Време изазова

Упркос прогнозама о пропасти евра и распаду ЕУ, криза „двадесетседморицу” гура у стварање федерализоване Европе



посрнулих чланица еврозоне, велики јавни дугови појединих чланица ЕУ, политика „стезања каиша” која не доноси резултате већ продубљује кризу, грађани ЕУ који сматрају да Брисел (и Берлин) не осећају њихове потребе, тежња појединих кругова да се Унија подели на богатији север и сиромашнији југ, реална подељеност ЕУ на еврозону и нечланице еврозоне, конзервативци Велике Британије који обећавају референдум о останку у ЕУ, талас имиграната који у комбинацији са кризом шири ксенофобију, мањак демократије под изговором да је демократско одлучивање преспоро у временима кризе…

Сви ови проблеми не чине ЕУ савршеном заједницом, али показују да се решења налазе заправо у исправљању постојеће економске и монетарне уније и стварању праве политичке уније која би на челу имала европску економско-политичку владу. Тиме би се решило оно што отац европске економске и монетарне уније Жак Делор назива „системском грешком”, односно чињеницом да не постоји заједничка економска фискална политика ЕУ па су земље еврозоне некад једна другој конкуренција, док економско „забушавање” једне државе чланице неминовно утиче на све остале и руши њихове економије у складу са „домино ефектом”.

Међутим, за овако велике кораке неопходни су државници којих засад мањка. Уместо правих државника, Европа је препуна политичара који у Бриселу консензусом доносе одлуке који се тичу ЕУ”, а када се врате кући кажу да су непопуларне мере заправо одлуке „оних из Брисела”. Када ствари иду добро, онда је то њихова заслуга, а када ствари крену низбрдо онда је то одговорност Брисела. Са таквим лидерима, није ни чудо што се имиџ ЕУ срозава међу њеним грађанима.

Међутим, према оцени појединих аналитичара, баш је ово време за „сањаре” који ће зарад европске идеје занемарити нације и створити „Европску Републику”.

„Европи је потребна транснационална демократија – европска република, са једнаким политичким, економским и социјалним правима и правилима за све”, наводе у ауторском чланку за „Франкфуртер алгемајне цајтунг” угледна немачка политиколошкиња Улрике Гуерот и писац Роберт Менасе, који објашњавају да не мисле на копирање САД већ на стварање новог европског пројекта – републике са регионима. „Модел Сједињених Држава је ретро. ЕУ – ми смо авангардни.”

Идеја о европској републици је ипак засад мањински подржано решење за решавање европских изазова, будући да засад сви потези у ЕУ воде стварању федерализоване Европе, налик САД. Пре неколико месеци је познати британски историчар и харвардски професор Нил Фергусон рекао да су „очеви оснивачи” евра и у старту знали за конструкциону грешку у креирању монетарне уније, као и да ће то водити ка оваквој кризи чије ће размере отворити пут ка федералистичком решењу, односно стварању „Сједињених Европских Држава”.

„Промена ће бити прихваћена уколико за то постоји нужда, а без кризе не постоји схватање нужде (неопходности)”, написао је у својим мемоарима један од очева оснивања ЕУ Жан Моне.

Актуелна криза заиста чини ту „нужду”, а познаваоци историје европских интеграција добро знају да је протеклих деценија, кад год је била у кризи, европска породица народа из ње изашла интегрисанија и јача.

Ненад Радичевић

објављено: 07.04.2013

Извор - Политика

Оптимисти без рецепта за економски опоравак

Штедљива на науци и привредно немаштовита, ЕУ се идуће грејне сезоне нада почетку привредног опоравка


Елене Антонијаду

Ако не стремиш за својим сновима, нигде нећеш стићи – младалачки је слоган дипломца рачунарства у медицини Универзитета централне Грчке у Ламији Елене Антонијаду (25), Солуњанке која је сарадница америчке НАСА и шеф медицинске мисије Међународне организације за заштиту деце од бола за Костарику, Перу и Уганду.

