Turbo-folk je izlečio Balkan :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Turbo-folk je izlečio Balkan

Muharem Bazdulj, poznati sarajevski pisac, u ekskluzivnom intervjuu osvrće se na majski dan u kome su se desili jubilej Zvezdinog osvajanja Evrope i odlazak Ratka Mladića u Hag, govori o tome zašto Barselona neće zavesti diktaturu u evropskom fudbalu i otkriva šta će buduće enciklopedije u regionu pisati o Emiru Kusturici

Sarajevski pisac Muharem Bazdulj spada u najveće književne zvezde na prostoru bivše Jugoslavije. Oni koji više prekopavaju kioske sa štampom od knjižara prepoznaju ga po fantastičnim kolumnama i tekstovima koji redovno izlaže u svim najznačajnijim magazinima i dnevnim listovima od Triglava do Tetova, u kojima obrađuje teme od Kundere, preko benda U2, pa sve do Lionela Mesija.
Objavio je nekoliko knjiga, a onu naslova „Druga knjiga" u engleskom prevodu objavio je „Northwestern University Press" (Ilinois) i to u čuvenoj ediciji „Writings from an unbound Europe".

FK „Crvena zvezda" u Skupštini Beograda obeležio je 20 godina od Barija. Istog dana, na samo nekoliko kilometra od tog mesta, u avionu „falkon" Ratko Mladić je otišao u Hag. U čemu je simbolika?

- Koincidencija je zapravo jako zanimljiva i neki ambiciozan autor bi verovatno mogao da napiše celu esejističku knjigu o Srbiji poslednjeg dana maja 2011, a na fonu ta dva detalja. Ipak, vredi odmah povući crtu i razgraničiti te dve stvari i na čisto formalan način: jedna je događaj (izručenje Mladića), a druga je obeležavanje godišnjice događaja. Zvezda je zapravo osvojila Kup šampiona u vreme kad su vojnici i oficiri JNA, a s njima i Ratko Mladić, sa svojih kapa skinuli zvezde petokrake. To proleće 1991. godine je zapravo vreme smrti Jugoslavije, a ta šampionska generacija Zvezdina bila je u pravom smislu jugoslovenska. Uostalom, ponajbolji igrači izuzev Stojkovića nisu bili iz Srbije (Pančev, Prosinečki, Savičević). Iako je u Bosni, recimo, u vreme SFRJ navijanje za Zvezdu ili Dinamo bilo način za isticanje vlastitog srpskog odnosno hrvatskog identiteta (za razliku od Partizana i Hajduka koji su doživljavani kao svejugoslovenski klubovi), te 1991. godine, u osvit rata, u Bosni su ljudi u ogromnoj većini strastveno navijali za Zvezdu u njenom pohodu na Kup šampiona. Ja sam imao četrnaest godina, ali se toga dobro sećam. U Sarajevu se, recimo, posle pobede u finalu slavilo toliko masovno da je sutradan na konferenciji za štampu, a nakon što je mesecima tvrdio da se u Sarajevu stvara antisrpska atmosfera, Radovan Karadžić priznao da je takvo slavlje dokaz da ta atmosfera baš i nije toliko antisrpska koliko je on dotad mislio. Nije prošla ni godina, a Karadžić i Mladić, zajedno sa Arkanom, vođom Zvezdinih navijača, počeće, uz sve ostalo, nemilosrdno da granatiraju to isto Sarajevo. Ova koincidencija, dakle, kao da potcrtava intenzitet tragedije koju nam je svima doneo raspad Jugoslavije; pre dvadeset godina ovdašnji su fudbalski timovi bili na krovu Evrope, a danas je celi taj „jugoslovenski istorijski prostor" za Evropu uglavnom sinonim za zločine.

Mnogi pričaju da je Srbija odabrala pravi momenat za hapšenje i izručenje Mladića. Da li to možemo okrenuti i ovako: trenutak je povoljan i jer nas danas, u trenutku aktuelnog Rolan Garosa, svi gledaju kroz Novaka Đokovića, a ne kroz Mladića i Karadžića? Svi će u budućnosti više pamtiti guzu Ane Ivanović od svedočenja Biljane Plavšić.

