Antonijević je baš pravi politički ekspert...
Priča o Kosovu polako izumire, pa sad na ovaj način probaju opravdati svoje postojanje.
Umro je kralj, živeo kralj...

Jede ovna.

Саопштење за јавност Српског сабора Двери: Питање независности Војводине сада је стварност
Штампај | Пошаљи на е-пошту

Саопштење за јавност Српског сабора Двери поводом скупштинског потврђивања војвођанског пута у сепаратизам

srpska vojvodina

Одмах да поновимо већ изречено у претходном саопштењу нашег удружења: Војводина нема другог смисла постојања изузев као Српска. Српска Војводина је настала као аутономија српског народа у оквиру Аустроугарске са једним јединим циљем: опстанак српског народа и његовог националног идентитета у нама туђинској државној средини и присаједињење Србији. Другог разлога историјског постојања Војводине нема. Онога часа када је остварено придруживање Војводине Србији она је изгубила сваки смисао егзистирања као Војводина и постала један од делова државе Србије. Тек титоистички концепт разбијања Српских земаља на комаде и изградње нових државоликих идентитета на вековним територијама српског народа изнова актуелизује питање Војводине у једном потпуно другачијем контексту и смислу од оног првог због кога је Војводина и настала. Актуелни српски режим, дакле, настављач је титоистичке политике разбијања српске државе, на радост бројних туђинских геополитичких интереса.

Друго питање које се поставља у вези са овом темом јесте зашто баш Војводина? Зашто не, на пример, Пиротски или Моравички округ, који такође вапију за државном пажњом и потребним изворним приходима и надлежностима? Зашто децентрализацију и пренос бројних државних надлежности на овако радикалан начин започињемо у Војводини и дискриминишемо остатак Србије коме је такође потребна децентрализација? То је један од најјачих доказа да овде није у питању никаква регионализација и децентрализација већ стварање новог ентитета, специфичне државе у држави, федерализација Србије и класичан, већ толико пута виђени пут у сепаратизам.


Новосадизација Војводине


По новом Статуту, Војводини ће ускоро Брисел постати важнији и надређенији од Београда; права националних мањина дата су изнад европских стандарда, што не разумемо шта може да значи изузев диктатуре уједињених мањина над већином; доминација латинице над ћирилицом и затирање ћирилице сада су озакоњени процеси; док обични грађани кроз право о надзору покрајинских власти над локалним самоуправама добијају само „новосадизацију” Војводине, нову централизовану бирократију и администрацију, а никакву децентрализацију унутар Покрајине.

Proglasenje srpske Vojvodine

Врхунац ове федерализације Србије представља нова институција сталне мешовите комисије коју ће чинити представници републичке и покрајинске владе?!?!? Има ли веће потврде да Србија постаје федерација две државе? Да ли ће председник Владе Србије икада више моћи да донесе било коју одлуку по питању Војводине без консултација и одобрења њему сада већ по питањима Војводине надређеног председника Владе Војводине? Зашто је председник покрајинског извршног већа морао постати председник Владе Војводине, ако нема државне амбиције? И ко га и на који начин више може зауставити у политичкој самовољи?

Овакво издвајање решавања питања Војводине мимо остатка Србије сведочи о намерама осамостаљења војвођанског питања. Нема друге: треба добро запамтити имена народних посланика и других државних нивоа власти који су директно кренули у политичко разбијање Србије и даљу дезинтеграцију наше Отаџбине.


Црногорски синдром


Зашто смо апсолутно сигурни да је стари сепаратистички сценарио овде у питању, без обзира на уставност или неуставност појединих одредби новог Статута Војводине?

Пре свега зато што је ово непостојеће питање на овај начин управо кандидовано на политичкој сцени! До пре неколико дана никада и нико (изузев „пророчког” виђења Андреаса Цобела, бившег немачког амбасадора у Србији) није отворено помињао могућност одвајања Војводине од Србије, а данас је тема војвођанске независности постала медијски и политички реална и легитимна. Тиме је отворена Пандорина сепаратистичка кутија коју је сада веома тешко зауставити, посебно када нове новосадске елите добију нове привилегије и помисле да је боље да кад су већ добили пола државне моћи у перспективи узму све и потпуно се осамостале. Ко је тај ко може да тврди да црногорски синдром неће прорадити у Војводини кад су новим статутом дати сви услови за то? Шта ће радити Војвођанска академија наука: потврдити српски национални карактер Војводине или бити основа за стварање новог, војвођанског идентитета као претече будуће државности? Зашто би неко коме си дао прилику да почне да размишља о самосталности, отцепљењу и независности стао на том путу на пола?

