Priznajem - prevario sam se! 

Izvini, covece.

Tomino evanđelje

Egipatski su seljaci otkrili 1946. godine u grobu u Nag Hammadi kod Luxora 49 vjerskih tekstova na koptskom (srednjoegipatskom) jeziku iz prvih stolječa naše ere. Između ostalih, nalazio se i traktat kojemu se iz spisa ranokršćanskih autora znao samo  naslov "Tomino evanđelje". Taj je tekst revolucionirao naše poznavanje autentičnih Isusovih učenja i ranog Isusovog pokreta.

Tomino je evanđelje, navodno napisao apostol Toma. U povijesti se Bibilje on pojavljuje kao "nevjerni Toma", koji, kako se može pročitati u Ivanovu evanđelju (20, 24-29), jedini od učenika nije povjerovao u Isusovo uskrsnuće. Isusu ga je pozvao da položi ruku u njegovu ranu na boku i rekao mu "Jer me vidiš, vjeruješ. Blago onima koji će vjerovati, a da nisu vidjeli."


Izgubljeno praevanđelje

Analizirajući Novi zavjet, moderno je kritičko istraživanje Biblije otkrilo da su evanđelisti Luka i Matej morali posjedovati zbirku Isusovih izreka, nepozantu ostalim evanđelistima, koja je kao najstariji spis cirkulirala među ranim Isusovim sljedbenicima. Ona je bila svojevrsno izgubljeno "praevanđelje" sa sačuvanim Isusovim izrekama. Tomino evanđelje je takvo evanđelje izreka. Riječ je o 114 nepovezanih izreka, koje pokazuju zapanjujuće podudarnosti sa zbirkom izreka, rekonstruiranom filološkom analizom poznatih evanđelja.


Isusove autentične riječi

Tomino evanđelje je starije od ona četiri evanđelja, koja sačinjavaju Novi zavjet, i čuva brojne rečenice koje je Isus vjerojatno stvarno rekao i koje mu evanđelisti nisu stavljali u usta.Ta okolnost navela je utjecajno udruženje znanstvenika, članove seminara o Isusu na Westmarskom institutu u kalifornijskoj Sonomi, da Tomino evanđelje, kao peto evanđelje, prilikom analize autentičnih Isusovih izreka ravnopravno obrade uz kanonska evanđelja.


Budistički izvori

Aforizmi iz Tomina evanđelja pokazuju začudne paralele s ističnjačkom filozofijom. Njemački istraživači dr. Elmar R. Gruber i Holger Kersten uspjeli su u svojoj knjizi "Pra-Isus" iz 1994. godine dokazati da je Isus uistinu bio pod utjecajem budističkih učenja.
"Tko odlazi iz ovoga svijeta, a da ne spozna vlastiti svijet, on mu, budući da ga nije spoznao, toliko malo koristi koliko i Vede (vjerska indijska mudrost)  koje nije proučavao, ili rad koji je propustio" - Ovaj citat iz hinduističke knjige "Brihadaranyaka Upanishad" nalazi odjeka u Tominu evanđelju (Toma, 67), u kojem Isus svojim učenicima priopćava najdublji budistički postulat, da žive bez vezivanja za svijet, bez posjeda i kuće, kao putujući svećenici: "Postanite putnici" (Toma, 42)


Uspoređivanje spisa

Vježbanje pozornosti za budista znači osvještavanje svih djelatnosti, pa i svakodnevnih automatskih funkcija, poput disanja, ili hodanja, i zauzimanje meditativnog stava čistog promatrača. Satipatthana ("četiri buđenja pozornosti") je temeljna vrsta meditacije. Konsekventna pozornost trebala bi sve što je nejasno preobratiti u jasno, sve nesvjesno u svjesno, i svako neznanje u razumijevanje. U Tominu se evanđelju (Toma 5) govori o tom stavu. S budističkim izvorima se podudaraju i za kršćane značajne usporedbe sa svjetlom i tamom (Toma 61): "Mudrac treba napustiti put tame i slijediti put Svjetlosti. (Dharmapada 6,12) i "Ovaj svijet je zavijen u tamu, malobrojni su oni, koji u njoj mogu vidjeti. Malobrojni idu u carstvo blaženstva kao ptice koje bježe iz gnijezda." (Dharmapada 13,8)


