The Earth is full. Go home! ~ Do kraja godine 7 milijardi stanovnika na Zemlji :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Ovih dana će naša civilizacija da postigne jedan zanimljiv rekord: broj stanovnika na planeti će da premaši cifru od 7 milijardi. Ljudi koji se ozbiljno bave demografijom i priraštajem stanovništva kažu da će to da se desi u periodu izmedju oktobra ove i marta sledeće godine, ali je trenutno popularno da se za tačan datum uzima 31. oktobar 2011., na dan Veštica, za nekoliko dana od danas. Tada će nas biti sedam milijardi.

Prvi put je populacija ljudske vrste premašila jednu milijardu pre oko 200 godina, tacnije 1804. i za to je bilo potrebno da protekne skoro 2000 godina (populacija Zemlje početkom Nove Ere, u doba Starog Rima, je bila oko 200 miliona, a 1500. godine oko 500 miliona). Druga milijarda je ostvarena 1927., četvrta 1974., i računa se da će nas biti osam milijardi 2025. godine. Vremenski razmak, u godinama, izmedju ovih udvostručenja broja stanovnika je 304, 123, 57 i 41 godina. Ako se ovaj trend nastavi - a svi su izgledi da hoće barem u dogledno vreme – za oko 40 godina će na planeti živeti 10 milijardi ljudi. Biće nas sve više, sve brže.

Suočeni sa ovim činjenicama, mnogi ljudi smatraju da je ovo put ka opštoj propasti civilizacije jer na planeti nema dovoljno hrane, vode i energije (o drugim ljudskim potrebama da ne govorimo) da bi na njoj toliko ljudi normalno živelo.

Prvi zagovornik ovog scenarija je bio Tomas Maltus, sveštenik i filozof, koji je 1798. godine štampao knjigu Esej o Principu Populacije (ova knjiga je doživela više izmena i izdanja – poslednje 1826.), gde je, služeći se jednostavnim matematičkim modelom priraštaja stanovništva, pokušao da pokaže kako razvoj poljoprivrede, tehnologije, itd., ne može da prati eksponencijalno brz rast broja stanovnika, te da je neophodno intervenisati po tom pitanju.

Maltusovi proračuni su zasnovani na veoma grubom matematičkom modelu koji nije uzimao u obzir mnoge važne faktore koji utiču na ograničenje priraštaja, ali to je u njegovo vreme bila poslednja reč nauke. Ova knjiga se u demografiji danas pominje iz istorijskih razloga i mnogi njeni rezultati nisu tačni, ali je ona izvršila veliki uticaj na mnoge mislioce toga vremena. Korisno je pomenuti da su Maltusove ideje imale veliki uticaj na Darvina, koji ih je koristio prilikom formulacije svoje teorije o prirodnoj selekciji. Čak i danas ima zagovornika ograničenja broja stanovnika raznim metodama socijalnog inženjeringa. Maltus je predlagao uzdržavanje (celibat), sklapanje brakova u kasnijim godinama, oporezivanje za višak dece, i slično. Ovakve ideje cirkulišu i danas ponegde.

U vreme kada je populacija planete dostizala cifru od dve milijarde (ranih sedamdesetih), pojavila se izuzetno uticajna knjiga neo-maltuzijanca Pola Erliha, Populaciona Bomba, u kojoj je predstavljen scenario po kome će već za deceniju ili dve doći do masovnog umiranja od gladi širom planete. U jednom javnom nastupu na američkoj TV mreži CBS on je tvrdio da će, povećanjem broja stanovnika, temperatura na Zemlji početi da raste do neizdržljivih vrednosti, itd. Ukratko, pravi doomsday scenario po kome nam je, usled prenaseljenosti, ostalo još jedva nešto malo života. Ni jedno od ovih Erlihovih predvidjanja nije se ostvarilo.

Nasuprot Maltusu i njegovim sledbenicima, već hiljadama godina postoje i pronatalisti – ljudi koji zagovaraju ideju da je povećanje broja stanovnika korisno jer vodi povećanju radne snage, rastu tržišta, povećanju broja vojnika, itd. Svoje argumente su obično zasnivali na svojim religioznim uverenjima kakva se propagiraju u svetim knjigama kao što su Biblija, Kuran, itd. Ovo gledište je imalo neko opravdanje u vreme velikih perioda gladi, bolesti i ratova, ali danas, kada opasnosti od zagadjenja i preterane potrošnje počinju globalno da nas ugrožavaju, malo ko ozbiljan može da ga opravda.