Овогодишња добитница међународне награде „Жена стручњак 2013. године” за допринос медицинској роботици и усавршавању производње вештачких људских органа, Антонијадуова по књизи рођених истовремено припада и генерацији грчке омладине коју већ четири године прогања највиша стопа незапослености у Европи (58,4 одсто).

„Нисам хтела да студирам класичан факултет. Желела сам нешто другачије, па сам повезала медицину и информатику. На основним студијама сам се заинтересовала за роботику телехирургије: како се на пример може извести операција ако је лекар у Њујорку а пацијент у Атини? Мастер сам завршила у Лондону, а потом нисам одолела пословној понуди у Америци. Услови за научно усавршавање и рад у НАСА и Силицијумској долини, где истовремено радим, одлични су ”, рекла је Антонијадуова грчкој штампи.

Да ли ће се она као сувласник фирме „Транспланти без донатора” и докторанд на универзитету у Илиноису икада вратити да ради у Европу?

Неизвесно је да ли одговор на ово питање мучи творце следећег седмогодишњег буџета Европске уније. Зна се ипак да је Брисел – упркос вишемесечној међународној кампањи низа нобеловаца и председника водећих светских компанија попут „Ериксона”, „Сименса” и других – управо смањио издвајања за научна истраживања у периоду 2014–2020.



„Европа може само на памети да гради будућност. Тражимо од Брисела да одобри 80 милијарди евра за програм истраживања и иновација ’Хоризонт 2020’ који је ЕУ најавила да подстакне своју глобалну конкурентност. Европа не може да ризикује да изгуби генерацију талентованих научника у тренутку када су јој најпотребнији”, упозорио је недавно Тим Хант, добитник Нобелове награде за физиологију и медицину 2001. године у отвореном писму групе међународних експерата Бриселу.

Упозорење Светског економског форума из Давоса зимус да ЕУ каска за САД и низом земаља у наглом развоју по многобројним мерилима конкурентности, такође није оставило јак утисак на Брисел. У глобалној трци за привредним опоравком, „двадесетседморица” нису такмаци ривалима ни по једном од 12 мерила конкурентности.

ЕУ изнад свега треба боље да повеже расположиви научни потенцијал са потребама бизниса у свету немилосрдне и све стручније конкуренције, наводи се у извештају „Обнова европске конкурентности” Светског економског форума.

Узастопне и драматичне свађе „двадесетседморице” о профилу и обиму следећег седмогодишњег буџета окончане су у фебруару низом резова, при чему је „Хоризонт 2020” остао без 13 одсто предложене суме новца.

Неславно проглашена од Међународног монетарног фонда за „епицентар кризе”, ЕУ је већ четири године опседнута краткорочним сапињањем буџетских дефицита чланица и постављањем финансијских темеља посткризне Европе.

Упорни пад производње (четврти квартал заредом у поновљеној рецесији), поверења инвеститора у стабилност еврозоне, одлив новца са рачуна штедиша (16.000 милијарди евра од почетка кризе), као и рекордна и растућа незапосленост (више од 26 милиона незапослених), још нису уздрмали веру Брисела у текући строги и немаштовити модел економског развоја.

„Европску економију почетком 2013. карактерише двоструки диспаритет. Недавна стабилизација финансијског тржишта још се није одразила на клонулу реалну економију. Јаз између стопа раста чланица Уније истовремено је веома велики. Европска комисија очекује да ће средином 2013. неизвесности око економског напретка ишчилети и да ће производња истовремено живнути. Домаћа тражња остаће слаба током ове године. Извоз би требало да буде окосница привредног раста”, проценила је Европска комисија у најновијој економској прогнози за зиму 2013.

Светска економија ће у 2013. забележити скроман привредни раст од 3,5 одсто, а ЕУ ће истовремено забележити пад од 0,2 одсто, уместо очекиваног плуса од 0,2 одсто, процењује Међународни монетарни фонд. „Није јасно да ли се Европа опоравља. Нешто треба да се деси да подстакне привредни раст у Европи.”

Лидер најјаче економије ЕУ и протагониста строгог реформског десанта на привредно-финансијски урушене, немачка канцеларка Ангела Меркел признаје да не зна шта је то што треба да се деси да подстакне опоравак у Европи.

