Tuča posle osmog? :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Svaka čast, vi ste jedan Mladić Na Svom Mestu. Miroljubivi po prirodi, predusretljivog duha, milosrdnog srca. Vi ste onaj mladić koji sirenu svog prečistog automobila koristi samo kao signal upozorenja drugima, a nikako kao signal sopstvene iznerviranosti saobraćajnim paklom. Vi se smeškate zlotvorima koji rade po šalterima, tek po koji put opsujete (naravno kad ste sami) i niste skoro tresnuli vratima.

I to je samo i jedino vaš problem. Jer bez obzira koliko vi spolja bili i fini i mili, negde duboko u vama, u nekom skrivenom kutku, taloži se i tinja nasilje. Svaki put kada vas neko odalami laktom u rebra u prepunom autobusu, svaki put kada vam se dvolični kolega nasmeši kao da je sve strava među vama, svaki put kada komšiluk pušta izrazito glasnu muziku naše malo klupko nasilja naraste još malo. “Sklonost ka nasilju nam je urođena na biološkom nivou“ kaže doktor Lorens Tankredi, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Njujorku, “Mozak se može promeniti pod uticajem okruženja, ali ništa nemože izbrisati biološki kod.“

Tokom odrastanja mi učimo da kontrolišemo i preusmeravamo nasilje.

Škrgućemo zubima i ćutimo i za to kasnije plaćamo kod zubara ili se opijamo i ostavljamo jetri da plati konačni danak. I tako vremenom, izbegavanje sukoba postaje deo navike. Mi naučimo sami sebe da sukob jednostavno nije vredan muke. I mislimo da nas to čini odraslima. Onda se pokupimo pa idemo da gledamo ratne filmove ili igramo grozomorne video igrice. A činjenice zapravo govore da je većina potpuno bez ikakve ideje koliko se u nama skupilo agresije, a posebno šta sa njom uraditi ako ikada puknemo.

Tako zapravo postajemo nepoznanica sami sebi. A to je svakako bio slučaj sa mnom. U nekom trenutku svog života izgubio sam bilo kakvu želju da se borim čak i za najtrivijalnije sitnice koje život znače. Kada bi me smestili za loš sto u restoranu, ćutao sam; ako je klopa bila loša trpeo sam. Ovo su sve sitnice, naravno, ali je time pristajanje na sve postalo duboko ukorenjeno i počelo da mi smeta kod krupnih stvari. Imao sam problema da se izborim za svoje interese. Ali možda je najbolje da vam to sve izložimo kroz primer – recimo mog poslednjeg posla.

Od samog početka bio sam zainteresovan da udovoljim kolegama i time im dozvolio da oni definišu moju ulogu u firmi. Naravno, tako sam završio sa svim onim najgorim poslovima koje niko drugi nije hteo ni da pipne. Bio sam omiljen među kolegama, ali očajan i nedovoljno plaćen. Kada sam konačno shvatio da sam se uhvatio u zamku koju sam sebi napravio, postalo je kasno za bilo koje drugo rešenje problema do otkaza. A zapravo je trebalo da pokažem zube još prvog dana. Možda je to moglo da ugrozi moju omiljenost među kolegama ali bih time na duge staze svakako stekao njihovo poštovanje. Zauzimanje teritorije u ovom smislu nije nimalo lak posao posebno ako ste negde u procesu izgubili dodir sa svojim agresivnim sobom. Što nas dovodi do vrlo važnog pitanja: Može li se ikako probuditi ta zver u nama? Možemo li nekako penzionisati Dobrog Dobricu Dobrića?

Upravo me je potraga za odgovorom na ovo pitanje dovela tamo gde sada stojim - u ringu lokalnog boks kluba, sa protivnikom čiji su mišići bili toliki da su imali sopstveni poštanski broj. Pre nego što sam izašao u ring, tek sam dva meseca išao na treninge sa idejom da će mi malo naivnog pesničenja pomoći da stupim u kontakt sa uspavanim agresivcem u sebi. Istinu govoreći, boks nije isto što i obično pesničenje. Postoji tu i taj element sporta, ali to je u suštini gladijatorska veština. Kao što bi rekao Ving Rems u filmskom klasiku “Undisputed“: Bejzbol se igra. Ali boks se još nikad nije ‘igrao’!“

Moj trener Lazaro je bio kamara mišića i mesa na dve noge sa licem buldoga i pesnicama poput pneumatskih bušilica. Još jedna dosta slična fizionomija je tetovirana na jednom od njegovih mamutskih bicepsa ispod čega stoji “Tata“. Lazaro nije umeo da govori engleski, ali čak i da sam umeo da konverziram na njegovom maternjem jeziku, teško da bih ga razumeo. Kao i većina profi boksera i Lazaro se nakon milijardu primljenih udaraca nalazio u svom nekom svetu u kojem su reči bile prevaziđeno sredstvo komunikacije.