Iz Tomina evanđelja

"Tko nađe objašnjenje tih riječi, neće okusiti smrt" (Toma 1)

"Spoznaj, što je pred tvojim licem, i skriveno će ti se otkriti, jer ništa nema sakriveno, što neće trebati da se otkrije" (Toma 5)

"Ljubi bližnjega svoga kao samoa sebe. Čuvaj ga kao zjenicu svoga oka." (Toma 25)

"Kad tijelo nastane zbog duha, to je čudo. Ali kad duh nastane zbog tijela, to je čudo nad čudima. Ali ja se čudim, kako je tako veliko bogatstvo moglo naći stan u tom siromaštvu" (Toma 29)

"Ako vas pitaju otkuda ste došli, odgovorite: iz svjetlosti, od tamo gdje je svjetlost nastala sama od sebe" (Toma 50)

"I zato vam kažem: tko je prazan, ispunit će se svjetlošću. Tko je, međutim, podijeljen (u mnoštvo), ispunit će se tamom." (Toma 61)

"Isus je govorio: spozna li netko svemir, a pri tome ne spozna samoga sebe, ipak neće spozanti cjelinu" (Toma 67)

"Tražite i vi nepropadljivo blago, koje je tamo gdje ne dopiru požudni moljci, niti ga nagrizaju crvi" (Toma 76)


Izvor: knjiga Misteriji zapada

О старости списа...

О овоме можемо да се споримо, односно да ли је старије од канонских јеванђеља или не, јер јеванђеља су прво усмено преношена, а тек касније записана...
Њега спомињу и Ориген и Јевсевије Кесаријски, Иполит, у спису ,, Πιστις Σοφια '' се спомиње ово јеванђеље...
Тачна старост јеванђеља по Томи није утврђена...спис који је пронађен јесте на коптском језику, али фрагменти овог списа, али на грчком језику, су нађени на папирусима Oxyrhyncus (садржи изреке из Томиног јеванђеља и то од оних 114, овде су пронађене 21), а део тих фрагмената је из 2-ог века. Постоји мишљење да је прво било на грчком, а тек касније преведено на коптски (што је делом и логично, јер грчки је био у оно време светски језик број 1; а и тешко да би оригинални спис био написан на коптском), мада постоји и верзија да је прво био на арамејском, а потом је преведен на грчки.
Само јеванђеље поседује сличности са 4 канонска јеванђеља, али поседује сличности и са неким неканонским списима (на пример Јеврејско јеванђеље)
Мишљење неких филолога је да је бар коптски превод млађи од новозаветних, канонских списа, јер преводилац користи ове списе код свог превођења са грчког на коптски језик.
А поређење грчких фрагмената, са коптским списом показује да је и сам  спис доживео неке промене.
Спис јесте гностички и има лепих и интересантних делова и свакако је веома битан и са археолошке, филолошке и историјске стране, у њему се може пронаћи одличних мисли, које су потпуно паралелне са мислима из канонских јеванђеља, али поједине мисли једноставно у потпуности одударају од новозаветних речи Господњих, да је сасвим логично што Црква није могла да га уврсти у канонске списе...

Поред ових који се наводе у тексту изнад, ја ћу навести 2 (спорне) изреке које се најчешће спомињу:

(77) Исус рече: "Ја сам свјетлост над свиме. Ја сам све; све се из мене створило и све се к мени вратило. Расцијепите дрво, и ја сам ондје. Подигните камен, и тамо ћете ме наћи."

Ово је пантеизам, а то није оно што је Господ Исус Христос говорио и проповедао...

(114) Симон Петар им рече: "Нека Марија оде од нас, јер жене нису достојне Живота." Исус рече: "Ево, ја ћу је привући да је учиним мушком, па да и она постане Духом Живим, попут вас мушкараца. Јер свака жена која себе начини мушком ући ће у Краљевство небеско."

Ово ни мало не личи на Господа који се открива у Јеванђељима, не наликује на његов нежан, благ однос који је имао према женама, већ крајње шовинистички, као да су жене недостојне и мање вредне...

