствени суверенитет," а истовремено је називате "страхотним васкрснућем Отоманске империје, језивом суперсилом која ће ускоро прогутати Балкан,"
ви ми одговорите да је у ствари итекако могуће да је обоје тачно.

Па, да ли то значи да наша земља и Борис Тадић, коју такође називате америчком банана државом, такође истовремено може бити и фантастична сила ?