Trka za predsednika - Vucic, Jankovic, Jeremic, Radulovic, Beli, Seselj

Остоја Симетић: Сумрак патриотских странака – шта даље?

Завршени су председнички избори. Јесу ли услови за представљање кандидата били равноправни? Не. Макар релативно пристојни? Никако.

Вучић је сурово злоупотребљавао утицај, како би себи обезбедио апсолутну доминацију у медијском простору током кампање. Изашао је на телевизијски мегдан само мами и тати, за време којег је, попут Мича Бјукенона, пружио и прву помоћ напредњачком активисти, знаном из партијских спотова, који је падање у несвест одглумио уверљиво колико и глумачки бардови из знаменитих „Чувара плаже“. Било је манипулација бирачким списковима, уцена запослених у јавном сектору, Путина непосредно пред гласање, армије ботова обијача прагова итд.

Но, све то не би толико штетило, да је алтернатива била јача, способнија и далековидија.

Шта или ко је алтернатива Вучићу? Можда Саша Јанковић? Не, он је још гори империјофилни и људскоправашки фанатик. Тај предводник васколиког паткичарства и неприкосновени вожд београдског хипстераја (кад нису на Копу или ако није леп викенд) имао је дрскости да јавно, као председнички кандидат, прихвати муслиманску пропагандну лаж о општинском геноциду у Сребреници, генерала Лазаревића назове злочинцем, а Космет независном државом. О његовом ангажману у лезбо педерској агенди нећу ни да говорим. Дакле, тај никако не. Још ми је гори од актуелног тиранина.

Онда патриотске странке? По свакој логици – да. Али та групација (ДСС, Двери, Стаматовић, СРС) није укупно добацила ни 10%. Ако бисмо им додали оне које је Џеремаја обмануо да је српски родољуб, опет их не би било нити петнаест процената.

Зар само тако мало људи воли своју земљу и схвата њен национални интерес? То би била права катастрофа. Ипак, уверен сам да је проблем у тзв. патриотским странкама и њиховој ситничавости, сујети, те неспособности ширег сагледавања проблема и могућности.

ДСС активно и стрмоглаво пропада већ десет година. Темпо топљења гласачког тела те странке је 50% сваког изборног циклуса. Тако је сада, једини доктор наука и професор универзитета међу кандидатима, Александар Поповић, једва пребацио 1% гласова. Који је још сигнал тој партији потребан да схвати да без свеобухватних промена, вероватно и самог назива, никада неће успети да се врати у српску политику?

Хипотека недоследности странци која је свој имиџ управо градила на части и поштењу јесте заслужени камен о врату који је стално вуче доле. Не можете бити главни носилац процеса добијања студије о изводљивости, а неколике недеље након тога љути евроскептик. Није нормално да два пута добијете шансу да уништите петооктобарску републику и странке које су нас, у том замешатељству највише ојадиле, ДС и Г17+, а ви их узмете у владу. Ако тако чините, морате пропасти. Чак ни два сусрета Војислава Коштунице с Поповићем и Милошем Јовановићем, сасвим случајно ухваћена објективима Новости и Спутњика, нису ништа помогла. Можда тек толико да се надмаши легендарни Мирослав Паровић. Чињеница да је бивши локални челник ДСС-а, касније Вучићевог сателита под командом Ненада Поповића, добио више гласова од вазда омиљеног ДСС-овца Аце Попа, говори да је ова странка издахнула.

Двери већ дуго показују запањујуће висок ниво политикантске грамзивости. У нади да ће свом ослабљеном коалиционом партнеру из 2016. отети коју стотину гласова, подржале су Санду кад је љагала странку којом је председавала пре тога, и нису желеле договор око заједничког патриотског кандидата. Поверовали су да је баш сад право време да дограбе већину коалиционих гласова. Шипак. Иако је Бошко савладао технику сликања селфија, што с Пернаром, што у позоришту, иако је „опуштено“ и младалачки ћаскао са партијским миленијалцима, те променио фризуру и уподобио одевање трендовима, импозантних 2,5% остаде му бедем непробојни. То је вероватно због изборних неправилности у Бојнику.

Шешељ је успео да за кратко време преполови радикалски резултат са прошлогодишњих избора. То му је пошло за руком упорним одбијањем да раскринка Вучића. Уместо тога понашао се као његова кокершпанијелка. Критика нашег каудиља сводила се на то како је образован, начитан, интелигентан, имун на паре, вредан и способан. Чак ни радикалски бирач није толико наиван да то не примети. Црвени војвода је, од повратка из Хага, бесно кидисао на „десну“ опозицију и на Драгицу Николић, жену Дипломислављеву, а Вучићу се нудио бесрамније од тајландских травестита. Зато је његов политички бунар заслужено боравиште.

Помињани Стаматовић је направио одличан резултат, доказујући да човек који брине за локалну заједницу и посао власти у њој ради поштено, може да оствари незанемарљив резултат и на националном нивоу. Ипак, он сам није калибар за српског ослободиоца.

Патриотска опција је доживела потпуни слом. Потучена је до ногу. Тај тренд је уочио лукави Вук Јеремић и покушао да загради празан простор. Но, српски политички Мефисто, поштени вратилац књиге у библиотеку, схвативши Вукову намеру и опасност с десна, муњевито је реаговао, усмеривши своју артиљерију на њега и збрисао га, заједно с милионима за гала кампању које је однео ветар пораза.

Често помињана дефиниција лудила као чињења истог уз очекивање друкчијег исхода, морала би да буде путоказ гореописаним родољубивим странкама. Време је за нову патриотску политичку снагу. Све те странке и још неке мање организације, као и појединци од струке и угледа, морају да формирају нов политички ентитет, као дугорочни ослободилачки пројекат, који би пажљиво осмишљеном реториком придобио бираче за дуготрајну борбу чији исход ће бити јака, према грађанима поштена, богата и независна Србија.