„Много смо урадили да стабилизујемо евро. Прилично смо се потрудили да консолидујемо буџете, али увек се изнова појављује дебата око раста. Али ми баш и немамо одговор шта би требало да покрене привредни раст”, истакла је Меркелова 4. марта у Хановеру.

Ангела Меркел вероватно не зна ко је Елени Антонијаду.

--------------------------------------------------------------------------

Нова енергетска недоумица

Француски командоси у кругу рудника уранијума француске компаније „Арева” у Нигеру. Европски војни експерти у обуци либијских граничара надомак нафтоносних поља код пустињске вароши Сабха. Британски „безбедњаци“ у асистенцији алжирских снага безбедности, након оружаног препада на међународно гасно постројење Ин Аменас, 100 километара од границе са Либијом…

Енергетски озбиљно зависна од спољног света, ЕУ се од почетка године одлучно позабавила физичком заштитом извора уранијума, нафте и гаса у Сахари, који обилато доприносе њеном редовном снабдевању стратешким сировинама.

Током 2010. више од половине (54,1 одсто) енергетске потрошње у ЕУ покривено је из увоза, извештава Евростат.

Око 85,2 одсто нафте и 62,4 одсто гаса који је ЕУ потрошила 2010. године пристигло је из Русије, Норвешке, САД, Алжира, Либије  Катара, Казахстана, Азербејџана и др. Изнад 70 одсто уранијума у погонима француских нуклеарки пореклом је из Сахаре.

Одговор на питање да ли би финансијски случај „Кипар” могао да утиче на досадашње односе Брисела према главном снабдевачу енергентима – Русији – биће јаснији следеће грејне сезоне. У међувремену, званична Москва недвосмислено се успротивила недавној одлуци Брисела да на Кипру драстично „ошиша” све приватне банкарске рачуне са депозитом изнад 100.000 евра, многе међу њима у власништву руских држављана.

Уочи утеривања Никозије у контроверзни „санациони програм”, многобројни европски званичници се нису либили да оптуже „богате Русе за сумњиво прање новца на Кипру”. Руски премијер Дмитриј Медведев отворено је оптужио Брисел за „пљачку на Кипру”. ЕУ је 2010. године из Русије увозила 34,5 одсто неопходне нафте и близу 30 одсто гаса.

Тања Вујић

-------------------------------------------------------------------

ПРОГНОЗА ЕВРОПСКЕ КОМИСИЈЕ ЗА ЕКОНОМИЈУ ЕУ ДО ЗИМЕ 2013.

Спорадичан опоравак

Белгија: Траљави раст и наставак фискалне консолидације.

Бугарска: Осетно мањи буџетски дефицит, млитав опоравак.

Чешка: Анемична потрошња уз крхко тржиште рада.

Данска: На прагу нових инвестиција у индустрији.

Немачка: Постепени опоравак од привременог застоја.

Естонија: Снажан привредни раст на обалама Балтика.

Ирска: Попуштање финансијске стеге и скромни раст.

Грчка: Постављени услови за излазак из економског метежа.

Шпанија: Извоз једина нада тмурног привредног хоризонта.

Француска: Одложени опоравак оптерећује јавне финансије.

Италија: Економска рецесија стиже до дна средином 2013.

Кипар: Продужена рецесија и смањивање задужености.

Летонија: Снажан раст, ниска инфлација, робусне јавне финансије.

Литванија: Постојани економски раст.

Луксембург: Мања производа „Made in Luxembourg”.

Мађарска: Спор економски раст притиска јавне финансије.

Малта: Раст хвата замајац.

Холандија: Корекције стамбеног тржишта препрека привредној активности

Аустрија: Почетак умереног опоравка.

Пољска: Извоз  иако смањен, једини је ослонац.

Португалија: Изненадни негативни раст одлаже опоравак.

Румунија: Домаћа тражња покреће скроман опоравак.

Словенија: Дупли пад и текуће корекције одлажу консолидацију.

