Odgledao sam ovaj film koji je tako lepo počeo a onda je postao bajka.

  Početak je stvarno obećavao, onaj indijanski napad, borba i sve što uz to ide. A onda je Leonardo poput Zlatokose sreo tri medveda i sve je počelo polako da klizi u tandariju. Nisam baš siguran da se američka mečka razlikuje od naše Božane koja u to vreme kušuje u nekom brlogu. Zanemariću to da mečka sa svojim satelitima pati od insomnije ili da hoda u snu. Zanemariću i ono hopa cupa po šumi sa cgi Božanom ali ne mogu da zanemarim onaj deo kad je dotična sa visine pala na Leonardov šarm i poklopila ga načisto. Mislio sam da je kraj pričama D.Torbice ali sam se prevario jer je Leonardo izvezen kao goblen bukvalno ustao iz groba i transformisao se u međeda. Nije postao rahmetli Grizli Adams junak mog detinjstva, nije postao ni moj drug međed Vlado ni međed Momo. Postao je više Međed Grils a manje legendarni Dž.Džonson do samog kraja filma.

 
  Primetio sam ovo u scenama u crkvi i pticama. U svakom slučaju ni ovo ne može da spasi reditelja koji je polušao da snimi film veći od života ne shvatajući da je samo život veći od samog sebe. Ko ne veruje neka odgleda Dž.Džonsona i Man vs. Wild i to one epizode snimane u Škotskoj i Islandu.



  Leonardo je dokazao da uvek poentira uporan. Ne razumem samo šta je sa prstom hteo da kaže