Malo opširnije o Borgu...

LEGENDE SPORTA: Čovek koji je umalo prodao sve



Bjern Borg je imao samo četiri godine kada je njegov otac pobedio na nekakvom takmičenju u ping pongu i kao nagradu dobio teniski reket. Tada je počela ljubav koja nikada nije ni prestala.

Bjern Rune Borg je rođen 6. juna 1956. u Sedertaljeu, gradu gde je prva i poslednja sportska razonoda hokej na ledu. Ali, ovaj čovek je oduvek bio predodređen da bi krši zakone i da menja istoriju. Postao je profesionalac sa 14 godina. Sa nepunih 16 godina, 1972. debitovao je za Dejvis kup reprezentaciju Švedske i pobedio. Nešto kasnije te godine, osvojio je juniorski Vimbldon. To je bio samo početak jedne od najbizarnijih teniskih priča.

Sa sedamnaest godina osvojio je prvu ATP titulu u Rimu. Nekoliko turnira nakon toga, postao je najmlađi šampion Rolan Garosa. Taj rekord su kasnije oborili Mac Vilander i Majkl Čeng. Godine 1975. Borg je odbranio titulu u Parizu počistivši sa terena Giljerma Viljasa. Stigao je i do finala Vimbldona, ali ga je zaustavio veteran Artur Eš, koji ga je ponovo savladao i na Mastersu u Dalasu.

Sa 20 godina i jednim danom, preslišao je Ilijea Nastasea i postao najmlađi šampion u istoriji Vimbldona. Taj rekord sada drži Boris Beker. Naredne 1977. odbranio je titulu u Londonu u teškom meču protiv Džimija Konorsa. Između 1978 i 1980. bio je na vrhuncu karijere. Osvajao je uzastopno i Rolan Garos i Vimbldon te tri godine i to je rekord koji verovatno niko nikada neće ponoviti. Pored toga, stasit, mišićav, skandinavski hladan i odmeren, duge plave kose, bio je i opšti miljenik žena. Navodno, njegovo srce ima samo 35-38 otkucaja u minutu što mu je dozvoljavalo da i bez preteranog treninga i bez propuštanja žurki uvek bude u najboljoj mogućoj kondiciji.

Ali, ono po čemu će uvek ostati upamćen su dueli sa Džonom Mekenroom, najvećim brbljivcem u istoriji tenisa. Potpuno različitih karaktera i stilova igre, njihovo rivalstvo je unelo ljubav prema tenisu u domove širom sveta, kao što su Leri Bird i Medžik Džonson proslavili košarku. Skoro svaki njihov megdan je bio dramatičan i odigran u maksimalnom broju setova. Ipak, izdvaja se finale Vimbldona 1980. On gubi od Amerikanca taj-brejk četvrtog seta sa 18-16. Ali, u petom setu osvaja trinaest uzastopnih poena na servis i nekako pobeđuje. Ipak, njegov imidž je već bio uklesan u kamen. Bjern Borg je prva rok zvezda u svetu tenisa, a uz to je i prvi koji je prešao cifru od milion dolara u zaradama.

Na Ju Es Openu 1981. igrao je poslednje Grend Slem finale i ponovo ga izgubio, ponovo od Mekenroa. Otišao je u tenisku penziju sa 11 Gren Slem titula, pomenutim rekordima u Parizu i Londonu, uz seriju od 33 pobede u Dejvis Kupu. On je prvi čovek koji je uveo snažan stil igre sa osnovne linije, a do perfekcije je doveo dvoručni bekend, koji je tada bio prava retkost. U suštini, njegov stil igre je preteča onoga što danas primenjuje većina tenisera. Otišao je u penziju sa samo 26 godina jer mu je nedostajalo motiva. Ali, nije otišao sa naslovnih strana tabloida.



Probao je sa povratkom 1991. godine. Ponovo je pustio kosu i igrao sa drvenim reketom iako su se već pojavili grafitni. Nije dobio nijedan meč i onda je definitivno odustao. U sedam različitih navrata je bio svetski broj jedan. Ukupno je osvojio 64 ATP titule u singlu i još četiri u dublu. 1987. primljen je u Kuću slavnih u Njuportu, a 2006. dobio je nagradu za životno delo koju mu je dodelio niko drugi do Boris Beker. Sada ga možete sa vremena na vreme videti na ATP turu šampiona i to sa kratkom kosom i grafitnim reketima.

Privatni život Bjerna Borga je bio pravi pakao. Propali brakovi i loše investicije dovele su ga do toga da umalo proda dva trofeja i dva reketa sa kojima je osvojio Vimbldon na jednoj aukciji u Londonu. Ipak, Andre Agasi i Džimi Konors su nekako uspeli da ga nagovore da to ne uradi. Ono malo novca što mu je ostalo uložio je u kompaniju muškog donjeg veša i sada je sve u redu, njegov brend je drugi samo iza Kelvina Klajna u Švedsku. Tako je Bjorn Borg preživeo za jedan život isto koliko deset ili dvaedset nas "običnih smrtnika" i verovatno nije još gotov. Bio je i na vrhu i na dnu, a za sve to vreme, sa njim je uvek bio tatin reket...

Izvor: SportKlub

Присјетимо се велике тениске легенде. Човјека који је подигао исти број трофеја као и Новак. И једног од најбољих играча на шљаци икада.


Гиљермо Вилас





Одрастао је у приморском летовалишту Мар дел Плати. Гиљермо Вилас је био леворук, а одиграо је свој први турнир 1969. године. Завршавао је годину међу првих десет од 1974. до 1982. Био је специјалиста за шљаку, али је такође играо добро на трави, тврдој подлози и тепиху.

Вилас је освојио четири Гренд слем титуле: 1977- Отворено првенство Француске, исте године УС Опен (тада се играло на шљаци), затим 1978. и 1979. Аустралијан опен (тада се играло на трави). Он је такође био финалиста на Отвореном првенству Француске три пута (1975, 1978 и 1982) и на Аустралијан опену једном (јануар 1977).

Године 1974. је освојио Тенис мастерс куп на крају године. Поред тога освојио је пет титула из мастерс серије претходници садашњег АТП Мастерс 1000.

Виласова најбоља година на АТП турнирима била је 1977, када је освојио два од четири гренд слем турнира и 16 од укупно 31 турнира на којем је играо. На Ју-Ес опену је захваљујући доброј игри на мрежи изненадио свог противника Џимија Конорса и победио са 3-1.

Повукао се са АТП турнира 1989, али још увек је играо челенџере до 1992. Примљен је у тениску Кућу славних 1991. године.

Izvor: Wikipedia


Ролан Гарос 1977



ГС резултати



Но1 контроверза!


Иако је 1977. освојио 16 АТП титула, укључујући Ролан Гарос и УС Опен и био финалиста јануарског издања Аустралијан Опена , он од стране АТП-а никада није био рангиран као светски број 1. због чињенице да се рангирање у то време заснивало на просеку резултата. Он је уместо тога на крају године остао светски број 2, иза Џими Конорса (који је освојио Мастерс и још шест титула и био финалиста Вимблдона и УС Опена 1977). Аргентински новинар Едуардо Пуппо и румунски математичар Маријан Циулпан истраживали су случај и дошла до закључка да би Вилас требало да буде рангиран као број 1 на пет недеља у. 1975 као и током прве две недеље 1976. Предали су своја истраживања АТП-у крајем 2014. У мају 2015. АТП је објавио да је одлучио да не додели Виласу број 1 , јер се то догодило у периоду између објављивања званичних ранг листи.

По броју титула на шљаци и даље је апсолутни рекордер. Више је освојио него Надал.

