naravno ! da je sreće da smo ostali parlamentarna monarhija, danas bi nas bilo 3 puta više, Priština bi se zvala Srbojevo, ili tako nekako, a Crna Gora bi bila u sastavu kraljevine.

Jbg... preskupo smo platili svoju glupost i veru crvenim sotonama...

kraljevina ...e crkoh od smeha 

kralj kao jedna pi*ketina najveca pobeze sa sve zlatnim polugama cim su mu malo potpalili tabane...jel to kralj? trebao je ostati i umreti za srbiju ....ali ne i nas kralj ....
evo imas sada kralja..ne prica srpski. zena mu jedna debela koza koja samo smislja nacine kako da se zabavi na dvotu i potrosi nase pare.
citala sam koliko potrose mesecno samo za casopise..sramota... sta im dopustamo ...

draza? imali smo njegove potomke. neki kazu da to nisu pravi cetnici ali mi bolje nismo imali. jedan je u hagu , drugi pise memoare pod budnim okom gospodje zene koja mu bira kravate.

parlamentarna monarhija ? nikad. nemamo mi ko da bude na celu te monarhije . nemamo mi za tu osobu ni ljubavi ni postovanja.
nemamo mi ni sada drzavu. kako god da se nazove. i kakvom god uredjenju da pripada.

mi smo sami sebi vukovi. nikad nam nista ne valja,nikog ne postujemo.

stvarno, glupo je trošiti vreme i reči na neobrazovane, tupe i zadrte potomke crvenih sektaša...

Aleksandar nije kralj, on je prestolonaslednik.
Čovek je rođen i proveo je život van Srbije, uz nemogućnost da i sanja da je poseti. Naravno da  slabo zna srpski.
Među najjačim državama u Evropi su i monarhije.
Taj koga ti nazivaš pičketinom je bio takoreći dete, naslednik trona države koja je bila osuđena na propast i pre nego što je stvorena (mada, ti o tome ne znaš ništa, jer ti ni istorija očigledno ne ide od ruke).
Njegov deda, kralj Petar I, je u svojoj 71. godini se borio u rovovima, zajedno sa svojim vojnicima.
Aleksandar I jeste glavni krivac za stvaranje one monstruozne tvorevine - jugoslavije, ali krivica je individualna stvar, ne treba njegove potomke kriviti za to.

Kao što rekoh - svako ko bi na pitanje teme odgovorio pozitivno, je stoka koja pljuje u lice srpskim žrtvama, od 1941. do danas.

Тај што еј био такорећи дете је био старији од мог деде, ал је мој деда отишо да се бори а овај запалио у Енглеску.

О овом несрећнику престолонаследнику немам ништа лоше да кажем, једноставно лик је рођен и одрастао у изгнанству и није ни чудно што је овакав какав је.

Jel to neki Photoshop? 
..al ipak se nije tako desilo...

drugo, u vezi naziva ulica:
tito, kraljevi, kneževi, vojskovođe, političari svi su gubitnici...hebote kao da srbija nema (nije imala) naučnika, umetnika, bilo šta što je više od dnevne politike, nešto što je večno i "statično" dobro.

Где си ти брате учио школу? И ако си учуи у Србији шта си имао из историје леба ти?

Aj da budem jasniji:
Tito pre 20 godina bio pobednik, Draža gubitnik...danas je to obrnuto.
Nisam mislio na pobedničke ratove nego na dnevnu politiku.

Ако ниси далтониста онда видиш да сам означио војсковође кнежеве и краљеве. Јебе ми се за Тита.

nekima karađorđevići su bog, nekima obrenovići i tako dalje...
ali tema je tito...
i pošto je tito i 25. maj:


Dan bivše mladosti
SLUŽBENA BELEŠKA

Autor: Miloš Vasić

Mota se čovek tako tamo-amo između Beograda i Zagreba i misli. Sutra je, na primer, 25. maj, datum kada nam je svima drug Tito za života čestitao svoj rođendan, što reče moj drug Nenad Čanak. E, pa ja vam sad čestitam njegov rođendan; neko mora.
A u Kumrovcu umalo da dođe do šorke: tamo su u subotu (Dan mladosti više nije neradni dan) došli da proslave Titov rođendan razni već jugonostalgičari i komunjare, je li, po svom običaju, a neka desničarska ekipa iz jedne od nekoliko stranaka prava u Hrvata rešila je da ih nauči pameti. Na svu sreću dečki u plavom skužili su i raščistili stvar rasporedivši jake snage između antifašista i anti-antifašista. Možda nije trebalo: antifašisti su bili brojčano jači, a anti-antifašisti, doduše, vičniji tučnjavi, pa bi ispala lepa šorka. Zašto bi se samo navijači tukli? Ovi bar znaju zašto se tuku... Onda vidim u Vremenu da je i Aleksandar Vučić bio navijač kad je bio mali i išao na šorke u Zagreb. To je, dakle, od toga, a ja se pitao šta mu je.
Tito se vraća u modu, to je očigledno. Povod je ona Vrdoljakova svinjarija od TV serije uz sasluživanje Pere Simića. E, baš su se sastali: našla šljuka prdavca, dobroj'tro prilike, rekli bi u Novome Sadu. Tonči Vrdoljak jedino što je ljudski snimio u životu - snimio je za Titovog života i za komunističke pare. Pero Simić zna i sam šta je sve radio za vreme dijalektičkog materijalizma. To je, dakle, pitanje osnovne pristojnosti i lepog vaspitanja, više nego estradne revizije istorije. Vade nož na mrtvo kuče, rekli bi Piroćanci. Moj drug Igor Mandić, pak, podseća da "antititoizam nije postojao na vrijeme" u srpskim Novostima, najboljem nedeljniku u Hrvata, gde ima kolumnu pod naslovom "Zauzeto, Hrvat!". Veli Igor da je "titoizam uspio pacificirati sve moguće nemire u redovima svojih mislilaca i pjesnika, pseudoljevičara i boema, salonskih revolucionara i katedarskih intriganata...". Ne sećam se bolje definicije ovih naših novokomponovanih tzv. disidenata. Čovek ne može da ne ponovi onaj aksiomatski iskaz jednog glavnog urednika pod kojim sam služio, Adama Mihnjika, iskaz koji stalno ponavlja moj sadašnji glavni urednik Žarković: "Od komunista su gori još samo antikomunisti"; usudiću se da dodam - ovi zakasneli antikomunisti, koji su - kad je trebalo i čak se i moglo - nešto reći kušovali podvijenog repa i lizali ruku koja ih je hranila.
Igor Mandić tu varira na poznatu temu "fantomskog svraba" (od amputiranog uda), sa jasnim zaključkom: da koga svrbi, taj se, pak, češe, pa makar ga svrbela i ta amputirana prošlost. A zašto ih svrbi? Tu se javlja mnogo pametnih i razboritih kandidata sa svojim odgovorima. Ima ih čak i sa modernizovanim tumačenjima socijalističke, samoupravne i nesvrstane prošlosti. Ispada, ukratko, da je SFRJ bila onaj poslovični pevac koji je prerano kukuriknuo na temu smaka sveta od globalnog korporativnog kapitalizma. Imamo sada pohvale socijalizmu, jer da je bio bolji od neoliberalnog korporativnog pljačkaškog kapitalizma na balkanski način. Pa pohvale samoupravljanju koje su Nemci, kažu, ugradili u svoje društvo. Pa pohvale nesvrstavanja iz razloga očiglednih. Dakle, sve ono s čime smo se sprdali za Titovog života - ko je smeo, to jest; nešto se ne sećam da su se ovi današnji antikomunisti usuđivali. Koliko se sećam, svi su bili što partijski sekretari, što SP (stručno-politički) radnici u SSRN i slično. Sve se, na kraju krajeva, kako smo i rekli, svodi na pristojnost i lepo vaspitanje, davno prevaziđene vrline.
Ima tu, plašim se, još jedan ugao, sasvim ljudski. Džordž Orvel u "Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj" opisuje kako njegov junak, Vinston Smit, pokušava da otkrije kakav je svet bio pre tog novog poretka i je li sva ta propaganda o "trulom plutokratskom kapitalizmu" istinita. Pa tako nađe nekog starca, proletera, da ga ispituje o toj prošlosti. Čiča mu kaže da mu se ne čini da je to bilo tako strašno kako tvrdi propaganda, ali se odmah i ograđuje: "Možda mi se to tako samo čini, jer sam tada bio mlad, zdrav, snažan, zgodan i život je bio preda mnom"; otprilike u tom smislu. Ne možemo, dakle, isključiti mogućnost da "jugonostalgija" ili "titonostalgija" jeste, između ostalog, i nostalgija za našom bivšom mladošću, kad smo bili mladi, lepi, vitki kao hrtovi i žene su nas volele. Olajavali smo režim, pričali političke viceve, radili razne svinjarije, a vlast je imala pametnija posla nego da nas juri. A onda su došli Milošević i Tuđman i upropastili nam ostatak života - skroz i do kraja.
Čestitam vam, dakle, Dan naše bivše mladosti.

izvor:dobio sam na email