Словачка: Раст привремено ослабљен због пада извоза.

Финска: Домаћа тражња главни покретач раста.

Шведска: Од бледог раста ка постепеном опоравку.

Велика Британија: Зелени изданци опоравка на хоризонту.


Извор - Политика

Криза скрајнула европске вредности



Повећати економски раст и смањити незапосленост”, попут мантре понављају европски политичари видећи у томе једини пут за излаз из кризе док се истовремено у неким другим круговима чују гласови који упозоравају да се Европа у ствари губи на једном важнијем пољу – пољу вредности. Демократија, људска права и слобода говора, макар декларативно уткане у идентитет Европске уније, данас делују као недовољан улог који су Европљани спремни да бране у времену кризе и борбе за голи опстанак.

Мање-више испод радара су остале вести о самовољи мађарског премијера Виктора Орбана и његове партије Фидес који су, мимо свих правила и прописа ЕУ, у парламенту са двотрећинском већином усвојили амандман којим се драстично смањују надлежности Уставног суда, иначе једног од малобројних бастиона од самовоље владајуће гарнитуре.

Брисел је, истина, упутио оштар демарш влади у Будимпешти, али на томе се за сада остало. Поједини коментатори подсећају на одлучнији став Уније када је 2000. године, први пут у својој историји, увела дипломатске санкције једној својој чланици – у тренутку када је у аустријску владу ушла ултрадесничарска Слободарска партија Јерга Хајдера. Тринаест година касније „двадесетседморица” су преокупирани спасавањем евра па мало пажње посвећује урушавању вредности на којима би требало да почива.

Анкете спроведене међу грађанима ЕУ показују константан пад евроентузијазма који полако али сигурно узмиче пред евроскептицизмом. Чак и у традиционалним упориштима еврооптимизма, попут Литваније, тренд одушевљености идејом о „породици европских народа” је у сталном паду.

Када је рађено испитивање јавног мњења у Француској, Немачкој, Грчкој, Шпанији, Италији, Пољској, Великој Британији и Чешкој, већина испитаника се изјаснила да је интеграција у ЕУ само ослабила њихове појединачне економије, што је био окидач за серију многих других проблема. Издвојила се Немачка као једина земља од испитаних чији грађани су видели корист од економске интеграције у Унију.

Промени оваковог курса никако не погодују ни недавни догађаји на Кипру, а приватна америчка обавештајна агенција Стратфор оцењује да су дешавања на острву послала јасну поруку да ЕУ не успева да заштити интересе својих грађана. Управо је кипарски сценарио у први план поново избацио стару причу о антагонизму европског севера и југа.

Антиевропски став се у већини јужњачких држава поистовећује са антинемачким па је на демонстрацијама против „стезања каиша” омиљена фигура за изругивање слика или лутка са ликом канцеларке Ангеле Меркел. Са друге стране, земље севера попут Немачке, Финске или Холандије спремно прихватају да плате дугове својих јужних колега, али таман онолико колико је неопходно да би се предупредио крах евра и ни цента више. У земљама севера прича о заједничком европском идентитету одавно је излизана и депласирана.

Такозвани клуб Мед, који означава медитеранске земље и земље у њиховој близини, у северњачким медијима се презриво повезује са корупцијом и расипништвом, а позитивну конотацију добија у светлу могуће дестинације за летовање. Најжешћи јужњачки критичари северњачког „надменог става” иду тако далеко да сматрају да ни скраћеница ПИГС, која означава Португалију, Италију, Грчку и Шпанију, није скована случајно (енгл. pigs – свиње).

Последњи случај са Кипром је кап која је прелила чашу, па се немачки коментатори питају: „Шта ми имамо заједничко са овим људима који су претворили своју земљу у машину за прање новца руских олигарха?”

Чак и најпросвећенији Европљани са најискренијом вером у оно што се назива европским вредностима данас о другим европским народима јавно говоре ствари које пре десетак година не би ни помислили а камоли изговорили. И док све већи део Европе заузима антинемачки став, истовремено све више Немаца постаје антиевропски настројено. Полако али сигурно формира се спирала нетрпељивости унутар ЕУ хируршки прециозно подељена на два корпуса – северни и јужни.

