Napraviće Vučić tereću stranku. A Nikolić vrlo sračunato tendira da iskoristi simpatije štampe kako bi svoj imidž pomerio ka desnom centru, prostoru koji je nekad držao DSS. On će pokušati da uzme glasače, onih 5%, koji su glasali DSS a nisu bili DSS ili su se razočarali odlaskom Koštunice ultradesno. Na kraju to bi bio i gest osvete iskusnog političara Nikolića prema Koštunici koji ga je onako nekorektno preskočio u svojim šemama sa Šešeljem i pokušao da ga poturi kao krivca za napad na ambasadu SAD.

Што би Шкорпи рекао ''ето истресли смо се, иди опери се''   

 

usao skorpi u narodna predanja

Dragi Đuka, tako mnogo reči smo potrošili u diskusijama, u sučeljavanju. Baš je lepo videti koliko su za njega stavovi koje smo mi protivnici iznosili imali težine, koliko je razmišljao o našim argumentima i uvažavao ih sve vreme. Istina trebao je jedan odlučan iskorak lidera da bi se i on odlučio na iskorak u susret nama. Ah da još samo taj lider nije Toma Nikolić nego neko u koga imam poverenje da će stvarno voditi poklitiku desnog centra možda bi se Đuka i ja sreli u stranci jednom. Za sad ostaje da se srećemo ovde i debatujemo.

U svakom slučaju Đuka dugo te nema. Neko bi mogao da pomisli kako si se sa nama družio samo iz propagandističkih motiva. Budi nam dobro i brzo svrati na debatu.

Kako je krenulo, za četiri godine Tadiću neće trebati koalicija. Možda puste po neku stranku u vladu, onako dobrovoljno, taktički, kao što je sada slučaj u Vojvodini.  Pa udeliće valjda neku milostinju i Tomi, da ne bude baš da nikada nije bio na vlasti  (pardon, bio je predsednik skupštine, sorry matori  )

Ево ајд запамти шта ћу ти кажем, па после следећих избора реци себи... лепо ми је Змај говорио
ДС је сада на врхунцу моћи. По први пут после ДОС-а они су одговорни нема Коштунија да се ваде на њега... а свакој партији на власти у земљама транзиције пада популарност. И ваљда неће више бити ни ових радикла да ДС њима плаши људе '' гласајте за нас или ће радикали да нас врате у 90-е''
Жути су сада на врхунцу а после врхунца зна се шта следи 

Šta da se radi! To je večita borba u našoj zemlji. Malo levica,malo desnica...dok nas ne nokautiraju!

СНАЈКА, СУЗЕ И СРБИЈА

Да није смешно било би сигурно отужно. Политички водвиљ којем смо свакодневно бесомучно подвргнути стално се обогаћује новим сценама и новим „бисерима”. Превише патетике и јефтине демагогије. Имали смо, тако, протеклих дана прилику да видимо пензионисаног генерала Божидара Делића који готово да плаче док говори о својој дилеми избора између Војислава Шешеља и Томислава Николића.

Био сам напросто запањен. Прво, генералима, па и пензионисаним, не доликује да плачу, поготово што нико од генерала није јавно заплакао када је војска Југославије 1999. године одлазила са Косова. Нико од генерала није јавно заплакао ни када је нестајала она велика Југославија. А скоро сви су одмах после 1991. пожурили да зидове својих кабинета украсе великим сликама војводе Мишића, Степе Степановића, Бојовића, Путника...

У Босни су нови српски генерали чак и нове генералске капе прилагодили старим капама српских војвода из Првог светског рата. Па је онда после 1995. године један од тих генерала постао и службеник Хашког тужилаштва. У међувремену, у Србији је један од бивших начелника Генералштаба, и у том тренутку потпредседник Владе Србије, ухапшен док се састајао са човеком из ЦИА у мотелу на периферији Београда. Нешто раније, док је трајало бомбардовање НАТО-а, један начелник Генералштаба лепо је проширивао и адаптирао своје стамбене квадрате, после тога је нови начелник Генералштаба наводно послао у Хаг одређену документацију, али му ни то није помогло да и он тамо не стигне за документацијом, па је онда опет један нови начелник Генералштаба намерно задржао један папир у својој фиоцикако авиони „Г-4” не би били пребачени у Србију, већ су остали тамо где су остали, а он добио лепо дипломатско-војно место у иностранству. И сада, имамо претерано узбуђеног генерала Делића, за којег сви кажу да је био херој одбране Косова 1999. године. И чију узбуђеност је изазвала та тешка дилема избора између Шешеља и Николића. Што би неки рекли: „мош’ мислит’”.

