Jos se moje secanje na tebe nije ohladilo
i nije se formiralo u uspomenu,
stalno mi je nezavrseno u masti
tako daleko da ne znam,
a ipak te znam napamet,
tvoje oci, usta,
a nekad cak ni ideju... cije si ti ostvarenje.

Pojavljujes se i nestajes,
takav si kao da te nema.
Kada te nema
jasnost osecanja mojih cula
deluje k'o da mi se cini da postojis.

Neuhvatljiva je granica
izmedju bezgranicnosti tvoje prisutnosti
i osecanja tvog nedostajanja.
U trenutku kad ta granica postane poznata
postaces, u poznatom mi stepenu,
ili dostupnom mome domisljaju,
dalek ili blizak.

Bices takav,
drugaciji i jos drugaciji,
a ipak odredjena,
ma i raznoliko odredjena uspomena.

Tada, kada moje secanje na tebe ostari,
kada te masta izgubi,
imam onu sigurnost,
konkretnost osobine koja je komplikuje,
bez kolebanja secacu se tih tvojih ociju,
tih ruku i te pojave.

Htela bih, jer to ne zavisi od mene,
da si mlad,
da imas oblik jedne od onih zvezda
sto su vekovima izucavale tvoje lice.
Zivis tamo otkuda pisma ne dolaze,
daleko, dalje no najdalje znacenje ljudskih reci
sto imenuju daljinu.

Tako daleko da samo uvek i nikad
mogu pomocu misli da priblize tvoju udaljenost.
Toliko si daleko kad kazem zivis, mislim postojis,
onda su te reci metafora moga,
a ne tvoga postojanja.
Toliko daleko da kad kazem Ti, Tebe, Tebi
to su pisani znaci moje egzistencije,
suvise bedne da bih joj davala naziv radi nje same.

Grad u kome zivis znam iz uzbudjenja.
Sigurno ima svoj geografski polozaj,
umetnicka dela, administraciju
i po tome je slican mnogim drugim gradovima;
ima Tebe
i to ga izjednacava sa mojom ceznjom
i snovima u kojima takodje zivis.
On je cvor srece i sudbine do kog nece dovesti
besputni zivot mog dlana.

Toliko si daleko
da nikakva posta ne prima moju postu za tebe;
toliko daleko da prostor sto nas deli
nestaje iscrpljen vlastitom neizmernoscu;
toliko si daleko da rat koji pocinje u mojoj zemlji
zavrsi dok do tvoje ne stigne;
tako si daleko da se zemlja u kojoj zivis
smanjuje do planetarne fikcije;
tako daleko da osmeh koji mi saljes
kao suza do mene stize;
toliko si mnogo daleko
da ne znam da li je dovoljno slagati misli na zemaljski nacin
da bi ih ti mogao prozreti.

Zivis tamo gde niko drugi nece stici sem tebe,
u suzi mojoj;
blizu, blize do najblize reci
koje ne umem da odgonetnem.
Tako si blizu mene
kao sto bih ja zelela da budem blizu tebe;
tako si blizu mene
da se sporazumevamo otkucajima srca;
tako blizu
da bi radi opstanka morao da postoji moj zivot u kom zivis,
morala bi da se ugasi moja misao u kojoj mislis,
morala bih da se probudim iz sna u kom sanjas.
Tako si mi blisko
da si blizi nego dan noci,
i senka svetlu;
tako blisko
da reci koje za tebe slazem
znas pre nego sto ih i pomislim;
tako blizak
da ne znam gde pocinjesh ti,
a prestajem ja.

Cvece koje zaobilazim cveta tvojim pogledom,
Ptice koje napustam gnezde se u tvom dlanu,
Vidik kojim plovim izbija iz tvojih zenica,
Zvezde koje ne cujem u tvojim tajnama cute.
Tako si blizu
da kad hocu da te vidim
ne treba ni da otvaram ni da zatvaram kapke;
tako blizu
da tvoju kosu osecam rukom,
kao sto bogalj oseca prisutnost odsecene ruke
Tako si blizu mene da mi jos izgleda da si predaleko...