Transakciona Analiza



        Tokom pedesetih godina dvadesetog veka uočava se nagli razvoj različitih psihoterapijskih škola i pravaca koji su ponikli iz ili kao reakcija na psihoanalizu.
        Erik Bern, psihijatar, sa dugogodišnjom psihoanalitičkom edukacijom prateći tadašnji razvoj nauke i medicine (proučavanja značaja ranih uticaja i afektivnog vezivanja kod dece i životinja, neurologije, neuropsihologije i opšte teorije sistema i komunikacije-kibernetički model), sa željom da promeni uobičajeni način kauč-terapije (kroz slobodno asociranje) formuliše nove koncepte  strukture i dinamike ličnosti, kao i komunikacije medju ljudima.
        Ideal  Berna je bio da stvori vizuelno i imaginativno jasne koncepte koje će ljudi moći sponatno da prihvate i koriste jer će relativno lako shvatiti neke suštinski kompleksne ideje i relacije.
U duhu šezdesetih i opšte društvene liberalizacije rani Transakcioni Analitičari razvijaju svoju terminologiju: koncept ego stanja, transakcija, igara, reket-osećanja, skripta i egzistencijalnih pozicija, pozivajući ljude da obrate pažnju na sebe tokom komunikacije.  Poseban osvrt dat je opisu duplih transakcija, u kojima osoba izražava poruke kako na manifestnom (socijalnom), tako i na latentnom (psihološkom) nivou nesvesna da se time otvaraju mogućnosti za razne obrte i zabune.
        Ubrzo se iz opštih ideja formulišu tri smera koja izrastaju u popularne TA psihoterapijske pravce: klasični, reparenting i redecision. Kako, vreme odmiče uočava se da od navedenih pravaca izrasta niz različitih integracija izmedju postojećih TA ideja i drugih vrsta terapija.
        Od početnih integracija TA modela sa humanisticko-egzistencijalističkim pravcima, geštalt terapijom, psihodramom, telesnom terapijom…, već krajem sedamdesetih se javljaju nove integracije sa  trendovima u okviru psihoanalitičke tradicije (od Kleinianske, ka modernim objekt-relacionim psihoterapijama, Kohutova self-psihologija, zadnjih godina  relaciona psihoanaliza....).
        Postmoderna, donosi uočljiv uticaj konstruktivizma na relativizaciju početnih TA koncepata i svest o subjektivitetu terapeuta, kao i shvatanja psihoterapijskog procesa kao ko-konstruktivnog u svojoj biti. Nagli razvoj neuro-nauka i praćenje ranog razvoja dece utiču da se iznova preispituju bazične postavke i osavremenjuju novim saznanjima.

Detaljnije o terapiji

 

         Sazrevanje odluke za promenom

      Obično se  javlja u trenucima ili periodima ličnih previranja. Sama osoba oseća da je trenutno u zastoju, ili da uvek iznova ponavlja istu 'priču' i da je sve dalje od svojih zamisli, ciljeva i da to više ne želi da toleriše.

           Javlja se rešenost da nešto suštinski promeni, a ne samo da bude svesna razloga zbog kojih se oseća loše (a u biti nemoćna). Svesna je da želi da neke po nju neprijatne aktuelne ili uobičajene životne situacije, konfliktne relacije, gubitke, ili neuspehe na vitalnim životnim planovima promeni i da pronađe načine da se afirmiše, ostvaruje na niz planova.                                                                     
                                                                                                                                                               vrh   

      Psihička patnja

             Nastaje sa akumulacijom različitih unutrašnjih neprijatnih doživljaja i osećanja, kao u slucajevima:

             Paničnih ataka

            Stanja intenzivnog straha, zebnje, nemira sa naletima panike ili užasa. Ponekad je uzrok straha vidjen u spoljašnjem okruženju, a nekada se osoba plaši od nečega što je deo nje (neko stanje ili procesi koji postaju sve intenzivniji i osoba strepi da mogu  postati nesnosni).

            Anksiozno-depresivnih stanja

            Kod gubitka smisla i nade, vere u sebe ili u druge, kada osoba tuguje i samuje, kada misli da sve lepo postaje izgubljeno, deo prošlosti, dok u stvarnosti više nema mesta za radost i uspeh u bilo čemu. Obično je u paru sa gubitkom volje i elana, poremećajem apetita, problemima zaspivanja ili mogućnostima da održi san u kontinuitetu.

             Snižavanja frustracione tolerancije i mogućnosti samokontrole

           Razna stanja nezadovoljstva, besa i netrpeljivosti prema sebi, ili drugima, kada  osoba postaje razdražljiva i impulsivna, sklona burnom i eksplozivnom reagovanju...

             Gubitka  samopoštovanja                 

           Utisak o negativnim promena kod sebe, snižavanja ili  potpunog pada opšte efikasnosti, ili neke specifične funkcije.  Nemogućnost da se osoba nesmetano kreće, funkcioniše i uspešno snalazi u životu.

             Pojave bolnih stanja i somato-vegetativnih tegoba

          Koje su povezane  sa generalnim ili specificnim psihickim funkcionisanjem osobe, stresom...  (glavobolje, vrtoglavice, problemi regulacije visokog krvnog pritiska, rada štitne žlezde ili poremećaji funkcije nekih drugih organa...).

             Teškoće u interpersonalnim relacijama                    

             Razne neprijatnosti, konflikti, nerazrešeni sporovi, ili osećanje neispunjenosti, praznine i usamljenosti... 
                                                                                                                                                               
                                                                                                                                                           
             Dileme

             Izviru iz unutrašnje ambivalentnosti- potrebe za traženjem pomoći, zaštite i strahom od istih.

             Osoba strepi i najčešće sebe vidi kao 'ranjenu', izloženu i nesposobnu da se odbrani. Nekad je prisutan utisak da ukoliko sebi  prizna da joj je potrebna pomoć ili se nekome poveri da će tek onda nastati nevolje (strah od stigmatizacije, odbacivanja od strane porodice i zajednice).

             Ponekad tome doprinosi i nepoverenje i strah da ne bude na bilo koji način zloupotrebljena ili iskorištena (duhovno, telesno ili materijalno).
                                                                                                                                                         

          Prednosti Psihoterapije

           Su u uslovima zaštićene privatnosti i diskrecije. Tokom psihoterapijskog procesa, koji podstiče samospoznaju, osoba stiče samopouzdanje i mogućnost da razume vlastita psihofizička stanja i ponašanje. Postaje sposobnija da misli, oseća, odlučuje i da se uspešnije snalazi u odnosu na uobičajene ili kompleksne životne situacije.
                                                                                                                                                           vrh

              Mogućnosti Psihoterapije

           Psihoterapija  nije čudotvorna, niti je usmerena ka kreiranju utiska o ličnoj svemoći čime bi prenebregnula neminovnu istinu o medjusobnoj zavisnosti niza faktora u nečijem životu.

             Usmerena je upravo ka shvatanju i saznavanju  zašto se neke stvari odvijaju na odredjen način i zašto bez obzira na često prisutno nezadovoljstvo to osoba nije u stanju da prihvati i promeni.
Sa uvidom, u postojeća zbivanja i svesne/nesvesne procese, osoba vremenom pronalazi i nove načine življenja, gledanja na sebe i svet.

Извор

 
Transakciona analiza ( skraćeno: TA) je teorija ličnosti i sistematska psihoterapija ličnog razvoja i izmene ličnosti. Među svim ostalim psihološkim pristupima, ona je izuzetna po dubini teorije i širokom spektru primene. 
 
Kao teorija ličnosti, TA nam daje predstavu o tome kako su ljudi psihološki struktuirani koristeći tročlani model ego-stanja. TA donosi i teoriju komunikacije koja se može proširiti sa interpersonalne komunikacije na analizu sistema i organizacija. TA nam nudi teoriju razvoja deteta. Koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva. TA nam objašnjava kako i zašto možemo, kao odrasli, nastaviti da ponavljamo strategije koje smo razvili u detinjstvu, čak i kada one proizvode rezultate koji su samo-poražavajući ili bolni. Time TA obezbeđuje i teoriju psihopatologije. 
 
