100. rođendan Egiptološkog odeljenja Metropoliten muzeja
Od kraljice do faraona
Egiptolozi Hatšepsut porede sa britanskom kraljicom Elizabetom I    

Specijalno za „Politiku”
NjUJORK, avgusta – Njujorški Metropoliten muzej se diči da, posle Kaira i Britanskog muzeja, poseduje najveću egiptološku zbirku i potrudio se da na dostojan način obeleži prvi vek od formiranja posebnog odeljenja: organizovao je izložbu posvećenu Hatšepsut, prvoj i jedinoj kraljici koja se osmelila da se proglasi faraonom.

Za ovako veliki poduhvat udružio je sredstva sa još nekim američkim muzejima što podrazumeva da će izložba, koja je upravo završila svoj njujorški termin, obići još neke američke gradove, a sledeća stanica je Kimbel muzej u Teksasu gde se otvara 24. avgusta.

Dva su razloga da se jubilarna izložba posveti vladarki, u neposrednim rodbinskim vezama sa osnivačima i najmoćnijim vladarima 18. dinastije sa kojom je započeo period Novog carstva 1500. godine pre nove ere i trajao do kraja drugog milenijuma: njena jedinstvena pozicija da je prešla put od kćerke vladara, preko prve supruge polubrata vladara da bi postala regentkinja pastorka i nećaka i zatim preuzela ulogu starijeg kovladara to jest faraona, a zatim i činjenica da je Metropoliten igrao važnu ulogu u iskopavanjima vezanim za vreme Hatšepsut.

To što je Metropoliten finansirao i rukovodio iskopavanjima i restauracijom spomenika iz perioda njene vladavine (1479-1458. pre n. e.) tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka omogućilo mu je da učestvuje u podeli „plena”, ali se za kompletnu sliku cele epohe morao obratiti muzejima širom sveta, pre svega britanskim i nemačkim, jer čuvaju značajne eksponate, da bi se sada prvi put našli na okupu.

Izlazak iz senke

Savremena egiptologija još nije dala konačnu reč i rasvetlila sve misterije vezane za Hatšepsut, jer njeno ime je bilo izbrisano sa liste vladara i ceo period se pripisivao njenom pastorku Tutmozesu III koji je, kako se danas zna, 20 godina morao da čeka da mu maćeha umre i da zatim vlada sam još 33 godine. U hronici egipatskih vladara iz doba Ptolomejevića, koji su zavladali Egiptom posle osvajanja Aleksandra Makedonskog, prvi put se pominje jedna žena vladarka iz 18. dinastije, a njeno ime je otkrio slavni Šampolion dešifrujući hijeroglife na hramu Deir el Bahri kod Luksora početkom 19. veka.

Na izložbi je centralno mesto dato brojnim skulpturama Hatšepsut kao kraljice, zatim kao „muškarca” vladara i kao sfinge, a onda i njenim neposrednim prethodnicima: pradedi Ahmozesu osnivaču dinastije, dedi Amenhotepu i ocu Tutmozesu I koji su svi bili čuveni ratnici i proširili su granice Egipta na istok i jug prema crnoj Africi i Bliskom istoku.

Ona se pojavljuje na istorijskoj sceni kao prva kraljeva žena uz Tutmozesa II i majka njegove ćerke Nefurure, a nakon prerane smrti supruga izlazi iz senke kao regentkinja novog faraona maloletnog Tutmozesa III čija je biološka majka bila nižeg ranga. Iz još nerazjašnjenih razloga, u sedmoj godini regentstva proglasila se za faraona pod imenom Maatkare i tada počinje i njena transformacija na spomenicima gde gubi ženske karakteristike, uzima faraonske insignije pa i lažnu bradu.