Британски историчар, публициста и новинар Тимоти Гартон Еш са олакшањем ипак констатује да није све изгубљено, „макар не још и не сасвим”. Он упозорава да, са изузетком неофашистичке организације „Златна зора” у Грчкој, бес Европљана није усмерен на вечите, најлакше мете – мањине, имигранте или неке имагинарне петоколонаше. За кризу и сиромаштво се не окривљују као често током историје „Јевреји, муслимани или масони”, а самим тим што се узроци проблема траже у домену рационалног постоји шанса да се Европа извуче из кризе а да потпуно не смрви своје фундаменталне вредности.

Драган Вукотић

објављено: 07.04.2013

Извор - Политика

Други пишу: LIBÉRATION, Париз

Обнова латинске империје

Да ли се остварују европске визије француског филозофа из 1945.


Детаљ са саркофага Портоначо из 2. века који приказује борбу Римљана и Германа



Париз – Италијански филозоф Ђорђо Агамбен обновио је идеју уније земаља јужне Европе, што је предлог који је одмах после Другог светског рата први лансирао још један филозоф, Александар Кожева. Та латинска империја требало би да буде контратег доминантној улози коју у Европској унији има Немачка.

Александар Кожева, филозоф који је истовремено био и високи државни службеник, написао је 1945. есеј „Латинска империја: нацрт доктрине за француску политику”. Есеј, који је у ствари био информација шефу привремене владе, генералу Шарлу де Голу, и данас је од велике вредности.

Показујући запрепашћујућу далековидост, Кожева је проценио да ће Немачка убрзо постати најјача економска сила Европе а да ће Француска бити сведена на секундарну силу западне Европе.

Он је такође луцидно предвидео крај држава-национа које су дотле одлучивале европску историју. Како је модерна држава настајала смањивањем утицаја феудалних политичких формација и настанком националне државе, тако ће националне државе неизбежно устукнути пред политичким формацијама названим „империјама“ које ће превазићи националне границе.

Те империје неће моћи да буду засноване, тврдио је он, на апстрактним јединицама које су индиферентне према правим културним, животним и верским везама. Империје – попут „Англо-саксонске империје“ (САД и Велике Британије) и Совјетске империје, које је могао да посматра, треба да буду „транснационалне политичке јединице које треба да формирају сродне нације”.

Кожева је зато предложио да Француска има водећу улогу у „Латинској империји” која ће бити економски и политички уједињена, уз сагласност Католичке цркве, чије ће традиције наследити. Ради се о три главне нације чији језик потиче из латинског (Француска, Шпанија и Италија), које би истовремено биле отворене према медитеранским нацијама.

Према Кожеви, протестантска Немачка, која ће брзо постати најбогатија и најмоћнија европска нација, неизбежно ће бити понета својим екстраевропским тенденцијама и окренути се према Англосаксонској империји – конфигурацији којој ће Француска и друге латинске нације бити мање-више страно тело сведено на периферну улогу сателита.

Данас, када је Европска унија формирана на игнорисању конкретних културолошких веза које постоје међу нацијама, било би корисно – под хитно – поново размотрити предлоге које је имао Кожева. Оно што је он предвиђао обистинило се.

Ова Европа, која покушава да опстане на стриктно економским основама, запостављајући све истинске афинитете различитих животних стилова, култура и вера, упорно показује знаке своје слабости, посебно на економском нивоу.

Такозвано јединство ЕУ почиње да пуца и није тешко уочити на шта се свела: на наметање интереса најбогатије мањине сиромашној већини. И, све то време, ти интереси коинцидирају са интересима једне нације.

Не само да нема смисла питати Грка или Италијана да живи као Немац, већ би, чак да је то могуће, то водило деструкцији културног наслеђа које постоји као начин живота.

Политичка целина која игнорише стил живота не само да је осуђена да не траје, већ се као таква тешко успоставља, као што Европа показује.