U oblastima primene, TA nudi sistem psihoterapije koji može biti korišćen individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških poremećaja, od svakodnevnih životnih problema do teških psihoza. TA se takođe koristi u obrazovnim ustavnovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu neproduktivne konfrontacije, u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija, a koriste je i socijalni radnici, policija i vlasti za kontrolu uslovnog otpusta iz zatvora, pa i sveštenici. U stvari, TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.

Ključne ideje u TA
 
1. Model Ego Stanja (ROD Model): Ego stanje je grupa povezanih ponašanja, misli i osećanja, način na koji ispoljavamo deo svoje ličnosti u datom vremenu. Transakciona analiza opisuje tri ego stanja: Odrasli (ponaša se, misli i oseća u odnosu na to što se događa oko mene, ovde i sada), Roditelj (ponaša se, misli i oseća na načine koji su kopija jednog od mojih roditelja ili drugih roditeljskih figura), i Dete (ponaša se, misli i oseća onako kako sam ja navikao da se osećam kad sam bio dete). Kada koristimo model ego stanja za razumevanje ličnosti, upotrebljavamo strukturalnu analizu. 
 
2. Transakcije, Stroukovi, Struktuiranje vremena: Ja se mogu obratiti tebi iz bilo kojeg od mojih ego-stanja, i ti mi isto tako možeš uzvratiti. To je razmena transakcija. Osobina TA je da koristi model ego-stanja da bi analizirana sekvence transakcija. Kada ti i ja razmenjujemo transakcije, ja ti šaljem signal da sam te prepoznao (prihvatio) a ti mi uzvraćaš to prepoznavanje; svaki akt priznavanja je Strouke. Ljudima su potrebni stroukovi da bi održali svoje fizičko i psihičko blagostanje. Kada ljudi razmenjuju transakcije u grupama ili parovima, oni koriste vreme na razne specifične načine koji se mogu prikazati i analizirati; to je analiza struktuiranja vremena . 
 
3. Životni scenario (skript): Svako od nas još u detinjstvu napiše za sebe svoju životnu priču; većina toga se napiše do sedme godine, iako je možda malo prepravimo u toku adolescencije. Kao odrasli, obično nismo više svesni životne priče koju smo za sebe napisali, iako je vrlo verovatno da je vrlo dosledno živimo. To je naš životni scenario. Analizom scenarija mi razumevamo kako ljudi mogu nesvesno sami sebi praviti probleme i kako se treba postaviti da bi rešili te probleme. 

4. Diskaunt, Redefinisanje, Simbioza: Ponekad poremetimo svoju percepciju stvarnosti da bi se uklopila u naš skript; to je redefinisanje. Jedan od načina da osiguramo da svet izgleda kao da se uklopio u naš skript je to da nesvesno, nenamerno selektivno ignorišemo informacije koje se ne uklapaju; to se zove diskaunting (otpisivanje). Kao odrasle osobe, možemo dospeti u relacije sa drugim ljudima bez svesti o tome da one u stvari ponavljaju relacije koje smo imali kao deca sa svojim roditeljima. Kada se to dogodi, i kada dvoje ljudi funkcionišu kao da imaju samo tri ego stanja između sebe umesto šest koliko bi trebalo, to označavamo simbiozom. 
 
5. Reket, Kuponi i Igre: Kao deca primetili smo da su neka naša osećanja bila ohrabrivana, dok su druga bila zabranjivana. Da bi dobili svoje stroukove možda smo bez svesne namere odlučili da osećamo samo dozvoljena osećanja. Kada kao odrasle osobe nastavimo da prekrivamo svoja autentična osećanja  osećanjima koja su nam bila dozvoljena kao deci, takva substituisana osećanja (koja koristimo da bi dobili stroukove koji nam trebaju,) nazivamo reket osećanjima. Ako osetimo reket osećanja i sačuvamo ih za kasnije, umesto da ih izrazimo na vreme, kaže se da skupljamo kupone (markice). Igra je sekvenca transacija koja se ponavlja i u kojoj obe strane završavaju tako što osećaju reket osećanja. 
 
6. Autonomija: Da bi realizovali svoje potpune potencijale moramo da usavršimo svoje strategije za bavljenje životom koje smo usvojili u mladosti. Moramo se pomeriti izvan scenarija i osvojiti autonomiju. Sredstva TA su napravljena da pomognu ljudima da postignu autonomiju. Komponente autonomije su svesnost, spontanost i sposobnost za bliskost sa drugim ljudima. 
 
Filozofija transakcione analize
 
Filosofske pretpostavke Transakcione analize su: 
•      Ljudi su OK. 
•      Svako ima sposobnost da misli. 
•      Ljudi odlučuju o svojoj sudbini, i te odluke se mogu menjati. 
Iz tih pretpostavki slede dva osnovna principa prakse TA: 
•      metod ugovora ističe da TA analitičar i klijent preuzimaju zajedničku odgovornost za postizanje promene koju klijent želi da postigne, i 
•      otvorenost komunikacije znači da klijent i analitičar treba da imaju potpunu informaciju šta se dešava u njihovom zajedničkom radu. 

Izvod iz časopisa "TA Today"
(Ian Stewart i Vann Joines)

Transakciona analiza (Transactional analysis), ili TA, sadrži elemente psihoanalitičkog, humanističkog i kognitivnog pristupa. Razvio ju Erik Bern (Erick Berne) u kasnim pedesetim godinama. Za razliku od psihoanalize transakciona analiza prebacuje težište sa unutarpsihičkih procesa na međuljudske odnose. TA je istovremeno teorija ličnosti i psihoterapeutski metod, usmeren ka ličnom razvoju i promeni. Cilj transakcione analize nije samo da razume već i da izleči.


TA se koristi u terapiji pojedinaca, parova, porodica i grupa. Upotrebljiva je u obrazovanju, savetovanju i konsultacijama, kao i u treningu menadžmenta i komunikacije.

Po transakcionoj analizi, pojedinci u ranom detinjstvu biraju svoju životnu priču (skript, scenario) koja odgovara na osnovna pitanja kao što su Kakva sam ja ličnost, Kako da izađem na kraj sa životom, Šta je važno. Te priče se osoba zatim drži tokom čitavog života, bez obzira na posledice, kako bi dokazala da je u pravu, čak i po cenu bola, prinude, samoporažavajućih postupaka i drugih smetnji. Skript je naš životni plan ali i obrazac kojim poimamo svet oko nas.

Redefinišemo (iskrivljujemo) stvarnost kako bi je prilagodili našem viđenju. Takođe pribegavamo umanjivanju, proglašavamo nešto nevažnijim i bezvrednijim nego što jeste, kako bismo prikrili da svet protivreči našem skriptu.

Po transakcionoj analizi u čoveku postoje tri ego stanja Roditelj (Parent), Odrastao (Adult) i Dete (Child).

Roditelj je ego stanje u kome ličnost postupa, oseća i misli podsvesno oponašajući svoje roditelje (ili roditeljske figure). Recimo, viče na nekog kad je osujećena ili pogođena jer su tako radili njeni roditelji.

Odrastao je ego stanje u kome ljudi postupaju, osećaju i misle u skladu sa onim što se zbiva ovde i sada, koristeći sve svoje mogućnosti kao odraslo ljudsko biće, sa iskustvom koje ga vodi. Tada postupamo prema objektivnoj proceni stvarnosti. To je idealno ego stanje. Nalaženje i razvoj Odraslog je cilj TA.

Dete je stanje u kome osoba postupa, oseća i misli kao što je to činila u detinjstvu. Na primer, kada na poslu loše ocene njen rad, može da reaguje gledajući u pod, osećajući stid ili bes, kao što je radila kao dete kada bi je odrasli grdili.