TOMINO EVANĐELJE

U navedenom članku u svojoj knjizi Gnostička otkrića (Veble, 2006.) Meyer na nekih osam stranica daje prikaz Tominog evanđelja. Počinje s drugom izrekom, koja po Meyeru ukazuje na nevolje koje će snaći čitatelje, zbog teškoća tumačenja na koje će sigurno naići. Meyer navodi mišljenje Richarda Valantasisa, da se u Evanđelju radi o izvedbenoj teologiji. Teologija se, naime, sama pojavljuje iz reakcija čitatelja i slušatelja na izreke. Valantasis kaže da spoznaja proizlazi iz samog čina tumačenja. Zbirka zahtijeva napor da se otkrije značenje izreka. Stoga valja uložiti trud kako bi se otkrilo tumačenje: „Dok propovijedanje pomno gradi likove i njihove postupke, izreke jednostavno lebde značenjem bez brižne definicije i kontrole.“ (The Gospel)

Dobiva se dojam da Valantasis, i Meyer koji se s njime slaže, misle da se izreke mogu tumačiti proizvoljno („značenje bez brižne definicije i kontrole“), te da „izvođač“ u žaru izvedbe, pod utjecajem žive riječi nekako dolazi do značenja. Tumačenje je plod mašte i fantazije. S ovakvim mišljenjem ne možemo se složiti. Da bismo protumačili tekst iz prvih stoljeća poslije Krista, treba dobro poznavati duhovnu situaciju vremena.

U članku članku Pitagora i pitagorejci iznašao sam tumačenje prvih dviju izreka, koje po Meyeru izlažu „epistemiološki proces kako čovjek dolazi do spoznaje i razumijevanja.“ (isto, str. 65)

Izreke glase:
„Tko nađe tumačenje ovih riječi, taj neće okusiti smrti.“
„Tko traži, neka ne prestane tražiti dok ne nađe. Kada nađe, zapanjit će se; zapanjen, zadivit će se. I tada će vladati nad svime.“
Spomenuti esenski prijevod nešto je drugačiji:
„Tko pronađe smisao ovih riječi, taj neće okusiti smrti.“
„Neka onaj koji traži ne prestane s traženjem sve dok ne nađe ono što traži. A kada nađe, bit će u nevolji, bit će u čudu i tada će vladati nad svime.“
Prijevod u Meyerovoj knjizi (koju je preveo Hinko Pleško) glasi:
„ Neka onaj koji traži ne prestane tražiti dok ne nađe. A kada nađe, bit će u nevolji. Kad je u nevolji, bit će u čudu i tada će vladati svima.“

Možemo uočiti da u zadnjoj verziji stoji „vladati svima“, dok u prethodnima stoji „vladati nad svime“.
Jedan engleski prijevod koji sam našao kaže:
„…and when he finds he will be troubled, and if he is troubled, he will be amazed, and he will reign over the All.“
Izvjesno je da se moramo prikloniti prevodilačkom izboru koji govori o nevolji umjesto zapanjenosti.

Jer, kad se suočimo sa zahtjevom da se napusti sve ono što smo do tada u našem svakodnevnom zbiljskom životu smatrali važnim, doista ćemo se naći u nevolji. (Sjetimo se prispodobe o bogatom mladiću koji nije mogao sve ostaviti i slijediti Isusa. „Jer bijaše vrlo bogat.“) Možda ćemo se mnogo kasnije zapanjiti i zadiviti. To će se dogoditi kad naučimo tehniku odreknuća od vezanosti za materijalna dobra i razumsko mišljenje. I tada ćemo zavladati nas svime. Rekao bih da je u duhu Tominog Isusa da ponajprije moramo naučiti vladati nad samim sobom.

Obzirom da je Evanđelje nastalo i čitalo se u gnostičkim zajednicama, a ove su bile pod jakim utjecajem Platonove i Pitagorine filozofije, nužno je da se zna nešto o njima. Dat ću najkraći mogući pregled. Radi se o najjednostavnijim logičkim odredbama, koje važe i u današnjoj filozofiji. Pitagorejci počinju s neodređenim određenjima jednog i mnoštva. Jedan je još neodređeno jedinstvo ili monas, a dvojstvo je isto tako neodređeno dias ili mnoštvo. Jedinstvo je ono što je jednako sa samim sobom, dvojstvo je ono što je nejednako. Jedinstvo i dvojstvo su bitni momenti pojma.

