Transplantacija ljudskog lica?!

Lekari u Sjedinjenim Državama izabrali su 12 pacijenata-kandidata za prvu transplantaciju lica na svetu. Tokom narednih nekoliko nedelja biće procenjeno koliko su ovi pacijenti, čija su lica teško izobličena ožiljcima od opekotina, fizički i psihički spremni za takvu operaciju. Nije isključena opasnost od medicinskih komplikacija, a pacijent bi verovatno morao da do kraja života pije jake imunosupresivne lekove, koji sprečavaju odbacivanje presađenog tkiva. Britanske stručnjake, međutim, brine i da li je uopšte etički presađivati nečije lice.

"Face off"

Sve donedavno, ideja o transplantaciji lica bila je rezervisana isključivo za holivudske filmove - možda se sećate filma "Face off" - „Ukradena lica”? U njemu Nikolas Kejdž igra psihopatu koji uzima lice agenta FBI-a, odnosno Džona Travolte. Naravno, ono što danas u „surovoj realnosti” nude američki medicinski stručnjaci uopšte nije toliko ekstremno.

Glavno pitanje ostaje isto - da li doktorima treba dozvoliti da nekom pacijentu daju lice druge osobe?

Vodeći britanski plastični hirurg, Piter Batler, kaže da bi i njegov tim hirurga mogao da obavi transplantaciju lica (da skine kožu, mišiće i nerve sa lica preminulog davaoca i presadi ih drugoj osobi). Jedan problem, međutim, plastični hirurzi ne mogu da reše sami:

„Ovo je verovatno deset ili sto puta drugačije od ostalih oblika presađivanja organa - na etičkom i moralnom planu”, kaže Batler. „Nije pitanje da li mi to MOŽEMO, već da li TREBA da to radimo. Mislim da o tome treba da bude pokrenuta debata u javnosti, tako da ljudi mogu slobodno da kažu šta misle i da se raščiste sve nejasnoće.”

Maska ili lice?

Plastični hirurzi za sada presađuju samo pojedine komade kože, kako bi pomogli osobama čija su lica ozbiljno oštećena u požaru, na primer, ili u nekoj nesreći, usled tumora, i slično. Ti presađeni delovi kože, međutim, ne dozvoljavaju nikakve jače pokrete lica, i nisu osetljivi na dodir - tako da ostavljaju utisak maske.

Presađivanje celih mišića i nerava, zajedno sa kožom, pomoglo bi u vraćanju izraza licu pacijenta. Mnogi od njih nisu, međutim, sigurni da li je baš transplantacija pravo rešenje:

„Naučio sam da živim sa sobom takvim kakav sam, i da prihvatim sebe u takvom stanju - zbog onoga ko sam i šta sam”, kaže Sajmon Veston, koji je morao ponovo da izgradi svoj život nakon što mu je lice izgorelo u požaru tokom britanske vojne operacije na Foklandskim ostrvima, pre 20 godina.

Psihološke posledice

On smatra da presađivanje lica u principu nije loša ideja, ali ga brine kakve bi to psihološke posledice moglo da ostavi - i na osobu koja se podvrgava transplantaciji, i na njenu porodicu.

„Kako bi bilo da se jednog dana probudim i ugledam u ogledalu nekoga sa drugačijom bojom brade, ili nekoga sa drugačijom bojom kože”, pita se on, i dodaje: „Koliko god da se doktori trude da pogode pravu nijansu tkiva, uspeh neće biti stopostotan. A da li će suprug, ili supruga, osobe sa ´presađenim licem´ uopšte želeti da poljube tuđe usne - i to usne mrtvog čoveka?” Istraživanja pokazuju da bi neki ljudi bili i spremni da prihvate presađeno lice, međutim, znatno je manje onih koji bi bili spremni da u slučaju sopstvene smrti svoje lice ponude za transplantaciju. (Bi-Bi-Si)

o boze