Уколико не желимо да се Европа неизбежно распадне, као што многи знаци наговештавају, било би упутније упитати се без одлагања како Европски устав, који су француски бирачи глатко одбацили, може из почетка да буде конфигурисан.

Могли бисмо, тако, да покушамо да политичку реалност претворимо у нешто слично ономе што је Кожева назвао „Латинском империјом”.

објављено: 07.04.2013

Извор - Политика

Грци љути на EУ али у њој виде будућност

Млади одлазе „трбухом за крухом” на север Европе, а пате за сунцем и морем Грчке

Од нашег дописника

Атина – Иако незадовољни, огорчени и обесхрабрени, Грци не желе повратак на драхму нити излазак из Европске уније. Последња испитивања јавног мњења показала су да више од 60 одсто Грка жели останак у ЕУ и еврозони, премда су драстичне мере штедње и реформи, које су европски кредитори поставили као услов за давање кредита Грчкој, осиромашиле нацију и стандард вратиле на послератне године.

„За све су криви наши политичари којима смо веровали када су нам обећавали да ће нам европски кредитори помоћи да се извучемо из кризе, а они су нас увалили у беду и сиромаштво за које смо веровали да се више никада неће вратити. Погледајте само шта су урадили са Кипром који је улазећи у ЕУ мислио да ће ту наћи и помоћ за решавање кипарског проблема”, љути се Елефтерија Клонари, пензионерка која са 500 евра, како каже, једва саставља крај са крајем. „Све владе које су се мењале од почетка кризе само су прихватале све што су од њих тражили из ЕУ, и то само да би нам дали кредите. Највише је крив (Јоргос) Папандреу који је обећавао ’куле и градове’ и који је иза леђа народа прихватао ко зна шта све. И сада народ плаћа, сав терет свалио се на наша леђа!”

Само неких тридесетак одсто анкетираних, углавном је то старија популација, сматра да се са драхмом боље живело. Заговорници ове идеје су левичарске партије са Сиризом на челу која, после догађаја на Кипру, поново предлаже референдум о овом питању.

У суштини, Грци су највише љути на Брисел, одакле им стално на „проверу стања” стижу инспектори „тројке” међународних кредитора – Европске комисије, Међународног монетарног фонда и Европске централне банке. Љути су што сваку нову европску кредитну рату прате нови услови, неизвесност када ће стићи уплата и хоће ли она значити увођење нових „харача” за народ. Боје се нових пореза, смањења плата, отпуштања.

„Мислили смо да изласком на улице, штрајковима и демонстрацијама можемо да решимо проблем, да покажемо Европи да се не слажемо са њиховом политиком, али ни са политиком наше владе. Веровали смо да ће се остали европски народи солидарисати са нама, али слуха за нас су имали само они којима је подједнако тешко – Шпанци, Италијани... Не бих рекла да ми завидимо осталом делу Европе, јер нама је све док нису почели да се мешају у наш живот било добро”, каже Попи Закараки, која је остала без посла у банци и признаје да се у Грчкој дуго живело „преко губера”. „Мислим да је та успешна Европа завидела нама Грцима, на нашем животу, нашем мору...”

Према њеним речима, Европа је то показала онда када су предложили да Грци продају острва да би отплатили дуг. „Знам да би Немци јако волели да се брчкају на Родосу и Крфу као да су њихови, али острва им не дамо”, енергично каже Попи.

Грци су деценијама Американце кривили за све светске проблеме и нису крили да их не воле. Као што сада не крију да нимало не симпатишу немачку канцеларку Ангелу Меркел, која приликом посете Атини у народу није дочекана са добродошлицом.

Међутим, ту исту Немачку велики број Грка који су кренули „трбухом за крухом” доживљава као обећану земљу. Само у 2012. години 20.000 Грка покушало је да нађе посао у Немачкој. Према званичним статистикама, то је не само нискоквалификована радна снага већ и интелектуална елита, научници, угледни доктори и инжењери.