Погледам понекад на „Дискаверију” неке емисије из Другог светског рата. Оригиналне снимке, фелдмаршал фон Паулус предаје у Стаљинграду своју 6. армију. Достојанствено, војнички ледено, са шалом око врата, уредна униформа са врпцама одликовања и ордена, рукавице. Капитулација Немачке у Поздаму, немачки генерали и адмирали у белим, црним и смеђим рукавицама, са палицама, озбиљни, достојанствени. Нико не плаче.

Терет своје јавне функције, садашње или бивше, свако би требало да носи достојанствено. Да ли је нечија снајка због политичког тренутка одређеног дана била узрујана, па нечији унук тог дана није отишао у обданиште, па није ваљда да то Србија мора да зна? Посебно у контексту чињенице да је на хиљаде и хиљаде људи на простору бивше Југославије изгубило своје најмилије и своју имовину...

Кенедијеви у Америци терет свог политичког деловања годинама носе без јавних жалопојки и са врло трагичним последицама. У Србији, политичка злоупотреба деце и унука на јавној сцени већ одавно захтева једну озбиљну социолошко-психолошку расправу. Многима су говори препуни добробити за „нашу децу” и малтене све што чине на јавној сцени раде то због „наше деце”.

Када су енглески новинари после 1945. године упитали кћерку адмирала Деница, команданта немачких подморничких снага и команданта Ратне морнарице у Другом светском рату, зашто није од свог оца затражила да барем један син, а њен брат, буде повучен на копно, а оба Деницова сина били су команданти подморница на Атлантику, где се знало да је само питање времена када ће бити потопљени, она је одговорила да јој тако нешто није ни падало на памет. И оба сина адмирала Деница су погинули са својим подморницама.

Све ово што се у последња три месеца догађа у Србији показује да је криза не само политичка, економска, идеолошка, већ и морална. Морална у смислу распадања традиционалних вредности, а да ли су те промене добре, или нису, то данас још нико не зна. Додамо ли томе и идеолошку кризу, недостатак идеја водиља у политици и култури добијамо слику друштва које је нестабилно и у структурама и у главама грађана и које нема буквално ни једног ауторитета пред собом.

Наравно да се политичка патологија сада устремила на радикале, али томе су сами криви. Нанизали су изборне поразе, излудели своје активисте, збунили своје гласаче, окрњили чланство. Радикали помало личе на стари храст којег обарају, док остале српске странке формирају проређену тарабу. Но, можда је управо ово време чистилишта и за све остале странке. Иако иза кризе партија настаје демократија мишљења, која је по природи крхка, нестабилна, па чак и каприциозна. Подложна је усхићењима, али и разочарањима.

Јер, некада су у историји српски политичари заузимали нове територије, данас једва могу да заузму сто у неком ресторану, ако га нису претходно резервисали...

Мирослав Лазански
[објављено: 13/09/2008]

извор Политика

А нашем генералу горке сузе падају на розе кравату...  

Dobro upamti sta si rekao nemoj psle da se busas u grudi i da se pravdas, DS nikada nece moci da napravi sam vladu pogotovu zbog toga sto ti je Zmaj rekao, ako za 3 godine ne nadoknade sve ono sto nisu uradili za 8 lose im se pise smetao im je sloba prethodni rezim njega nema tj njegovi ostaci ni njih valjda vise nema, smetao im je organizovani kriminal(unisten u akciji sablja ) smetao im je seselj njega sada nema smetala im je radikalna stranka sada ni nje vise nema tako jake, vise im ne smeta SPS i mira markovic, smetao imje kostunica ni njega sada nema i postajace sve manji, DS kazu da je sada najjaci i nikad konsolidovaniji... ne znam na koga cete samo svaliti odgovornost za neuspeh ovog puta verovatno na ovog prostodusnog cvetkovica koji se siroti nista ne pita u drzavi Srbiji a njen je premijer e to je stvarno zalosno zar ne lici da je cvetko preuzeo ulogu milana milutinovica, obicna marioneta...

U Srbiji će vlade dugo, vrlo dugo, biti složene koalicije. Tako je i u Italiji i tamo su izbori na svake dve godine pa malo desno, malo levo. Nije to ni tako loše ako se omogući privredi da funkcioniše bez upliva vlade, ali ovde je problem što su praktično sve pare koje su pokretač privrede vezane za vladu. Tek kad bude dovoljno privrednika koji ne rade za vladu mi ćemo biti u boljoj poziciji.