Sa Lazarom se treniralo nekoliko puta nedeljno i treninzi su polako krenuli da daju rezultate. U neku ruku sve mi se činilo izuzetno lako. Postepeno sam nabacivao mišiće i sticao bokserske veštine, a naučio sam i da uživam u znoju i iscrpljenosti. Jednog dana skupio sam svo svoje znanje španskog i objasnio Lazaru koliko volim “srećan umor koji osećam u rukama.“ Ali to je ipak bio samo trening. Vežba. Ono što je zaista bilo potrebno je bila konfrontacija – sukob, i to ne nužno sa drugim borcem koliko sa bilo kakvom drugom preprekom čije bi udaranje probudilo borca u meni.

Slučaj je hteo tako da u boksu ipak nema sukoba bez drugog protivnika. I tada sam smogao snage da priđem najopasnijem tipu u klubu i pitam ga za borbu.

Zvao sam ga Metaloglodač još od prvog minuta kada sam ga video. To je bio jedini pravi opis za njegovu zastrašujuću pojavu kojom je vladao salom za vežbe. Već samo njegovo prisustvo moglo je da učini da se osećate kao miš. On je zapravo bio neko ko je sa svojim agresivnim Ja bio skroz na Ti. Najbolji ortak. Drugarčina. I umeo je to svima da stavi do znanja bez i jedne reči.

Često nisam mogao da prestanem da ga posmatram što je bilo opasno jer je u njegovom svetu svaki uhvaćeni pogled bio još jedan novi upućeni izazov. Neki deo mene je uvek znao gde je ovaj – da li urniše vreću za udaranje, preskače vijaču ili pumpa trbušnjake. Tip je bio građen nešto kao odvaljen od stene, i što je najzanimljivije, bio je neverovatno okretan. Za većinu nas naša glava predstavlja centralni deo tela po kojem orijentišemo ostale delove. Metaloglodač nije imao ovaj problem. On je nekako više ličio na tajfun - mogao je biti uvek svuda, samo ako je hteo. Prišao sam mu hrabro i izazvao grimasu kojom predator pozdravlja plen sekund pre nego ga proždere. Predložio sam da sačekaju još koju nedelju sa njihovim sparingom ali je Metalac bio prilično nestrpljiv da me što pre patosira. Izveo je par fol udaraca u pravcu mog lica. Pljap, pljap. Jednom rukom slučajno je dokačio moje ruke i izbio mi rukavice sa njih. A onda me pozvao da (slobodno!) proba koju sparing fintu na njemu.

“Ajde slobodno, i onako me udaraju non stop“

Ali nešto je u meni oklevalo. Međutim, iako čovek često sanja da nokautira nekog, onog trenutka kada se pojavi prilika taj isti se čovek iz nekog razloga predomišlja, pojavi se neka inhibicija. Na kraju krajeva nije lepo povređivati druge ljude. Pljas, pljas. Opet Metalčeva levica, ne nešto preterano jako ali je uspela da pocepa moj lični prostor i pokaže koliko je on zapravo nebitan. Odmakao sam se i pokušao da prozborim nešto na temu ostavljanja sparingovanja za neki drugi dan.

Problem je samo u tome što često živimo u uverenju da se marljivost kad tad isplati i da dobrice uvek bivaju nagrađene. Ali kao što smo toga i sami svesni, pogrešni tipovi prečesto završavaju sa pravim devojkama da bi ovo moglo da bude istina. Život nas uči malo drugačijoj matematici po kojoj ukoliko se sami ne potrudimo da nokautiramo konkurenciju sve šanse postoje da ćemo upravo mi biti ti nokautirani.

Cela ta ideja sa Dobricom Dobrićem u nama je zapravo nada da će neko drugi rešiti probleme za nas kako mi ne bi smo morali da se trudimo. I možda je to ono što, za razliku od lemanog, razume onaj koji ga lema – neko će svakako biti izleman. Jedino je pitanje hoćeš li to biti ti ili on. Prema tome, zamahni, ništa te ne košta!

