Upravo zato i jeste nezahvalno reci tako nesto, jer nije istina. Zaista ne znam u kom gradu devojka zivi i po kom principu deluje socijalna sluzba, ali svakako sam razgovor sa tim ljudima pomaze. Kroz pricu se dolazi do nacina na koji ona treba da se postavi i prema sebi i prema svojoj porodici. Ovakav vid resavanja jednog takvog problema moze biti igra gluvih telefona. Ja kazem jedno, ti drugo, onaj trece itd. Sve to stvara prilicnu konfuziju. Najbolje je pricati sa jednom ili dve osobe o tome i uzivo.
Licno, posavetovao bih je da prvo pokusa na miran i prizeman nacin, sa puno patetike i ponekom suzom, da razgovara sa svojim ocem - nasamo, i kaze mu sve sto je muci. Pritom gledajuci da mu ne spominje pice i ne cacka sujetu, ne bude kriticna i ne bude plasljiva. Verujem da postoji velika distanca medju njima, nedostatak komunikacije, izbegavanje... On (otac) to oseca, to ga cini jos slabijim i nemocnijim, i tu nemoc leci torturom. Potrebno mu je da pocne da oseca da znaci svojoj deci, da ga ona i dalje vole i da od njega zavisi njihova buducnost. Ne od njih samih ili od njihove majke. Dakle, ako vec ne moze da oprosti svome ocu, a trebalo bi - zbog nje same, onda neka odglumi.
To je moje misljenje, u slucaju da u njenom kraju ne postoji sluzba koja se bavi pitanjima ugrozenosti dece u porodici. U slucaju da postoji, a vrlo lako moze da se raspita i sazna - pravac tamo. Diskrecija je sigurno zagarantovana i niko za to ne mora da zna sto se okoline tice.

Znaš ne možeš ništa da izgubiš ako se javiš anonimno telefonom i konsultuješ u nekom SOS centru. Ja sam ukucala u pretraživač i našla recimo

http://www.vlada.cg.yu/gender/vijesti.php?akcija=vijesti&id=15385

http://www.sosnk.org/opsirnije.php?id=114


Poznato mi je da u Crnoj Gori, kao na žalost i u Srbiji postoji prevelika društvena tolerancija prema alkoholizmu. I verujem ti da je problem veliki, da te pritiska. Ima mnogo ljudi koji su odrastali sa sličnim i različitim ali velikim problemima i tu je prvo potrebno da se okreneš sebi. Ako ne možeš da postigneš više za svoju porodicu od jednom počni korak po korak da radiš nešto za sebe. Voli sebe i baš zato ne potresaj se zbog nekoga ko ne voli ni sebe ni tebe. Smišljaj način kako da se izbaviš a do tada budi hrabra i snažna. A godine prolaze brzo, uskoro ćeš moći da se zaposliš ili odeš na školovanje daleko od kuće.

Eto, ovo je recimo koristan savet. Telefonskim putem ce dobiti preventivne savete i instrukcije za dalje delovanje. Jednostavno, to treba uraditi jer se situacija sama od sebe nece korigovati,a moze biti jos gora... iako mozda izgleda da gore od trenutne nema.

@Vrcomm
Priznaj da si jutros gledao neki horor film 

Nisam 
kamo srece da imas nekoga u inostranstvu pa da te povuce da izadjes iz takvog ukruzenja. Danas ne mozes verovati prijatelju i bratu a da verujes institucijama. Stvarno zajebana situacija

Kakve veze imaju brat i centar za socijalni rad?  Drugo, i da ima nekoga u inostranstvu, kako ti to zamisljas, ona ipak ima 16 godina, zivi u jednom patrijarhalnom okruzenju i zavisi od odluka svojih roditelja barem do svoje 18 godine. Tako da ne vidim kako to neko nju moze da "povuce".
Ona mora da se pomiri sa cinjenicom da postoji odredjeni vremenski rok u kome ce morati da zivi sa tim ljudima u zajednici, da sebi zivot ucini laksim u tim uslovima, i da se vremenom osamostali.

Naravno da devojka zavisi još uvek od odluke roditelja. Sigurno Dark nije hteo da kaže kako bi trebala da odbegne od kuće i nađe sebi nekog makroa koji će je prodati u London ili Minhen. Ja sam ga razumela u smislu da ako ima rođaka koji bi joj obezbedio školovanje u inostranstvu, uz saglasnost roditelja, pokuša to da ostvari.

Svakako plan osamostaljivanja je prioritet. Znači škola koja daje kvalifikaciju, recimo medicinska ili ekonomska. Razmišljanje o budućnosti.  Planiranje i pripremanje uslova za osamostaljivanje može da ti da puno samopouzdanja i dodatne snage da se suočiš sa svakodnevnicom jer ćeš znati da postoji izlaz iz nje.

I ja sam ga tako razumeo.

da,samo mi jos treba savjet,dok sam sa njim i dok trpim sve ovo,kakio da ucinim zivot lepsim,laksim? I pored svega-mojih depresija,njegovih zabrana izlazaka..nisam stigla da nadjem prijtelje. U skoli me vecina ogovara,a oni koji to ne rade me simpatisu,ali ne da bi se super druzili? Sta da radim u vezi ovoga??

Svaka skola ima onog pedagoga, psihologa.. kako se vec zvase... mogla bi i sa njim/njom da popricas za pocetak, jer ipak te muci vise stvari, previse da bi sad ucinkovito pricali o tome...a to nije nikakva sramota.

Ti si ocigledno veoma nesigurna u sebe. Verujem da malo preuvelicavas misljenje drugih o tebi, jer previse razmisljas o tome. Budi ono sto jesi. Nemoj se truditi da budes ono sto mislis da bi drugi voleli da jesi. Nemoj se truditi da budes drugacija od drugih da bi te neko primetio. Zbog situacije u kuci trazis od sredine utociste i razumevanje. Zapamti, to nikada neces naci.
Zivot ces uciniti lepsim i laksim ako svoju energiju usmeris ka ucenju i obavezama. Ostalo samo dolazi po sebi....i drustvo, momci... Opusti se i ne razmisljaj o tome, na silu nista ne ide.

Secam se situacije kada sam imao 15 godina...Bila je mala matura. Svi su dobili izlazak od svojih roditelja do kraja proslave, a ja sam morao u 00 da se vratim kuci. Jedva sam preziveo... Sada, kad se setim toga, sve izgleda mnogo bezazlenije i ne toliko bitno kao sto je bilo onda. Hocu reci, imaces ti vremena i za izlaske, i za momke, i za provode....Zvuci kao fraza, ali je tako. Posveti se ucenju.