U stvari, svet je u stanju da hrani i izdržava mnogo više ljudi, na kratke staze. Za poslednjih 200 godina, zahvaljujući razvoju tehnologije, ekonomski proizvod po glavi stanovnika je uvećan jedanaest puta. Životni vek je utrostručen tokom poslednjih nekoliko hiljada godina. Prosečan broj dece po ženi koja radja je danas oko 2.5, dok je 1950. bio duplo veći. Populacija raste brzinom od 1.1% godišnje, sto je upola manje nego 1960. godine. Ovaj usporeni rast omogućava porodicama da se orijentišu na boljitak svoje dece, a ne samo na njihov broj. U tom smislu, stvari se poboljšavaju.

Medjutim, skoro polovina današnje populacije živi ispod granice siromaštva (koja je odredjena na 2 dolara dnevno). U Kini, tako siromašnih ima oko 35%, u Indiji 75%. Blizu milijardu ljudi su hronično gladni ili nedovoljno hranjeni. Iako svet proizvodi dovoljno žitarica da hrani 9-10 milijardi ljudi, manje od polovine toga se koristi za ljudsku ishranu, a ostatak se troši na proizvodnju goriva, za ishranu domaćih životinja, za proizvodnju plastike i za ostale industrijske svrhe.

Svi ovi podaci koje sam gore naveo se mogu lako naći na internetu (ja sam ih tako našao) pored mnogih drugih koje nisam pominjao (o broju nepismenih, o urbanizaciji, o položaju žena, itd.) i oni su, jednostavno, činjenice koje stoje pred nama.

Postoji još jedan demografski aspekt rasta populacije koji sve više počinje da dobija političku notu. Naime, priraštaj stanovništva nije u svim sredinama i svim delovima planete isti. Dok se u Evropi, Severnoj Americi i drugim razvijenim zemljama primećuje usporen (ili, čak, negativan) rast, u siromašnim zemljama je on pozitivan. Primera radi, prosečna porodica u Nigeru, u Africi, očekuje i želi da ima oko desetoro dece (i obično ima). Takav rast je, naravno, neodrživ jer ako bi se tako ponašao ceo svet, populacija planete bi se upetostručila samo tokom jedne generacije.

Ovakva disproporcija u rastu dovodi do promene demografskih odnosa, a to može da ima ozbiljne političke posledice. Nacionalisti raznih vrsta i ubedjenja počinju da upozoravaju na «zatamnjivanje» bele rase – od evropskih zemalja do Severne Amerike. Maltuzijanski metodi ograničenja radjanja počinju ponovo da se prizivaju, ovog puta namenjeni strancima. U zemljama gde je priraštaj negativan govori se o beloj kugi. U Erlihovoj knjizi, pomenutoj gore, on se zalagao da bogate zemlje izvrše trijažu siromašnih i da pomoć u hrani šalju samo onima koji imaju šanse da prežive ograničavajući svoj priraštaj – Indiji, na primer, bi pomoć bila uskraćena (u to vreme je Indira Gandi pravila one socijalne eksperimente sa kastracijom). Novi zakoni o emigraciji su sve strožiji prema emigrantima tamnije kože koji dolaze iz nerazvijenih i siromašnih zemalja. Nadam se da ovo nije nagoveštaj širih političkih kretanja koja nas u budućnosti čekaju.

Čitajući nedavno knjigu Superfreakonomics naišao sam na jedan ohrabrujući podatak. U mnogim delovima Indije sela su izolovana od ostatka sveta, nema televizije, nema informacija koje bi došle spolja. Živi se po tradicionalnim zakonima koji vladaju vekovima. Medjutim, uvodjenje kablovske TV u takvim selima je donelo vazne socijalne promene. Žene su počele da više vode računa o tome kako se oblače, dobile su svojevrsnu moć i sve više odbijaju da u porodici služe samo kao vlasništvo ili mašina za pravljenje dece. One same počinju da razvijaju svest da veliki broj dece ne mora da znači i veće porodično bogatstvo. Mozda je to put ka rešenju? Dajući ženama veću moć i obrazovanje može da dovede do smanjenja priraštaja stanovništva u siromašnim i mnogoljudnim populacijama. Možda će baš te žene, koje su izrodile svih ovih sedam milijardi ljudi, ipak na kraju spasiti svet.

_Izvor: ^{nsarski ~ Blog B92 (uz dozvolu autora)}