"I u toj pustinji, da bi opisala zvezde, uvukla je medju nas svoje univrzitetske dane - onako kako je Adam nezno poducio zenu ljupkim metaforama.

One onda, iako nevidjene u tami noci,
ne sjaju, niti misle zalud, iako ljudi nisu,
da nebesima trebaju pogledi, a Bogu hvale;
Milioni duhovnih bica hode Zemljom
nevidjeni, i na javi i u snu:
neumorno slavec njegova dela
i danju i nocu: koliko cesto cusmo
sa padine nekog brda ili iz cestara
kao eho nebeski glas ili glase u horu,
kako se dizu u ponoc,
slavec Tvorca svog velikog.

Te noci sam se zaljubio u glas. Samo u glas. Nisam hteo da cujem nista vise. Digao sam se i otisao.
Bila je kao vrba. Kakva li ce biti u zimu, u mojim godinama? Jos uvek je vidim, uvek cu je videti ocima Adama. One nespretne, duge noge, dok izlazi iz aviona, povijeno telo dok dzara vatru, sa nama, u logoru, lakat savijen u mom pravcu dok pije vodu iz termosa.
Nekoliko meseci kasnije, prilikom jednog glupog izlaska u Kairu, igrala je sa mnom valcer. Iako pripita, imala je neosvojivo lice. Cak i sada verujem da se tada, tim izrazom lica, najvise otkrivala. Onda kada smo oboje bili pripiti, a ne ljubavnici.
Sve ove godine pokusavao sam da otkrijem sta je htela da mi kaze tim pogledom. Meni je to onda licilo na prezir. Sada mislim da me je proucavala. Njenu cednost je iznenadilo nesto u meni. Ja sam se ponasao onako kako se obicno ponasam u barovima, ali ovoga puta u pogresnom drustvu. Imao sam razne vrste ponasanja za razne ljude."


Engleski pacijent - Majkl Ondatje