- Ne bih išao toliko daleko u okretanju, ali mislim da neki previše insistiraju na toj priči o pogodnom tajmingu. Ja mislim da je važno da je do hapšenja i izručenja došlo i da sledi suđenje. Profesionalnim cinicima verovatno bi svaki mogući datum hapšenja bio dokaz za nekakvu kalkulaciju. U tom smislu interesantno je da na mitinzima podrške Mladiću u Republici Srpskoj Borisa Tadića nazivaju izdajnikom srpstva, dok ga istovremeno dežurni publicistički moralisti širom takozvane regije proglašavaju nacionalističkim kalkulantom koji mirnim putem nastavlja Mladićevu ratnu politiku. U oba slučaja, sam animozitet prema konkretnoj osobi je značajniji od retorike kojom se taj animozitet pojašnjava, jer retorika zapravo skriva sličnost te dve pozicije, koje su samo na prvi pogled jako različite. I jednima i drugima, naime, odgovara da se cela Srbija poistovećuje s Mladićem, pa su im hapšenje i izručenje pokvarili koncepciju.

Kada si video prvu sliku Mladića sa onim radničkim kačketom, šta si pomislio? Da li možda i da svi begunci, kada ih konačno uhvate izgledaju bezopasno?

- Setio sam se jedne Gogoljeve rečenice, za koju u stvari i ne znam odakle potiče. Čuo sam je iz usta mađarskog pisca Đerđa Konrada u dokumentarnom serijalu neke francuske televizije koji se zvao „Svedoci istorije" i koji je TV Sarajevo upravo tokom rata nekoliko puta prikazivala. Konrad je tu citirao Gogoljevu rečenicu: „Vrag je plitak". Predrasuda je, naime, ona romantičarska miltonovsko-bajronovska vizija đavola kao lepog, strašnog, dubokog i glamuroznog. Zlo je banalno i svakodnevno, to svako može videti i zaključiti i bez Hane Arent. Većinu ljudi u kršenju zakona ne sprečavaju moral ili etika, nego isključivo strah od kazne i krivični zakonik. Upravo je osećanje nekažnjivosti i navelo tolike silne „komšije" da se odaju zločinima i genocidu. To je još jedan razlog zbog kojeg je suđenje Mladiću važno - ta demonstracija kažnjivosti. Naravno da nijedno suđenje nikad nije donelo punu satisfakciju žrtvama i njihovim porodicama, suđenja su zapravo važnija za društvo u celini nego za one koji su zločinom najpogođeniji.

Hapšenje Mladića je poslednji razlog ili slučaj zbog koga smo se ponovo našli u udarnim vestima svetskih televizija. Kako ćemo se navići da smo sada samo mali narodi koje iz anonimnosti mogu izvući samo Đoković, Kostelić, Džeko...?

- Dobro pitanje. Možda je problem s navikavanjem na tu činjenicu to što još većina pripadnika „malih naroda" pamti da nisu bili toliko mali, da pamte SFRJ koja nije bila mala.

U tvojoj knjizi „Sjetva soli" pominje se čuvena naci žurka u Sarajevu, koja je održana 1988. Po čemu je značajan taj događaj? Zato što su se na njemu našli danas bitni likovi na kulturnom prostoru cele bivše Jugoslavije ili je to bio dokaz i da Sarajevo može da iznedri nepodobnosti a ne samo mejnstrim bendove dobre viceve?

- Bila su mi zanimljiva oba ta aspekta pomenute teme, ali mi je literarno bio najinteresantniji taj, skoro bih rekao, tranzicijski spoj dve forme mikrototalitarizma. Mislim da je u vreme hladnog rata Kundera kazao da ljudima na Zapadu privatnost ugrožavaju mediji, a na Istoku policija. Ovde je postojala sprega policije i medija. Socijalizam je već bio skoro na izdisaju, pa policijska represija nije bila toliko žestoka kao što bi možda bila nekoliko godina ranije, ali su se na učesnike te žurke zauzvrat okomili mediji. Na neki način time kao da je anticipiran i budući razvoj događaja, a kad je reč o hajkama i ideološkom egzorcizmu.

Da li ova strašna ekipa Barselone, uprkos tome što se gušimo u lepoti Mesijevih i Ćavijevih poteza predstavlja i opasnost da fudbal izgubi onu neizvesnost pred katalonskom „diktaturom" i da je sada sve predvidljivo?

