Troje nas je i jedni smo drugima dobri prijatelji. Godinama se znamo.
Jedno od nas pre nekog vremena je uslo u probleme koje pokusava da resi a mi ostali se trudimo da pomognemo.

U nekoliko navrata smo se skupljali odvojeno od trece osobe u pokusaju da smislimo nacin da pomognemo. Problemi koje ima su psihicke prirode. Neki neobjasnjivi strahovi nastali ako posledica nekoliko stresnih situacija u porodici. Posecuje lekara i stvari idu polako na bolje.
Skupljali smo se pricali, pokusali da nadjemo neku zajednicku ideju za pomoc. Bilo je i teskih trenutaka i nas dvoje smo ih delili da nju ne bi dodatno pritiskali.

Onda je do nje doslo to sto sam ja pricao na tim vidjanjima, cesto u afektu, cesto iznerviran zbog svojih problema a nemocan jer sta god probamo ne deluje kod nje.
Mnogo ju je to povredilo. Iskonstruisala je svasta u glavi i situacija je postala nepodnosljiva.
Druga osoba se vadi time sto je morala reci sta pokusavamo, ali joj ova nije dozvolila da kaze sta ima.

Ne znam kako da reagujem i da li da reagujem uopste.
Razumnoj osobi mogao bih mozda i objasniti, ali ona cesto nije razumna i previse je osetljiva otkako je ovo pocelo.