Вратимо се Српској Војводини


Завршно питање гласи: шта нам је чинити? Једини здраворазумски одговор гласи: вратити се на идејни и политички концепт Српске Војводине из времена Аустроугарске, које се дефинитивно обнавља у Средњој Европи, и изнова започети борбу за очување српског националног идентитета у Војводини и поновно духовно, културно и политичко присаједињење Србији. Свако онај ко сматра да је прерано размишљати на овај начин отвара широм врата даљој црногоризацији Војводине. Дакле, нова Матица Српска, Уједињена омладина српска, нови народни трибуни и модерни начини деловања против новог сепаратистичког режима у Новом Саду јесу једина озбиљна политика у овом часу. Све друго је, као и до сада, предаја и заблуда.



У Београду, 1. децембра 2009.

Информативна служба Српског сабора Двери

  Испред Скупштине
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Љубиша Спасојевић   
петак, 04. децембар 2009.
Љуљушкајући се на медијским таласима амебични Срби су дочекали и испратили велеиздајнички акт проглашења војвођанског Статута. На позив ДСС/НС, нас педесетак се окупило испред Скупштине да протестује против тога. И док смо ми знали зашто смо дошли, они који су упутили позив нису знали шта ће са нама, шта ће са њима и шта ће да предузму против срамоте и велеиздаје.

Испред Скупштине је била најбоља (од оног мало што вреди тамо) Александра Јанковић и један посланик ДСС кога, нажалост, нисам упитао за име. Они су присуством показали да им је стало до нас. А требало је да изађу сви. Сетиће нас се пред изборе.

Тамо смо сазнали да они који су нас позвали мисле да тог дана Закон о надлежностима и Статут неће бити на дневном реду скупштинске седнице. Усвојени су неколико сати касније. Необавештеност је постала традиција.

Тамо смо видели и осетили слогу и снагу опозиције, која није могла да се сложи ни поводом овог комадања Србије. Нису могли да упуте заједнички позив, нису могли да доведу своје присталице, своје присталице нису позвали, нити довели они који су позвали нас. Из Скупштине би изашли сви они да нас је било неколико хиљада, јер је то неколико хиљада гласова, пошто им је до тога изгледа једино стало.

И дошло је време да престанемо да мислимо да ће овакви какви су успети нешто да промене.

И дошло је време је да престанемо да мислимо како ми не можемо ништа да променимо, пошто је то управо оно што желе да постгигну, јер желе да живимо живот у страху, малодушности и себичлуку који они називају животом достојним човека.

И дошло је време да нас организују и поведу други људи са којима ћемо променити пут Србије ка црној рупи нестајања, пут који са оваквом власти и оваквом опозицојом нема алтернативу.

Нека наш седми децембар 2009. буде одговор на њихов пети октобар 2000. Дванаест сати је добро време, јер је минут до дванаест за све нас одавно прошао.

Нека наше окупљање буде доказ да нам Србија није прћија, већ највеће благо.

Нека наш сусрет буде почетак пријатељства и почетак наше заједничке борбе против лажи, велеиздаје, корупције и других зала које су нам донели.

Овај ненародни режим се боји народа. Имао сам част да учествујем у разбијању изложбе такозваних „уметника“ са Косова који су намеравали да ударе вечни печат срама мом и нашем Београду излажући слике шиптарског злочинца Адема Јашарија. Било нас је само неколко стотина. Нисам дао. Нисмо дали.

Имао сам част да упознам ратне војне инвалиде из Зрењанина који су спречили постављање спомен плоча хрватских драговољаца на местима њихових измишљених страдања. Ту намеру је такође подржао режим у виду општинског функционера Александра Мартона. Инвалида је такође било пар стотина – правих људи, на правом месту. Нису дали.

И зато ћу доћи у понедељак седмог децембра испред Скупштине да са осталим родољубима будем на правом месту. Не дам. Не дамо. Не дамо им Србију!

A jelte, čija je to kruna na grbu?   

da poadjam, madjarska 

a jelte,jeste vas dvojica nepismeni   

И?

ej sto nigdje ovde ne vidim vijest da je sinoc ili preksinoc negdje u vojvodini sruseno preko 100inu rimokatolickix nadrobnix spomenika...toliko o toleranciji, dje onaj perudji sto su kune u to???

Ne vidis zato sto su Madjari porusili te spomenike pa ti to onda ne upada u oci! Da su Srbi sada ne bi moglo da se zivi od tebe!