Stanja Roditelja, Odraslog i Deteta se razlikuju od stvarnih roditelja, odraslih i dece. To su uloge koje se u datom kontekstu preuzimaju. Tako na poslu šef može da preuzme ulogu Roditelja i izgrdi zaposlenog kao da je ovaj Dete.

U okviru svakog ego stanja postoje podele. Roditeljske figure mogu da budu negujuće (daju dopuštenja i pružaju sigurnost) ili kritičarske. Dete može biti prirodno (slobodno) ili prilagođeno.

Ne postoje univerzalni obrasci ego stanja. Svako stanje se drugačije ispoljava kod svake ličnosti, već prema iskustvima iz detinjstva, mentalitetu, intelektu i porodičnom zaleđu.

Transakcije i strokovi su važni pojmovi transakcione analize.

Transakcije su tok komunikacije. Obavljaju se istovremeno na izričitom i psihološkom nivou. Uzmimo kao primer sladak, brižan glas sa sarkastičnom namerom. Da bi se razumela komunikacija potrebno je tumačenje i verbalnog i neverbalnog sadržaja.

Strokovi su priznanje, pažnja ili reakcije koje jedna ličnost pruža drugoj. Strokovi mogu biti pozitivni (tople malje) ili negativni (hladne bodlje). Ljudi žude za strokovima i u nedostatku pozitivnih traže makar negativne.

Ličnosti vrše i trpe pritisak da komuniciraju kroz određeno ego stanje.

Transakcije mogu biti reciprone ili komplementarne, unakrsne, dvostruke ili prikrivene.

Recipročne transakcije su one u kojima se svaka osoba obraća ego stanju u kome se druga osoba nalazi.

Greške u komunikaciji često posledica unakrsnih transakcija kada se ljudi obraćaju druačijem ego stanju od od onoga u kome se ona drugi zaista nalazi. Recimo, pitate nekog, kao Odrasli Odraslog je li ispunio neku obavezu a on vam odgovara kao Dete koje se buni protiv nametljivosti Roditelja.

Dvostruke transakcije su one kod kojih se izričita komunikacija odvija paralelno sa prikrivenom psihološkom transakcijom. Tu govor tela odaje pravo značenje. Na primer, neko rečima odraslog kaže Hajde da se bacimo na taj posao, a istovremeno namigne kao Dete koje poziva na zabušavanje. Drugi, takođe rečima odraslog, odgovara Naravno, uzvraćajuči kao Dete migom na mig.

Transakciona analiza otkriva 12 osnovnih naloga (zabrana) koje, pod pritiskom porodice, ljudi ugrađuju u svoje skripte:

- Ne budi (nemoj da postojiš),
- Nemoj biti ono što jesi,
- Nemoj biti dete,
- Nemoj da odrasteš,
- Ne čini to nikad u svom životu,
- Ne čini ništa,
- Ne budi važan,
- Ne pripadaj,
- Nemoj biti blizak,
- Ne budi dobro (nemoj biti zdrav),
- Ne misli,
- Ne osećaj.

Sa druge strane, detetu se govori šta mora da čini. Postoje nesuglasice ima li pet ili šest ovakvih naređenja:

- Dopadni mi se (dopadni se ljudima),
- Budi savršen,
- Budi jak,
- Trudi se,
- Žuri,
- Pazi je diskutabilno.

Stvarajući svoj skript dete često pokušava da pomoću naloga zaobiđe zabrane. Da žonglira. Zaključuje, na primer: U redu je da živim (zaobilazi zabranu – nemoj da postojiš), ako se jako trudim.

Postoje i dozvole, koje su najvažnije za razvoj ličnosti:

1. Dozvola na postojanje.

2. Dozvola da se na originalan, sebi svojstven način iskuse senzacije, misli i osećanja, bez obzira na to što drugi ljudi smatrali da osoba treba da misli ili oseća.

3. Dozvola da se bude bude svoga pola i godišta, sa potencijalima za rast i razvoj.

4. Dozvola da se bude emocionalno blizak sa drugim ljudima.

5. Dozvola da se bude svestan svoje bazične životne pozicije.

6. Dozvola da se promeni životna pozicija.

7. Dozvola da se bude uspešan u seksu i u poslu, odnosno da se sopstvena seksualnost i seksualnost drugih vrednuje.

8. Dozvola da se život smatra smislenim i vrednim življenja.

Skirptovi mogu da pripadaju Tragičnoj, Herojskoj ili Banalnoj (Ne-Pobednik) varijanti, u zavisnosti od njihovih pravila.

TA razlikuje šest načina za struktuiranje vremena pomoću davanja i primanja strokova:

- povlačenje,
- ritual,
- dokolica (razonoda),
- posao,
- igre,
- intimnost (prisnost)

Poređano je po snazi strokova, prinost i igre daju najjače strokove.

Povlačenje - nema razmene strokova.

Rituali su uzajamne, stereotipne serije transakcija. Sadrže serije strokova koji se razmenjjuu između dve strane. Ljudi mogu da upražnjavaju dnevni ritual od dva stroka tako da, kada se prvi put susretnu, pozdrave jedni druge sa Zdravo. Drugi mogu upražnjavaju imaju ritual od četiri stroka kao:

A: Zdravo!

B: Zdravo! Kako si?

A: Ide. Kako si ti?

B: Lepo. Vidimo se.

Razonoda je serija uzajamnih, polu-ritualnih transakcija. Razonode nemaju skriveni cilj i obično se odvijaju između ljudi na istoj talasnoj dužini. Uglavom su površne i bezazlene. Raznode su vrsta čavrljanja.

Aktivnosti podrazumevaju da ljudi rade zajedno na zajedničkmom cilju. To može biti posao, sport ili nešto slično. Nasuprost razonodama, ovde postoji cilj koji vodi interakcije. Strokovi se razmenjuju u okviru saradnje i nisu lični već se odnose na aktivnost.

Igra su serije uzajamnih transakcija sa prikvirenim ciljem, koje teku ka predvidivom ishodu.

Prisnost je način struktuiranja vremena koja dozvoljava razmenu najsnažnijih strokorva bez igranja Igara. Inimnost se razlikuje od igara jer ovde nema skrivenog cilja, i razlikuje se od aktivnosti jer nema drugog procesa koji definiše kontekst saradnje. Strokovi su lični, odnose se na drugu ličnost i često bezuslovni.

Igre su veoma važan pojam za transakcionu analizu. Igre obično igraju Roditelj, Odrasli i Dete ego stanja, i imaju često ustaljen broj igrača, uloga pojedinca može da se menja i ljudi mogu da igraju više igara.

Bern je identifikova tuce igara, sa primedbom da, nezavisno od toga kada, gde ili zašto ih neko igra, svaka igra teži veoma sličnoj sturkturi. Postoje uloge, pravila i ciljevi igre.

Svaka igra donosi dobit (nadoknadu) onima koji je igraju, kao što su pokušaj da se izazove simpatija, zadovoljstvo, postigne osveta ili ostvari neka druga emocija koja obično pojačava životni skript. Lišiti igrače očekivane dobti je način da se igra prekine.

Važan aspekt igre je broj igrača. Igre mogu biti dvostruke (igraju ih dva igrača), trostruke (igraju ih tri igrača) ili mnogostruke. Pro razmatranju igara su korisne i varijable:

Fleksibilnost: Sposobnost igrača da menjaju žetone igre (alatke kojima igraju). U fleksibilnoj igri igrači mogu da prelaze sa reči na novac, delove tela.

Upornost: Upornost kojom se ljudi drže svojih igara i otpor da ih prekinu.

Intenzitet: Lake igre se igraju relaksirano. Čvrste igre se igraju napeto i agresivno.

Po stepenu prihvaltjivosti i moguće štete, igre su klasifikovane kao:

Igre prvog stepena su društveno prihvatljive u igračevom društvenom krugu.

Igre drugog stepena su igre koje bi igrači voleli da sakriju, iako ne prouzrokuju nepovratnu štetu.

