"The Sopranos" (1999) :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Fenomen „Porodice Soprano“, serije koja se reprizno emituje na Javnom servisu

Kada bi jednog dana neko rešio da ekranizuje životni put stanovitog Ljubiše Buhe Čumeta, zemunsko-surčinskog kriminalca koji je na kraju balade postao svedok-saradnik srpskog specijalnog tužilaštva, verovatno se taj lik ne bi puno razlikovao od Tonija Soprana, glavnog junaka američke serije „Porodica Soprano“, čijih se svih 86 epizoda u šest serijala ovih dana reprizira na Javnom servisu.

Razlika je jedino u tome što bi scenaristički zahvat u kome bi Čume kod „cenjenog publikuma“, poput Tonija, i pored svih prilično brutalnih nepočinstava izmamljivao svakakve vrste simpatija, izazvao odijum javnosti vazda spremne za utvrđivanje moralno-političke podobnosti svega i svakog. RRA bi održala niz hitnih vanrednih sednica, ta brljotina bila bi jednoglasno izglasana za „Utisak nedelje“, a oglasio bi se i neizbežni NUNS.

Početak emitovanja „Sopranovih“ u Americi upravo je mirisao na zabranu - vodeće američke nacionalne televizije ABC, CBS, NBC i Fox su 1999. odbile da emituju seriju plašeći se optužbi da romantizuju mafijašku porodicu koja je suviše slična drugim (nemafijaškim) američkim familijama. Taj problem nije imala kablovska mreža HBO, i „Sopranosi“ su postali najgledanija američka serija „na kablu“ u istoriji. Sve do 2007. kada je emitovana i poslednja epizoda, u kojoj ćete svakako povući još neke paralele između Čumeta Buhe i Tonija Soprana, dogodovštine „luckastih mafijaša, simpatičnih krimosa, mešavine kretena, nakaza i zamornih protuva u kojima nema ni miligrama života osim monotone pohlepe“, kako su glavne junake krstili raznorazni, postale su klasično ostvarenje američke pop kulture.

I moguće je da će svaki Srbin, ako apstrahujemo „Mućke“, Sopranose uvrstiti u grandiozne trenutke svog filmofilskog bitisanja. „Drogiram se serijom ‘Porodica Soprano’, svi likovi su mi genijalni“ - izjavio je, recimo, glumac Sergej Trifunović, mnogo kasnije negoli je novinar Miloš Vasić u nekim svojim tekstovima, razjašnjavajući metode delovanja ovdašnjih „umetnika“, u zagradi, poput fusnote, čitaoce usmeravao: Obavezno gledati „Porodicu Soprano“ (recimo u tekstu „Život i smrt Sredoja Šljukića“, Vreme, 3. oktobar 2002).

Otkud to da jedna serija koja u svakom slučaju populariše mafiju, pa bila ona i nama daleka italo-američka, pobudi simpatije tako široke populacije čak i dokazano „antimafijaški“ nastrojenih ljudi? „Njusvik“ je tu priču donekle razjasnio u tekstu „Previše je loših stvari“ gde je konstatovano da „na televiziji danas više niko ne može biti sasvim dobar odnosno zao i da zbog toga patimo od prezasićenosti antiherojima“.

Profesor Stefan Garet sa Oksforda je u okviru svog predavanja „Nema više heroja“, koji je preneo Tajms, jedared naveo: „Današnji heroji u mnogo čemu se razlikuju od heroja pre dve ili tri decenije, oni predstavljaju radikalno izmenjeni svet. Najbolji primer za to je neponovljivi lik Tonija Soprana, ‘dobrog kriminalca’ i porodičnog čoveka koji u jednoj od epizoda, vodeći ćerku u obilazak fakulteta, hladnokrvno ubija mafijaša iz suparničkog klana. I da li ga mi nakon toga osuđujemo i preziremo? Ne, on je i dalje izvor naše trajne fascinacije. Nema povratka na stare, klasične heroje. Nema više uzvišenih junaka, nastupilo je doba antijunaka, sebičnih, razdiranih sumnjom, ali i sa krajnje sumnjivim motivima. Baš kao što su to i današnji političari, sportisti, biznismeni i ostali miljenici tabloida.“

Tu je, izgleda, skrivena i tajna trajne fascinacije „Sopranosima“ u Srbiji, gde sličnih protuva nije manjkalo u realnom životu u poslednje dve decenije, ali im je možda nedostajao Tonijev šarm, u tumačenju Džejmsa Gandolfinija. Naime, i pokojni Duća Spasojević i Toni Soprano imali su bazen - jedino što je zemunski bos tamo voleo da okuplja nikada dokraja pobrojanu poslovno-političku elitu, a filmskom mafijašu iz Nju Džersija je ta vodurina u dvorištu porodične vile služila za mnogo simpatičnije radnje. Toni je, naime, sentimentalan prema divljim patkama, i svaki put kad se sele u toplije krajeve, jedna pačija porodica razbaškari se u njegovom bazenu. On ih brižljivo hrani i posmatra sve dok pačići ne ojačaju i odlete s porodicom, što Tonija dovodi do nervnog sloma.