1.  Guillermo Vilas    49
2. Rafael Nadal        47
3. Thomas Muster    40
4. Bjorn Borg           30
4. Manuel Orantes   30
6. Ivan Lendl           28
7. Ilie Nastase         27


Све титуле

Густаво Киртен (порт. Gustavo Kuerten, 10. септембар 1976) је бивши бразилски тенисер. Три пута је победио у појединачној конкуренцији на Ролан Гаросу а 4. децембра 2000. био је првопласирани на АТП листи.


Детињство

Густаво Киртен је рођен у Флоријанополису у јужном Бразилу. Потиче из породице немачког порекла.[1][2] Тенис је почео да игра када је имао шест година. Његов отац, бивши аматерски играч, је умро 1985. када је Густаво имао осам година. Његов први тренер је био Карлос Алвес да би га касније наследио Лари Пасос који га је тренирао све до краја каријере. Киртен је постао професионалац 1995. године.


Тениска каријера

После две године професионалне каријере Киртен је постао други тенисер у Бразилу, иза Фернанда Мелиженија. Са њим је довео Бразил до Светске групе Дејвис купа победом против Аустрије 1996. године. Наредне године освојио је свој први АТП трофеј, Отворено првенство Француске. Тако је постао први Бразилац који је освојио титулу у појединачној конкуренцији на неком Гренд слем турниру још од 1966. када је Марија Буено победила на Ју-Ес опену. На путу до титуле победио је три бивша освајача овог турнира: Томаса Мустера (3. коло), Јевгенија Кафељникова (четвртфинале) и Сержија Бругеру у финалу. Освајањем Ролан Гароса постао је трећи најслабије рангирани тенисер који је освојио неки гренд слем. Само су Марк Едмондсон као 212. и Горан Иванишевић као 125. били слабије рангирани од Киртена када су освојили гренд слем титуле. Након ове победе наредних годину и по дана Киртен је остваривао лоше резултате. Сезона 1998. је била најгора у његовој каријери ако се изузму оне када је био повређен. Те године је испао на Ролан Гаросу од, онда мало познатог, Марата Сафина. Сезону 1999. је завршио у првих десет на АТП листи. Те године је победио у Риму, победивши Патрика Рафтера у финалу док је на Ролан Гаросу стигао до четвртфинала. Исти резултат је остварио и на Вимблдону, где је поражен од Андреа Агасија. Са репрезентацијом Бразила пласирао се у полуфинале Дејвис купа а на крају сезоне је учествовао на Тенис мастерс купу. Године 2000. освојио је другу титулу на Ролан Гаросу. Са Маратом Сафином је водио велику борбу за прво место АТП листе и захваљујући победама над Питом Сампрасом и Андре Агасијем успео је да освоји Тенис мастерс куп и сезону заврши на првом месту. Наредне сезоне поново је био најбољи на Ролан Гаросу, чиме се придружио Бјерну Боргу, Ивану Лендлу и Матсу Виландеру који су три или више пута побеђивали на овом турниру.

Наредне две године имао је проблема са повредама а једини турнир који је освајао је било Отворено првенство Бразила 2002. и 2004. Занимљиво је да је 2004. Киртен нанео једини пораз Роџеру Федереру на гренд слем турнирима. Наиме, победио га је у трећем колу Ролан Гароса резултатом 6–4, 6–4, 6–4. То је уједно био и једини Федереров пораз на гренд слем турнира пре полуфинала све до јуна 2010. када га је у четвртфиналу победио Робин Седерлинг. Пред крај сезоне Киртен је објавио да се повлачи на неодређено време због проблема са куком. Киртен је почетком 2006. поново почео да се такмичи на АТП турнирима међутим, због слабих резултата и проблема са повредама није успевао да оствари значајније резултате. Густаво Киртен је свој последњи меч одиграо 25. маја 2008. на Ролан Гаросу, где је поражен у три сета од Пол-Анри Матјуа резултатом 6–3, 6–4, 6–2





Izvor: Wikipedia

Kako se Borg pokušao vratiti tenisu



Uz loše brakove, kokain, novac se trošio, biznis jedan za drugim je propadao, čak se pisalo o tome kako je probao izvrišiti samoubojstvo. A onda je negdje u ovo vrijeme prije 29 godine sve šokirao. Odlučio se vratiti tenisu!





Dva posljednja velika finala 1981. godine je izgubio. U oba slučaja John McEnroe je bio bolji. Prvo na Wimbledonu, pa onda na US.Openu. Nakon drugog je jednostavno spakirao opremu, s terena otišao direktno u zračnu ruku. Nije čekao niti ceremoniju. Nakon New Yorka je znao da to nije više to. Jeste odigrao par mečeva nakon toga, te se službeno oprostio 1984. godine. Ipak, Borg nije imao interesa da bude igrač koji je broj dva na svijetu. Broj jedan, ili ništa. Čak mu je trebalo jako puno vremena kasnije da se vrati barem u počasnu ložu kao jedan od najvećih, na Wimbledon.


https://www.youtube.com/watch?v=HtWLbjU74mk



''Sjećam se kako je Lennart Bergelin rekao pobogu, Bjorne, imaš još najmanje pet godina da haraš tenisom". Odgovorio sam mu: 'Možda, ali ako nisam motiviran, ne mogu da nastavim'. Jednostavno je bilo tako. Zabavljao sam se dok sam bio teniser, a sve stvari koje su radili drugi klinci, moji prijatelji, žrtvovao sam jer sam toliko volio ovu igru. Imao sam svoj cilj i htio sam biti najbolji. Mislim da sam na Wimbledonu bio bolji od Johna, ali nisam bio fokusiran. Međutim, ono što me je nakon meča šokiralo, jeste činjenica da sam bio poprilično ravnodušan. Ja koji sam gubio mrziti. Nakon New Yorka, koliko god to čudno zvučalo mi je laknulo. Znao sam da to nije više to'' - reći će danas tenisač koji je uzeo šest puta Roland Garros, jednom manje Wimbledon, s tim da je u All England Clubu slavio pet puta zaredom, u Parizu četiri.


https://www.youtube.com/watch?v=vxxKN5v04yU



''Da nije bilo mene, Johna (McEnroa) ili Jimmyja (Connorsa) danas bi tenis kao sport bio nešto sasvim drugo. Mi smo podigli tenis na viši nivo, pa svi današnji igrači moraju da nam budu zahvalni. Mi smo od tenisa napravili planetarni sport, koji se danas igra na ogromnim stadionima, sa gomilom love koja se ulaže u njega. Na to sam veoma ponosan'', naglašava Šveđanin koji za tenis nakon povlačenja 'nije želio čuti'. ''Prolazile su godine, a ja nisam ni pomišljao na tenis. Nisam dodirnuo reket pet godina. Svakog dana sam vježbao, jer sam želio ostati u formi, bilo je tu hokeja, nogometa, drugih sportova, ali ne i tenisa'', rekao je. U međuvremenu, kroz privatni život su gomilali problemi, neuspjesi. Žena nikada nije nedostajalo, pa je prvo propao brak s tenisačicom Marianom Simionesce, kratko bio oženjen i sa talijanskom pjevačicom Loredanom Berte. Neke su pričale, neke su pisale o životu s Bjornom. Poput Berte. ''Björn je uzimao kokain po povratku s turnira. Kad smo se preselili u London više nije htio voditi ljubav sa mnom. Poludjela sam nakon osam mjeseci. Provodio je dosta vremena u svojoj vili u Švedskoj gdje sam mu ja bila robinja i sluškinja''.


Povratak s drvenim reketom

Uz loše brakove, kokain, novac se trošio, biznis jedan za drugim je propadao, čak se pisalo o tome kako je probao izvrišiti samoubojstvo. A onda je negdje u ovo vrijeme prije 29 godine sve šokirao. Odlučio se vratiti tenisu! ’’Nisam trenirao, nisam uopće bio u tenisu, jednostavno sam želio igrati tenis’’, kratko je pojasnio Borg koji je tada imao 34 godine. Izabrao je Monte Carlo, grad u kojem je tada živio. Za trenera je što je u tom trenutku bilo jako čudno uzeo čovjeka pod imenom Ron Thatcher, ali koji je bio poznatiji kao majstor borilačkih vještina i fitness guru Tia Honsai. Odradio je jedan trening s zemljakom Larsom Jonssonom nakon čega su organizatori odlučili dati wild card Borgu. Uostalom tko je mogao odbiti velikog Borga. Čak su Boris Becker i Goran Ivanišević dobili priliku da spariraju. Goran nije previše komentirao, Becker je kratko spomenuo: ’Nema snage u udarcu’.
 

