Кхех....то и јесте проблем код вас филателиста. .....чега.. мислим филантропа а тог првог
дједа попишај на гробу или ти мислиш да твоја фантазија није била својствена у понашању код народних
револуционара.
Иначе опет изваљујеш кретенске лупости типа:"добровољци у партизанима".
99,99% припадника партизанских јединица су били људи којима су "браћа" комуњаре дошле и рекле:
"јесил' ти за нас и бил' се ти са нама борио за свјетску револуцију"...............а одговор твога друга паора
је био:"живјела свјетска револуција и другг Стаљин"...........смрт фашизму.
Е мој Перуђи да знаш какве глупости изјављујеш узео би гутљај жалфије те дисањем дозволио да ти
пола деца уђе у плућа и ријеши биједе тзв. паметовање о лијепим партизанима.

П.С
Од чега си се ти уморио јадан не био кад' ни једну ствар ниси демантовао осим глупих констатација
да неко измишља упркос документима.
Сјетио сам се... ...уморан си од моронлука што ти мозак лучи.
Браво ЈА.

Не бих се сложио. Јако пуно људи који су били у партизанима није било задојено комунизмом. Неки су то и главом платили.

Е јебига Емпти ја то мало фигуративно као у филму.
Наравно да паор није имао везе са некаквом револуцијом него се борио за чисти опстанак.
Хтјео сам да удовољим Перуђију како не бих поред нацисте био проглашен и домаћим издајником.

Мислим да је довољно времена прошло да се схвати да ћопави загорац има више добрих дела учињених за остале републике бивше СФРЈ. . .  
Нека му они "дају" улице, праве споменике и тргове. . .  Њих је задужио - нас уназадио. . .

Razlog mobilizacije je čista osveta Četnicima, za antikomunističko delovanje. Ne treba zaboraviti da je u tom periodu već bila revolucija bitnija od otpora okupatoru. Reč je o pristalicama kralja , koje je trebalo kazniti.

Dulać , što pre napustiš teoriju zavere prema Srbima, biće ti lakše da realno sagledaš situaciju. Ispada da je međunaroni komunizam bio antisrpski. Malo je pretenciozno da su se baš svi zanosili antisrpstvom. Komunisti su bili protiv kralja, što je sasvim logično. Kako je najveći deo Srba bio za kralja, jer je to ipak bio srpski kralj, onda su se komunisti najviše i obrušili na Srbe, naročito nakon rata.

Тито решио српско питање на Сремском фронту
Вељко Миладиновић     
понедељак, 03. мај 2010

Највећи Брозов проблем током последњих ратних месеци био је како да успостави власт у Србији. Решио га је тако што је без икакве потребе послао на десетине хиљада голобрадих српских младића на једно од највећих стратишта

Одлазак српских момака у сремску кланицу. Изгинуло је на десетине хиљада младића, међу којима многи нису ни закорачили на праг пунолетства.

У историјским читанкама које су писали идеолошки подобни историчари после Другог светског рата, пробој Сремског фронта 1945. године окарактерисан је као најславније бојиште у НОБ-у, у којој су Титови партизани дали немерљив допринос рушењу Трећег рајха. Деценијама се развијао мит о херојству војника са петокраком на челу, док су истовремено по шумадијским селима качене табле са предугим списковима српске омладине пале на бранику нове отаџбине.

Према званичним подацима, више од 13.000 партизана је изгубило живот, од којих су већина били Срби из оних области које ће комунистичка власт каснијe назвати централна Србија. Данас, када се обележава 65 година од пробијања Сремског фронта, више је него јасно да је ова људска кланица била не само непотребна, већ и крајње трагична. Најновија открића о лику и делу Јосипа Броза јасно указују на то да је Тито искористио Сремски фронт како би коначно решио „српско питање", односно да се управо тиме решио највеће главобоље која га је мучила последњих месеци рата - како да успостави своју власт у Србији.

Перо Симић, аутор књиге „Тито – тајна века", тврди за Прессмагазин да је Броз све до краја рата у Југославији имао изузетно слабу подршку у Србији, због чега се стално плашио реакције грађанских снага у Србији.