Učešćem u Dias-i sve se određuje i ograničava. Dakle, dvojstvo je ono što je određeno, ograničeno, mnogo. Jedinstvo je naprotiv neodređena općenitost, s kojom počinjemo. One su momenti svega što jest. Svako biće ih ima na sebi: da je jedno, da na sebi ima Monas i Dias i njihovu suprotnost i vezu. Tako su Pitagorejci pronašli opće oblike bića: prvo jedinstvo i neodređeno dvojstvo.

Monas u sebi samoj ima dvojstvo kojoj joj je suprotstavljeno. Ona ima sposobnost kretanja i prelaska u suprotnu kategoriju. Zbog toga je Monas hermafrodit, jer sadrži jedinstvo i čisto mnoštvo. Monas je bitak. Suprotnost čistog jedinstva i čistog mnoštva, kao ideje ili opće biti svih bića su kvalitativne suprotnosti, jednako kao što su zdravo-bolesno, mirovanje-kretanje, dobro-zlo. Jedno prestaje, kad drugo započinje. Nadalje imamo kvantitativnu suprotnost ili ravnodušnost elemenata koji postoje samostalno i istovremeno u odnosu sa svojim parom: desno-lijevo, gore-dolje. I kao treće imamo jedinstvo toga: pojedinačni subjekt i mnoštvo bića koja postoje samostalno (Ja i mnoštvo predmeta).

Apsolutno jednostavna bit (Monas, bitak) razlaže se na jedinstvo i mnoštvo. Jedno ukida drugo i istovremeno u svojoj suprotnosti ima svoju bit. (jedinstvo-mnoštvo; zdravo-bolesno) Paralelno postoji diferentna suprotnost u koju spada mnoštvo bića (gore-dolje). Apsolutna bit se zatim vraća u samu sebe. Ona je jedinstvo individualnog subjekta (čovjeka) i onoga što je opće (Boga).

Hegel u Povijesti filozofije 1 (BIGZ, Beograd, 1983, str. 185.) kaže da su pitagorejci ovdje prikazali čistu spekulativnu ideju apsolutne biti. Isto nalazimo u Platonovim idejama. Onaj tko ne poznaju prirodu spekulativnog ne prepoznaje da je u označivanju ovih običnih pojmova izražena apsolutna bit. Određenja: jedno, mnogo, jednako, nejednako, više, manje izgledaju prazno i suhoparno. Ali, u njihovim odnosima obuhvaćena je apsolutna bit i sve bogatstvo i organizacija prirodnog i duhovnog (čovjekovog) svijeta.

Ove misli kasniji filozofi pretvorili su u religijske predodžbe. Pod Monas oni su razumjeli: Bog, duh, supstancija, um. Dias su nazivali imenima: materija, borba, ono što stvara, Izida. (Jamblih, Nikomah…)

Zbog čega sam zaključio da se u ovim izvodima krije tajna života o kojoj govori Tomin Isus? On sam, a Toma Blizanac sigurno, bili su pod utjecajem pitagorejaca i platonista. Isus je bio obrazovan. Došao je iz dobro stojeće obrtničke obitelji. Učenici ga oslovljavaju s Rabbi, učitelju. (Prisjetimo se da je gnostička učiteljica Marcelina pored slika Aristotela, Platona i Pitagore u svojoj učionici imala Isusovu sliku. To je ogorčilo crkvenog oca Origena u Contra Celsum.). Znao je grčki, prema tomu bili su mu dostupni filozofski spisi. U kanonskim evanđeljima, gdje se opisuje suđenje Isusu, on stupa pred Pilata. Njih dvojica razgovaraju. Ni u jednoj inačici ne spominje se prisutnost prevoditelja. Najvjerojatnije su razgovarali na grčkom.

Ponovimo s pitagorejcima: tko poznaje jednostavne kategorije na koje se razlaže apsolutna bit, taj poznaje bit Boga, zna da je Bog duh. I čovjek je duh. U svakom ljudskom stvorenju krije se klica duha. Radi se o tome da se ta klica razvije. Pojedinac je može razviti obrazovanjem, stjecanjem znanja kako bi rekli gnostici.

