Бесмисао рата

Тешко побеђенима

Vae victis! Ову језгровиту поруку римски историчар Тит Ливије приписао је галском вођи Брену када је овај бацио свој мач на вагу којом се мерило злато за откуп поражених Римљана. Та порука указује на древну истину да су они који изгубе битку или рат препуштени на милост и немилост победнику. На другој страни, римски песник Вергилије упозорава: „Једини је спас побеђенима да се не надају никаквом спасу!”


У средњем веку постојао је један занимљив ратни обичај када су се победници, понесени победничким заносом, у испољавању радости због победе - али и услед разумљивог олакшања и растерећења после тешке битке - изругивали над неким од важних знамења поражених. Тако су, наравно, желели да на особен начин понизе своје противнике.
Веома занимљиву епизоду доноси византијски историчар 12. века Никита Хонијат. Описујући један поход цара Манојла I Комнина (1143-1180), који је у делу своје западне политике настојао да на тој страни побољша ромејски положај, пољуљан последицама Другог крсташког рата, учени писац објашњава како су се сукобили Византинци и Венецијанци, иначе донедавни савезници у овим сучељавањима. Потиснути на копну, Млечани су лађама кренули према острву Астерису, смештеном између Итаке и Кефалоније, и тамо напали усидрене византијске бродове и неке чак спалили. Пошло им је за руком да заробе и царски брод и да се дочепају василевсове кабине украшене завесама протканим златним нитима и пурпурним теписима. Ваља подсетити да је у Византијском царству пурпур био царска боја и да је само цар имао право да носи црвено одело и црвене ципеле и да се потписује црвеним мастилом. У наставку казивања Никита Хонијат саопштава да су Млечани потом у цареву одају на броду увели неког ништавног човечуљка, црнпурастог Етиопљанина и, украсивши га блиставим венцем, свечано га водали и поздрављали као византијског цара. На тај начин, наставља Никита Хонијат, Венецијанци су се изругивали византијском достојанству и исмевали василевса Манојла I Комнина, који није имао косу боје злата, као зрело класје, него му је лице било тамнопуто као код невесте из „Песме над песмама”, која за себе вели „Црна сам, али лепа јер ме сунце није опалило!” Византијски цар био је толико понижен овим изругивањем да никада Млечанима није опростио увреду коју су му тада нанели.


Смешна капа
Исти писац, Никита Хонијат, у свом историјском делу сачувао је још један живописни догађај. Реч је о неуспешном походу који су 1198. године Византинци предузели против обласног господара Добромира Хрса, који се утврдио у тешко приступачном граду Просеку на реци Вардару, тврђави налик на орловско гнездо. У почетку су постизали извесне резултате јер су потиснули браниоце са спољног бедема. Ипак, нападачима су за одлучујући успех биле неопходне опсадне справе, чији је недостатак чинио готово немогућим остварење читавог подухвата. Стога су се Византинци повукли како би већ следећег дана наставили започету опсаду. Међутим, људи Добромира Хрса под окриљем мрака извели су успешан ноћни напад. О томе је Никита Хонијат забележио следеће: „Изашавши кришом ноћу из тврђаве, варвари разбише справе које су Ромеји по тамошњим брежуљцима били поставили и заробише заплашену ноћну стражу, која је била побегла од шатора протовестијара Јована, тако да је сам протовестијар, који је већ био заспао, уплашен одмах скочио из постеље и, бунован и обузет страхом, дао се у бекство. Разграбивши ствари из шатора, међу којима беше и зелене боје обућа протовестијара, читаву ноћ су се изругивали и забављали ромејским предметима. Осим тога, они су одозго из шибља пуштали празне винске каце и буком застрашивали војску која није знала шта се у мраку дешава.” Неопходно је нагласити да је достојанство протовестијара било веома познато у Византијском царству и да су они који су носили ову титулу имали право да носе одећу зелене боје. Тако је обласни господар Добромир Хрс овом приликом не само осујетио напад Византинаца него и понизио царску војску.
Занимљив случај саопштава византијски историчар 14. столећа Нићифор Григора. У једном сукобу са турским војсковођом Халилом, који се збио 1311. године, византијска војска, састављена махом од сељака, коју је предводио савладар и престолонаследник Михаило Ић Палеолог, претрпела је тежак пораз. Разбијени ромејски ратници напустили су бојни поредак и у расулу се дали у бекство да спасу властити живот. Део византијских официра, посрамљен начином на који се окончавала битка, храбро се супротстављао насртајима Турака желећи да спасе оне који су бежали главом без обзира. Напослетку, велики број Ромеја допао је турског заробљеништва. У плен исламских ратника доспели су и царски новац и украси нађени у шатору византијског василевса. Победници су наведене драгоцености разделили међу собом. Међу њима налазила се и царска капа (калиптра) украшена драгим камењем и нискама бисера. Прича се, завршава своје излагање Нићифор Григора, да је ту свечану капу Халил стављао себи на главу и при том правио шале и вицеве на рачун цара.
Такође занимљив пример изругивања над инсигнијама (лат. инсигниа, што значи особени знаци неког звања или достојанства) налазимо и у приповести византијског историчара 15. столећа Дуке који је описао пад Цариграда у мају 1453. године. Горко јадикујући над ромејском несрећом, он говори о шароликом и огромном плену који је доспео у руке османлијских освајача. Између осталог, бележи и да су поједини турски војници скрнавили делове свештеничких одежди. Један од муслиманских ратника био је одевен у архијерејски сакос (грч. сбккос, што је назив за горњу одежду православних епископа од скупоцене тканине), други је опасао златни епитрахиљ за који су били привезани пси загрнути тканинама протканим златним јагњадима уместо грубих покривки. Неки други турски војници седели су и гостили се различитим врстама воћа из црквених сасуда које су биле стављене испред њих и испијали неразводњено вино из светих путира. Очигледно је да су Османлије, омамљене успехом о ком је исламски свет дуго сањао, на тај начин давале одушка свом победничком расположењу.