- Краљ Петар и краљ Александар су свој углед међу српским сељацима базирали на миту о краљевима који су се у Првом светском рату повлачили са војском, на обичној воловској запрези, док је Тито у ослобођени Београд стигао тек пет дана после совјетских баћушки. Титовом слабом рејтингу допринело је и такозвано партизанско јуначење на Сремском фронту, где је изгинуло на десетине хиљада голобрадих младића из Србије, међу којима многи нису ни закорачили на праг пунолетства. Ни данас се не види смисао тог масовног жртвовања, изузев када је реч о сујети Тита и његових генерала да докажу да знају да воде и офанзивне фронталне битке. Још је теже разумети зашто је било потребно толико српских војника бацити у ватру, када се добро знало да су немачке трупе, након продора Црвене армије на Балкан и искрцавање савезника у Нормандији, свакако, морале да се повуку - каже Симић.

Историчар Срђан Цветковић каже за Прессмагазин да се не може изнети као историјска чињеница да је основни циљ партизанских акција на Сремском фронту био решавање „српског питања", али да је било доста елемената који упућују да је то заиста био један од циљева.

- Мобилизацију су вршили локални делегати по годиштима, тако да није било идеолошке селекције. Не можемо да знамо да ли су добијали миг са врха да се у Срем шаљу идеолошки неподобни, али је чињеница да су слата деца из грађанских породица које рат до тада није закачио. Исто тако, велики број ухапшених је због сарадње са окупатором или због сукоба са новим режимом добио понуду да се спасе смртне казне тако што ће ићи на тај фронт. То је била прва и једина фронтална борба у нашој земљи током целог Другог светског рата. Тито је желео да докаже да је способан за „праву" борбу. Само што су необучени војници слати у рововску борбу против професионалних војника - каже Цветковић.

Према званичним подацима који су чувани у архивама, а до којих је дошао Симић, одзив на Титову мобилизацију за Сремски фронт био је изузетно слаб. Према извештају Штаба Корпуса народне одбране Југославије, чак 42 одсто позваних се није јавило у војску, а како стоји у извештају, „многи од оних који су се јавили покушали су да дезертирају, при чему су многи и саморањавањем покушали да се спасу сигурне смрти на фронту".

- На крају се показало да су на Сремском фронту, али и у потоњим борбама са немачким нацистима и усташама, оборени сви рекорди када је реч о губицима великих војних формација у историји савременог ратовања у Европи - каже Симић.

Какво је расположење Срба било према новој власти, сведочи и један поверљиви извештају Озне, до кога је дошао Симић, а у коме стоји да је „у Другој армији чест случај, нарочито у млађим српским дивизијама, био да командири и команданти батаљона шамарају борце... и да се у погледу кажњавања дезертерства и саморањавања ишло у у крајност, тако да су многи борци стрељани. У истом извештају пише да је Трећа армија тражила да се обустави слање на фронт „непријатељских елемената, јер интелектуалци користе политичке часове да агитују за краља и Дражу", као и да се осећа „подвојеност између Србијанаца и Босанаца, те се догађа да руководиоци Босанци туку борце из Србије и да се србијански борци карактеришу као кукавице, слабићи и дезертери".

У време пробоја Сремског фронта, поверење српског становништва у Титову власт било је све мање. Тако у марту 1945. Благоје Нешковић, вођа српских комуниста, на седници Политбироа ЦК КПЈ реферише Титу: „Чаршија и градска интелигенција су против нас. И градска омладина је против нас", на шта се Едвард Кардељ надовезао:

- Непријатељ у Србији нема сељака, али га немамо ни ми.

Тито је, иначе, од почетка успостављања своје власти у Југославији имао највећи страх како ће успети да се наметне као вођа српском народу који је, ипак, већински подржавао монархију. Зато главна улога Црвене армије и није била у протеривању фашиста, већ управо на устоличењу комунистичке власти у Београду. Тито је у јулу 1944. послао писмо Стаљину у коме пише:

- Биће нам потребна највећа ваша подршка да бисмо могли што пре решити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успех у стварању демократске федеративне Југославије... По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа.

Како каже Симић, о правој улози Црвене армије сведочи и чињеница да је податак о броју совјетских војника који је ушао у Југославију скриван све до 1989. године.

- Тада је у једној ситно штампаној фусноти 29. књиге Титових сабраних дела, војни историчар Милован Џелебџић објавио да је „у операцијама за ослобођење Србије и Војводине било ангажовано укупно око 414.000 совјетских војника". А то је значило знатно више него што је крајем лета 1944. имала целокупна Титова војска. А уочи совјетског продора у Србију, Немци су у целој Југославији имали 12 дивизија, па се логично поставља питање да ли је истеривање Хитлерових нациста и довођење Тита на власт био Стаљинов крајњи ратни циљ у овом делу Европе - каже он.

