Teodosije III

Teodosije III (grč: Θεοδόσιος Γ΄, umro posle 754. godine?) bio je vizantijski car od 715. do 717. godine.

Teodosije je bio sakupljač poreza u maloazijskom gradu Atramitionu kada su se 715. vizantijska flota i vojnici teme Opsikion pobunili protiv cara Anastasija II. Vojska okupljena na Rodosu se iskrcala na egejsku obalu Male Azije i proglasila za cara nevoljnog Teodosija. Potom je novi car odveden u Carigrad gde je posle šest meseci Anastasije nateran da se povuče sa trona i zamonaši.

Dok su Omejadi pripremali opsadu Carigrada, car je 716. godine sklopio sporazum sa bugarskim kanom Tervelom. Kada je muslimanska vojska počela da nadire u Malu Aziju u proleće 716. godine, stratezi Anatolikona i Armenijakona, Lav Isavrijanac i Artavazd su sklopili dogovor da svrgnu cara. Lav je trebalo da zadobije presto, a zauzvrat je obećao Artavazdu položaj kuropalat i ruku svoje ćerke. Zaverenici su potom poveli vojsku na prestonicu, dok su Teodosija branili samo vojnici iz teme Opsikion. Lav Isavrijanac je na kraju 25. marta 717. ušao u Konstantinopolj gde je zatim krunisan za cara. Teodosije III i njegov istoimeni sin su naterani da prihvate monaški zavet.

Po jednom delu modernih istoričara, episkop Efesa Teodosije, sin Apsimara, koga izvori pominju kao Lavovog savetnika krajem treće decenije 8. veka bio je upravo svrgnuti car. Ukoliko se ova identifikacija prihvati Teodosije je u stvari bio sin cara Tiberija III Apsimara (698-705) što je ujedno bio i glavni razlog da ga pobunjena vojska proglasi za cara. Poslednji pomen Teodosija Efeškog bio je ikonobrački sabor kojim je 754. presedavao pod patronatom Lavovog naslednika Konstantina V Kopronima.

Literatura
G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1997 (više izdanja), 164-5.
Oksfordska istorija Vizantije, Priredio Siril Mango, Beograd 2004, 155-157.
The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, 2052.

Izvor: Wikipedia

Prema jednoj od teorija, Teodosije III je bio sin pređašnjeg Imperatora Tiberija III.
Priča se da je bio toliko zastrašen insistiranjem trupa da postane Imperator, da se neko vreme čak i krio od njih u šumama pokraj Adramitijuma (prema Teofanu Ispovedniku). Nakon toga su trupe koje su ga i izabrale (i koje su uzgred budi rečeno na vlast dovele par godina ranije i Anastasija), držale Carigrad pod opsadom šest meseci, sve dok se Anastasije nije povukao, a Teodosije zvanično i legalno krunisan u prisustvu patrijarha u novembru 715. godine. Priča kaže i da je upravo Teodosijeva blagost bila ključna u ponašanju prema zbačenom Imperatoru, kojem je dozvolio, uz dogovor sa patrijarhom Germanom I, da postane monah u Solunu.

Odmah je morao da reaguje na invaziju Arapa u Anadoliju, i na stalne piratske nasrtaje arapske flote. 716. je zaključio savezništvo sa Kormesijem (Кормесий), vođom dunavskih Bugara, po "Imeniku bugarskih kanova" (Именник на българските ханове) naslednikom čuvenog kana Tervela. Ovo savezništvo, po odredbama izuzetno povoljno za Bugare, isplatilo se i Romejima 719., kada su Bugari pomogli da se probije Druga arapska opsada Carigrada.

717. godine je strateg anadolske teme, Lav Isaurijanac (budući Lav III), podigao bunu protiv Teodosija, a pridružio mu se i Artavasd, strateg jermenske teme. U Nikomediji je Lav zarobio Teodosijevog sina (takođe nazvanog Teodosije), i pod pritiskom nadmoćnijeg uzurpatora, Teodosije je abdicirao 25. marta 717. godine. Milošću, neuobičajenom za to doba, ocu i sinu je dozvoljeno da postanu monasi, i da se posvete duhovništvu.

Bilo da je u pitanju otac, ili možda sin, 729. godine se pominje Teodosije, episkop Efesa, a ponovo je spomenut 24. jula 754. godine na ikonoboračkom saboru u Hijeriji. Savremeni istoričari ipak pripisuju to prisustvo Teodosiju mlađem. Takođe, sabor je nazvan "Sedmim Ekumenskim", ali je među protivnicima prozvan "Lažni sinod Carigrada i Bezglavog sabora", a odluke su oborene gotovo u potpunosti na Drugom Nikejskom koncilu, iz 787. godine, kada je podržano poštovanje ikona. Ovaj lažni sabor ne priznaju danas ni Pravoslavna ni Katolička crkva.

izvori:
The Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, 1991. (slobodan prevod)
Edward J. Martin, A History of the Iconoclastic Controversy (slobodan prevod)