Пиће из лобање
У првом од четири поменута случаја Венецијанци су били ти који су се изругивали знамењима византијског василевса. Уз то, они су настојали да извргну руглу све што је чинило својеврсну ауру око владара целог царства. У другом су у питању били војници обласног господара Добромира Хрса, а у трећем и четвртом није била реч о хришћанима него о муслиманима који су грубо вређали поједине делове одеће и остала статусна обележја највиших ромејских великодостојника, како световних тако и духовних. Изругивање над инсигнијама, очито, није морало да буде ни у каквој вези с верским опредељењем победничких ратника.
Понекад се дешавало да се победничка осионост и надменост освете самом победнику. Историчар Никита Хонијат саопштава једну такву приповест која се збила приликом византијског заузимања Земуна из руку Угара 1165. године. Он каже следеће: „Тада би приведен неки заробљени Пеонац (Мађар), који је још имао на глави капу свог завичаја, а и остала одећа на њему била је домаћа. Њему приђе неки Ромеј (Византинац), удари га мачем и убије, и капу са његове главе стави себи на главу и тако настави пут. Али, правда је нечујним кораком за њим ишла и оно зло, које је он другом био учинио, на исти начин се на њега окренуло. Наиме, њега предусретне један још напраснији и мачем наоружани војник из ромејске позадине и, као заробљеног Пеонца, смртоносно удари по вратној жили и на месту усмрти.”
Каткад су увреде попримале толико застрашујућа обележја да је људима застајао дах. Из средњовизантијског раздобља сачуван је један такав случај, а тиче се бугарског владара Крума (803-814). Према казивању византијског хроничара Теофана, бугарски кан је, после победе над ромејском војском, 26. јула 811. године, одсекао главу погинулом византијском цару Нићифору I (802-811), натакао је на дугачку мотку и данима разметљиво и славодобитно показивао племенима која су му долазила. Потом ју је скинуо са мотке, очистио је до кости, пресвукао сребром са спољашње стране и направио пехар из кога је пио на својим гозбама.
Сличну причу срећемо и у руској средњовековној историји. Наиме, познато је да је кијевски кнез Свјатослав страдао у сукобима с турским племеном Печенега. У „Повести времених лет”, једном од најважнијих руских средњовековних извора, сачувана је вест да је печенешки вођа Курја убио Свјатослава и да је од његове лобање, коју је претходно оковао, направио посуду из које је пио. Такође је познато да је после заузећа Цариграда, у мају 1453. године, турски султан Мехмед II Освајач (1451-1481) наредио да се одрубљена глава последњег византијског цара Константина XI Драгаша Палеолога (1449-1453) у посебној скупоценој кутији носи од једног до другог муслиманског емира и показује како би свима било јасно ко је сада господар Цариграда и срушеног царства Ромеја.
Међутим, и у византијској историји има сличних примера. Тако су, после неуспелог покушаја преузимања власти од цара Исака II Анђела (1185-1195, 1203-1204) у пролеће 1187. године, глава и једна рука војсковође Алексија Вране истакнути на копља и свечано ношени улицама и трговима Цариграда.
У ратним сукобима и приликом освајања појединих градова нису поштеђене ни највеће светиње. Често су освајачи скрнавили управо црквена здања. Духовник Евстатије Солунски, митрополит другог града Ромејског царства и очевидац норманског освајања Солуна у августу 1185. године, ужаснуто приповеда шта су чинили Нормани. С посебним гнушањем он бележи да су латински војници, између осталог, у црквеним храмовима обављали физиолошке потребе не штедећи ни свети простор олтара. Овакво скрнављење „божијих кућа” свакако је било горе од најразорније настројености рушилачких војски. Никита Хонијат, такође савременик норманског поседања Солуна, приповеда како су дошљаци из западне Европе миром које је истицало из гроба светог Димитрија, заштитника града Солуна, премазивали своју кожну обућу. Очигледно је да је у тренуцима победничке опијености била истрвена и она најтања позлата цивилизованости средњовековног човека и из њега би неконтролисано покуљале нељудскост и најниже страсти.
Царске гробнице и, уопште, гробнице богатих људи и великодостојника нису пљачкане само из користољубља - што се, наравно, често догађало - него и из жеље за посебном врстом вређања. Војници победничке стране настојали су да похаром гробних места људи који су остали забележени у великој књизи историје не само оскрнаве њихове земне остатке, него и да истовремено на најгрубљи начин повреде сећање савременика на њих. Необичну судбину, на пример, имали су земни остаци двојице истакнутих византијских царева Јована III Ватаца и Василија II.