Sve je ovo naravno najlakše reći. Ali taj Dobrić program u nama je jako teško deinstalirati iz sistema. I nakon 5 nedelja treninga još uvek ta ideja pesničenja delovala mi je strano. Ovo je najbolje primetio trener, Lazaro, koji se trudio da me natera da udaram vreću tamo u predeo zamišljene glave protivnika, a ne kao u taj neki zamišljeni reon stomaka. Ovo je najbolja ilustracija statistike koju su Amerikanci uradili nakon Drugog svetskog rata i koja je pokazala da je svega 20 odsto vojnika zapravo ciljalo neprijatelja, dok su svi ostali pucali nasumice, čak i kad su bili napadnuti.

Ali uprkos svim zadrškama napredovao sam uz Lazarovu neverbalnu podršku, a vežbanje mi je omogućilo da poput istočnjačkog mudraca zaronim u dubine svoje podsvesti i tamo se upoznam sa Svojom Agresijom. Povrh svega shvatio sam da boks daje i korisne savete koji prevazilaze želju da se opstane u ringu – stoj čvrsto na obe noge da te ne bi srušili ili čuvaj energiju do poslednjeg trenutka i onda je silovito sruči na neprijatelja ili veruj instinktu… Sve je ovo naravno uvertira za osnovnu lekciju, tj. Lekciju svih lekcija – ako hoćeš pobediti moraš ti nokautirati tipa.

Konačno, došao je i dan kada sam uspeo da udarcima srušim vreću. I ako je možda samo bila labavo montirana skapirao sam kao dobar znak da je spreman za sparing. I tako smo se sledeće nedelje Metaloglodač i ja našli u ringu.

Pitao sam Lazara za savet. Lazaro je iskombinovao mali fajt sa zamišljenim protivnikom i savetovao mi što više aperkata i česta izmicanja. Metaloglodač je već bio u ringu i navlačio je rukavice. Po govoru njegovog tela videlo se da je spreman da nekog sravni sa zemljom, pa sam se upitao šta kog đavola radim tu.

Ovaj je bokser od svoje 12 godine i uopšte neće biti lako da ga udarim. Tada sam se setio reči jednog drugog trenera: “Ukoliko dođe do sukoba na ulici desiće se jedna od sledeće tri situacije: 1. ili će krenuti da pršte pesnice 2. ili će jedan od vas odustati 3. ili će te tip pažljivo odmeriti i pustiti da se umoriš.

Čuvaj se tog trećeg tipa. A Metalac je bio baš takav. Umeo je da strpljivo čeka svojih 5 minuta. Jedan minut ti se čini da je odustao, već drugi ti puni lice pesnicama. Lazaro je pozvao na početak borbe. E baš to je umeo da kaže na savršenom engleskom. Našao sam se u ringu i ruke su se same digle u gard. Trenutka kada je ušao u ring postalo je jasno da od plana da svi izađu odatle kao pobednici nema ništa. Biti Dobrica Dobrić više nije bila opcija.

Polako smo krenuli da kružimo po ringu i između nas se stvarao prostor u kojem ništa drugo sem nas nije postojalo. Jedna stvar koja mi je bila fantastična je količina koncentracije. Svaki sekund trajao je danima, svaki je sa sobom nosio potencijalnu eksploziju. Vreme je postalo bojište na kojem je trebalo preživeti 3 minuta. Pitao sam se šta će se dogoditi. Metalac je pokušao da me udari, ali sam se čudno izmakao, a ubrzo sam izbegao još jedan udarac. I onda uzvratio. I promašio za dobrih par centimetara. Usledila je odmazda i moja glava je primila prvi udarac i zazvečala. Pa još jednom. Sada mi je već krvario nos. Pokušao sam da uzvratim i opet promašio. A onda je, nakon skoro minut i po od početka Metalac malo sklonio gard i ja sam zamahnuo i pogodio po prvi put. Metalac je odmah povratio kontrolu i kaznio me je sa dva još silovitija udarca od kojih me je jedan skroz zavrteo i poslao na pod. Ali za mene to nije bio kraj, sada sam već izgubio strah od udaraca i bio pomiren sa sudbinom da ću ih primati. Ali i da ću ja zamahnuti i zveknuti protivnika po koji put.