Duh se s grčkog prevodi također kao život. Branko Despot je preveo Heraklitove fragmente. Gdjegod u standardnim prijevodima stoji duh i duša, on je stavio život. Tako fragment 12, gdje je riječ o dušama koje postaju isparavanjem vlage, Despot prevodi: „Ali i životne snage iz otog vlažnog isparuju se.“

Zato mislim: gdje se govori o tajni života (smrti), što su određenja kvalitativne suprotnosti (jedna drugu isključuju), tu je presudna izgradnja božanskog duha u čovjeku. Neće okusiti smrti, ili spasit će se onaj tko nađe smisao Isusovih mudrih izreka. U apstraktnim kategorijama filozofije, koje su prvi sakupili i objasnili pitagorejci, prisutan je Bog. Samo odabrani (gnostici su sebe smatrali takvima) mogu pronaći smisao. U izreci broj 2 se predskazuje teška potraga za smislom. Jer mišljenje je mukotrpan i dugotrajan posao.

U svom članku O ženskom elementu u gnostičkom učenju Marko Tokić govori o tome kako su se u Aleksandriji u prvim stoljećima mogli naći likovi Isusa Krista u ženskom obličju. Iskra svjetla ili božanska supstancija dio je svijeta punine (plerome), ali nije androgina. Radi se o njezinom nesavršenom obliku. Kao pneuma (duh, duša) ona je unutar vidljivog svijeta (kosmosa) ono božansko. Ona je vječnost u vremenu, zaključuje Tokić: „Stoga je ona i ono jedino živuće – život sam – a sve ostalo je san ili iluzija, jer prema platoniziranom gnosticizmu samo je život vječno živuće: vječnost je život; vrijeme je nedostatak.“ (Filozofska istraživanja br. 3 2005, str. 728) Stoga su gnostici pokušavali u vremenu postići ono što je dostojno, a to je mišljenje Oca. To se postiže uvidom (gnosis). „Živjeti na istinit način prema gnostičkom uvidu znači biti Krist.“ (isto)

Dakle, u 2. Isusovoj izreci riječ je o potrazi za znanjem, uvidom (gnosis). To će ujedno donijeti (vječni) život. Tko to uspije, taj neće okusiti smrti.

…

Vratimo se Meyerovom tumačenju Tome. Njegova objašnjenja pokazuju širinu. On poznaje mnoštvo izvora i sve ih nudi čitatelju. Baš kao citirani Valantasis i Meyer čitateljima nudi izvedbeno tumačenje. Meyer ima širinu, ali nema dubinu. On ne poznaje filozofsku pozadinu gnostičkog mišljenja. Čitateljima nudi mnoštvo izvora, literature, u tumačenjima nudi alternative koje bi mogle biti smisao teksta. Ali se ne opredjeljuje. Ili navodi izreku bez svoga komentara. Meyer se najviše muči s posljednjom 114. izrekom. Šimun Petar prigovara što je Isus u njihovom društvu doveo Mariju (Magdalenu?). Isus odgovara Petru:
„Gle, ja ću je voditi da od nje stvorim muško, da bi i ona mogla postati živi duh koji je sličan vama muškima. Jer svaka žena koja se preobrazi u muško, ući će u nebesko kraljevstvo.“ (isto, str. 72)

Meyer preporučuje da se za autentično tumačenje izreke uzme simbolično značenje. Zatim kaže da se u starom svijetu raspravljalo o preobrazbi žene u muškarca. Zna se za slučajeve kad su ženama narasli muški spolni organi. Nadalje spominje drevne ginekološke teorije, da je muški spol cjelovit, a žena je nepotpun muškarac jer joj nedostaje penis. Nakon što je naveo nekoliko rješenja, on se po vlastitoj preporuci priklanja simboličkom tumačenju i kaže da se u starim spisima žensko smatralo kao zemaljsko i prolazno, a muško nebesko i razumno. Preobrazba žene u muško mogla je, prema tome, značiti preobrazbu iz propadljivog u nepropadljivo.

Ja bih preporučio da se za tumačenje ove izreke uzme članak Marka Tokića O ženskom elementu u gnostičkom učenju. Savršeno biće je androgino. Ono na sebi ima oba spola (hermafrodit je, kao ono Pitagorina suprotnost jedinstva i mnoštva). Takva bića postoje u području plerome (božanske punine), na nebu. Padom u tjelesnost dogodilo se razdvajanje na muško i žensko. Tako sada zemaljski čovjek postoji u nesavršenstvu. Gnostici su stjecanjem znanja, kontemplacijom i svetim svadbenim ritualima „navlačili“ tijelo Krista Spasitelja, ne bi li na svoje žensko propadljivo tijelo navukli i muško (božansko) tijelo, te postigli savršenstvo (kao androgino jedno). U tom kontekstu mogu razumjeti izreku broj 114. Marija, jednako kao muški apostoli, mora proći put izobrazbe i ritualnog navlačenja nebeskog Krista. Jer i muški su nesavršeni, pošto im nedostaje ženski element. U valentinijanskom Evanđelju po Filipu Marija Magdalena je zemaljska družica Isusu. Kod Tome Isus kaže da će je on voditi (u naobrazbi), da bude dostojna Života (Duha) ili da postane Duhom Živim.