Оскрнављени Бугароубица
Познато је да је скрнављено тело василевса Јована III Ватаца (1221-1254), који је уз Константина Великог (324-337) био једини од преко деведесет византијских царева кога је црква канонизовала и заоденула ореолом светитеља. Он је преминуо 3. новембра 1254. године у својој омиљеној резиденцији у Нимфеону, а сахрањен је у оближњем манастиру Сосандру, надомак града Магнезије. Пола столећа касније, када се Магнезија нашла у турској опсади, настала је легенда да давно упокојени Јован III Ватац са светиљком у руци обилази и прегледа одбрану града који је у његово време доживео највећи успон у својој историји. Месни живаљ је блаженопочившег василевса већ поштовао као светитеља. Некако у то време монаси манастира Сосандра пренели су у Магнезију цареве земне остатке. Како је забележио Георгије Пелагонијски, животописац василевса и свеца Јована Ватаца, Турци из емирата Сарухан, којима је била позната легенда о цару заштитнику града, приликом заузимања Магнезије 1313. године, докопали су се саркофага са његовим телом и са градског бедема бацили га у понор.
Сличан случај забележен је и у српској историји у временима турске владавине. Наиме, османски владари после покоравања средњовековне српске државе (1459) више од једног столећа нису дирали у култ светог Саве. Тело највећег српског светитеља, који је преминуо у Трнову 14. јануара 1236. године, најпре је почивало у тамошњој цркви Четрдесет мученика. Савин синовац, краљ Стефан Владислав (1234-1243), пребацио је стричеве земне остатке у Србију и похранио их у цркви манастира Милешеве. Савино тело онде је почивало три и по века привлачећи ходочаснике из свих балканских земаља. Најзад, као одмазду због устанка Срба у Банату, који су покушали да искористе дуги рат између Аустрије и Турске (1593-1606), по наређењу великог везира Синан-паше, дрвени ковчег са Савиним моштима пренет је из Милешеве у Београд. На Врачару, једном од тадашњих београдских предграђа, положен је на ломачу и спаљен 27. априла 1594. године.
Да опасност од пљачке и скрнављења гробница у Византији није била умишљена него да је истински постојала потврђује и судбина цара Михаила VIII Палеолога (1259-1282), који је преминуо у једном трачком селу 11. децембра 1282. године. Василевсов син и наследник Андроник II Палеолог (1282-1328) заповедио је да се његов отац, кога је због закључивања Лионске уније (1274) сматрао тешким грешником, сахрани тајно, ноћу, у необележеној хумци сеоског гробља. Нешто касније, у страху да очево тело не разнесу дивље звери или да га не оскрнаве варвари или заслепљени противници уније у Византији, Андроник II наредио је да се изврши ексхумација очевих посмртних остатака и да се они пренесу и сахране у граду Селимврији на трачкој обали Мраморног мора.
Још суровију судбину од моштију василевса Јована III Ватаца доживели су земни остаци византијског цара Василија II Бугароубице (976-1025), који је преминуо 15. децембра 1025. године. Његово усахло тело у 13. столећу избачено је из гроба. Када је војска цара Михаила VIII Палеолога покушала да преотме Цариград од Латина, у пролеће 1260. године, међу рушевинама манастира Јована Богослова, смештеног у једном од цариградских предграђа, нађено је тело страшног цара Василија Бугароубице. Како је забележио историчар Георгије Пахимер, василевсово тело, наго и прислоњено уз зидине храма, било је прилично добро очувано. Неко од чобана који су ту чували стоку - вероватно не знајући о коме је реч - у царева уста, ради поруге, ставио је пастирску фрулу. Тако се непознати починилац поиграо са посмртним остацима најмоћнијег византијског цара пред којим је дрхтала јужна Италија. Чувши за овај догађај, Михаило VIII Палеолог истог часа послао је златоткани покров. Уз појање и одговарајуће почасти, тело Бугароубице најпре је пренето у Галату, једно од цариградских предграђа, и смештено у шатор царевог брата, да би затим достојанствено и уз пуно почасти било поново сахрањено, овога пута у манастиру Христа Спаситеља у Селимврији. Цариград је тада, наиме, још био у рукама Латина. Неколико векова касније, судбина земних остатака Василија II Бугароубице на особен начин одјекнула је у дугачкој и дирљивој поеми „Царева свирала” коју је 1910. објавио савремени грчки песник Костис Паламас (1859-1943).


Радивој Радић
vizantolog i profesor Filozofskog fakulteta


 

Religija??

... psihologija pobednika