Reporter „Blica“ na „dan otvorenih vrata“ u beogradskom Okružnom sudu
Dan kada je sudija u poteri za predmetom

Sada već davne 1999. godine sin M. N, tada veterinar na službi u Kraljevu, odbio je da bez pisanog naloga preuzme dužnost na graničnom prelazu Mehov krš prema Crnoj Gori, jer u to vreme granica nije bilo mesto gde stanuje zakon... Dobio je otkaz. U pretposlednji utorak ove godine M. N. se obratila sudiji Okružnog suda Branislavu Bosiljkoviću sa samo jednom molbom - da taj sud donese bilo kakvu odluku po tužbi koju je njen sin pokrenuo i po žalbama koje su usledile posle prvostepene presude donete 2004.

„Moj sin ne radi, izdržavam ga od penzije. Ovo je neizdržljivo“, kaže ona.

Sudija Bosiljković posle uvida u dokumentaciju zaključuje da je predmet u dva navrata, 2005. i 2006, vraćan opštinskom sudu na dopunu, ali da od februara ove godine predmet čeka u Okružnom sudu. Izdaje požurnicu, nalog da se odluka donese u roku od osam dana, i još kaže M. N. da će lično intervenisati kod postupajućeg sudije.

Sudija Branislav Bosiljković tog utorka bio je zadužen za prijem stranaka koje mimo procesa osećaju potrebu da se žale na rad suda ili da dobiju obaveštenje o toku suđenja. Ovakvi „dani otvorenih vrata“ - u beogradskom Okružnom sudu to je utorak - ustanovljeni su godinama unazad u svim sudovima, a sudije se na prijemu stranaka smenjuju. Sudija Bosiljković tokom jednog dana od 10 do 13.30 sati primi i do 40 nezadovoljnika.

Neki ulaze smerno, uz pozdrav pruže ceduljicu sa brojem svog predmeta i čekaju. Drugi s vrata osipaju drvlje i kamenje na sudije koje su primile mito i prete Starzburom. Neki se i ne predstavljaju, računajući na dobro pamćenje sudije Bosiljkovića: „Bio sam tri puta do sada kod vas...“

Najčešći razlog dolaska je sporost u donošenju odluka. Sudija Bosiljković pred strankama ne komentariše razloge zbog kojih odluke kasne - njegovo je da ih sasluša, proveri u kojoj je fazi predmet i, eventualno, izda požurnice, koje nemaju obavezujući karakter, pa otuda njegovo poznanstvo sa strankama koje dolaze i po tri-četiri puta.

Ponekad mora da su upusti u pravu pravcatu potragu za fasciklama, kao u slučaju A. S, koji je s vrata poručio: „Ja neću odavde da izađem dok mi ne pomognete. Okružni sud je većao 30. oktobra, ali ja nikako da dobijem odluku...“ Ubeđen je da je suprotna strana nekome platila da se to desi. Sudija Bosiljković telefonira kolegi koji je odluku doneo, pa pisarnici u koju taj dokument nije stigao. Zatim okreće još neke brojeve, pa obilazi nekoliko kancelarija, opet telefonira, da bi na kraju ustanovio da je predmet zadržan da bi se ispravila daktilografska greška. Pred A. S. stavlja tu dugo traženu fasciklu i iscrpno mu objašnjava šta se desilo, pa ovaj izlazi zadovoljan. S vrata, uz snishodljiv osmeh, pita za sadržaj odluke, u čiju je korist presuđeno, ali i on zna da mu sudija koji utorkom prima stranke to neće reći - tada se rešavaju samo proceduralni, tehnički problemi, a odluku će dobiti poštom.

Tokom dana za njegovim stolom smenjuju se prznice, poput starca koji se duže od decenije sudi sa sinom i koji na sudiju Bosiljkovića viče što mu „sud nije verovao odmah, nego se toliko sudio“, sa nesrećnicima kojima je sud, čini se, najmanja nevolja u životu. U utorak se pojavila žena koja preko suda traži nadoknadu zbog ubistva muža, a proces traje pet godina. Sin joj je ranjen nožem, a ona je pre mesec dana operisana od tumora. Plače i od sudije Bosiljkovića traži da uzme njenu medicinsku dokumentaciju da njome potkrepi onu famoznu požurnicu. Posle nje, još jedan što će „do Strazburga da tera stvar“, pa nekoliko tihih sredovečnih ljudi, onda žena koja od jedne velike beogradske firme nikako da dobije svoje plate od 2003. godine - advokati kompanije stalno ulažu žalbe i koriste sve mogućnosti da proces otegnu. A plata žene koja sedi za stolom sudije Bosiljkovića bila je 7.000 dinara...

Sudija piše požurnicu. Do nekog sledećeg utorka...

Momčilo Petrović

Izvor: Blic

Nema nista gore od vucaranja po sudovima...