Nije išlo, ali nije odustajao

Bilo kako bilo, Borg se pojavio na centralnom terenu turnira u Monte Carlu 1991. godine. Izgledao je kao i kada je napustio tenis. Bukvalno. Ista oprema od glave do pete uz neizostavni stari reket. Što je u tom trenutku bilo blago rečeno, smješno. Jordi Aresse je slavio za 75 minuta, 6:2, 6:3. ''Nakon osam godina nemoguće je ponuditi nešto bolje. Međutim, puno sam naučio i ono što je najvažnije ja sam uživao. Trebat će mi nekoliko turnira da budem onaj pravi. Siguran sam da ću popraviti svoju igru. Stari, drveni reket? Pa, nikad se nisam igrao ni sa čim drugim'', pojasnio je novinarima, nakon tog meča Borg koji nije odustajao.


https://www.youtube.com/watch?v=vbJHXp_1_EM



Nije više igrao te godine, ali jeste naredne dvije. Već sljedeće je igrao na osam turnira, upisao je osam poraza bez osvojenog seta. Posljednja tri meča Borg je odigrao u karijeri, 1993. godine. Zanimljivo, sva ti je tijesno izgubio Jaime Oncins je slavio 6:4, 6:7(7), 6:4. Nakon toga u Zaragozi (Joao Cunha-Silva), pa na kraju u Moskvi od domaćeg igrača, Alexandera Volkova tada 17. na svijetu 4:6, 6:3, 7:6(7) 9. studenoga 1993. Imao je i meč loptu u tie breaku. Na kraju je ipak shvatio da jednostavno ne može. Pa se definitivno povukao. Ali i ušao u jedan normalni ritam života. Oženio se po treći put, novi biznis - prodaja kupaćih kostima i donjeg veša, ide dobro, prisutan je na turnirima, vodi momčad Europe na Laver Cupu. ''Kad sam ja bio igrač, došao bih u hotel i na recepciji bi bilo stotinu ljudi koji su tražili da me dodirnu, da se slikaju, autograme. Možda sam se zato povukao, ne zbog pritiska tenisa, nego zbog ljudi. Zbog te manije. Ali, sretan sam. Postigao sam dovoljno uspjeha. Nije baš da sjedim kod kuće, češkam se po glavi i govorim sebi: 'Bjorn, stvarno si se zajebao', nisam takva osoba.


https://www.youtube.com/watch?v=9JVhMNCDIZQ



Izvor: bljesak.info

Мартина Навратилова



Држава                   Чехословачка (1956–1975), САД
Пребивалиште         Majами, Флорида, САД
Место рођења          Праг, Чехословачка, данас Чешка
Игра                        левом руком (једноручни бекхенд)
Професионалац       1975-2006
Зарада                    21.626.089 $




Мартина Навратилова (чеш. Martina Navrátilová, енгл. Martina Navratilova; рођена 18. октобра 1956, у Чехословачкој) је бивша тенисерка. Пореклом из Чехословачке, пребегла је у Сједињене Америчке Државе 1975. године и постала амерички држављанин 1981. 33 године од одласка из Чехословачке, 2008. је затражила и поново добила чешко држављанство.

У својој каријери освојила је 18 гренд слем турнира појединачно и 40 гренд слем турнира у паровима (31 женски парови и 9 мешовити). Вимблдон је освојила рекордних девет пута. Сматра се за једну од најуспешнијих тенисера свих времена. Такође је једна од ретких славних особа која је у јавности признала да је лезбејка, у време када то није било тако често као данас.


Приватан живот

Године 1981, убрзо након што је постала грађанка Сједињених Америчких Држава, дала је интервју за Њујорк дејли њуз, где је новинру Стиву Голдстајну рекла да је бисексуална и да је била у вези са америчком списатељицом и активисткињом Ритом Мае Броун, али је замолила да не објаве ту вест. Ипак, лист је објавио вест 30. јула 1981. године. Навратилова и њена тадашња девојка кошаркашица Ненси Либерман дале су интервју за Далас морнинг њуз, где је оповргла гласине да  је бисексуална, док се Либерман идентификовала као хетеросексуална. Данас се Навратилова идентификује као лезбејка.

Од 1984. до 1991. Навратилова је била у вези са Џуди Нелсон. 6. септембра 2014. године, Навратилова је запросила своју дугогодишњу девојку Јулију Лемигову, бившу  Мис СССР. на УС опену. Венчале су се у Њујорку 15. децембра 2014. године.


Победе—порази:      1442–219
Освојени турнири:     167
Најбољи пласман:        1. (10. јул 1978)
ГС титуле:                    18
Но1 недеље:               332

Izvor: Wikipedia


https://www.youtube.com/watch?v=oa322CC6uFQ

Крис Еверт



Држава                    САД
Пребивалиште         Бока Ратон, Флорида, САД
Место рођења          Форт Лодердејл, Флорида
Игра                           десном руком (дворучни бекхенд)
Професионалац       1972. – 1989.
Зарада                       8.287.186 $




Кристин Мари Еверт Мил (енгл. Christine Marie Evert Mill) је бивша америчка тенисерка. У својој каријери је освојила 18 гренд слем турнира, укључујући рекордних 7 на Ролан Гаросу. Такође је освојила 3 гренд слем турнира у пару. Рекорд од 1.304 победа и 144 пораза је јединствен у каријери било ког тенисера или тенисерке. Године 1995. примљена је у тениску кућу славних.

Победе—порази:      1304–144
Освојени турнири:     154
Најбољи пласман:        1. (3. новембар 1975)
ГС титуле:                    18
Но1 недеље:               260

Izvor: Wikipedia


https://www.youtube.com/watch?v=KEDjcXPkTiQ

Monika Seleš - princeza tenisa sa tužnom životom pričom


Pre 28 godina na četvrtfinalu teniskog meča u Hamburgu Moniku Seleš je nožem ubo navijač Štefi Graf.



Monika Seleš rođena je 1973. godine u Novom Sadu. Tenisom je počela da se bavi kada je imala 6 godina, a prvi trener je bio njen otac Karolj. Svoj prvi turnir osvojila je sa devet godina, a u momentu kada joj je bilo najpotrebnije, svoj teren joj je stavio na raspolaganje nedavno preminuli pevač Đorđe Balašević. Kada je imala 11 godina, osvojila je prestižni turnir u Majamiju, što je zapazio čuveni trener Nik Boleter.

Monika se 1985. godine sa porodicom preselila iz Jugoslavije u Ameriku, a već dve godine kasnije počela je sa uspesima i osvajanjima velikih turnira, kao što je onaj u Hjustonu, gde je pobedila u finalu čuvenu Kris Evert. Svoju prvu sezonu Mala Mo je završila na mestu broj 6 na VTA listi. Takođe, u 16. godini pobedila je na turniru "Rolan Garos" i tako postala najmlađa pobednica ovog takmičenja. U izuzetno bogatoj karijeri osvojila je čak 53 titule i zaradila oko 16 miliona dolara. Ipak, njena karijera, kao i život promenili su se 30. aprila 1993. godine, kada joj je na terenu usred meča u Hamburgu Nemac Ginter Parhe zario nož u leđa i to pred televizijskim kamerama i očima celog sveta. Monika je prebačena u lokalnu bolnicu, u pratnji majke i brata, a u posetu joj je došla i Štefi Graf, koja se izvinila što je došla samo nakratko jer mora brzo da se vrati na turnir. "Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara. Tada još nisam bila potpuno svesna ozbiljnosti onog što mi se dogodilo u Hamburgu", izjavila je Monika.