Igre trećeg stepena su igre koje mogu da nanesu tešku štetu jednoj ili više strana koje su u nju ušle.

Igre se takođe proučavanje po:

- Cilju,
- Ulogama,
- Društvenim i psihološkimn paradigmama,
- Dinamici,
- Prednostima za igrače (Dobici).

U transakcionim igrama ljudi ne postupaju uvek racionalni a njihovi motivi su često prikriveni.

U svojoj knjizi Koju igru igraš Bern opisuje sledeće igre:

- Zašto ne ti (YDYB: Why Don`t You, Yes But),

- Da nije zbog tebe (IFWY: If It Weren`t For You),

- Zašto se to uvek meni događa? WAHM: Why does this Always Happen to Me?,

- Pogledaj šta si me naterao da uradim (SWYMD: See What You Made Me Do),

- Ti si me uvalio u ovo UGMIT: You Got Me Into This):

- Vidi koliko se trudim (LHIT: Look How Hard I`ve Tried),

- Samo pokušavam da ti pomognem (ITHY: I`m Only Trying to Help You),

- Borite se ti i on (LYAHF: Let`s You and Him Fight),

- Došao si mi na zicer. Đubre (NIGYYSOB: Now I`ve got you, you son of a *****),

- Silovanje, žena bezrazložno viče ili preti da će vikati silovanje (RAPO: A woman falsely cries rape or threatens to),

Bern je tvrdio da se igre ne igraju logički, Roditelj stanje jedne ličnosti može da igra sa Dete stanjem druge, pre nego Odrasli sa Odraslim.

Svaka igra podrazumeva uloge Progonitelja, Žrtve i Spasioca. Igrači mogu da menjaju ove uloge. Žrtva može da postane Progonitelj i stavlja prethodnog Prognitelja u ulogu žrtve ili Spasilac iznenada postaje Progonitelj (recimo, prebacivanje: Nikada ne ceniš moju pomoć).

Reket je strategija koja ličnosti omogućava da dozvoljenim osećanjima prikriju osećanja koja zaista imaju ali koja smatraju nedozvoljenim. Reket je set ponašanja i izabranih strategija naučenih i praktikovanih u detinjstvu koja pomažu da se dožive osećanja iz skripta. Ovo se događa uprkos vlastitih površnih negodovanja i osećanja povređenosti, izvan svesti i tako što se vidi kao krivica nekog drugog.

Ko je, recimo, izabrao životni skript ljudi će te uvek izneveriti, taj će se potruditi da doživi izneveravanje, uprkos tome što navodno negoduje protiv njega.

Reketi i igre su sredstva koje ličnost koristi da stvori okolnosti u kojima može slobodno da oseti skrivena osećanja, povinujući se skritptu iz detinjstva i ojačavajući ga. Ta sredstva su nadomestak za životnija i punija osećanja odraslog i za odogovor koji bi više odgovarao ovde-i-sada situaciji.

Filozofija transakcione analize podrazumeva da su ljudi OK, da svaka ličnost ima vrednost, značaj, jednako pravo na uvažavanje. Svako (sa malo izuzetaka) ima pun kapacitet odraslog da misli. Ljudi odlučju o svojoj životnoj priči i sudbini, i to je odluka koja može da bude promenjena.

Sloboda od neprilagođenosti utisnute u skript iz detinjstva je potrebna da bi se čovek oslobodio od neodgovarajućeg, neautentičnog postupanja i premeštenih emocija, svega onoga što nije časna i poštena reakcija na sada-i-ovde život.

Ciljevi promene pod TA su autonomija (sloboda od skripta iz detinjstva), spontanost, prisnost, rešavanje problema kao suprotnost izbegavanju ili pasivnosti, izlečenje kao ideal a ne tek napredovanje učenjem novih izbora.

Iza ogledala

Definicija

 

             Transakciona analiza (TA) obuhvata teoriju ličnosti i interpersonalne komunikacije i iz nje izveden psihoterapijski metod. Tokom šezdesetih godina TA se prvenstveno primjenjivala kao grupna psihoterapija, ali danas se široko koristi i u individualnom, bračnom i porodičnom tretmanu.

             Osim u psihoterapiji TA se danas primjenjuje u brojnim oblastima u kojima se traže psihološke i komunikacijske vještine: u psihosocijalnom savjetovanju, u opštoj i specijalnoj pedagogiji i u oblasti menadžmenta. Kako zbog toga TA više nije isključivi sinonim za psihoterapijsku školu, pravimo razliku između transakcione analize (TA) i transakciono-analitičke psihoterapije (u daljem tekstu TAP).

 

Istorija

 

                 Krajem pedesetih godina američki psihijatar Erik Bern (Eric Berne, 1910-1970) definisao je osnovne koncepcije i postupke i time stvorio novi psihoterapijski pravac. Po svojoj vokaciji Bern je bio psihoanalitičar, učenik dva velika ego-psihologa Pola Federna (Paul Federn) i Erika Eriksona (Erik Erikson), tako da je podrazumijevao poznavanje psihoanalize kao preduslov za razumijevanje TA. U početku je smatrao da TA tretman treba da bude svojevrsan dodatak psihoanalizi, odnosno uvod u psihoanalitički tretman koji bi značajno povećao uspješnost samog psihoanalitičkog tretmana. Ne samo da je danas TAP potpuno odvojena od psihoanalize u zaseban psihoterapijski pravac, već se i sama TAP diferencirala u nekoliko različitih terapijskih škola.

             U našoj sredini transakciona analiza je počela da se primjenjuje na Neuropsihijatrijskoj klinici, odjeljenju na Avali, sredinom sedamdesetih godina. Oko Josipa Bergera (1929), koji je prvi otpočeo njenu primjenu, sakupilo se više terapeuta, koji su, zatim, svoje znanje iz ove oblasti verifikovali kod Međunarodne asocijacije za transakcionu analizu (ITAA) i dobili status transakcionih terapeuta sa pravom da mogu da edukuju nove terapeute.

 

Osnovne koncepcije

 

             Referentni okvir. Ova koncepcija se odnosi na unutrašnju mapu stvarnosti. Polazi se od predpostavke da se realnost mentalno reprezentira u psihi, svijesti ili mozgu osobe. Postoje tri bitna aspekta stvarnosti koji sačinjavaju tri glavna polja referentnog okvira: polje ja, polje drugi ljudi i polje svijet. Drugim riječima referentni okvir je sistem predstava o sebi, drugima i svijetu.

             Veoma je važno shvatiti da ljudi ne reaguju na stimuluse iz realnosti kao takve, već da reaguju nakon što tim stimulusima pripišu značenje. Pripisivanje značenja spoljašnjim i unutrašnjim stimulusima je upravo funkcija referentnog okvira. Ukoliko je referentni okvir podudaran sa stvarnošću, osoba će tačno shvatati i ocjenjivati stvarnost, tako da će pokazivati adekvatna osjećanja i adekvatno ponašanje i biti u stanju da se adaptira. Kako je referentni okvir unutrašnja reprezentacija stvarnosti, može se napraviti analogija sa mapom i teritorijom na koju se ona odnosi. Kada osoba ima tačnu mapu, tada se ona sa lakoćom orjentiše i snalazi na teritoriji po kojoj se kreće. Takva osoba će biti i uspješna jer će joj mapa koristiti da stigne tamo kuda se uputila, odnosno da ostvari svoje ciljeve i želje. Međutim, ukoliko su predstave stvarnosti iskrivljene u bilo kom polju referentnog okvira: polju ja, polju drugi ljudi ili polju svijet, posljedica će biti da će osoba stvarnosti pripisivati iskrivljeno značenje i neodgovarajući značaj, što će rezultirati u neadekvatnim reakcijama, bilo da su u pitanju osjećanja ili ponašanje. Naravno da će ovakva osoba imati problema i u prilagođavanju na spoljašnju realnost: neće biti u stanju da u datom kontekstu svijet prilagodi sebi (aloadaptacija), niti da svoj referentni okvir prilagodi svijetu (autoadaptacija), niti će moći da izabere takav dio svijeta u kojem će biti prilagođena (izoadaptacija). Ako se koristi analogija sa mapom, to je kao da osoba s pogrešnom mapom pokušava da natjera teritoriju da se uklopi u mapu. Ljudi čiji su referentni okviri disfunkcionalni, nisu uspješni ni zadovoljni, stvaraju probleme sebi i drugima, i na kraju razvijaju različite psihičke poremećaje.