Симић каже да је Тито користио и подршку коју је у то време добио од Енглеске и Америке, како би усмерио савезничка бомбардовања на циљеве својих идеолошких непријатеља по Србији.

Под фирмом уништавања немачких окупационих снага, западни савезници су нанели знатно веће губитке мирном цивилном становништву, кажњавајући га, тако, само због тога што се у грађанском рату у Југославији није сврстало на Титову страну. Факта говоре да историјску одговорност за ова велика разарања, која су у многим градовима била већа него приликом Хитлерове агресије на Југославију, више сносе Тито и његови команданти него Енглези и Американци, јер је коначну одлуку о овом бомбардовању доносио Титов Врховни штаб - каже Перо Симић.

У Титовом писму Главном штабу у Србији, из фебруара 1944. године, стоји:

- Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства пренесите мајору Џону Ханикеру, а он ће их доставити Савезничкој војној мисији при Врховном штабу, која ће му саопштити вашу жељу.

А Едвард Кардељ је 29. јула 1944. својим сарадницима у Словенији поручио:

- Бомбардовања градова и уопште већа бомбардовања у Југославији одобрава само Врховни штаб.

Тако је, рецимо, у јулу исте године, командант штаба у Србији Коча Поповић одговорио да у Београду треба бомбардовати „женску учитељску школу и гимназију у улици Краљице Наталије, Народну скупштину, улицу Краља Александра, Трговачку академију, Палату „Албанија", југозападну страну гробља на Бановом брду" и серију других цивилних објеката који су проглашени за легитимне војне циљеве. 

Броз се у Јајцу плашио Срба

У току припрема за историјско заседање АВНОЈ-а у Јајцу, Тито се на потпуно различит начин обраћао делегатима из различитих делова земље.

Тако је у депеши коју је послао Словенцима, а коју је поред њега потписао и Кардељ, између осталог, стајало: „На пут за пленум идите одмах у што већем броју".

И хрватским комунистима је поручено да „делегати буду у што потпунијем броју". У исто време, у Србију и Црну Гору, где је знао да нема реалну подршку, поручено је да би „било ванредно добро када би дошло неколико делегата на пленум АВНОЈ-а".

На Сремском фронту су оборени сви рекорди када је реч о губицима великих војних формација у историји савременог ратовања у Европи. Најгора је чињеница да би Немци, након продирања Црвене армије на Балкан и искрцавања савезника у Нормандији, морали да се повуку. Сремски фронт је био прва и једина фронтална борба у нашој земљи током целог Другог светског рата.

Što se tiče napuštanja otadžbine, znam jednu priču o tome...
Moj deda je 40 te godine završio vojnu pilotsku školu u Sarajevu, tako kažu. Bio je plan da posle kapitulacije svi piloti sa članovima vlade i kraljevskom porodicom avionima odlete do Aleksandrije, gde bi se piloti odvojili i priključili Britanskom RAFu, a Kralj i Vlada otišli za London...

Tako su mi pričali, nemam neposrednih saznanja. Kada sam priču i čuo nisam bio baš motivisan da je proveravam...  Deda je umro još 1948..., par meseci pre rođenja mog oca i nekoliko meseci pre nego što su moju babu oslobodili. Zamalo nije završila na Golom otoku, trudna. Valjda su mislili da sama i sa tek rođenim detetom nema puno izgleda. Crnogorka iz Peći se ipak snašla u životu...

Elem, Avioni su  sleteli u Nikšić, tu su ostavili sve pilote i blago kod nekog sveštenika, da bi članovi porodica pomenutih mogli da se spasu..., nije bilo dovoljno mesta u avionima.

Posle toga deda je završio u nekom logoru u Mađarskoj, gde su ga tukli i užasno maltretirali, ipak se živ vratio. Zahvaljujući ovakvom gestu Kralja moj deda sada ima i praunučiće, jer bi verovatno stradao u ratu kao pilot. Ali ga je veoma povredila ta izdaja, sve sam to čuo od njegovog rođenog brata...

