Ratko Dangubić, autor romana "Nemački u sto lekcija" o folksdojčerima, kolonistima, i nesreći izgnanih

Moralna strana tepsije za pečenje pite od jabuka

Jedan od likova u romanu kaže "svi su jednom bili kolonisti", drugi "samo je Bog na nebu starosedelac". Drugi svetski rat je bio građanski, ideološki, verski, nacionalistički rat. Cepale su se porodice kao platno

Roman "Nemački u sto lekcija" Ratka Dangubića za temu ima Vojvodinu, Drugi svetski rat, folksdojčere i koloniste, sudbine vojvođanskih Nemaca, Jevreja i Krajišnika. Sto minijatura ovog romana-mozaika sastavljene su od isečaka života stanovnika (po) ratne Vojvodine, koji su zaustavljeni u nekom trenutku svoje nade, želje, ljubavi; mali i jedini život sačekala je iza ćoška "velika istorija" i pretvorila ga u tragediju, u gubitak i smrt. Autor kaže da mu je dobar deo istorije folksdojčera prošao kroz ruke i glavu, kilogrami požutele hartije. Odatle su, uz ono što je nosio u sebi, izronili događaji, ljudi i njihove sudbine.

Imena je retko menjao, dosijei su ostali dosijei, geografski pojmovi našli su se na mapi sećanja gde i na zemljinom šaru.
Pitate šta ste od folksdojčera nasledili, a mene zanima da li su nasleđene i aveti, duhovi nevinih, a prognanih?
- Jedan od likova u romanu kaže - "svi su jednom bili kolonisti", drugi - "samo je Bog na nebu starosedelac". Panonija je dno jednog mora, ima svoju morsku i ljudsku prošlost, svoj talog. Aveti, uprkos logici, izlaze iz morske pene, prašine, salaša, sećanja, močvara, usnulih gramofonskih ploča. Progonjeni, izgnani nigde nisu srećne porodice - oni ne mogu sve svoje sa sobom da ponesu iz zavičaja, Hajmata, kako kažu Nemci. Pogledajte šta se nama dešavalo krajem drugog milenijuma. I aveti su, uslovni refleks duše, i njih će biti dok bude u čoveku duše. Tugovanje je, prirodno stanje čoveka, kao i ljubav, sreća, vera.

Zašto ste izabrali poziciju korektnog (da ne kažem politički) pripovedača? Kako ste došli do toga da nam prikažete (uglavnom) one junake za koje je zlo bilo sudbina, a ne izbor?
- Pripovedač nije pripovedač ako nema neutralan stav prema činjenicama, utiscima, stvarima i ljudima, prema fikciji koju stvara. Pobeći od politike, znači približiti se čoveku, na tome sam gradio rastojanje od onoga što se zove pogrešno mešanje političkih karata. Ako je zlo nečiji izbor, onda je i to, takođe, njegova sudbina.

Kažete da "ne dugujemo mi ništa folksdojčerima, a ni oni nama". Ipak, stiče se utisak da vas je upravo misao da se nešto duguje naterala da napišete ovu knjigu?
- Pojam duga je ovde najmanje korišćen kao materijalni pojam. Pitanje materijalnih dobara je priča za sebe, mene je zanimala moralna strana tepsije za pečenje pite od jabuka. Ne vredi vrteti ringišpil kad nema posetilaca. Odu stolice suviše visoko. U raspravama o imovini, rehabilitaciji i svemu tome ima politikanstva, emocija, udvaranja istoriji, no - ne treba bežati od familijarnosti sa istinom jer jednom morate, negde, da kažete da ste joj rod i kakav.

"Pristigli kolonisti ili njihovi potomci još se nisu oslobodili tuge koja je ostala za folksdojčerima, ona je deo svakodnevne statistike", pišete. Šta je ta tuga, i kako da nestane?
- Tuga je što ste ušli u tuđu kuću koju neko nije napustio svojom voljom, gledate dud koji je neko drugi posadio, tuga je što se teško uklapate u novu sredinu, tuga je što ste tamo negde ostavili svoju kuću, komšije, rođake, roditelje i grobove, iako se to kod nas najčešće, poslednjih godina, zloupotrebljava. Ne treba da se mi tuge oslobađamo, ona je čergar koji ima svoje puteve. Niko se nije zapitao kakva je tuga ostala u selima koje su napustile stotine hiljada kolonista.

Tvrdite da su "kolonisti naterani da budu glasnogovornici nove ideologije. Cena useljenja u tuđe krevete, u tuđe kuće je bila velika". Naterani?
- Naterati nekoga na nešto nije samo stvar fizičke prinude. Možete nekoga na nešto naterati lažima, obećanjima, strahom, verom da postoji bolji svet. Srodne su reči naterati i nadati se. Drugi svetski rat je kod nas bio i građanski rat, i ideološki rat, verski, nacionalistički. Porodice su se cepale kao platno, a kamoli države. Unesrećeni ljudi, obezglavljenih porodica krenuli bi i u Afriku da im je neko nešto obećao, u pesak Sahare, a ne u Vojvodinu o kojoj se govorilo kao o Misiru.

Kažete da "naš odnos prema folksdojčerima mora da se preispita, kao i njihov prema nama, kao i da ima dosta hipoteza koje treba oboriti".
- Nisu svi folksdojčeri, kao ni svi Nemci, bili sledbenici Hitlera, nisu svi kolonisti bili komunisti. Šta smo to mi loše učinili folksdojčerima ili oni nama, nego što se dešavalo u Rumuniji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarsko, Hrvatskoj, Sloveniji? Srbi su više dali Evropi, nego što su od nje uzeli. Nasedamo na istorijske priče tzv. naših i stranih istoričara, onih koji žele da nas udalje od nas samih. Ako se kaže da su svi Nemci loši, ili da su svi Srbi loši, kakva je korist od tih konstatacija? Mi smo mali narod, i tako treba da se ponašamo.


Izvor: Glas Javnosti \ Tatjana Čanak