Iako se 1995. godine vratila belom sportu, nije uspela da vrati staru slavu i od posttraumatskog sindroma nikad se nije oporavila i dugo se borila sa depresijom i kilogramima. "Kada sam prestala da igram tenis, shvatila sam da konačno imam vremena za sebe. Nije više bilo stresova zbog takmičenja, otarasila sam se eksperata i savetodavaca, zaboravila da brojim kalorije... Prestala sam da tragam za odgovorima van sebe i počela sam da osluškujem tihi glas unutar mene. Odjednom sam shvatila da problem nije u onome što jedem, već u onome što jede mene", osvrnula se Monika. Od 2009. godine Monika Seleš je bila u vezi sa američkim biznismenom i tajkunom Tomom Golisanom, koji je osnivač firme "Pejčeks pejrol" (Paychex Payroll). Par se venčao 2014. godine, i iako nemaju zajedničku decu, učestvuju u dobrotvornim programima pomoći ugroženim mališanima.



Nož u leđa

Da se ovaj užasan događaj nije desio, verovatno bismo sada mogli da se pohvalimo kako imamo najbolje u istoriji tenisa, u obe konkurencije.

Taj 30. april 1993. godine ostaće upisan u knjige belog sporta kao najcrnji, najtužniji dan. Tadašnja najbolja teniserka sveta, Monika Seleš, igrala je turnir u Hamburgu, a rivalka joj je bila Magdalena Maleeva.

Trebalo je to da bude jedan uobičajen, prosečan meč. Međutim, nije, "zahvaljujući" 38-godišnjem Nemcu Ginteru Parheu. On je tokom pauze prilikom promene strana, uleteo na teren i nožem u leđa ubo jugoslovensku igračicu i tako joj upropastio karijeru. Popularna Mala Mo je imala samo 19 godina, postigla je neverovatne uspehe, a njena dominacija tek je počinjala. Parhe, čovek koji ju je napao, bio je opsesivni obožavalac Štefi Graf, a jedina namera mu je bila da svoju miljenicu vrati na vrh. I u tome je uspeo.

Pre pojave Monike Seleš, Nemica Štefi Graf je bila ta koja je neprikosnoveno vladala ženskim tenisom. Sve do Rolan Garosa 1990, kada joj je upravo Mala Mo prekinula niz od 66 trijumfa. Ne samo da joj je pomrsila konce trenutno, nego je u potpunosti preuzela "dirigentsku" palicu i započela dominaciju, koja se sigurno ne bi prekinula tako brzo, u aprilu 1993. godine. Od januara 1991. do februara 1993, Seleš je osvojila 22 titule, igrala ukupno 33 finala na 34 turnira na kojima je učestvovala. Imala je skor od 159 pobeda i 12 poraza, uključujući i učinak 55-1 na Grend slemovima, kojih je pre tragičnog događaja sakupila osam. Jedino Vimbldon nikada nije osvojila. U tri od četiri GS finala je savladala upravo najveću konkurentkinju, Štefi Graf i od, tada osvajačice 11 najvećih trofeja, preuzela prvo mesto na WTA listi. Monika je u prve četiri godine na Turu osvojila ukupno 30 titula, zabeleživši čak 231 pobedu i 25 neuspeha.

https://www.youtube.com/watch?v=i-L-ZUac0Z4


"Sećam se da sam sedela i brisala se peškirom, nagla se napred da bih otpila gutljaj vode. Jedva da sam dotakla usnama flašicu, osetila sam užasan bol u leđima", pisala je kasnije Seleš u svojoj autobiografiji. Povreda gornjeg dela leđa, blizu ramena, zahtevala je operaciju. Na sreću, nož je promašio kičmu i druge glavne organe. Lekari su kasnije kazali da je Moniku doživotne paralize spaslo to što je bila savijena napred. Zbog prirode rane, doktori su predvideli da bi Seleš mogla u potpunosti da se oporavi ako se bude pridržavala uputstva. Ipak, to više nije bila samo fizička bol, već i psihička, a Moniki je dijagnostikovan post-traumatski poremećaj. Ona je upala u duboko stanje depresije i počeka je da doživljava nekontrolisane epizode plakanja. Na kraju, razvio se još jedan poremećaj – prejedanje. Ovo poslednje je zapravo bila najveća prepreka ka povratku na staze stare slave. Seleš nije dobila nož u leđa u bukvalnom smislu, već i u figurativnom – i to od krovne organizacije, WTA.

Dok se Monika oporavljala od napada, u Rimu su se sastale 25 najbolje teniserke sveta.

Sastanak je bio održan kako bi se odlučilo da li bi jugoslovenskoj igračici trebalo da se zamrzne plasman na rang listi, dok se ne oporavi.

Sve, osim jedne teniserke, glasale su protiv Monike Seleš. "Jasno je da je Moniki Seleš dva puta bio zaboden nož u leđa. Prvo od Parhea, a onda i od tenisa", bio je komentar Pitera Bodoa. Nakon najnasilnijeg trenutka u istoriji tenisa, profesionalna zajednica je bila jasna: "Ako je Seleš izbodena, to je njen problem". Nemački Sud je odlučio da se pridruži potpunom odsustvu bilo kakvog smisla i Parhe, napadač, osuđen je na dve godine uslovne kazne. Čovek koji je izbo Moniku u zatvoru nije proveo nijedan jedini dan!

Uprkos svim preprekama, Seleš je uspela da se vrati profesionalnom tenisu – i čak osvoji još jednu Grend slem titulu. Bilo je to 1996. godine u Melburnu, čime je stigla do četvrte titule u Australiji, ukupno devete na najvećim takmičenjima. U jednom trenutku se nakratko vratila i na prvo mesto WTA karavana, ali svoju formu pre tragičnog događa, nikada nije vratila. Svoj poslednji meč odigrala je 2003, a karijeru je zvanično okončala 2008. godine. Bila je na putu da postane najuspešnija teniserka svih vremena. To je bila realnost i sve je upućivalo da će to zaista i desiti. U GOAT debatama sada se uglavnom ističe ime Štefi Graf, koja ima najviše nedelja na prvom mestu (377) ili Margaret Kort (24 GS titule) ili Serena Vilijams koja je tik iza Australijanke... Ali, ne treba da zaboravimo Moniku Seleš, niti da dozvolimo da taj Parhe dobije ono što je želeo.

Autor: Milan Tomić

Izvor: B92


Pročitajte i članak Mala Mo

Štefi Graf






Ovaj tekst je posvećen teniserki, koja je dominirala belim sportom od kraja osamdesetih, pa sve do druge polovine devedesetih godina. Osvojila je čak 107 titula u karijeri, zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, ali i zlatni slem iste godine – četiri najveće titule (AO, RG, Vimbldon i USO). Štefi Graf je karijeru završila sa samo 30 godina. Povreda kolena je uticala na tu odluku, ali i jednostavno gubitak želje za tenisom.



Počeci

Štefi je sa bavljenjem tenisom počela zahvaljujući ocu Peteru, koji je bio trener. Prvi put je reket u ruke uzela sa četiri godine, a već naredne je učestvovala na svom prvom "turniru". Profesionalni debi je imala sa 13, u nemačkom gradu Filderštatu. Sa 15 joj je malo falila da izbaci 10. nositeljku na Vimbldonu, Džo Djuri i to u osmini finala. Iste godine je osvojila Olimpijske igre u Los Anđelesu, ali medalju nije dobila. Prosto, do Seula 1988. tenisa od 1924. i Pariza, tenis nije bio olimpijski sport. U LA beli sport je imao status revijalnog, pokaznog. Prvi put je u Top 10 ušla 1985. godine, da bi te i naredne sezone, često stizala do završnica takmičenja i već se istakla kao ozbiljan izazivač Kris Evert i Martine Navratilove.