Ostaje nejasan onaj dio izreke gdje Isus kaže da će nakon preobrazbe ona postati „poput vas muškaraca. Jer svaka žena koja sebe načini muškom ući će u Kraljevstvo nebesko.“ Prijevod je korektan. Jedino smisleno rješenje je da su muški apostoli već prošli rituale sakralnog braka ili navlačenja Kristovog tijela, a Marija još nije. Zato Isus kaže da će je on voditi dok to ne postigne.

Tokić kaže da je Tomino evanđelje duboko mistično. Kao primjer navodi izreku broj 75:
„Ima mnogo tih koji stoje pred vratima, ali samci su ti koji će ući u 'svadbenu ložnicu'.“
Engleski prijevod:
„There are many standing at the door, but the solitary are they who shall enter the bridal chamber.“
U duhu Isusovog učenja meni dolazi samo jedno tumačenje. Čovjek je pred Bogom sam. Kao kad je Isus molio u Getsemanskom vrtu, a učenici su pozaspali.

Što, međutim, znači slikovitost izraza 'svadbena ložnica'? Nije li ipak riječ o sakralnom braku? U spomenutom članku Tokić objašnjava:
„Simbolički prikazano, kozmički muškarac i žena predstavljali su ekvivalente pleromatskim bićima s onu stranu razlikovanja spola. Zato se u nekim gnostičkim zajednicama, pri ritualima, žena opisivala kao simbol onog ženskog, a muškarac kao simbol onog muškog. Razlog je to zašto su valentinijanski rituali „svetog braka“ simbolično povezani sa sjedinjenjem Spasitelja i Sofije, tj. višeg bića i kozmičkog (palog) čovjeka. Sjedinjenje se događa kao misterij u 'svadbenoj ložnici' (nymphon) – nije stoga isključen niti oblik seksualnog sakramentalizma u nekih valentinijanaca. A kršćanski gnostici, općenito, često su tumačili u tom smislu vezu između Marije Magdalene i Isusa Krista.“ (isto, str. 730). Zatim Tokić navodi odlomak iz Evanđelja po Filipu u kojem se govori da je Isus Mariju volio više od drugih učenika, te da ju je običavao ljubiti (na ovom mjestu su točkice, a tumači su dodali: „u usta“). Kad su ga pitali zašto Mariju voli više od njih, odgovorio je: „Kada su slijepac i onaj koji vidi zajedno u mraku, nisu različiti jedan od drugog.“ Vidimo da je rješenje opet u dvojstvu. Ovdje je riječ o dvojstvu (pitgorejskoj suprotnosti) muškarca i žene, koje tek čini jedno androgino savršeno biće. O sjedinjenju muškog i ženskog govori i Isusova izreka broj 22:
„…ako iz muškog i ženskog načinite jedno, tako da muško nije muško a žensko nije žensko…tada ćete ući u Kraljevstvo.“

U Evanđelju po Mariji, iz kojeg odlomak Tokić također citira, riječ je o prepirci apostola o tome zašto je Isus, još dok je bio s njima, bio naklonjeniji Mariji nego njima. Levi kaže Petru da se prema ženama odnosi kao prema neprijateljima. Spasitelj ju je volio zato je ju najbolje poznaje. Prizor završava Levijevim prijedlogom: „Radije budimo posramljeni i obucimo savršenog čovjeka kao što nam je zapovjedio i propovijedajmo evanđelje, ne izmišljajući druga pravila ni druge zakone povrh onoga što nam je Spasitelj rekao.“ (isto, str. 734)

Da bismo razumjeli Tomino evanđelje, morali bismo poznavati cijeli gnostički pokret u filozofiji i kršćanstvu u razdoblju četiri prva stoljeća.