Kralj je zapečatio svojim bekstvom, ali je i upropastio državu i srpski narod. Komunisti su samo iskoristili prazninu koja je nastala sramnim bekstvom kralja, dela bogataša i raspadom vojske. Draža je bio mlak i neodlučan, a teror nad narodom je bio izuzetno veliki, nije imalo šta da se čeka. Lako je danas posle rata držati predavanje kako Jugoslavija nije trebala da se meša i kako Srbi nisu trebali da izazivaju Nemce. Objasnite vi to nekome koga su Ustaše pritisle, kome su spalili kuću, odveli rodbinu u logore, pokušali da pokrste ..........Da li sremski front trebao, ostaje samo za spekulaciju, da li se mogao izbeći, ostaje samo za spekulaciju.
Preteruje se i u nekoj povlašćenosti drugih nacija u odnosu na Srbe. Sve u svemu ne želim da branim komuniste, jer smatram da su pod parolom jednakosti, mislim socijalne, prigrabili sebi bolje položaje u društvu i državi, ali njima je put utro Aleksandar, svojim lošem vođenjem države. Drugo, buržuoazija u Jugoslaviji, kao i danas u Srbiji, je bila pomamna , pohlepna i sam je sebi napravila neprijatelja. Ko bi danas žalio nekog od srpskih novopečenih bogataša, da mu neka vlast oduzme celu imovinu i smesti ga u zatvor, hipotetički naravno? Niko, sem članovi njegove porodice.
Sve u svemu drugi svetski rat je bio opšta papzjanija u Srbiji. Najgore je što je deo Srbije izgubio, a deo dobio rat. Posle pada komunista, nije se krenulo za razotkrivanjem istine, već za revanšizmom, a obe strane su grešile i pravile gluposti. Kako komunisti nisu hteli da priznaju svoje greške, tako to sada ne želi ni ova druga strana. I još jedna stvar , koliko god neko bude želeo istorija se na svetskom nivou neće menjati, pobednici rata to neće nikada dati, tako da preispitivanja mogu biti samo za lokalnu upotrebu.U tome nećemo nokada imati podršku glavnih aktera u Evropi Engleske i Rusije. Francuzi su bili sporadični u ratu, a Američko mešanje je tendeciozna želja da se umanji uticaj Rusije, što će još više smanjiti mogućnost revizije ratnih dešavanja u Srbiji. Rusi nikada neće rehabilitovati Dražu, jer objektivno nije bio njihov saveznik, a bez njihove pomoći nema preispitivanja istorijskih događaja. Jedino nam ostaje da se međusobno prepucavamo i svađamo, stvarajući i dalje zlu krv.
Na žalost tako je i sa ratovima od 1990 do 1995. Pobednici ne daju reviziju, nikada.

Jeti, pokušaj bar jednom da budeš pristojan. Rasprava koju ti vodiš , sa željom da diskredituješ, uvrediš i poniziš i ismeješ nesitomišljenika , nije dobra. Uvrediti me ne možeš prostačkim ponašanjem. Ja sam dovoljno siguran u svoje stavove, da bi ih neko na tako providan i prost način potkopao. Kada rešiš da se ponašaš pristojno možemo nastaviti raspravu, inače dalje je potpuno besmisleno.Ti si ubedljivo najnepristojnija osoba na forumu.

Оригинални италијански документ о сусрету Папе Пије Дванаестог и Јосипа Броза Тита у Ватикану.
''Још је Бенедикт XV тражио 1914. године тотално уништење Србије...'', а Папа Пије XII сматрао је да усташки ''геноцид над Србима мора бити избачен из свјетске историје. То су биле његове ријечи''.

Око 9 мјесеци прије завршетка другог свјетског рата:

Ј.Павле шести:

Сарадња "свете столице" са онима који раде "у корист штете" срба и даље траје:

Војвода Ђујић и италијански официр. Ђујић је био легализован код Италијана. Четничка политика према Италијанима била је најпаметнија српска политика у 2. св. рату, јер су Италаијани спашавали Србе од усташа. Обрнуто, комунисти су заступали политику да се Италијани нападају, а да се са усташама нађе компромис, јер они су ''наша заведена браћа'',наравно по директиви Броза и његових сатрапа:


Као што "неко" рече:"говно треба послати назад "кући"",локацију гдје се говедо ископилило ако је уопште из Кумровца.

Ееее јебига Пјерлуиђи ја тек сада видио да си се опет обратио мени.
Него шта да ти напишем на твоје умиљато конверзирање са Крокодилом
Ништа...................................................... са сарадницима усташа не контактирам ријечима.
Ајд' у здравље.

jaoj kad ovo pročitam 

Perudji, a kako bi uticalo na moral da su ga zarobili ?

I koji revanšizam prema komunistima, majke ti ?!?!?!?! Gde ? Kada ?