"Graf je bila jedinstvena teniserka, prva i poslednja takve vrste. Imala je jake noge, dobar rad, nalik na gazelu, hvatala je teške lopte, a onda raspaljivala forhend. Kao i njena država, poznata po efikasnosti, i Graf je bila takva, kao Mercedes- Pouzdana, brza. Kako je napredovala, ostala je jednostavna, eleganta model teniske lepote. Njen osećaj za modu bio je konzervativan, a opet uglađen, sportski", pisali su mediji o novoj teniskoj nadi. Krenula je sa samo 13 godina, 1982. Ubrzo je od drvenog reketa na zidu dnevne sobe stigla je do miliona dolara na računu. Njena era je počela.



Uspon

Godina pravog "probijanja" ka vrhu za Graf bila je 1987. Uspešno ju je započela, sa šest osvojenih turnira do Rolan Garosa. Do titule u Majamiju je stigla tako što je u polufinalu porazila Navratilovu, a u finalu Evert. Na tom turniru je u sedam mečeva izugila samo 20 gemova. Ubrzo je stigla i prva Grend slem titula, u Parizu. Pala je velika Navratilova, 6:4, 4:6, 8:6. Ipak iskusnija rivalka joj je vratila istom merom, iste sezone, dva puta – na Vimbldonu i US openu. To su joj bila i jedina dva poraza te godine, uz čak 75 pobeda. Osvojila je sa reprezentacijom Nemačke i FED kup te 1987, a u finalu je bila bolja upravo od Navratilove, odnosno Čehoslovačke. Ovo ekipno takmičenje je, inače, osvojila i 1992. godine. Ova godina je bila važna i za nju i za ono što je lajtmotiv ovog teksta. Prvi put u karijeri postala je najbolja igračica sveta. To se dogodilo 17. avgusta 1987, kada je imala samo 18 godina. Od tog momenta ona je na vrhu WTA liste provela 186 uzastopnih sedmica. Taj rekord je 2016. izjednačila Serena Vilijams, tako da njih dve dele prvo mesto na večnoj listi.



Zlatni slem

Usledila je 1988, najuspešnija godina u karijeri Štefi Graf, a možda i u istoriji tenisa. Osvojila je zlatni slem, dakle sva četiri Grend slem turnira, te Olimpijske igre u Seulu. Sezonu je startovala pobedmo u Melburnu, nad Kris Evert u finalu. Izgubila je samo 29 gemova na čitavom takmičenju. Usledile su titule na Floridi, San Antoniju, Teksasu, Majamiju, gde je ponovo bila bolja od Evert. Uvertira za Rolan Garos bila je još jedna titula, u Berlinu. Otvoreno prvenstvo Francuske je odbranila tako što je u finalu sa 6:0, 6:0 razbila Natašu Zverevu posle samo 34 minuta igre. Inače, Zvereva je na tom turniru u četvrtoj rundi eliminisala Martinu Navratilovu. Stigla je potom i titula na Vimbldonu, gde je u finalu pobedila Martinu Navratilovu, koja je bila u seriji od šest uzastopnih titula u Londonu. Gabrijelu Sabatini je te godine savladala dva puta i to u finalima US opena, te Olimpijskih igara. Proglašena je najboljom sportistkinjom godine u izboru "BBC-a".



Mala Mo

Glavne, iskusne rivalke polako su posustajale i činilo se da dominaciji Štefi Graf neće biti kraja. Ipak, nekoliko godina kasnije pojavila se Monika Seleš, koja je 1990. zaustavila nalet Nemice i prekinula joj niz od 66 pobeda. I to baš u finalu Rolan Garosa. Mala Mo je preuzela inicijativu, naredne godine odbranila titulu u Parizu, ali njoj pridodala i trofeje u Melburnu i Njujorku. Nakon Australijan opena 1993. Seleš je imala učinak od sedam titula na osam poslednjih Grend slemova na kojima je učestvovala. Neverovatan uspeh, prekinut tragedijom u aprilu 1993. godine. Jedan od Štefinih navijača nožem je u Hamburgu ubo nožem i od tog šoka i povrede ona se nikada nije u potpunosti oporavila. Morala je na pauzu od dve godine, a mnogi su za to krivili Štefi Graf, što naravno nema veze sa vezom. Ovaj događaj je uticao i na nju. Prema njenim svedočenjima, bila je u šoku, strahu, depresiji, a neretki su bili i komentari poput onog na Vimbldonu te godine – "Štefi, ti si kriva za sve."



Kraj u velikom stilu

Taj uticaj, doduše, nije se video na njoj, pošto je iste te, 1993. godine, osvojila preostala tri Grend slema. Naredne se mučila sa povredom levog stopala, ali je pre toga stigla da osvoji četvrti i poslednji Australijan open. Već 1995. je ponovila rezultat od dve godine ranije (RG, Vimbldon, USO), da bi 1996. učinila isto. Ipak, lični problemi, povrede (zbog koje je propustila Olimpijske igre 1996), čas kolena, čas leđa, polako su uzimale maha. Porazi i eliminacije su postajali sve češći, ali je to nije sputalo. Uspela je do kraja karijere da osvoji još jednu GS titulu, Rolan Garos 1999. godine. Pobedila je Martinu Hingis, koja je do tog momenta osvojila pet Grend slemova (na toj cifri je i ostala) i koja je bila samouverena. Pred finale je kazala: "Štefi je imala dobre rezultate nekada. Sada se igra brže. Ona je stara. Njeno vreme je prošlo". Možda je sve to bilo tačno, ali ju je Štefi na impresivan način, bar nakratko, demantovala. Mesec dana kasnije igrala je i finale Vimbldona, u kojem je poražena od Lindzi Devenport. To je bilo to. U avgustu iste godine objavila je kraj.



Život posle tenisa

"Više se ne zabavljam. Jednom kada nisam imala više šta da postignem, moja motivacija je nestala. Nikada se nisam osvrtala iza sebe", rekla je Graf kroz suze tog avgusta 1999. godine. Graf je tokom karijere protiv najvećih rivalki imala pozitivan skor. Sa Seleš ima 10-5, sa Evert 7-6, dok je sa Navratilovom izjednačena, 9-9. "Štefi Graf je najbolja ol-raund teniserka ikada. Martina Navratilova je osvojila više titula na brzim podlogama, ja na sporijim, dok je Štefi to činila na svim podlogama", rekla je Kris Evert, velika rivalka Nemice i osvajačica 18 GS titula. Ove velike reči od tako velike protivnice dovoljno govore o veličini Štefi Graf. Nakon karijere, udala se za Andrea Agasija 2001, sa kojim ima dva sina. Žive u Americi, u Las Vegasu. Bavi se dobrotvornim i humanitarnim radom, a još od 1998. ima neprofitnu organizaciju "Deca za Sutra", koja pomaže i daje podršku deci iz ratom ili krizom zahvaćenih područja.

Autor: Milan Tomić

Izvor: B92

Роџер Федерер




Професионална каријера: 1998–
Надимак   Fedeks, Maestro, Fed
Држава     Швајцарска
Пребивалиште   Ботминген, Швајцарска
Датум рођења   8. август 1981. (41 год.)
Место рођења   Базел, Швајцарска
Висина   1,85 m
Маса   85 kg
Игра   Десном руком; једноручни бекхенд
Зарада   130.594.339 $
Тренер   Тони Роуч (2005–2007)
Северин Лути (2007–)
Пол Анакон (2010–2013)
Стефан Едберг (2014–2015)
Иван Љубичић (2015–)


Роџер Федерер (нем. Roger Federer, Базел, 8. август 1981) швајцарски је тенисер. Многи тениски критичари, славни играчи и колеге тенисери сматрају да је Федерер један од најбољих тенисера свих времена. Заједно са Новаком Ђоковићем дели друго место по броју освојених гренд слем турнира (20).