             S obzirom na funkciju koju ima razumljivo je da je referentni okvir jedna veoma rigidna struktura otporna na promjene i utjecaje. Ta osobina nije toliko važna kada su u pitanju funkcionalni koliko je važna kada su u pitanju disfunkcionalni referentni okviri. Osobe sa takvim okvirima teže da redefinišu stvarnost da bi se činjenice uklopile u one interpretacije koje su u skladu s onim uvjerenjima u koja već vjeruju. Drugim riječima, referentni okvir funkcioniše kao samopotkrepljujući sistem što je veliki problem kada je disfunkcionalan, jer osoba nije u stanju da se samokoriguje. Pored toga u onim situacijama u kojima govorimo o unutrašnjem konfliktu, u osobi se aktiviraju dva različita referentna okvira. Kako oba referentna okvira imaju konfliktne definicije iste stvarnosti, unutrašnji konflikt će se izraziti kao zbunjenost, kao inkongruentne poruke. Osnovni zadatak terapeuta je da identifikuje sistem predstava koje pacijent ima o sebi, o drugima i o svijetu i da otkrije na koji način se logika referentnog okvira odražava u postojećem simtomu ili problemu.

 

             Ego stanje. Postoji nekoliko različitih modela ego stanja u kojima su ove koncepcije različito definisane. U istorijskom ili strukturalnom modelu ego stanja su unutrašnje strukture koje su posljedica razvoja i neintegracije različitih dijelova selfa. U ovom modelu su ego stanja roditelja i djeteta patološka ego stanja. Suprotno, u komunikacijskom modelu koji različito definiše ego stanja i roditelj i dijete su veoma važna i poželjna ego stanja u komunikaciji (Milivojević, 2004).

             Kako je koncepcija ego stanja u okviru strukturalno-istorijskog modela daleko značajnija za psihoterapiju u daljem tekstu ona će biti prikazana.

             U TA se na ego gleda kao na strukturu ili sistem sastavljen iz različitih dijelova koji se nazivaju ego stanja. Koncepcija self je važna za razumijevanje ego stanja, jer kao svoje pravo ja osoba doživljava ono ego stanje u kojem se tog trenutka nalazi self. U idealnom slučaju ego odrasle osobe je cjelovit i nefragmentisan, zasnovan na sistemu tačnih predstava o sebi, drugim ljudima i svijetu. To znači da je odrasla osoba svijesna realnosti, da je realistična i da je racionalna. Na osnovu tačne slike stvarnosti odrasla osoba razmišlja racionalno tako da formira prihvatljiv vrijednosni sistem i pokazuje odgovarajuća osjećanja. Takva osoba je sposobna za svjesnost, spontanost, bliskost i rad. U ovom idealnom slučaju ego osobe je cjelovit i integrisan, odnosno, izjednačen sa stanjem Odrasli. Postizanje opisane strukture ličnosti koji se naziva integrisani Odrasli je cilj kako ličnog razvoja tako i same TAP.

             U velikom broju slučajeva osoba samo u nekim situacijama funkcioniše iz svog ego stanja Odrasli, a u drugim situacijama se aktiviraju, uslovno rečeno, patološka ego stanja. Pod patološkim ego stanjima podrazumijevamo ona ego stanja koja sadrže netačne i iskrivljene predstave o sebi, drugima ili svijetu, koja posjeduju pogrešnu logiku i pogrešne zaključke, a samim tim i neodgovarajući vrijednosni sistem i neadekvatna osjećanja. U patološka ego stanja ubrajamo ego stanje Dijete i ego stanje Roditelj.

             Ego stanje Djeteta je rezultat individualne istorije, ono u sebi sadrži prevaziđene i netačne definicije sebe, drugih i svijeta, ono je nekadašnji ego kojeg je osoba prerasla i koji je, samim tim, neupotrebljiv i disfunkcionalan. Pojava Djeteta je znak da je osoba regredirala na neki infantilni stadijum ličnog razvoja. Drugim riječima, ego stanje Djeteta je individualna istorija koja se disfunkcionalno upliće u odnos prema aktuelnoj stvarnosti. Dok je Odrasli rezultat djelovanja neopsihičkih struktura, Dijete je rezultat arhepsihičkih struktura. U osnovi, Dijete je rezultat trauma i patoloških razvojnih fiksacija.

             Drugo patološko ego stanje je Roditelj. Ovo ego stanje nastaje internalizacijom značajnih figura i njihovih neodgovarajućih ili patoloških poruka. Roditelj se može ispoljiti na dva načina: kao ego stanje koje utiče na druga ego stanja (utičući Roditelj) ili, kada se osoba identifikuje s internalizovanim roditeljskim figurama, kao ego stanje iz kojeg osoba komunicira sa drugim ljudima.

             Teorija ego stanja u sebi kristališe individualnu historiju osobe i njene odnose s značajnim drugima. Odnosi između roditelja (autoriteta ili značajnih drugih) i djeteta transponuju se u odnose između ego stanja. Ukoliko je roditeljski uticaj bio ispravan i zdrav, tako da se u djetinjstvu osoba ispravno i zdravo formirala, tada je olakšana njena integracija u ego stanje Odrasli. Predhodni roditeljski uticaji (Roditelj) i lični doživljaji (Dijete) su unutrašnji kapital i podrška osobi da u stersnim situacijama ostane u ego stanju Odraslog. Međutim, neodgovarajući roditeljski uticaji dovode do neadekvatnog djetetovog iskustva i do zastoja u ličnom razvoju, a što se kasnije u životu manifestuje kao ometajući uticaji Djeteta i Roditelja na ego stanje Odraslog.

             Kod fragmentisane osobe interakcije njenih ego stanja mogu biti različite, a posebno su važne isključenje, kontaminacija i konflikt. Kod isključenja Odraslog Dijete ili Roditelj preuzima kontrolu nad osobom, tako da ona u većoj ili manjoj mjeri, na kraće ili duže vrijeme razmišlja iracionalno i tako se ponaša, da bi kasnije, kada se ponovo uključi Odrasli, bila svjesna svoje iracionalnosti. Kada je osoba u nekoj zabludi tada je riječ o kontaminaciji Odraslog. Ono pogrešno i bez distance uzima kao tačne ili sopstvene infantilne predstave i zaključke (kontaminacija Djetetom) ili pogrešne stavove autoriteta (kontaminacija Roditeljem). Kada je riječ o konfliktima oni mogu da budu između racionalnog i iracionalnog dijela ličnosti (konflikti Odrasli-Dijete i Odrasli-Roditelj), osoba se muči da uspostavi racionalnu kontrolu nad svojim ponašanjem, ili između patoloških ego stanja (konflikt Dijete-Roditelj).

             Pored opisane struktralne analize ego stanja u okviru istorijskog modela koja pomaže razumijevanju strukture ličnosti, u okviru komunikacijskog modela ego stanja vrši se funkcionalna analiza koja je posebno važna za razumijevanje komunikacije. U komunikacijskom modelu razlikujemo Odraslog, Njegujućeg Roditelja, Kritikujućeg Roditelja, Slobodno dijete, Adaptirano Dijete i Prkosno Dijete.

