Драмска пауза око Војводине

Аутор: Александар Павић, Објављено: 08. 03. 2009.


Пошто се предлагачима новог Статута Војводинe догодила јавна расправа – тј. управо оно што су желели да избегну – у виду спонтане лавине чланака, трибина, саопштења и правних анализа на тему предложеног Статута, уследило је затишје. Шира јавност тачно не зна шта се тренутно дешава са предлогом новог Статута, тј. шта га је задесило на путу до Народне скупштине. Једна струја његових предлагача најављује да ће бити направљене неке „козметичке измене“, које затим треба да се потврде у Покрајинској скупштини, а затим и у Народној скупштини Србије. Друга струја, пак, тврди да се документ као такав нипошто не може мењати, да они за то неће гласати, и да мора да иде пред Народну скупштину овакав какав јесте, или ће, у супротном, да буду врло љути и разочарани – али ипак не толико да напусте владајућу коалицију. Трећа струја, чини се, покушава да спасе што се спасти може, и да са што мање промена и трвења, а што већим консензусом унутар владајућег блока ипак некако довоза Статут до републичке скупштине. А чини се да постоји и четврта струја, која се у почетку надала да ће Статут некако да прође без већих гибања, што неприметније, а која би сада радије да он некако нестане, тј. да се цела ствар некако смуља у било ком правцу, али са што мање политичке штете.

И тако се предложени Статут сада негде крчка, (поново) далеко од очију јавности, која је, заправо, једина и покренула јавну расправу. Око њега се воде жестоке унутар-страначке борбе међу „евросрбљанима“ и „евромађарима“, несумњиво уз притиске спољних заинтересованих актера (а можда и аутора), као и упливе успешних бизнисмена који би да некако валоризују оне хиљаде хектара пречанске оранице које су (условно речено) купили, уз помоћ „стратешких партнера“. И, тек када се ту усагласе ставови, наметну решења или можда потегну одговарајући досијеи, на површину ће поново испливати „жута подморница“, предложени нови Статут, који затим, разуме се, поново треба да буде искључиво ствар страначког гласања и прегласавања у скупштини.

Једна од главних теза заговорника новог Статута је да је он, као средство „децентрализације“, нужно средство „демократизације“. Међутим, управо ова „драмска пауза“, где се усаглашавају ставови око новог Статута иза затворених врата и ван свих токова јавности, доказује да нови Статут нема никакве везе са „демократизацијом“, тј. има отприлике исто толико везе са њом колико и, на пример, америчка окупација Ирака. „Демократизација“ је, у овој верзији, оно што партијски функционери нуде у форми диктата, а не процес који у старту треба да укључи цело бирачко тело и стручну и ширу јавност.

Зато, шта год наступило после овог затишја, који год нови-стари предлог Статута Војводине буде испливао из мрачних дубина на светлост дана, он није прихватљив. Зато што странке које га предлажу нису добиле бирачки мандат за то. Зато што опште-државно питање, попут Статута Војводине, не може да буде ствар затворених састанака партијских номенклатура и других „саветодаваца“. И зато што „јавна расправа“ нису реакције на покушај наметања свршеног чина, већ сам почетак, семе из кога се рађају предлози који се тек онда усаглашавају – стручно, партијски, и јавно. А овде је све било обрнуто.

Да би се после садашње драмске паузе избегла истинска драма, расправа око Статута једноставно не може да се сели директно у скупштину. Она мора да се врати у ширу јавност и тражи шири консензус. И да буде предмет референдумске или изборне кампање. Све остало је гажење демократије и, као такво, неприхватљиво. Осим, можда, за заговорнике „демократизације“.

Mirčić:Hitno otkriti ko je napisao preteće pismo
17:03 NOVI SAD, 9. marta (Tanjug) - Potpredsednik SRS i predsednik Okružnog odbora te stranke za Južnobački okrug Milorad Mirčić zatražio je danas da policija "što hitnije dođe do pojedinca ili pojedinaca" koji su nedavno uputili preteće pismo predsedniku pokrajinske Skupštine Šandoru Egerešiju i drugim političkim čelnicima povodom Statuta Vojvodine. "Takve pretnje upućuju pojedinci koji imaju svoje ime i prezime" i SRS insistira da ih MUP što pre pronađe i saopšti njihova imena, kao i da identifikuje osobu koja je lane napala predsednika poslaničke grupe "Za evropsku Vojvodinu" Dragoslava Petrovića. Ako se takve informacije kriju, onda one mogu da budu učestale", naglasio je Mirčić na konferenciji za novinare. (Kraj)

zivela APV !