Федерер је у каријери освојио све гренд слем турнире у појединачној конкуренцији и укупно их има 20 (шест Отворених првенстава Аустралије, један Ролан Гарос, осам Вимблдона и пет Отворених првенстава САД). Један је од петорице тенисера у Опен ери који су освојили гренд слем каријере. Такође је освојио и 28 турнира АТП Мастерс 1000 серије, шест титула на Тенис мастерс купу, златну медаљу у игри парова са Станисласом Вавринком на Летњим олимпијским играма 2008. у Пекингу и сребро у појединачној конкуренцији на Летњим олимпијским играма 2012. у Лондону. Федерер држи и многе друге рекорде, од којих су најзначајнији учествовање на 10 узастопних гренд слем финала (од Вимблдона 2005. до Отвореног првенства САД 2007), 31 гренд слем финале укупно и 23 узастопна гренд слем полуфинала (од Вимблдона 2004. до Отвореног првенства Аустралије 2010).

Дана 19. фебруара 2018. вратио се на чело АТП листе, са 36 година постао је најстарији број 1 у опен ери (престигао Андреа Агасија), направио највећи размак у боравцима на првом месту АТП листе (5 година и 106 дана) и највећи размак у првом и последњем боравку на првом месту (више од 14 година). Тренутно је најстарији играч у првих 120 на свету.

Такође држи и рекорд опен ере по броју узастопних победа и на травнатој подлози (65) и на бетону (56).

Захваљујући успесима у свету тениса, Федерер је изабран за најбољег спортисту године по избору Лауреуса рекордних пет пута (четири пута заредом, од 2004. до 2007, и још 2018). Био је номинован за то признање и 2003. и 2009, а 2018. му је додељена и Лауреус награда за повратак године.[19] Године 2009. АТП га је прогласио за најбољег тенисера прве деценије 21. века.


Детињство

Федерер се родио у Базелу, Швајцарска, као син Швајцарца Роберта Федерера и Јужноафриканке Линет Федерер (рођена Дуранд). Заједно са својом две године старијом сестром Дијаном одрастао је у Минхенштајну, малом предграђу удаљеном 10 минута од Базела и близу границе са Немачком и Француском. Осим тениса, Федерер је као дечак тренирао и фудбал. Као младић је највише уживао да гледа Чилеанца Марсела Риоса, а поред њега идоли су му били Борис Бекер, Стефан Едберг и Мајкл Џордан. Једно време је, као тринаестогодишњак, био и сакупљач лоптица на турниру у Базелу где је додавао лоптице тенисерима као што су Мартина Хингис, Марк Росе, Стефан Едберг и Вејн Фереира. Тренирао је у академији Ника Болетерија.




Тениска каријера



Јуниор

Федерер је почео да игра тенис са шест година. Ишао је на тренинге са осталом децом све до девете године, а са 10 је почео да узима приватне часове. До дванаесте године је тренирао и фудбал, када је одлучио да се усредсреди само на тенис. Са 14 година је постао првак Швајцарске у свим категоријама, па је изабран да тренира у швајцарском Националном тениском центру у Екубленсу. Почео је да игра јуниорске ИТФ турнире јула 1996. Године 1998, која му је била и последња сезона као јуниор, играо је на свим јуниорским гренд слемовима. Одличне резултате је забележио на јуниорском Отвореном првенству Аустралије (полуфинале и у синглу и у дублу), јуниорском Вимблдону (победа и у синглу и у дублу) и јуниорском Отвореном првенству САД (финале у синглу). Ове године је такође освојио и престижну Оринџ боул титулу у Мајамију и поред тога још 2 трофеја. На крају године је проглашен за светског јуниорског првака.[тражи се извор] Импресивну јуниорску каријеру је завршио са укупно седам титула и односом 71 победа и 20 пораза у синглу, односно 36 победа и 21 пораз у дублу.



Почетак АТП каријере

Јула 1998. Федерерово име је први пут уписано на званичној АТП листи на турниру у Гштату где је испао у првој рунди од Лукаса Арнолда Кера 4:6, 4:6. Одмах следеће године је постао члан швајцарске Дејвис куп репрезентације у мечу против Италије, те је годину завршио као најмлађи тенисер међу 100 најбољих. Године 1999, освојио је и први (и једини у каријери) челенџер у Бресту и забележио прву победу над неким тенисером из првих десет на турниру у Марсељу (елиминисао је тада петог тенисера света Карлоса Моју у првом колу). Успео је да стигне до полуфинала Летњих олимпијских игара 2000. у Сиднеју али је меч за бронзу изгубио од Арноа ди Пасквалеа из Француске 6:7(5), 7:6(7), 3:6. Те године је успео да се пласира и у прво финале једног АТП турнира и то у Марсељу где је изгубио од сународника Марка Росеа 6:2, 3:6, 6:7(5) као и у финале турнира у родном Базелу где га је поразио Томас Енквист у пет сетова 2:6, 6:4, 6:7(4), 6:1, 1:6. Није се најбоље показао на гренд слемовима и турнирима АТП Мастерс серије, па је 2000. годину завршио на позицији број 29.



2001. Прва титула

Прву АТП титулу у каријери Федерер је освојио у фебруару 2001. поразивши Жилијена Боутира 6:4, 6:7(7), 6:4 у финалном мечу турнира у Милану где је и један од његових идола, Стефан Едберг, освојио први трофеј 1984. Истог месеца славио је и у три меча за Дејвис куп репрезентацију Швајцарске и обезбедио јој победу од 3:2 против Америке. Федерер је потом стигао до четвртфинала Ролан Гароса где је изгубио од Алекса Корече 5:7, 4:6, 5:7. Четвртфинале је забележио и на Вимблдону на коме је поразио четвороструког браниоца и седмоструког првака Пита Сампраса у четвртој рунди 7:6(7), 5:7, 6:4, 6:7(2), 7:5 што је победа за коју многи сматрају да је била прекретница у његовој каријери, као и крај Сампрасовог низа од 31 узастопне победе на том турниру. Федерер је ове године успео да освоји и Хопман куп за Швајцарску заједно са Мартином Хингис као и да изгуби у финалу Базела другу годину заредом, овај пут од Тима Хенмана 3:6, 4:6, 2:6. Годину је завршио као 13. тенисер света.



2002. Први Мастерс

Роџер Федерер на Ју-ес опену 2002.
До свог првог финала једног турнира АТП Мастерс серије Федерер је стигао на Мајами Мастерсу, у ком је изгубио од Андреа Агасија док је први мастерс турнир освојио на Хамбург Мастерсу. После тога је тријумфовао над двојицом бившег светских бројева 1, Русима Маратом Сафином и Јевгенијем Кафељниковим у мечевима за Швајцарску на Дејвис купу. Ипак, иако је ове године испадао рано са гренд слемова у Мелбурну, Паризу, Лондону и Њујорку, па и после трагичног губитка дугогодишњег тренера и ментора Аустралијанца Питера Картера у саобраћајној несрећи у августу, Роџер Федерер је стигао до позиције број 6 на АТП трци шампиона која се рачуна до краја године и успео да се квалификује за завршни турнир сезоне – Тенис мастерс куп. Тамо се пробио до полуфинала где је изгубио 5:7, 7:5, 5:7 од тада првог тенисера света Лејтона Хјуита (који је на крају и освојио ту титулу). Годину је по први пут завршио у првих 10 АТП листе и то на позицији број 6 са три освојена турнира.



2003. Први Грен слем трофеј

Федерер је 2003. годину завршио као другопласирани, одмах иза Американца Ендија Родика и испред Хуана Карлоса Ферера из Шпаније. На првом гренд слему године у Аустралији, Федерер је стигао до четвртог кола где је изгубио од Давида Налбандијана. Затим је освојио два турнира на бетону, у Марсељу и Дубаиjу, да би онда на самом старту следећа два турнира мастерс серије губио и то у Индијан Велсу и Ки Бискејну.