Borili smo se dve runde i kada je došao kraj druge bio sam izmoren. Posle sam sa Metalo-glodačem pričao o njegovom poslu. Ispostavilo se da se zove Stiv i da se bavi investicionim fondovima, jednim od najriskantnijih poslova na svetu. “Ljudima sam potreban kada svet krene da im se ruši“, rekao mi je. “Ja zarađujem na strahu ljudi od nestabilnosti na tržištu!“ Pomislio sam: “Ma ko bi rekao!“ Ono što je bilo zabavno je činjenica da je Stiv bio ultimativno fin mladić iako nije povlađivao ili dopuštao da ga gaze. Istina to je malo teže kada čovek izgleda kao on ali njegov izgled nikako nije oslikavao njegov karakter. Za njega dobrota i agresija nisu bili uzajamno isključivi.

Prihvatanje sopstvenog besa vas može odvesti u situacije prepune izazova, bilo da se radi o boksu ili o radnom mestu. Preživeti takve situacije zahteva mnogo više od same agresije – zahteva veštinu. Ukoliko ne stupite u kontakt sa sopstvenom agresijom nikada nećete skapirati njen potencijal.

A kada skapirate njen potencijal? Dogodi se zabavna stvar – poželećete da to sve ukapirate kao onaj stari Dobrica Dobrić. “Uvek možete da prepoznate one borce koji su zaista prošli borbu“, tvrdi Stiv. “Ne sparing. Borbu. Oni su ponizni. Oni će pričati sa vama i hteti da vam pomognu!“ Moguće da je Stiv opisao i nekog drugog, a moguće i da je samo govorio o sebi!

Agresija je na lošem glasu i to ponajviše jer se posmatra izolovano u odnosu na ukupnu čovekovu prirodu. Upotrebljena na pravi način agresija nam može pomoći da izvučemo najbolje iz sebe – i pomogne nam da prestanemo biti servilni, te steknemo samopouzdanje i pravi uvid u ono što možemo.

Rehabilitacija nije laka. Za mene je tek počela, ali je sada barem jedna stvar kristalno jasna – svaki dan je izbor – da ignorišete svoju prirodu, ili da se uortačite sa njom i zavladate svetom. Borba se nastavlja!

Od samog početka bio sam zainteresovan da udovoljim kolegama i time im dozvolio da oni definišu moju ulogu u firmi

Prihvatanje sopstvenog besa vas može odvesti u situacije prepune izazova bilo da se radi o boksu ili o poslu

3 stvari vredne tuče
Budite muškarac! Skupite petlju i zaslužite . . .

. . . njeno poštovanje
“Sve duge veze zahtevaju kompromis”, kaže dr Harijet Lerner, ekspert za veze i autor knjige The Dance of Anger. “Ali problemi nastaju kada jedna osoba pretera, bilo u predavanju, odustajanju, ili pasivnim ponašanju.” Ako osetite da ona vuče sve konce, vreme je da se suprotstavite.
Kako dobiti bitku Objasnite ali nemojte svaljivati krivicu, kaže Lerner. Rečenice počnite sa “Mislim”, “Osećam”, ili “Potrebno mi je.”

. . . uticaj u društvu
Nekolicina nas razume da može ostaviti neki trag ako se malo angažuje. “Većina ljudi, uključujući i mene, okleva kada treba da se oglasi”, kaže politički stručnjak Džejms Karvil. “Odlažete. Ne želite da budete u centru pažnje. Čekate poslednju kap da biste reagovali.”
Kako dobiti bitku Želite da vas ljudi slušaju, a ne da vas podsmešljivo gledaju. Ne šaljite dvosmislene mejlove—to svi rade. Izgradite kredibilitet, kaže Karvil, tako što ćete izaći pred ljude i reći šta imate.

. . . pravi posao
“Ako niste našli posao u kome uživate, u kompaniji na koju ste ponosni, borite se za ono što želite”, kaže Milton Pirs, devedesetpetogodišnjak, i jedan od najstarijih rukovodilaca u SAD. Vaš posao vas mora motivisati i inspirisati.
Kako dobiti bitku Zaboravite ono što ne možete. Pirs je bio otpušten za vreme Velike Depresije, i onda je započeo svoju kompaniju - sa 15 godina! “Radite naporno i dajte sve od sebe”, savetuje, “i uvek ćete uspeti u svemu.”

Pišu: Oliver Broudi i Džerilin Kover
Izvor: Men's Health

Preuzeto sa B92.net