Nikada nisam sumnjao u duboku demokratiju Milorada Mirchica, a jos manje u njegovu ljubav prema Egeresiju.

Велики транспорт аутономаша преко Мораве
Душан Ковачев   
четвртак, 12. март 2009.

Стигли „наши новци“ – али коме?

Читав свет се налази у великој економској кризи, за коју домаћи естаблишмент до недавно није хтео да зна. Смелији већ схватају да се уопште не ради о кризи, већ о глобалном економском краху, иако се једва помиње озбиљна могућност да ће кроз месец дана доћи до глобалне кризе солвентности1. Шта ово значи, јасно је правницима и економистима. Што се могло приватизовати, продало се. Главни приватизациони приход остварен продајом НИС-а, већим делом већ је уплаћен покрајинском Фонду за капитална улагања по договору председника ПИВ Бојана Пајтића и председника Владе Србије, Мирка Цветковића. Тиме су „Србијанци“ потпуно удовољили захтевима аутономаша2 да се Војводини исплати 90% остварене добити, пошто је и 90% НИС-а на територији Војводине. За сад је исплаћено 50%, а после „преноса надлежности“ на покрајину, биће исплаћено још 40% добити3. Међутим, војвођански политичари су већ скептични по питању две ствари.

Прво, изгледа ове „наше новце“ у Новом Саду већ троше на привремено финансирање, пошто нови покрајински буџет тек треба да буде донет након усвајања Статута АПВ у скупштини Србије. На то је јавност упозорио Иштван Пастор.

Друго, не зна се где ће, како и по ком критеријуму остварена средства бити улагана. Градоначлелница Панчева, Весна Мартиновић, сматра да ова средства треба уложити у средине где је до сада „највише улагано у развој НИС-а“4. Ради се наравно о Банату, јер ако је 90% српског НИС-а војвођанско, онда је 90% војвођанског НИС-а банатско. Није шала – од 360 милиона €, колико је исплаћено у Новом Саду, банатски „минули рад“ чини 324 милиона €. Ти „Наши банатски новци“, налазе се у Новом Саду и њима се већ радују градоначелници Апатина, Инђије, Сремске Митровице...

Али, за сада нада Војвођана стоји само на речима Бојана Пајтића: Прво, завршићемо започете инвестиције: Ургентни центар КЦ Војводине, „Каменицу два”, нови студентски дом у Новом Саду. Затим, планирамо нове инвестиционе пројекте, које ћемо реализовати са министарствима за инфраструктуру и просторно планирање. То су изградња „Жежељевог моста” у Новом Саду, изградња пута првог реда од румунске границе кроз средњи Банат и Зрењанина до Новог Сада, тунела кроз Фрушку гору и моста на Тиси код Аде5.

Неједнаке последице економске кризе војвођанске привреде

Зрењанин, највећи град Баната, трајно заустављене перспективе6, трајно је и обезглављен, па нема ко шта да тражи у његово име.

Војвођански произвођачи великих количина млека, уколико се нису оптеретили кредитним задужењима, не могу да продају млеко, пошто нико неће да га откупи7. Покрајина нема ни један независни јавни институт који би дао независну оцену параметара квалитета млека. Млекарство је одавно монополизовао инострани монопол. Захваљујући укидању протекционистичких мера на „европском путу“, домаће тржиште је преплављено холандским и немачким млеком, које се у Србију увози потпуно слободно. Монополисти су у договору с кондиторима оборили домаћу цену млека и томе се не може стати на пут8. Сиромашни сеоски сточари не могу више да продају млеко накупцима уопште, јер ови једноставно немају „рачунице“ за откуп малих количина.

Продаја меса у Србији је оптерећена ниским ценама9, а извоз меса из Србије више не постоји. За то време, цвета (увозни) шверц меса10, јер је услед ниских цена свињетине, у Војводини свињарство11 драстично сузбијено.