- Ne, te opasnosti nema. To je jedna od bezbrojnih lepota fudbala i jedna od njegovih prednosti u odnosu na rukomet ili košarku. Ne može Barselona s Mesijem i Ćavijem u Ligi šampiona biti ono što su nekad u NBA bili Čikago Bulsi sa Džordanom i Pipenom. Razlog je zapravo jednostavan. Koliko god sportski novinari i komentatori uoči svake velike utakmice izražavali želju da „bude puno golova", tajna nepredvidivosti fudbala je zapravo u malom broju golova, a u odnosu na druge slične sportove. Upravo zato u fudbalu statistički ima mnogo više iznenađenja nego u bilo kojem drugom sportu, upravo zato uopšte nije sigurno ne samo da će Barselona odbraniti titulu u Ligi šampiona (što uostalom, čini mi se, dosad nije uspelo nikom) nego i da će odbraniti titulu u španskoj Primeri.

U svetlu današnje Barselone možemo da se osvrnemo ponovo na Bari i Zvezdu. Bio je to poslednji eksces oličen u tome da jedan „mali" klub osvoji titulu prvaka Evrope. Notingem forst, Steaua, Zvezda... ovakvi slučajevi sad su nemogući. Smeta li ti ovolika predvidljivost?

- E, to je već druga stvar. Smeta mi, naravno, a taj je fenomen opet posledica dve stvari. Jedna je prelazak s kup sistema na liga sistem, makar u prvoj fazi, a druga je sve veća količina novca u današnjem fudbalu. S jedne strane, autsajderima je uvek lakše u kup sistemu, što se, uostalom, svake godine potvrđuje u nizu nacionalnih kupova, a s druge strane, novac koncentrisan u nekolicini najvećih klubova onemogućuje „malima" kontinuitet. Uprošteno do kraja, kad danas neki „mali" klub uđe, recimo, u grupnu fazu Lige šampiona i tu časno ispadne, već na kraju te iste sezone giganti će ga očerupati i odvesti mu najbolje igrače. Ipak, utešno je kad vidimo da je Porto koji ne spada u tu najužu elitu najboljih klubova iz pet najjačih evropskih liga pre nekoliko godina ipak osvojio Ligu šampiona. To je dokaz da „srednji" klubovi, ako već ne i „mali", još imaju neke šanse u borbi sa najvećima.

Ako se dobro sećam tvoje rečenice, opisao si da će identifikacija ljudi rođenih u bivšoj Jugoslaviji ličiti na susrete anonimnih alkoholičara u holivudskom filmu. Šta je danas Jugoslavija? Uvoz-izvoz lakih nota, veza Severine i bogatog Beograđanina, Hari Mata Hari u Sava centru, ili Jugoslavija danas najviše živi u aktuelnoj sezoni rijalitija „Big brother"?

- Ta moja rečenica zapravo je kritikovala sve uobičajeniju navadu da se cela priča o Jugoslaviji svodi na trivijalno i na privatni trač: na sećanja na ekskurzije i letovanja, anegdote iz JNA, skoro turističke klišee. Jugoslavija je pre i iznad svega bila politička ideja, politički projekat i ne može se priča o Jugoslaviji svesti na priču o elementarnoj nepogodi; eto, nešto je bilo, nešto se desilo pa je prošlo, i mi se sad sećamo šta smo sve radili dok je to trajalo. Upravo se na tom tragu velika medijska pažnja i daje pomenutim pojavama. Po meni je priča o Jugoslaviji zapravo priča o sinergiji, ako reč sinergija čitamo u smislu udžbeničke ili rečničke definicije. Jugoslavija je, naime, bila mnogo veća od proste sume njenih delova. Mnogo, mnogo veća. Koncept te jeftine bilo-nam-je-dobro-kad-smo-bili-mladi jugonostalgije se, uostalom, prilično potrošio. Prava jugonostalgija je, što bi rekao De Kiriko, nostalgija za beskonačnim.

Putuješ u grad za koji me veže sve
Bend i album tvog života, i bend i album koji predstavljaju Sarajevo?

- Te se stvari, naravno, kroz vreme i godine znaju menjati, ali sad je odgovor ovakav: album je „River" Brusa Springstina, a bend je „Azra". To nekako zgodno združuje i ta dva kruga popkulturne inicijacije: jugoslovenski i globalni. Štulićev muzički opus jeste podloga na kojoj se ocrtavaju i ljubavni, i politički, i moralni, i vrednosni, i prijateljski, i ne znam sve kakvi životni izbori. A Springstin je, opet, veći od života. Njegov album „River", koji je napravio u svojim ranim tridesetim, jeste čudo od širine, kreativnosti, lepote i mudrosti. Izvan konkurencije su „Indeksi" i njihov prvi album. U stihu „Putuješ u grad za koji me veže sve", iz pesme „Pozdravi Sonju" ima više Sarajeva, onog čiju je mitologiju širom sveta i Jugoslavije proslavio Abdulah Sidran. Od današnjih bendova u Sarajevu, jedini koji se, po meni, u pozitivnom smislu izdvaja je „Letu štuke".
[/youtube]
Da li tuga zbog raspada Jugoslavije, pored svih važnih aspekata obuhvata i onaj da smo mogli biti prvaci sveta u fudbalu?