           

             Transakcija. Transakcija je centralna koncepcija u TA, a definiše se kao jedinica komunikacije. Transakcija u dijadnoj komunikaciji (učestvuju dvije osobe) sastoji se iz transakcionih stimulusa prve osobe, transakcionog odgovora druge osobe i povratnog odgovora na odgovor prve osobe. TA je dobila ime upravo zbog toga što je metod rada zasnovan na analizi transakcija. S jedne strane se na osnovu pacijentovog izražavanja i slanja poruka postavlja hipoteza njegovim intrapsihičkim strukturama (dijagnostika), a s druge strane su vješte transakcije (intervencije) osnovni način na koji terapeut vrši uticaj na pacijenta i poziva ga na promjenu (terapija).

             Često nije cjelovita osoba ta koja emituje određenu poruku, već je to neko njeno ego stanje. Na taj način možemo posmatrati komunikaciju dvije osobe kao komunikaciju ukupno šest ego stanja (Roditelj, Odrasli i Dijete jedne osobe s Roditeljem, Odraslim i Djetetom druge osobe). U ovakvom koordinatnom sistemu možemo otkriti pravila za dobru i lošu komunikaciju koja proističu iz logike ego stanja. Kako kod jedne osobe istovremeno mogu da budu aktivna dva ego stanja ona može istovremeno da komunicira na dva nivoa, socijalnom i psihološkom, pa tada postoje socijalne i psihološke, ili skrivajuće i skrivene poruke. U tom slučaju govori se o skrivenim transakcijama.

           

             Životni skript. Na osnovu analize ljudskih sudbina, Bern (1989) je zaključio da postoje svjesni, predsvjesni i nesvjesni patološki životni scenariji po kojima ljudi kreiraju svoj životni tok. Suština je u tome da roditelji svojim porukama oblikuju referentni okvir svog djeteta, tako da ono kada odraste vodi život na veoma predvidljiv i ograničen način. Nekada je i sam životni tok unaprijed determinisan od strane roditeljskih figura i drugih autoriteta, tako da osoba tačno zna da će se, na primjer ubiti. Dakle, prema teoriji životnog skripta ljudi sami biraju svoju sudbinu, time što donose određene zaključke koji se kasnije tokom života isto tako mogu promijeniti.

             Danas je u okvirima TA uglavnom prihvaćeno da je životni skript patološki, za razliku od životnog plana autonomne ličnosti. Naglasak je u tome da osoba u djetinjstvu donosi pogrešne zaključke o važnim životnim pitanjima i da ih ugrađuje u svoj referentni okvir kao temeljne aksiome koje više ne preispituje i da kasnije živi, ne u skladu sa stvarnošću, već u skladu sa svojim skriptnim uvjerenjima. Ona na taj način uspijeva da konstruiše socijalnu i psihološku stvarnost i da zaista „dokaže“ da su njena uvjerenja tačna. Opisani zaključci koji su temelj životnog skripta nazivaju se rane ili skriptne odluke, a nastaju na osnovu prihvatanja skriptnih poruka od strane roditelja (skriptne zabrane i kontrazabrane), bilo djetetovim pogrešnim shvatanjem inače ispravnih roditeljskih poruka, bilo samostalnim ali pogrešnim zaključivanjem.

             Postoje dvije osnovne skriptne zabrane kojima se osporavaju djetetova ljudska prava. Prva je zabrana postojanja („Crko da Bog da!“, „Bolje da se nisi ni rodio!“, itd.) a koju verbalno i neverbalno upućuju roditelji koji odbacuju i ne vole, odnosno preziru svoje dijete. Ovu zabranu upućuju i oni roditelji koji vole svoje dijete, ali mu to ne pokazuju kako se ono ne bi razmazilo i opustilo. Kad dijete internalizuje roditelja koji mu zabranjuje pravo na život, ono postaje sposobno za samomržnju tako da se javlja želja za samouništenjem što dovodi do različitih skrivenih ili otvorenih samodestruktivnih ponašanja sve do samoubistva. Kad dijete internalizuje prezirećeg roditelja ono je sposobno za samoprezir i osjećanje inferiornosti i bezvrijednosti.

             Skriptni imperativi ili kontrazabrane su roditeljske poruke kojim oni ekstremno uslovljavaju djetetu njegovo pravo na život ili na ljubav. Roditelji kao da kažu:“Ja te ne volim, jer ti ništa ne vrijediš, ali ako budeš takvo i takvo ja ću te voljeti.“ Time je djetetu omogućeno da „ostvari“ svoje pravo na postojanje ili na ljubav. Kada dijete pored skriptnih zabrana internalizuje i skriptne kontrazabrane, tada roditeljski stav postaje njegov stav prema samome sebi. Osoba o sebi razmišlja: “Ja sam bezvrijedan i ne zaslužujem ljubav (da postojim), ali ako budem takav i takav ja ću vrijediti“. Zbog toga se formira dvoslojna struktura: osoba pokazuje prisilnu motivaciju, jer „mora“ uvijek da bude takva i takva, a ukoliko ne uspije tada vjeruje da je bezvrijedna ili da treba da umre. Imperativne i prisilne motivacije su različite. Da bi bila voljena osoba mora da bude savršena, jaka, da ugađa drugima, da radi naporno, da bude brza, da bude suprotnog spola, da ne osjeća, da ne misli, da nikada ne prestane da bude djetinjasta, da nikada ne napusti roditelje, itd (Milivojević, 2005).


Izvor

Kakav je vaš životni scenario?

Životni skript je proces u kojem se definišemo, ali i sebe ograničavamo. Dokle god ga se držimo, život nam izgleda predvidiv. Cenu plaćamo time što ne prihvatamo nove mogućnosti čak i kada znamo da su za nas one bolje.

"Životni skript - nesvesni životni plan gde se ljudi osećaju kao žrtve zle sudbine, gde da bismo se razvijali treba da budemo fazno dozirano frustrirani."

S. Milenković

Svako ljudsko biće je kreator svoje sudbine. Kao slavni scenaristi pišemo svoja lična scenarija, režiramo po tom scenariju svoj život dodeljujući sebi glavnu ulogu i nikako ne odstupamo od njega pa ma koliko nam teško bilo. Još u svom ranom detinjstvu biramo, kreiramo svoju životnu priču i nje se držimo tokom čitavog života, bez obzira na posledice, kako bismo dokazali da smo u pravu, čak i po cenu bola, prinude, samoporažavajućih postupaka... Skript je obrazac po kom poimamo svet oko sebe.

Redefinišemo stvarnost kako bismo je prilagodili svom viđenju, ili pribegavamo umanjivanju, proglašavamo nešto nevažnijim i bezvrednijim nego što jeste, ili glorifikujemo kako bismo prikrili nedostatke ličnog skripta.

Tri ego stanja

Po transakcionoj analizi u čoveku postoje tri ego stanja: Roditelj (Parent), Odrasli (Adult) i Dete (Child). Ne postoje univerzalni obrasci ego stanja. Svako stanje se drugačije ispoljava kod svake ličnosti, već prema iskustvima iz detinjstva, mentalitetu, intelektu i porodičnom nasleđu.

* Roditelj je ego stanje u kome ličnost postupa, oseća i misli podsvesno oponašajući svoje roditelje ili roditeljske figure. Ponaša se onako kako su radili roditelji.

* Odrasli je ego stanje u kome ljudi postupaju, osećaju i misle u skladu sa onim što se zbiva ovde i sada, koristeći sve svoje mogućnosti sa iskustvom koje ga vodi kao odraslo ljudsko biće. Tada postupamo prema objektivnoj proceni stvarnosti. To je idealno ego stanje.

* Dete je stanje u kome osoba postupa, oseća i misli kao što je to činila u detinjstvu. Na primer, kada loše procene njen rad, može da reaguje gledajući u pod, osećajući stid ili bes, kao što je radila kao dete kada bi je odrasli grdili.
Roditeljske zabrane

Dobijamo zabrane ili naloge od roditelja ili roditeljskih figura koji utiču na kreiranje našeg skripta: - Ne budi (nemoj da postojiš), - Nemoj biti ono što jesi, - Nemoj biti dete, - Nemoj da odrasteš, - Ne čini to nikad u svom životu, - Ne čini ništa, - Ne budi važan, - Ne pripadaj, - Nemoj biti blizak, - Ne budi dobro (nemoj biti zdrav), - Ne misli, - Ne osećaj. Te zabrane uvek su u negacijama i nikada nisu afirmativne. Sa druge strane, detetu se govori šta mora da radi, čini i to uvek u vidu naređenja: - Dopadni mi se (dopadni se ljudima), - Budi savršen, - Budi jak, - Trudi se, - Žuri, - Pazi.