Панчевачка „Петрохемија“ не ради, а због дугова према НИС-у, извесни су њени огромни нови проблеми, јер нови већински власник снабдевача енергијом нема намеру да петрохемији отпусти дугове12. У Суботици расте незапосленост, а више од хиљаду и по деце је на списку за помоћ локалног центра за социјално старање13, чији укупан број корисника је већ сад преко 7000 људи14, а за два месеца је у овом граду без посла остало 400 радника15.

У Таванкуту, код Суботице, траје штрајк у „Медопродукту“. Ова фирма и без штрајка пропада услед презадужености16. Такође траје штрајк и у суботичком „Братству“17. Успешно приватизована, кикиндска ливница отпустила је 150 радника у протекла два месеца18. Шећерана у Црвенки (у власништву „Хеленик Шугар“) треба да отпусти 70% радника19, па је тамо такође штрајк. У Бачкој Тополи има скоро 3500 незапослених20. У оштини Житиште је седиште компаније „Агрожив“, коју потреса општепозната корупциона афера. Општине Банатско Аранђелово, Српска Црња, Пландиште (нарочито богато нафтом) одавно су без перспективе, и хронично се депопулизују. Чак и Вршац има преко 6000 незапослених, иако тамо још увек нема значајних отпуштања21. Неколико општина јужног Баната излаз из сурове економске реалности узалуд тражи у сарадњи са регијама суседне и презадужене Румуније22.

Војвођанско сиромаштво и проблеми које доноси криза, у Војводини се изгледа увећавају пропорционално удаљености од будућег покрајинског „Главног града“.

Криза правно-политичког субјективитета Војводине

Истини за вољу, српски народ, који је 1848. године створио Српско Војводство, још током XIX века је увидео како је она остала „мртво слово на папиру“ и да је „од почетка била мртворођенче“ (Светозар Милетић).

Социјалистичка АП Војводина је октроисана вољом КПЈ „одозго“, а формално назначени носилац власти у њој – „радни људи и грађани“ уклопљени су у социјалистичко и самоуправно друштво. Национални односи с мањинама решени су применом модела „братства и јединства“, такође „одозго“. Партијски комитети су водили кадровску политику у Војводини, обезбеђујући једнаку заступљеност „народа и народности“ у друштвеним и државним структурама Војводине. Тај принцип, у народу зван „национални кључ“ је толико злоупотребљаван у Војводини, да је његово укидање постало стварни разлог ради којег су Војвођани, крајем осамдесетих, дали легитимитет Слободану Милошевићу да влада и њиховом покрајином.

Данашњи критичари Милошевићеве политике у Војводини нерадо помињу чињеницу да је Милошевић имао масовну, непосредну подршку народа Војводине у борби против „фотељаша“ и чињеницу да је „јогурт револуција“ баш у Војводини васкрсла идеју „политичког плурализма“23. Такође, војвођански аутономаши радо ћуте и о чињеници да су грађани Војводине непосредним и демократским начином изразили протест против уставног положаја АП којим су стварно одвојени од Србије.

Аутономашки критичари актуелног српског Устава радо износе чињеницу да се за њега на територији Војводине одазвало мање од 50% грађана на референдуму24. Међутим, то је полуистина. Резултати Уставног референдума 2006. године показују да су подручја са српском већином у Војводини имала бољи одазив, док су грађани били незаинтересовани за гласање тамо где је мањинска популација сразмерно заступљенија25. На крају крајева, уобичајена аутономашка флоскула како је „Војводина рекла не Уставу Србије“, сасвим је неистинита, јер уставни референдум није био противуставно организован, а око 90% посто грађана Војводине који су на референдуму учествовали, прихватили су нови Устав.

Уосталом, није лоше да се на овом месту подсетмо две, сада већ историјске чињенице: Прво, Милошевићев Устав из 1991. годије је усвојен огромном подршком, а у Војводини је подршка грађана том уставу била готово плебисцитарна. Друго, предлог Устава Србије 2006. су подржале све парламентарне странке, позвавши своје гласаче да гласају за њега.