Najsmješniji je Meyerov komentar da će djeca ući u kraljevstvo, ali poslovni ljudi i trgovci neće. Samo toliko. Jasno je da Isus nije mislio na mališane, već da svatko od nas odraslih u sebi mora probuditi i razviti neke dječje osobine, kao naivo čuđenje ljepoti života, igra bez tjeskobnih misli, neiskvarenost itd.

Zatim njegov komentar izreke 42:
„Budite prolaznici.“
Engleski: „Become passers-by“.

Za Meyera je to znak da Isus zastupa kontrakulturu!? On misli da Isus promovira skitnički život bez doma, a možda potrebu da se napuste stvari ovoga svijeta. (isto, str. 68) On odmah navodi citat srednjovjekovnog pisca Petrusa Alfonsa i zatim naglo prelazi na Isusov savjet svojim učenicima da idu od mjesta i mjesta i propovijedaju. A hranit će se onim što im ljudi ponude. Divna zbrka asocijacija. Točno je naprosto to da se ne trebamo vezati za izvanjskost ili stvari ovoga svijeta. Čovjekova vrijednost i bogatstvo je u nutrini, u duhu.

Dolazimo do izreke br. 101:
„Tko ne mrzi svojega oca i majku svoju, ne može mi postati učenikom. I tko ne ljubi svojega oca i majku svoju kao ja, neće mi postati učenikom. Jer moja (…) majka (…), dok je moja istinska majka ona koja mi je dala Život.“
U Meyerovom prijevodu na mjestu točkica imamo odgonetnuto značenje:
„Jer majka mi je dala zabludu, a prava majka dala mi je život.“

Život (duh) nam daje mudrost (Sofija). To je nebeska majka, koja je po gnostičkom mitu s neba (iz punine) pala na zemlju. Prava majka može biti samo Sofija (mudrost), koja je ženskog roda. Dakle i ovo je rečeno simbolički, a ne savjet Isusovim slušateljima da masovno ostavljaju majke i očeve. Dapače, Isus je rekao da je Bog u srcu. Ne treba ostaviti bližnje i ići u Afriku na misionarski rad. Bog je tu pored nas. „Gdje su se dvojica sastala u moje ime…“

Meyer navodi i izreku 99, da bi zaključio da se Isus odvraća od svoje braće i vlastite majke i zastupa novi poredak u obitelji.
„Učenici mu kazaše: 'Vani su tvoja braća i majka tvoja.' On mi reče: 'Ovi ovdje, koji vrše volju mojega Oca, ti su moja braća i moja majka – oni su ti koji će ući u Kraljevstvo mojega Oca.“

Poznato je koliko su teške neke Isusove izreke, koji se pred nas postavljaju kao zahtjevi. Gotovo da možemo parafrazirati 2. izreku koja kaže da ćemo se zapanjiti, odnosno da ćemo upasti u nevolju, kad nađemo smisao ovih riječi. Isus poručuje: valja ostaviti sve – imanje, obitelj i pouzdati se samo u Boga. Valja se posvetiti znanju, mudrosti, promicanju vjere. To nije nalog upućen svima, već samo odabranima, koji su to zaista u stanju. Isus je to mogao reći svojim najbližim učenicima, apostolima. Ima slučajeva kad otac i majka napuste čovjeka. To se događa u slučaju njihove smrti ili teške svađe u obitelji. I tko nam onda ostaje kao oslonac? Samo Bog. On uvijek pruža rame za plakanje. Nađimo utjehu za ovaj stravičan zahtjev, naime da ostavimo oca i majku. Jednom sam iznad ispovjedaonice vidio odlomak iz drevnog židovskog psalma: „Ako me otac i mati ostave, Jahve će me primiti.“ Psalam 27 je zaziv Bogu da njegovo jadno stvorenje zaštiti od vanjskih i unutarnjih neprijatelja, straha i opačina. „Jahve mi je svjetlost i spasenje: koga da se bojim? Jahve je štit života moga: pred kime da strepim?“ (Ps 27, 1). Taj citat mogao je imati u vidu Isus kad je propovijedao napuštanje tjelesnog oca i majke.