Njegovo psihičko stanje, opet, stalni je nervni slom. Posete psihijatru i staranje o dve familije - onoj kod kuće, prema kojoj je brižan, i reklo bi se, prilično dobar otac, i onoj drugoj, kojoj bez razmišljanja lomi koske, ubija pa potom secka u komade u lokalnoj mesari ili baca na dno mora zapakovane u džak sa tegom, čini taj manihejski „dupleks“ Tonija Soprana. On je ubica „mekog srca“ koga sažaljevamo jer je njegovu likvidaciju naručila njegova majka, lično. Uz pomoć strica. A taj koga sažaljevamo je, svojeručno, pred našim očima, pobio nekolicinu svojih nerazdvojnih prijatelja, ženu prevario bar 85 puta u 86 epizoda, vlasnik je noćnog kluba u kome se prostitucija podrazumeva uz plaćeno piće i nema problem da zelenašenjem i reketom životno upropasti čak i očeve školskih drugova svog istoimenog sina. Uz to ga i simpatišemo kao junaka nekog klasičnog romana iz antologije svetske književnosti ili Klarka Kenta, iako u Srbiji niko neće priznati da je šarm Tonija Soprana i pokojnog Arkana možda previše sličan. Setimo se, recimo, scene kada usred bombardovanja Srbije 1999. godine, Sky news kao prvu vest emituje informaciju da Arkanove trupe haraju Kosovom, a potom sledi „breaking news“ - iz hotela „Interkontinental“ uživo se javlja njihov reporter Tim Maršal. Kaže da upravo sedi sa Arkanom i dodaje mu slušalicu. Arkan na tečnom engleskom pozdravlja sve u studiju, a zbunjeni voditelj ga pita: Mister Ražnatović, gde se trenutno nalazite?

„Evo me u Interkontinentalu sa vašim novinarem.“ Voditelj: „Šta radite tamo?“ „Ništa posebno“ - odgovara Arkan - „Tim Maršal pije pivo, a ja pijem čaj.“ Iako bi u datoj situaciji, nesumnjivo, i Toni Soprano postupio slično, kao što uvek veselo mahne agentima FBI koji ga prate, čime bi kupio i najmoralniji deo TV auditorijuma, pokojni Arkan nikada nije postao jedan od najznačajnijih pop-fenomena današnjice. Za razliku od „virtuelnog“ Tonija Soprana. Kvaka je možda u tome što se Tonija Soprana lišavamo lako - dovoljno je promeniti kanal ili pritisnutu dugme „eject“ DVD plejera, a neke ovdašnje šarmere mafijaške provenijencije, čiji smo razvojni put ne samo gledali već i doživeli (čuj čito - ‘odo), ne uspevamo da se lišimo ni kada naizgled nestanu iz naših života u koje ih nismo ni zvali.

Glavni likovi:

Toni Soprano

Glumi ga Džejms Gandolfini. Kao aktivni šef familije Dimeo, on je na čelu najmoćnije kriminalne grupe u Nju Džersiju. Nasilje je uvek bilo prisutno u njegovom detinjstvu. Otac, takođe kriminalac, tukao ga je i za najmanje greške, a majka Livija je depresivni paranoik. I Tonijev porodični život teško bi se mogao nazvati idiličnim. Nije iznenađujuće što Toni odlučuje da počne terapiju kod psihijatra zbog sve većih problema sa stresom i paničarskog straha.

Karmela Soprano

Glumi je Edi Falko. Tonijeva supruga, dokaz da se suprotnosti privlače. Biti prva dama mafije u Nju Džersiju nosi sa sobom i neke privilegije kao što su lepa kuća, skupa odeća i nakit. I vlast. Ali i neprijatnosti su isto toliko značajne. Karmela je provela veći deo braka u društvu ubica i prestupnika i živi u stalnom strahu od mogućnosti da njen muž bude eliminisan.

Dr Dženifer Melfi

Glumi je Lorejn Brako. Verovatno poslednji čovek koji bi se doveo u vezu sa organizovanim kriminalom. Ona je poštovan psihijatar sa privatnim kabinetom. Međutim, jednog dana otvara vrata svoje kancelarije i sreće se licem u lice sa Tonijem. Ona je jedini čovek koji ga stvarno poznaje.

Medou Soprano

Glumi je Džejmi-Lin Sigler. Medou je ćerka Tonija i Karmele. Lepa je, pametna i talentovana, a ima i veoma dobre ocene u školi. Ali pošto je član porodice Soprano, neka životna iskustva su drugačija u poređenju sa ostalom decom iz njene škole. Medou je, ipak, jaka ličnost i nema iluzije o tome čime se njen otac bavi.

Kristofer Moltisanti

Glimi ga Majkl Imperioli. Tonijev nećak i Karmelin blizak rođak. Nakon što mu je otac ubijen, Karmela i Toni uzimaju Kristofera kod sebe i brinu se za njega od malih nogu. Naravno, na kraju postaje mafijaš. Previše impulsivan, ali odan i zahvalan svojoj porodici.

Antoni Soprano, mlađi

Glumi da Robert Ajler. Toni je problematični sin Tonija (starijeg) i Karmele. Sposoban je da naljuti oca više nego ceo odred policajaca. On je lenj i nema želje ni za čim.

Silvio Manfred Dante

Glumi ga Stiven van Zant gitarista benda Brusa Springstina. Silvio je Tonijev konsiljere. Održava legitimni posao kao poslovođa striptiz kluba Bada Bang. Nesumnjivo najodaniji mafijaš u porodici.

Izvor: Danas