Stvarajući svoj skript dete često žonglira pokušavajući da pomoću naloga zaobiđe zabrane. Zaključuje, na primer: U redu je da živim (zaobilazi zabranu - nemoj da postojiš), ako se jako trudim.

Roditeljske dozvole

Postoje i dozvole, koje su najvažnije za razvoj ličnosti:
-  dozvola za postojanje,
-  dozvola da se na originalan, sebi svojstven način iskuse senzacije, misli i osećanja, bez obzira na to šta drugi ljudi smatrali da osoba treba da misli ili oseća,
-  dozvola da se bude svog pola i godišta, sa potencijalima za rast i razvoj,
-  dozvola da se bude emocionalno blizak sa drugim ljudima,
-  dozvola da se bude svestan svoje bazične životne pozicije,
-  dozvola da se promeni životna pozicija,
-  dozvola da se bude uspešan u seksu i u poslu, odnosno da se sopstvena seksualnost i seksualnost drugih vrednuje,
-  dozvola da se život smatra smislenim i vrednim življenja.
Skirpt može da pripada Gubitničkoj, Pobedničkoj ili Banalnoj varijanti, u zavisnosti od njihovih pravila.

Životne igre


Igre su veoma važan pojam za transakcionu analizu. Teoriju igara postavio je Eric Berne. Igre obično igraju Roditelj, Odrasli i Dete ego stanja, i imaju često ustaljen broj igrača, uloga pojedinca može da se menja i ljudi mogu da igraju više igara.

Bern je identifikovao veliki broj igara, sa primedbom da, nezavisno od toga kada, gde ili zašto ih neko igra, svaka igra teži veoma sličnoj strukturi. Postoje uloge, pravila i ciljevi igre.

Svaka igra donosi dobit onima koji je igraju, kao što su pokušaj da se izazove simpatija, zadovoljstvo, postigne osveta ili ostvari neka druga emocija koja obično pojačava životni skript. Lišiti igrače očekivane dobiti je način da igra bude prekinuta.

Važan aspekt igre je broj igrača. Igre mogu biti dvostruke (igraju ih dva igrača), trostruke (igraju ih tri igrača) ili mnogostruke. Za razmatranje igara korisne su i varijable:

Fleksibilnost: Sposobnost igrača da menjaju alatke kojima igraju igru. U fleksibilnoj igri igrači mogu da prelaze sa reči na novac, delove tela.
Upornost: Upornost kojom se ljudi drže svojih igara i otpor da ih prekinu.
Intenzitet: Lake igre se igraju relaksirano. Čvrste igre se igraju napeto i agresivno.
Po stepenu prihvatjivosti i moguće štete, igre su klasifikovane kao:
- Igre prvog stepena - društveno prihvatljive u igračevom društvenom krugu.
- Igre drugog stepena - igre koje bi igrači voleli da sakriju, iako ne prouzrokuju nepovratnu štetu.
- Igre trećeg stepena - igre koje mogu da nanesu tešku štetu jednoj ili više strana koje su u nju ušle.
Igre se takođe proučavaju po: cilju, ulogama, društvenim i psihološkim paradigmama, dinamici, prednostima za igrače (dobicima).

U transakcionim igrama ljudi ne postupaju uvek racionalno a njihovi motivi često su prikriveni. U svojoj knjizi "Koju igru igraš" Bern opisuje sledeće igre:

- Zašto ne ti, da ali (Why don`t you, yes but),
- Da nije zbog tebe, da tebe nije bilo (If it weren`t for you),
- Zašto se to uvek meni događa? (Why does this always happen to me?),
- Pogledaj šta si me naterao da uradim (See what you made me do),
- Ti si me uvalio u ovo (You got me into this):
- Vidi koliko se trudim (Look how hard I`ve tried),
- Samo pokušavam da ti pomognem (I`m only trying to help you),
- Borite se ti i on (Let`s you and him fight),
- Uhvatio sam te, đubre jedno (Now I`ve got you, you son of a bitch),
- Žena bezrazložno viče silovanje ili preti da će vikati silovanje (A woman falsely cries rape or threatens to).

Bern je tvrdio da se igre ne igraju logički. Roditelj stanje jedne ličnosti može da igra sa Dete stanjem druge, pre nego Odrasli sa Odraslim.

Svaka igra podrazumeva uloge Progonitelja, Žrtve i Spasioca. Igrači mogu da menjaju ove uloge. Žrtva može da postane Progonitelj i stavlja prethodnog Prognitelja u ulogu žrtve ili Spasilac iznenada postaje Progonitelj (recimo, prebacivanje: Nikada ne ceniš moju pomoć).

Reket je strategija koja ličnosti omogućava da dozvoljenim osećanjima prikrije osećanja koja zaista ima ali koja smatra nedozvoljenim. Reket je set ponašanja i izabranih strategija naučenih i praktikovanih u detinjstvu koja pomažu da osećanja iz skripta budu doživljena. Ovo se događa uprkos vlastitim površnim negodovanjima i osećanjima povređenosti, izvan svesti i tako što se vidi kao krivica nekog drugog.

Ko je izabrao životni skript "ljudi će te uvek izneveriti", taj će se potruditi da doživi izneveravanje, uprkos tome što navodno negoduje protiv toga.

Reketi i igre su sredstva koje ličnost koristi da stvori okolnosti u kojima može slobodno da oseti skrivena osećanja, povinujući se skriptu iz detinjstva i ojačavajući ga. Ta sredstva su zamena za životnija i punija osećanja odraslog i za odgovor koji bi više odgovarao ovde-i-sada situaciji.

"Ne želi ništa više jer dosuđenoj
Sudbini smrtnik umaknuti ne može." (Antigona)

Čovek mora podnositi sve što mu dosude bogovi. Tako i Edip pada kao žrtva proročanstva, volje bogova i zle sudbine.

"Pisanje scenarija" počinje u detinjstvu

 

Životni skript (scenario) je teoretski koncept transakcione analize. Životni skript je ideja, naše stremljenje ka tome da stvorimo na nesvesnom nivou plan kao priču koju izmislimo u detinjstvu o sebi i svom životu koju se trudimo da sledimo i da je kasnije u životu realizujemo. Drugim rečima, životni skript je lični životni plan koji smo razvili pod roditeljskim, porodičnim, socijalnim, kulturnim i religijskim pritiscima. Taj plan uglavnom stvaramo do sedme godine da bismo ga tokom čitavog života realizovali i njega predstavili kao svoju vodilju.

Da bi se ovaj proces više i bolje razumeo evo primera: ilustrovaćemo ga slučajem Jane. Jana je rođena kao treće dete u porodici. Imala je stariju sestru i brata. Njeni roditelji bili su vrlo zauzeti ljudi, jedva krpeći kraj s krajem. Jana nije dobijala mnogo pažnje kod kuće. Jedino gde je neko obraćao pažnju na nju je kada je pored svoje starije sestre sedela sa knjigom i čitala. Jana je vrlo mala, u uzrastu od pet godina, naučila da čita. U kreiranju svog životnog scenarija Jana će napraviti specifične skriptne odluke u vezi sa sobom, drugim ljudima i generalno čitavim svetom. Na primer, može da odluči da uvek bude dobra devojčica, tiha, studiozna i bez zahteva.