Svoj članak Meyer završava zaključkom da je prije crkvene dogme postojao živi Isus kao židovski učitelj mudrosti, koji je s prijateljima hodao Galilejom i govorio priče o Božjoj suprotnosti. Meyerov trud je golem. Na ovitku sam pronašao podatke da je objavio još osam naslova sa sličnom tematikom. Može se reći da mu se trud financijski isplatio.

nisam siguran da si u pravu. mnoge hriscanske zajednice upravo to tumace na takav nacin, da je bog u svemu i da ga u svemu traze. dakle moguce je da to nije tako po jednom tumacenju, ali postoji po nekom drugom tumacenju

ako ste svestenik vas osnovni zadatak je da uvazite i ta druga tumacenja

То је аутентично Томино Јеванђеље.
Тома је основао прву хришћанску цркву у Индији.
Окуд назив неверни Тома,то вероватно знате.
Он је рођени брат Исуса Христа и моја је предпоставка,да је због тога црква "склонила" његово Јеванђеље,као и Магдаленино,јер је Магдалена била први Исусов Апостол.
Многи не умеју да протумаче речи"брат близанац" Господа Бога Исуса Христа,а неки од нас знају шта то значи.
Ево и за вас појашњење: Јуда Дидиом Тома је наследник Исуса Христа.
Он је нови Месија!
И он је Међу нама!

Klićo,

нисам свештеник, нити сам било коме бранио да тумачи речи из овог гностичког јеванђеља како му одговара.
А без обзира на тумачење, ово (мислим на изреку број 77) јесте пантеизам, а када се пажљиво погледају и Стари и Нови завет, тамо се Бог тако не открива, већ кроз личносни однос. Нагласак је на Божијем откривању и Откривењу...
Јевреји и када су били окружени гомилом многобожачких народа, имали су специфичан поглед на Бога, јединствен за ондашње време.

Људи могу да тумаче не ове, већ било које речи, на начин на који им то одговара, али то неће променити суштину, да поједина тумачења једноставно немају додирних тачака са оним што те речи преносе.

Оно што може да се види из Светог писма је да је Бог изнад природе, није њен део, већ је Он њен творац и не може се поистоветитит са природом (да ли је сада можда јасније зашто пантеизам аутоматски отпада?).
На пример, за разлику од деиста и њиховог погледа, Бог је активан, Он и даље ступа у интеракцију, делује, позива људе (рецимо пророке) или народе.
А кроз набрајање Божијих својстава (милосрђе, сила, праведност...) тежи се објашњењу да је Бог личан, да се са Њим ступа у личносни однос (а не по неком аутоматизму, као када притиснеш дугме на штекеру и упали се сијалица), Он је слободан, па зато односи са њим нису механички.
Често се у Старом завету наглашава да је то Бог Аврама, Исака и Јакова, дакле Бога који је ступио у личносни однос са људима, а не само пука безлична природа.

Да одем и корак даље, схватање Бога у Светом писму, нема чак сличности ни са јелинским појмом Демијурга, јер Бог не ствара из већ претпостојеће материје, није само уређивач света, он је Живот света, Он није само 1 или прво биће у низу, Он је апсолутно изнад тога, неупоредив са било ким или чим (тако да често она поређења у Светом писму представљају метафоре, антропоморфизме).

Али да се вратим на личносни однос са Богом. Главно чему су тежили људи вивлијског доба јесте виђење Бога, сједињење са њим, жеља им је била да познају Бога...Као када ми посматрамо мобилни телефон, можемо да закључимо како није сам од себе настао, тако и посматрајући свет, природу можемо да изведемо сличан закључак, али то неће допринети истинском познању, већ у Божијем Откривењу лежи кључ за истинско познање, кроз ступање у однос са Њим лежи пут познања...

Ја кроз све на овом свету, кроз цели космос видим прст Божији, видим Његов отисак и траг, али сам свестан да је ово Његова творевина, а не Он сам, а речи из 77 изреке потенцирају управо да је Бог природа (а о пантеизму сте учили макар мало из историје философије када сте спомињали Баруха де Спинозу).

Или како се о томе каже на јутрењу: Бог је Господ и јави се нама. Благословен је онај који долази у име Господње !

Ko ima uši neka sluša,ko ima oči neka gleda!

Tacno tako. Ko to ima dovoljno mu je i jedno jevandjelje.

Jevanđelje i jeste jedno - Jedan Hristos Isus, Vaskrsli i Vazneti,
iako su četvorica o Njemu (va)istinu napisala.