Jedan dan zivota

Lezim pored prozora. Gledam napolje, mrzovoljan sam. Svidja mi se ovako. Mrstim se na sunce. Toplo mi je. Zatvaram oci. Slatki val pospanosti tece pod mojom kozom. Ravan dogadja gubi osvetljenje, cini mi se da plovim, tonem. Osecam se bezbedno. Dobro je.

Budim se. Lezim pored prozora. Tamo prolaze automobili. Ne razumem njihovu svrhu ni kuda odlaze. Ljudi trce plocnikom. Nervozni su. Kada promaknu pored mene, svaki put se stresem. Mrstim se. Facijalni misici mi se grce i opustaju. Gle, evo, san mi dolazi na oci kao drag gost. Opet.

Sanjam daleke sparusene ravnice. Lovci su u zasedi. MIsici na njihovim ledjima su zategnuti. Napeto cekaju plen koji je glup i pitom i nista ne sumnja. Lovci su spremni. Savana je pozornica. Sunce je blistavo. Jedan skok. Pokusaj plena da prezivi naravno da ne uspeva. Krv tece iz zaklanih vratova. Lovci otkidaju krvave komade mesa sa trupla koje se jos trza u samrtnom ropcu. Zivot lovca je prava stvar.

Budm se. Proletela je jedna ptica. Gledam kuda je otisla, tamo sigurno ima jos ptica. Sada mi sunce ide u oci. Okrecem se prema unutra. Sklupcan sam veoma udobno. Tesko mi je da mislim, ali ipak mislim: mozda bi bilo dobro napustiti ovaj stan, ovu jazbinu, izleteti u polje i trcati. Mozda hvatati leptire? Samo, to bi zahtevalo mnogo energije. Bilo bi mislim lepo, ali to necu sada nikako da radim. Jer, spava mi se, drema mi se. Unutra je tako toplo i prijatno.

Sada mi je iznenada hladno. Ne volim kada mi je hladno. Mogao bih da se priblizim peci, ali to zahteva da se pomerim, a ovde je tako udobno. Najezio sam se. Neko je zatvorio vrata, ne duva vise. Vise nije neprijatno. Tonem.

Otkud ja ovde, pored prozora. Sigurno sam spavao. Ah, nema veze. Okrecem se opet ka ulici. Neka deca mi dobacuju, kuckaju u prozor, grebuckaju, zanimljiv sam im. To nikako ne volim. Zmurim. Ignorisem ih. Nerviraju me ljudi kojima sam zanimljiv. Oni me diraju, oni pokusavaju da stupe u kontakt samnom. Ne volim kada neko stupa u kontakt samnom. Ne volim da komuniciram sa ljudima.

Mrzovoljan sam. Spustam glavu na jastuk. Tako je mek. Mirise na mene. To je dobro. To me smiruje. Automobili prave buku, ali to me zapravo ne zanima. Tonem ponovo u san.

Svetlo je iz neznanih razloga skoro sasvim utrnuto. MracNo je. Volim kada je mracno,. Niko me ne vidi, a ja vidim mnogo. U kuci je tako tiho. Cini mi se da jedan nepoznati, tajanstveni deo mene zna nesto sto ja jos ne znam. Neko uznemirenje, necIje prisustvo, zvuk…

Misici su mi napeti. Okrenuo sam se prema sobi. Stojim tako vec dugo. Ne znam zasto ali mora tako. To je jedini nacin. MIsici su mi potpuno zategnuti. Da li je to strah, da li se nadam necemu, ne mogu da ocenim?

Mracno je. Ipak, vidim neki pokret dole u blizini starog ormara. Cujem da se nesto malo krece tamo….

Skocio sam. Potrcao. Moje kandze ga hvataju - misa. Nije stigao ni da se okrene. Brz sam. Jako sam hitar nekada. Sav onaj mir, sva ona lenjost u kojoj sam tako uzivao pretvorili su se volsebno u misteriju Lova. Ja sam veliki lovac. Pustam misa na kratko, on bezi, a ja ponovo zabadam kandze u njegovo meso. On cvili. To je bas zabavno. Volim lov. Evo sada sam zario i zube u njega.

MIs se malo trza, a onda se umiri. Pod jezikom mnogo ukusne misije krvi. Spremam se da ga pojedem….

Cujem korake, to je onaj covek koji zivi u mojoj jazbini. Priblizava mi se. To me uznemirava, veci je od mene i mogao bi da mi otme mog misa, moju lovinu. Hitro se provlacim ispod stolice i kreveta. I pre nego sto bi on mogao i da se seti kuda cu smugnuti, nestajem kroz poluotvorena vrata prema dvoristu. Sakricu se negde i pojescu misa sam.

Skocio sam uvis. Na ogradi je interesantno. Pritiskam misa pod jednom nogom. Gledam osko sebe u noc punu zanimljivih zvukova. Ovde mi niko nista ne moze. Dole se cuje kako neko cvili. Znam, da tu u uglu, ispod gomile naslaganog drveta lezi jedna zenka sa svojim nakotom. Dobro ih je sakrila u rupu. To je najverovatnije moj nakot, moj i njen nakot.

Mladunci su mozda vec i progledali, ali to, vezano za zenku bilo je davo, u februaru. Sada se vise i ne secam. Ona me primetila, pocinje da se glasa i da mi se umiljava. Hoce da delimo misa. Ali nedam joj nista, sam cu ga pojesti….

Popeo sam se na drvo van domasaja zenke. Pojeo sam tu obed na miru. Glavu misa nisam pojeo, ispala mi je, ali glava i nije neki delikates. Oblizujem se. Cistim svoje meko, prugasto krzno. Noc predamnom je misteriozna i puna uzbudjenja. Noc me privlaci i uvlaci u sebe.

Ovo je pravi zivot. Bas sam nekako iskreno zadovooljan samim sobom.

MC