Može takođe da odluči da radi baš kao i njeni roditelji. Doneće zaključak da je svet mesto gde ljudi treba da se bore i stvarno mučno da rade kako bi krpili kraj s krajem. Ove skriptne odluke doneće kao odgovor na porodične i kulturološke poruke bazirane na dečijem vrlo limitiranom nivou i sa dečijim iskustvom. Ovo je nesvesni ili narativni životni plan, priča koju sebi pričamo o mogućnostima koje imamo u životu vođeni dotadašnjim iskustvom i inputima koje smo dobili od roditelja i sredine. Pravimo plan koji će imati smisla i koji će nas zaštititi. Na primer, Jana možda može da se žali zbog manjka pažnje koju dobija u porodici, ali kao dete ona tada može da bude isključena iz razgovora jer, možda u njenoj porodici nema mesta za žalbe i zahteve. Tako je Jana dobila poruku da nema žalbi i zahteva, da život mora da bude prihvaćen takav mizeran kakav jeste. Ovakvi scenariji postanu limitirajući u odraslom životu. Tada i ako dobijemo priliku za nešto bolje mi se ne usuđujemo da je uzmemo jer to nije propisano našim skriptom.

Jana je odrasla

Da zamislimo šta Jani može da se desi kada odraste. Ajde da kažemo da ima neka postignuća na poslu i da je njena karijera donekle i došla. Udala se za čoveka koji je takođe sebe investirao u posao i oni se fino slažu. Do sada je Jana ostala u svom skriptu "teško radi - work hard", "život je borba - life is a struggle". Pomislili biste da joj dobro ide. Svakako tu su i neke tamne mrlje koje je njen skript kreirao. Ona ne provodi mnogo vremena u društvu a i ne primećuje kada neko i poželi da se druži sa njom. Jedina prijateljica koju ima je ona koju je upoznala u knjižari. Njih dve provode vreme pričajući o knjigama baš kao što je radila sa starijom sestrom. Bez obzira na to, Jana sa svojom prijateljicom nije bliska, jer nije predvidela u skriptu emocionalnu bliskost. Jana se udala za čoveka koji je više uložio u karijeru nego u njihov zajednički život i ona se pored njega često oseća usamljeno.

Jana je svog prethodnog dečka ostavila zato što je bio opušteniji, a ona je smatrala da je to lenjost kada on hoće vikende da provodi u društvu i da ne radi. Jana takođe nije mogla da prihvati njegovu dobrotu i toplinu zato što je to bilo van njenog skripta.

Počela je fizički da pati zbog prekomernog posla. Dobijala bi bolove u leđima i imala je česte infekcije. Postala je i kandidat za depresiju pošto je zanemarivala svoje emocije i dobrobit svoje duše dajući mnogo više energije nego što je primala.

Kakav je moj lični scenario?

Životni skript je proces samo-definisanja i često samo-limitiranja na psihološkom planu kao i konstruisanja realnosti. Dokle god se držimo skripta život nam izgleda predvidiv. Cena koju plaćamo je neprihvatanje novih mogućnosti čak i kada znamo da su za nas one bolje.

Sebi sada možete da postavite pitanje: kako izgleda vaš lični scenario? Jedan od načina da to saznate je da odgovorite na pitanje koji vam je omiljeni lik iz bajke ili mitologije. Koju ste priču najviše voleli kada ste bili mali? Često deca koriste bajke kao model za lične priče ili eksperimentišu sa različitim scenarijima. Na primer, Jana je mogla da voli Odiseja kome je trebalo deset godina da teškom mukom doputuje do kuće posle Trojanskog rata. To je priča u kojoj ima teškog rada, istrajnosti, napora, inteligencije, odanosti i konačne pobede posle silnih poteškoća.

Možete da pustite mašti na volju ili se vratite u tinejdžersko doba i setite se šta ste tada očekivali. Neki ljudi misle da nikada neće sresti nikog. To je njihova skriptna odluka da budu sami (being alone). Postoje ljudi koji u svom skriptu sebi dozvoljavaju više sreće nego drugi. Odatle i imamo klasifikaciju scenarija na pobednička, gubitnička i banalna.

Pobednički scenario dozvoljava da osoba na kraju dobije to što želi (kao u mitu o Odiseju koji je na kraju našao put do kuće). Tako neki kao deca razmišljaju da će se srećno udati i da će ispuniti sva svoja očekivanja u životu.

Gubitnički scenario je onaj koji se završava tako da osoba prepušta drugima da uzmu ono što žele. Donekle, i Janin skript može da bude gubitnički. Moguće je da je postavila skript tako da bez obzira na naporan rad i trud koji ulaže, ona nikada neće uspeti. Ako Jana živi ovakav skript može da upadne u ozbiljnu depresiju, da izgubi posao, i završi sedeći kod kuće do kraja svog života.

Banalni scenario je onaj koji se gradi na mediokritetu, gde se ništa ne dobija i nema šta da se izgubi. Jana je mogla da napravi i ovakav skript gde je mogla dosta da radi do kraja života, ali da ima osećaj da zapravo ništa i nije uradila. Njen muž i prijatelji mogu da ostanu emocionalno distancirani i ona može da se oseća neispunjeno i usamljeno.

Oslobođeni skripta – rekreacija scenarija

Kakav god da je scenario koji smo u detinjstvu sebi zacrtali, čak i da je Pobednički scenario, to je i dalje model mišljenja i ponašanja koji nam donekle ne dozvoljava da istražimo sve svoje mogućnosti. Idealno je dakle da postanemo, da se oslobodimo scenarija ili da ga osnažimo. Na primer, Jana može da nastavi mnogo da radi i da joj veliki rad donese uspeh, kao i da nauči da bude emocionalno bliža i da sebi dozvoli da se malo zabavi.

Razmislite, šta biste želeli da drugi saznaju o vama pročitavši vaš epitaf? Zamislite ljude koje cenite i volite da čitaju memorijal zapisan u vašu čast. Napišite sami svoj govor koji ostaje posle vas – posmrtni govor. Počnite novi život sada kada već znate da ćete imati spektakularan i lep kraj. Nemojte da budete jedno od onih bića koja kažu: - E, da mogu sve iz početka…  Mi nismo nikada premladi ili prestari da bismo napisali novi životni scenario. Kolike god da su naše godine sada je pravo vreme za to.

Oslobađanjem od skripta mi dobijamo autonomiju. Autonomija je ponašanje, mišljenje i osećanje u direktnoj vezi sa ovde-i-sada stvarnošću više nego reakcija na stvari bazirane na uverenjima skripta. U autonomiji se manifestuje spontanost, intimnost i svesnost, a to je zapravo mogućnost da živimo sada-i-ovde.  Takođe, odrasli imaju odgovornost za decu narednih generacija. Mi moramo da pomognemo našoj deci da napišu svoja životna scenarija kojima će ispuniti svoje živote. Uporedite ova dva skripta:

1 . "Nikad ništa od tebe. Uvek ćeš biti gubitnik. Nikada nećeš imati novca, itd"
2. "Uspećeš. Možeš da budeš uspešan kao bilo ko drugi. Verujem u tebe, ti to možeš…".

Nema sumnje u to koji scenario "bolje radi" i koji će više pomoći detetu da uspe u životu. Svako ko je imao velika postignuća u životu, u svom detinjstvu imao je pored sebe nekog ko je u njega verovao i ko mu je govorio da će jednog dana nešto od njega biti, da će uraditi nešto veliko.

I naravno, jednom kada shvatimo svoj nesvesni plan tada možemo i da ga menjamo. Odluku o životnom scenariju donosimo kao deca. Kao odrasli možemo da promenimo mišljenje. Šta god odlučili o sebi i svom životu kao deca, odluke su donete sa jako suženih, dečijih perspektiva. Ono što nam se u tom uzrastu činilo kao životna istina često nije tako. Iz ove perspektive i sa ovim životnim iskustvom dozvoljene su promene. Ono što smo kao deca kreirali, kao odrasli možemo da kreiramo ponovo. Kao odrasli imamo slobodu da pišemo lične priče i da se zabavljamo dok to radimo!

Izvor