Cutimo. Tako je vec dugo. Cutimo i gledamo u pod. S vremena na vreme zacuje se grmljavina motora i sledi neizbezan bljesak. Obuceni smo isto, u providne maskirne uniforme. Lampica je promenila boju. Ustajemo. Pritiska nas tezina opreme.Trenutak kasnije skacemo u plavo. Svet oko nas pocinje da se okrece i vazduh sve glasnije zvizdi. Hvatamo se za ruke i formiramo sferu. Jos uvek se okrecemo. Slike beskrajno plavog i prostranstva zemlje podne nas stalno se smenjuju. Padamo sve brze. Sada smo oblika suze. Jos samo par trenutaka i bice gotovo.
*
Jedna krupna kap kise pala mi je na naocare. Polako klizi. Zahvata sve vecu povrsinu. Trebalo bi da ih obrisem, ali ne zelim. Ovako sam fiksiran samo na jednu stvar. Crveno svetlo semafora. Izobliceno crveno semafora koje zauzima citavo moje vidno polje. Svet oko mene gubi se u toj jednoj kapi svetlosti. Nepravilnog je oblika.

*
Nepravilnog je oblika. Malo je. Bele je boje. Ako se pogleda malo bolje, u dubini izgleda poput oblaka koji se krece. Kovitlaju se razni delovi jednog velikog oblaka. Cvrsto je. Koliko god ga ja pritiskao prstima, ne menja svoj oblik. Daje i razlicite zvuke, zavisno od toga cime ga kucnete. Ako ga kucnete noktom, dace tup zvuk, kakav daju sva tela koja nisu suplja. Ako ga, pak, kucnete necim plasticnim - dace zvuk sudaranja dva plasticna predmeta. Prosto. Brzo prima toplotu. A jos brze je i gubi. Zimi, osecam se kao da imam parce leda u glavi. To i nije tako daleko od istine.

Oko mene je sve bilo veliko. Drzao sam oca cvrsto za ruku i posmatrao te velike stvari. Nisam se cudio nicemu, samo sam posmatrao. Svidjalo mi se da se vozim. Mogao bih da posmatram ljude kako hodaju, nose kese i stoje u dugackim redovima. Mogao sam da gledam i u bele pruge na asfaltu. Ako sam ih gledao preko ocevog ramena, nailazile su - jedna po jedna. Kada bi ih gledao kroz prozor, spajale bi se u jednu neprekidnu liniju, a kada bi ih gledao kroz prozor u dnu, opet su se razdvajale.

I dalje sam drzao oca za ruku. Za dva prsta. Samo toliko sam mogao da uhvatim. Usli smo u zgradu i ostar miris dezinfekcionog sredstva iznenadio me je mozda i vise nego zeleni, gumeni pod. Soba je bila svetla. Na sredini, nalazile su se cetiri stolice nalik zubarskim. Stavili su me u jednu od njih. Noge su mi visile, a nasloni su bili preveliki za moje ruke. Stavljaju mi glavu na naslon. Cinila su ga dva okrugla jastucica od koze sa udubljenjem na sredini. Meni, najvise, su licila na usi Mikija Mausa. Nisam nista ucinio. Osetio sam miris sapuna, miris sveze opranih, hladnih ruku i pritisak na oko. Pritisak koji mi je pricinjavao razdirucu bol. A nisam nista ucinio.

Takve seanse su postale ceste. Posle njih, vodili bi me u Mc Donald's. Tamo sam mogao da osetim druge ukuse i da isprobam usi voljenog misa. Ali, vremenom, bilo je vise odlazaka bolu, a manje odlazaka Americi. Postajali su preskupi.

Prerastao sam Mikija. Ostala je samo ceznja prema tudjoj zemlji.
*

Izasao sam iz hotela "Moskva". Sklopio sam posao i sada sam, punog novcanika, imao priliku da ponovo osetim ukus i miris sendvica, pre nego sto konacno podjem u obecanu zemlju. Mc Donald's je odmah tu, preko puta. Stajao sam na semaforu. Svi ljudi su stajali. Kap svetlosti je promenila je boju. Sada je bila zelena ! Odmah sam krenuo. Svi ostali su stajali iza mene ! Po prvi put u zivotu bio sam u prednosti. Potrcao sam. Vazduh je poceo da zvizdi.

Zaskripale su gume. I tada sam osetio. Razdiruca bol je ponovo bila tu. Umirao sam na plocniku gledajuci u bljestavi neonski znak restorana. Potekla mi je jedna suza. Bila je bezbojna. Znao sam da je sada sve gotovo.

Ovo mi je pre nekog vremena poslao poznanik na mail... nije mnogo proslo od tada.. nasao na nekom forumu... ti pisao?

da

Dobro pises, sad sam potrazio, poslao mi je sa RTS-ovog foruma.. ne znam kakve su kritike tamo bile, ali bas pises jako.