На турнирима који се играју на шљаци, Федерер је победио у Минхену, стигао до финала мастерс турнира у Риму и на крају изгубио у трећем колу мастерса у Хамбургу, где је претходне године био шампион. На Ролан Гаросу је био постављен за петог носиоца, али је испао у првој рунди од Перуанца Луиса Орне.

Федерер је освојио оба турнира на трави које је играо и то прво турнир у Халеу савладавши у финалу Николу Кифера 6:1, 6:3, да би затим освојио прву гренд слем титулу на Вимблдону поразивши Родика у полуфиналу и Марка Филипусиса у финалу 7:6(5), 6:2, 7:6(3), а у току целог турнира изгубио је само један сет и то од Мардија Фиша.

У току летње сезоне у Северној Америци, изгубио је од Родика у полуфиналу мастерс турнира у Монтреалу, а онда спасио седам меч лопти у првом колу Синсинати Мастерса против Американца Скота Дрејпера (то му је лични рекорд) да би се пласирао у друго коло и тамо изгубио од Налбандијана. На Ју-ес опену, Налбандијан још једном успева да порази Федерера, овај пут у четвртом колу.

За време јесење сезоне, наступао је на четири узастопна турнира у дворанама широм Европе. Освојио је турнир у Бечу и у синглу (победио Карлоса Моју) и у дублу, али није успео да понови прошлогодишњи успех у Базелу (стигао је тада до финала), као ни на АМС турнирима у Мадриду и Паризу.

Дејвис куп репрезентација Швајцарске је, предвођена Федерером, успела да у првом колу добије Холандију, а затим у четвртфиналу Француску и у полуфиналу се састала са Аустралијом. Федерер је први меч против Филипусиса добио и у мечу против Лејтона Хјуита водио са 2:0 у сетовима и 5:3 у трећем сету али је Хјуит ипак успео да се врати у меч и победи. На крају је Швајцарска остала без финала (било је 3:2 за Аустралију).

На крају године, Федерер је још једном учествовао на мастерс купу у Хјустону. Као трећепласирани играч, добио је мечеве против Андреа Агасија, Налбандијана и Давида Ферера у току групне фазе такмичења, да би затим у полуфиналу победио првопласираног Родика 7:6(2), 6:2 и титулом завршио годину, победом од 6:3, 6:0, 6:4 над Агасијем у финалу.


наставиће се...

2004. Почетак доминације

Федерер је 2004. имао једну од најдоминантнијих и најуспешнијих година у историји опен ере модерног мушког тениса. Освојио је три од четири гренд слема сезоне, није изгубио ниједан меч од играча рангираних међу првих 10, победио у свим финалима које је играо и био проглашен за светског тениског шампиона од стране ИТФ-а. Његов однос победа и пораза ове године био је 74-6 са укупно 11 титула.

Федерер је освојио први трофеј на Аустралијен опену победом над Маратом Сафином у финалу у три сета 7:6(3), 6:4, 6:2. Ова победа омогућила му је да наследи Ендија Родика на месту првог тенисера света, и ту позицију држи скоро тачно 4 и по године све до 18. августа 2008. Осваја још и турнире у Дубаиjу и на мастерсу у Индијан Велсу док на АМС турниру у Мајамију изненађујуће губи у трећем колу од седамнаестогодишњег Рафаела Надала.

Како би се припремио што боље за Ролан Гарос, Федерер игра на мастерсима на шљаци у Риму и Хамбургу. У Риму испада у другој рунди али зато побеђује у финалу Хамбурга Гиљерма Корију 4:6, 6:4, 6:2, 6:3 и осваја тај турнир по други пут у каријери. На Френч опену поражен је у трећем колу од бившег броја један и троструког победника тог турнира, Бразилца Густава Киртена, са 4:6, 4:6, 4:6.

Федерер на травнатим теренима успева да одбрани обе титуле од прошле године. У Халеу добија финални меч против Мардија Фиша са 6:0, 6:3, а на Вимблдону добија Ендија Родика после изгубљеног првог сета 4:6, 7:5, 7:6(3), 6:1. Серију победа наставља и у Гаштаду (то му је први трофеј у родној Швајцарској) и на мастерсу у Торонту да би му низ од 23 узастопне победе прекинуо Словак Доминик Хрбати у првој рунди Синсинати Мастерса.

Федерер је на Летњим олимпијским играма 2004. у Атини био први носилац али је изгубио од Чеха Томаша Бердиха 6:4, 5:7, 5:7. После тога одлази у Њујорк и осваја први Ју-ес опен поразивши Лејтона Хјуита у финалу 6:0, 7:6(3), 6:0.

На мастерс купу у Хјустону победио је Гастона Гаудија, Хјуита и Карлоса Моју у групној фази такмичења, затим Сафина у полуфиналу (после одиграног најдужег тај брејка у историји мастерс купа 20:18) да би онда добио у финалу Хјуита са 6:3, 6:2 (то је био реванш за пораз у полуфиналу тог турнира 2002).

У току 2004. Федерер није имао сталног тренера већ се ослањао само на свог фитнес тренера Пјера Паганинија, психотерапеута Павела Ковача и на менаџерски тим састављен од његових родитеља, тада девојке и менаџерке Мирке Вавринец и неколико пријатеља.



2005. Наставак сјајних партија

На почетку године, Федерер је унајмио бившег аустралијског тенисера Тонија Роуча за тренера на одређено време. На Острелијен опену стигао је до полуфинала у ком је поражен од каснијег победника Марата Сафина у мечу играном у току ноћи који је трајао дуже од 4 сата (резултат: 5:7, 6:4, 5:7, 7:6(6), 9:7). Потом осваја прва два АМС турнира године: Индијан Велс (победа над Хјуитом у финалу) и Мајами (победа над Рафаелом Надалом у финалу, иако је губио 2:0 у сетовима). На Хамбург Мастерсу је у мају узео свој трећи трофеј на том турниру поразивши у финалу Ришара Гаскеа, од кога је претходно изгубио на мастерсу у Монте Карлу. На Ролан Гарос је дошао као један од фаворита, али је изгубио у полуфиналу у четири сета од Надала (који је касније и освојио овај гренд слем турнир).

На почетку сезоне травнатих терена, Федерер осваја турнир у Халеу трећи пут заредом поразивши Сафина у финалном мечу 6:4, 6:7(6), 6:4. Затим успева да одбрани титулу на Вимблдону и то други пут узастопно победивши Родика у репризи прошлогодишњег финала, само овај пут у три сета 6:2, 7:6(2), 6:4. Освојио је још један трофеј савладавши Родика у финалу, овај пут на мастерсу у Синсинатију. Недељу дана пре тога је тријумфовао и на мастерсу у Монтреалу и тиме је успео да освоји сва четири турнира из америчке серије у истој години, поставши први човек у историји коме је то пошло за руком у једној сезони.[тражи се извор]

На Ју-ес опену је изгубио само два сета до финала са Агасијем. Федерер је успео да добије домаћег играча и бившег првог рекета света са 6:3, 2:6, 7:6(1), 6:1 и тако се још једном упише у историју - као први човек у опен ери који је успео да освоји Вимблдон и Отворено првенство САД у истој години, а затим следеће године и да одбрани те титуле. Међутим, није му пошло за руком да затим освоји и мастерс куп, пошто је изгубио од Налбандијана у финалу у пет сетова 7:6(4), 7:6(11), 2:6, 1:6, 6:7(3) (играо је са повређеним чланком). Да је освојио тај турнир годину би завршио скором 82-3 и изједначио би се са рекордом Џона Макенроа из 1984. по односу победа и пораза у току једне године.



