Школа за оне које нико неће

„На часу, један дечак је замахнуо столицу на мене. Узела сам му столицу и прекинула час. Када смо почели да причамо, дечак ми се отворио, па је чак и заплакао”, прича Ирена Марковић, лекар и наставник у специјалној школи „Вожд”

„Не знамо шта ћемо са њима”, „Они су немогући”, „Не помаже ни јединица из владања”, „Већ је избачен из једне школе”, најчешћи су одговори наставника када говоре о раду са проблематичним ученицима. Малолетника који је спреман да удари наставника, демолира школску имовину и који упркос разговорима са школским психологом не мења своје насилно понашање, већина наставног особља сматра непоправљивим и превише опасним да би прихватили да раде са њим. Постоји образовна установа чија су врата отворена управо за овакву децу. Запослени у школи за основно и средње образовање „Вожд” у школским клупама имају децу улице, злостављане малишане, малолетнике који су починили убиство, али кажу да то није разлог да са страхом долазе на посао.

– То су дивна деца, врло интелигентна и пуна духа, али из много разлога, најчешће породичних, имају тешке емоционалне и психичке проблеме – каже Ирена Марковић, лекарка, која у овој школи предаје хигијену и заштиту на раду.

Школа „Вожд” налази се у поткровљу зграде Завода за васпитање деце и омладине, има свега 11 учионица и једина је образовна установа овог типа у Србији. Радмила Мајкић, директорка школе, каже да су њихове просторије у последње две године постале исувише мале да приме сву проблематичну децу, које је највише међу основцима.

– Имамо 50 ученика у основној и 130 у средњој школи, а будући да сваком детету морамо да приступимо непосредно, са свешћу о његовим индивидуалним проблемима, одељења су мала и не смеју да броје више од десет ученика – каже Мајкићева.

Проблематична деца упућују се у ову школу из Центра за социјални рад, Националне службе за запошљавање и других социјалних установа, као и из основних школа и невладиних организација.

– У последње време, највећи број малишана долази из других основних школа, док је број деце из домова знатно смањен. Дешава се и да наши ученици доведу код нас своје другаре или познанике које би желеле да се школују – објашњава Мајкићева.

О животним причама деце која похађају ову вождовачку школу, могао би се написати читав роман који би, у ствари, сликовито и трагично описао друштво у којем живимо и искушења којима су изложени млади. Деца коју су родитељи напустили или не могу да се старају о њима, младић који је живео на улици, без икаквог личног документа, и који је тек са петнаест година кренуо у први разред основне школе, седмогодишња деца злостављана од одраслих, тринаестогодишњи убица…

– Док сам предавала, један дечак је замахнуо столицу на мене. Узела сам му столицу, прекинула час и остала у учионици сама са њим. Када смо почели да причамо, дечак ми се отворио, па је чак и заплакао – сећа се Мајкићева.

Главни задатак наставника у овој школи јесте да успоставе контакт са дететом, да му кроз разговор помогну да преброди своје проблеме, а то је понекад врло тешко или готово немогуће. Школско градиво, иако је план и програм исти као у другим школама, сужено је и наставници га прилагођавају сваком ученику.

– Неки од ђака не могу да седе мирно цео час или су нервозни и агресивни, па им се не учи. Ми им тада дамо да раде нешто друго, да цртају на пример, или их пустимо да прошетају ходником или пију воду. Када се мало издувају, они се увек врате на наставу – прича Мајкићева.

Ово је можда једина школа где ученици сами осмишљавају час, јер се наставници прилагођавају жељама ђака, њиховим интересовањима и способностима.

– Они су врло заинтересовани да спремају реферате на тему болести зависности или породице, јер је то оно што их боли и што их се највише тиче. Иако смо неко градиво радили на претходном часу, деца ми понекад траже да поново то радимо јер им се јако свиђа. Све им је дозвољено, могла бих да кажем да смо као школа из књиге „Слободна деца Самерхила” – уз осмех прича наставница Ирена.

Средњошколци који похађају ову образовну установу обучавају се за аутолакирера, аутолимара, фризера, припремача намирница и кројача. Директорка каже да је лакше радити са њима него са основцима, као и да је теже васпитавати девојчице него дечаке.

– Све је више овакве деце, а када бисмо добили већи простор могли бисмо да отворимо дневни боравак за младе, центар за едукацију наставника за рад са оваквом децом, као и саветовалиште за родитеље – рекла је Мајкићева.

Ј. Беоковић – В. Вукасовић
[објављено: 13.01.2008.]

Izvor: Politika