Organizatori izložbe su jedan njen deo posvetili uglednim ličnostima toga vremena čije su grobnice otkopane i tako su im životi veoma dobro dokumentovani, a prateći inventar od nakita, preko posuđa, nameštaja, pribora za toaletu, otkriva kako je izgledala njihova svakodnevica. Sačuvani su ostaci čak dve grobnice koje su verovatno bile građene za Hatšepsut, ali nijedna nije bila korišćena. Gde je bila sahranjena ostaje misterija, a nije ni razjašnjeno zašto se Tutmozes III setio, dve decenije nakon što je sam ostao na prestolu, da uništi svaki trag njenog postojanja.

Posebno mesto na izložbi dobio je Senenmut, najmoćniji čovek na dvoru Hatšepsut. Do sada je pronađeno čak 25 njegovih statua, i otkriven je raskošni grob koji je podigao roditeljima kada je stekao poziciju tutora princeze Neferuru, upravitelja faraonovih imanja i glavnog nadzornika Amunovih hramova u Karnaku. U egipatskoj istoriji dugoj tri milenijuma ne pamti se da je jedan obični građanin, verovatno skromnog porekla, dosegao tako visoke položaje.

Britanski egiptolog Džojs Tajldesli, autorka najbolje studije o Hatšepsut, nalazi dosta argumenata da je Senenmut bio miljenik Hatšepsut a možda i ljubavnik. To potkrepljuje podacima da se njegov lik pojavljuje više puta na zidovima njenog memorijalnog hrama kod Luksora pa i u svetilištu, na mestu gde se ne može videti kada se otvore vrata. Bez vladarkine dozvole to se ne bi moglo izvesti.

Uspešan diplomata

Takođe, u kamenolomu iz koga su vađeni građa i materijal za dekoraciju za isti hram, nađeni su „grafiti” sa veoma eksplicitnim crtežima seksualnog čina između muškarca koji fizički liči na Senenmuta i osobe koja ima polne karateristike žene a na glavi nosi obeležja muškarca. To bi mogla biti vladarka koja je sebe proglasila za faraona, pretpostavlja Tajldesli.

U sali posvećenoj Senenmutu postavljeno je desetak njegovih portreta koje odlikuje inovativnost, takođe nezabeležena u prethodnim periodima egipatske umetnosti. On je prvi carski tutor čija je figura isklesana sa štićenicom čija je visina primerena njenom uzrastu – princeza je i niža od njega. Na drugoj figuralnoj kompoziciji princeza je obavila ruku oko njegovog vrata: ni pre ni posle, na egipatskim spomenicima ne može se videti da neko kraljevske krvi ima tako blizak kontakt sa podanikom.

Sigurno je da Hatšepsut nije vodila osvajačke ratove poput svojih prethodnika ili svog naslednika koji je ostao zapamćen kao jedan od najvećih egipatskih faraona ratnika, ali je zato bila veoma uspešan diplomata i razvila je trgovinu sa mediteranskim zemljama na severu i afričkim na jugu zemlje. Ekspedicija u zemlju Punt, do koje se stiglo brodovima koji su plovili istočnom obalom Afrike, detaljno je opisana na reljefima u njenom memorijalnom hramu što se vidi na izloženim fragmentima reljefa pozajmljenim iz Egipta. To je potvrda državničkih sposobnosti žene koja je sanjala da obnovi sjaj i slavu Egipta.

Danas se zna da je obnova brojnih hramova širom zemlje izvedena baš tokom njene vladavine, i da je umetnost dobila novi podsticaj da se vrati najboljim tradicijama klasičnog, zlatnog doba iz vremena 12. dinastije. Egiptolozi zato Hatšepsut porede sa britanskom kraljicom Elizabetom I.
Na izlasku sa izložbe posetioce ispraća kolosalna sfinga za koju se, na osnovu natpisa, zna da predstavlja Hatšepsut. Tu se vladarka odrekla vitkog tela koje je, uprkos odeći i faraonskim krunama, nagoveštavalo da pripada ženi. Lik sfinge, međutim, sačuvao je ljupkost malih usana i blago zaobljene brade koji otkrivaju njen pravi pol.
Vera Kondev

Izvor: Politika