- Sigurno! To zapravo uopšte nije nebitno. Nema valjda kolektivnog sporta s loptom koji se uopšte igra u Evropi, a u kojem Jugoslavija, u seniorskoj konkurenciji nije bila prvak sveta - osim fudbala. A tako je malo falilo. Uostalom, kad je samo hrvatski deo famoznih „čileanaca" dogurao do trećeg mesta na svetu, nije teško zamisliti šta bi bilo da je ta jugoslovenska generacija ostala kompletna. Što bi rekla Jadranka Stojaković, sve smo mogli mi, da je duži bio dan...

Zbog čega napadati derivate turbo-folka kada današnji sintetički svetski mejnstrim a la Lejdi Gaga ne odudara mnogo od balkanske muzičke ponude?

- Napadi na turbo-folk su, naravno, potpuno besmisleni. To nije moja muzika, ali me nervira kad se onako lažno elitistički optužuje za poguban uticaj na omladinu, a čak ima i onih koji joj „pakuju" i odgovornost za rat. A mogla bi se s dosta argumenata braniti potpuno suprotna teza, da nas je u rat odvela takozvana elitna kultura, a da je turbo-folk igrao pionirsku ulogu u posleratnoj normalizaciji. To čak uopšte i nije nelogično. Takozvani elitisti su uglavnom zavisni od državnog finansiranja i prilagođavaju se dominantnoj političkoj paradigmi u tom trenutku; upravo zato kod nas i postoje toliki intelektualci koji su pre petnaest-dvadeset godina propagirali mržnju i pogrome, a danas toleranciju i ljudska prava. U oba slučaja su se, naime, samo povodili za retorikom svojih finansijera. Za razliku od njih turbo-folkeri zavise od tržišta i uglavnom neće govorom mržnje odbacivati svoju potencijalnu publiku. I, naravno, ima u napadima na turbo-folk i puno pomodarskog femkanja, pa će, ne znam, kad Bijonse plače na spotu i razmaže joj se maskara to biti super, a kad istu stvar napravi Ana Nikolić to, kao, nije kul.

U budućim knjigama istorije u Bosni i u ostalim državama bivše Jugoslavije pisaće: „Emir Kusturica je...

- Jugoslovenski, bosanskohercegovački i srpski režiser rođen u Sarajevu. Višestruki dobitnik kanske Zlatne palme i još celog niza najvažnijih svetskih filmskih nagrada, u prvoj fazi karijere („Sjećaš li se Doli Bel", „Otac na službenom putu") dao je nezaboravnu fresku svog rodnog grada u vremenu nakon Drugog svetskog rata, a kroz autobiografske priče o detinjstvu i odrastanju njegovog tadašnjeg scenariste Abdulaha Sidrana. Ne želeći zauvek da ostane zarobljenik istog tematskog kruga, Kusturica u svojim narednim filmovima pokazuje veliku širinu interesa: od sjajne epske priče o životu Roma („Dom za vešanje"), preko osebujne art drame i specifične posvete Americi i američkoj kulturi („Arizona drim") odnosno političke alegorije o socijalističkoj Jugoslaviji i njenom ratnom raspadu („Andergraund") do postmodernističke komedije u kojoj sjedinjuje već pokazan interes za romsku kulturu i alanfordovske gegove („Crna mačka, beli mačor")... Osim filmom, Kusturica se bavi i popularnom muzikom, nastupajući povremeno u grupi „No Smoking Orchestra", te književnošću, kao autor autobiografije „Smrt je neprovjerena glasina". Negde od početka poslednje decenije dvadesetog veka, odnosno od vremena raspada SFRJ, pojedini Kusturičini politički stavovi bili su i ostaju predmet različitih kontroverzi. Ono što je, međutim, nesporno jesu njegovi umetnički dometi.

Branko Rosić

Izvor:Press