2006. Најуспешнија сезона

У 2006. години Федерер је освојио три од четири гренд слем турнира и завршио је као први тенисер света са предношћу од неколико хиљада бодова испред највећег ривала, Рафаела Надала.[48]

Федерер је у финалу Отвореног првенства Аустралије савладао Маркоса Багдатиса са Кипра 5:7, 7:5, 6:0, 6:2 и освојио седми гренд слем у каријери. У марту је освојио титуле у Индијан Велсу и Мајамију, поставши први човек који је две године заредом успео да освоји мастерс турнире у тим градовима. Федерер онда започиње сезону шљаке стизањем до финала АМС турнира у Монте Карлу где губи у четири сета од Надала. Затим је у стигао до још једног финала мастерса, и ту се поново суочио са Надалом. Чинило се да би Федерер коначно могао да победи Шпанца на шљаци, али је Надал ипак освојио Рим у мечу у пет сетова у коме је у одлучујућем тај-брејку спасио две меч лопте. Хамбург Мастерс, турнир који је освајао претходне три године, Федерер је одлучио да прескочи.

На Ролан Гаросу Федерера је, као и прошле године, савладао Надал, само овог пута у финалу. Да је којим случајем освојио тај меч постао би први тенисер још од Рода Лејвера који је у исто време држао сва четири гренд слема трофеја. Али, иако га је Надал омео у томе, Федерер је постао један од само два тада активна играча (други је Андре Агаси) који је успео да стигне до финала свих гренд слемова.

Први турнир на трави године одиграо је у Халеу и успео је да га освоји али тек после велике борбе у сваком мечу. На целом турниру је морао да одигра укупно осам тај-брејкова, а у најтежем мечу против Белгијанца Оливија Рохуса у четвртфиналу, спасио је четири меч лопте. Федерер је стигао на Вимблдон као главни фаворит и то је и оправдао, не изгубивши ниједан сет све до финала. Тамо се двадесетогодишњи Надал први пут сусрео са Федерером на травнатим теренима Вимблдона и изгубио у четири сета 6:0, 7:6(5), 6:7(2), 6:3. Федерер је потом освојио Роџерс куп у Торонту, победом над Ришаром Гаскеом у финалу. На Отвореном првенству САД стигао је до финала и до Американца Ендија Родика и успео да га порази 6:2, 4:6, 7:5, 6:1. Тако је 2006. постала једина година у опен ери у којој су исти човек (Федерер) и иста жена (Жистин Енен) успели да стигну до финала сва четири гренд слем турнира.

Током јесењег дела сезоне, Федерер је одиграо три турнира и сва три освојио. Прво је био најбољи у Токију, а после тога и на мастерсу у Мадриду где је у финалу победио Фернанда Гонзалеза. Федерер је и до следећег трофеја, на турниру у Базелу стигао савладавши Гонзалеза у финалном мечу 6:3, 6:2, 7:6(3). То му је био први тријумф у родном граду.

На завршном мастерс купу у Шангају Федерер је добио меч у групи против браниоца титуле Налбандијана и против Родика и Ивана Љубичића. Потом је у полуфиналу савладао и Надала у два сета 6:4, 7:5 да би у финалу добио Џејмса Блејка лако у три сета (6:0, 6:3, 6:4) и узео свој 12. трофеј у години.

Ове године је Федерер изгубио од само два играча: од Надала у финалу Отвореног првенства Француске, Рима, Монте Карла и Дубаија и од Британца Ендија Марија у другом колу Синсинати мастерса. Федереров неуспех у Синсинатију је уједно и његов једини пораз без добијеног сета, као и једини турнир на коме није стигао до финала од укупно 17 на којима је учествовао (не рачунајући Дејвис куп).



2007. Нове титуле

Федерер на Отвореном првенству Аустралије осваја свој десети гренд слем трофеј победом у финалу над Фернандом Гонзалезом 7:6(2), 6:4, 6:4. У току целог тог турнира није изгубио ниједан сет, поновивши успех Бјерна Борга из 1980. године. Његов низ од 41 узастопног добијеног меча прекинут је на мастерсу у Индијан Велсу, који је иначе освајао претходне три године, када је у другој рунди изгубио од Гиљерма Кањаса. На мастерсу у Мајамију поновила се иста прича – Федерер стиже до 4. кола и ту је бива поражен у три сета од Кањаса. Упркос томе, на том турниру је добио четири АТП награде у току завршне церемоније и постао први човек који је добио 4 такве награде у истој години.

Сезона на шљаци за Федерера почела је финалом на мастерсу у Монте Карлу. Као и претходних година, тамо је изгубио од Рафаела Надала. На мастерсу у Риму га је у трећем колу избацио вршњак, Италијан Филипо Воландри. Али коначно 20. маја 2007, Федерер бележи прву победу над Надалом на шљаци 2:6, 6:2, 6:0 прекинувши његов низ од рекордне 81 узастопне победе на најспоријој подлози, и освојивши Хамбург Мастерс рекордни четврти пут. У Паризу, на Ролан Гаросу је забележио своје друго узастопно финале да би по други пут уза ступно изгубио од Надала. Дан пре тог финала, Федерер је објавио да ће пропустити турнир у Халеу због изморености и страха од повреде. На тај начин се први пут појавио на Вимблдону не одигравши ниједан припремни турнир на трави. Ипак, стигао је до финала и ту се реванширао Надалу за пораз на Ролан Гаросу, иако га је овај приморао на пети одлучујући сет (резултат: 7:6(7), 4:6, 7:6(3), 2:6, 6:2). Победом над Надалом, изједначио је још један рекорд Бјерна Борга и то по броју узастопних освојених Вимблдона – 5.

Федерер је освојио мастерс у Синсинатију по други пут, победивши Џејмса Блејка у финалу и тако освојио своју 50. титулу у синглу, односно 14. титулу АТП Мастерс серије. После тога, у финалу Ју-ес опена, Роџер је успео да тријумфује над Србином Новаком Ђоковићем 7:6(4), 7:6(2), 6:4. Федерер је у претходном мечу против Ђоковића у финалу мастерса у Монтреалу био поражен 6:7(2), 6:2, 6:7(2) а и у овом мечу је било веома напето - Федерер је изгубио сервис 3 пута и суочио се са 7 сет лопти, али их је на крају све успешно спасио и на крају добио меч и свој 12. гренд слем трофеј, изједначивши се са Ројом Емерсоном по броју тих титула. А захваљујући томе што је био први на серији турнира пред Отворено првенство САД, добио је и бонус од милион долара као додатак на већ зарађених 1,4 милиона (што је постало рекорд по висини зараде на том турниру). Први турнир јесење сезоне Федерер је одиграо на Мадрид Мастерсу где се пласирао у финале и изгубио од Давида Налбандијана 6:1, 3:6, 3:6. У Базелу је освојио другу узастопну титулу да би онда, на последњем мастерсу године у Паризу поново изгубио од Налбандијана само овај пут у трећој рунди (резултат: 4:6, 6:7(3)).

Федерер је започео мастерс куп поразом у групи од финалисте Аустрелијен опена Гонзалеза са 4:6, 7:6(1), 7:5. Од тада је добио све своје мечеве, укључујући мечеве у групи против Николаја Давиденка и Родика, полуфинале против Надала са 6:4, 6:1, и финале против Давида Ферера за титулу 6:2, 6:3, 6:2.

Дана 19. новембра 2007. Федерер је играо егзибициони меч у Сеулу са бившим бројем 1 и четрнаестоструким гренд слем прваком Питом Сампрасом и добио га са 6:4, 6:3. Ово је био први од три егзибициона меча који су двојица великих асова играли у Азији. Два дана касније, Сампрас је поново изгубио од Федерера 7:6(6), 7:6(5). Ипак, последњи меч Сампрас добија са 7:6(6), 6:4, иако му је циљ у овом дуелу био само да освоји један сет.