„Много је наших вршњака који ће покушати да оду из Грчке, пошто је пре неки дан објављено да 58 одсто незапослених чине млади. Какве су нам перспективе ако останемо, шта нас чека, имамо ли икакву будућност”, пита се дипломирани биолог Анастасија Манолиду и већ унапред тугује за сунцем и морем који ће јој недостајати у хладној Европи.

„Где год да одемо биће нам тешко, јер свакодневно слушамо о хиљадама наших сународника који су без икакве припреме кренули у Европу у потрази за послом – мислећи да су тамо добродошли. Неки су се снашли, многи су завршили на клупи у парку док им нису помогли наши из дијаспоре. Много њих је морало да се врати и ја се плашим таквог сценарија”, јада се двадесетогодишња Амалија Георгијаду, која живи у породици у којој су оба родитеља остала без посла у државним установама и сада сви живе од бакине и декине пензије.

Јоана Закараки, дугогодишњи социјални радник у Немачкој, изјавила је листу „Екатимерини” – да Грци крећу у потрагу за послом не знајући да не могу да раде док не знају добро језик, док не положе испите. По њеним речима, није довољно веровати да ће се посао наћи у некој грчкој таверни у Немачкој и да све то неће бити потребно. Они чак и не знају, додаје она, да је у Европи мало грчких ресторана.

Међутим, без обзира на то шта о ЕУ Грци мисле приватно, подаци говоре да једино тамо, напуштајући домовину која грца у кризи, виде своју будућност. Доказ су и званични подаци који говоре о новом таласу грчке емиграције.

Само у Бриселу је регистровано 20.000 захтева за посао. Мали број је тамо и остао, и о таквима у Грчкој говоре као о срећницима.

„Као почетник могу да добијем нешто више од 500 евра и са таквом платом у Грчкој не могу да живим, заснујем породицу, не могу ништа”, каже дипломирани грађевински инжењер Манолис Манолис (28) и не крије своја размишљања о одласку из земље. „Паника ме хвата од податка да смо први у ЕУ по броју незапослених и да нам се ’црно пише’. Али још више ме је страх од прича које до нас стижу од оних који су већ отишли из Атине. Моја другарица ради као конобарица, иако има диплому правног факултета и добија осам евра по сату јер говори само француски – да зна холандски, имала би 14 евра.”

Јасмина Павловић-Стаменић

објављено: 07.04.2013

Извор - Политика

КАРЛОВ УГАО

• У ЕУ постоје прва, друга и трећа лига. Ми ћемо морати да почнемо од подсавеза.

• Немци и даље поручују оно: Arbeit macht Frei!

• Енглези су хтели да уђу у ЕУ, али да не буду у њој.

• Богати север ће морати паре на сунце. Дакле, на сунчани Кипар.

• Наш датум ће бити: Ад календас грекас.

• Ако су чланице ЕУ рогови у врећи, да ли смо ми предвиђени за закрпу?

• Норвежани су паметни. Бирају друштво.

• Близу је дан кад ће Америка примити Косово у ЕУ.

• Газдарица ЕУ Ангела Меркел заводи ред кутлачом и казаном.

• Главна чланица ЕУ је Америка.

Kriza je namerno izazvana od strane odredjenih struktura, kako bi se probudila reakcija obicnih ljudi, kako bi se ponudilo resenje (koje to nije), ponovo od strane struktura , koje su krizu sa namerom izazvale. Ideja je da se stvori centralizovana vlada, sa jednom centrom moci.

Nacionalizam u ovakvim slucajevima samo deluje kao vrsta otpora. Pre svega, treba da se zna, da ove stvari nisu uperene ni na jednu drzavu ponaosob, vec na sve ljude. Centri moci se trude da unesu razdor medju ljude (u vidu posrednika, drzavnih institucija, menadzerisanja, slobodnog trzista i slicno). S tim u vezi, sve dok se ljudi budu palili na nacionalizam, mesta za manipulacije ce biti vise nego dovoljno. Kinezi kradu posao evropskim drzavama (radja se nacionalizam), Rumuni i Poljaci preplavili EU, a u sustini duvaju i jedni i drugi i treci!

Upravo ovo:

To ne vazi samo za EU, vec za ceo svet