Тако је и СВМ, као државотворна коалиција, изричито нагласила да није за бојкот устава, позвавши своје бираче да гласају за српски Устав26. „Две минорне националне странке: Демократска странка војвођанских Мађара, ДСВМ Андраша Агоштона и Демократска заједница Војвођанских Мађара, ДЗВМ Шандора Пала врло брзо су се одредиле против предлога Устава. ДСВМ позвала је Мађаре у покрајини да изађу на референдум и да гласају против“27. Збуњујућа, нејединствена политика војвођанских политичара мађарске народности, учинила је да одзив на референдум у срединама с мађарском већином буде упадљиво низак, иако је Иштван Пастор позвао гласаче на уставни референдум. С друге стране, није било ни значајнијег гласања против Устава у срединама са знатним бројем Мађара. Мађарске политичке странке су у Војводини противуречним изјавама просто паралисале сопствено гласачко тело, и показале колико су сложне и оперативне.

На крају смо добили Предлог Статута Војводине, чији писац се још увек брижљиво скрива, а „јавна расправа“ о њему се после свега повела у дубокој српској провинцији ван Војводине. Потом се десило да Светозар Чиплић из ДС побрка регионалну сарадњу са ступањем у међународне односе, па изјави да постоји могућност стварања нових аутономија у Србији које њен Устав не познаје. „Најчешће је проблематизовано право Војводине да има представништво у Бриселу, иако би оно било у функцији промоције културних, просветних и других интереса у Савету европских регија. Па, у Уставу пише да аутономне покрајине и локалне самоуправе имају право да се повезују са јединицама других држава. А не знам само шта ће рећи сви они који имају конзервативно схватање државе наслеђено из 19. века када после Војводине почну да се формирају и остале покрајине у Србији“28. Ипак, колико год био конзервативан српски Устав, он сигурно више није акт воље неког „револуционарног пролетаријата“, нити историја познаје ЗАВНО29 којег није било ни на Заседању АВНОЈ у Јајцу 1943. године.

Ове невероватне идеје су се појавиле кад је јавност почела да разматра постоји ли већина у скупштини Србије која би изгласала покрајински Статут30. Председник „Forum Iuris“ и члан комисије која је јавно радила претходни предлог статута АПВ под руководством др Александра Фире, Станко Пихлер, изјавио је да „сада ДС говори о новом Уставу и заговара неку идеју европске аутономије са нејасним концептом (...) попут оне о „суштинској аутономији“, али у северној, војвођанској варијанти“31. Ако се крене овим путем, хоће ли неком пасти на памет да се аналогно „косовском моделу“ решава и национално питање Срба у Војводини.

Сасвим у складу са политичким начелом противуречности, које је толико присутно у аутономашком дискурсу, Радивој Степанов излаже поређење војвођанске аутономије са положајем Космета, сам себи споречећи: „Не, нисам правио никакву паралелу између Косова и Војводине. Само сам покушао да упоредим уставне разлоге за давање суштинске аутономије Косову и за одузимање аутономије тог квалитета Војводини32“. Даље наставља: „Сетите се да је још крајем августа 1992. године на Лондонској конференцији закључено да ће се грађанима Косова и Метохије вратити сва грађанска и уставна права и да ће се осигурати поштовање граађанских права становницима Санџака, па уколико се на то оглуше Србија и Црна Гора, Савет Безбедности ће бити позван да примени оштре санкције које ће водити њиховој потпуној изолацији“33

Шта рећи на ово? Да смо српски националисти, као што нисмо, можда би смо се сетили судбине једног другог Лондонског уговора, којим је Србији „додељаена“ скоро цела јужна и већи део северне Далмације. Историјска судбина српске „лондонске дипломатије“, могла би да буде корисно искуство аутономашима да поставе границу сопственим међународним политичким амбицијама. С друге стране, нестанак једне велике „аутономије карпатског басена“ у доба Николае Чаушескуа никад није озбиљно сметао добросуседским односима Мађарске и Румуније, нити Европској Унији. Данас су обе ове добросуседске државе чланице тог међународног савеза чије благодети уживају подједнако њихови грађани.

Криза војвођанског идентитета

Аутономашке организације су себе промовисале за носиоце војвођанског идентитета. Током протеклих деценија, међутим, „војвођанство“ је формирано углавном као негативан појам, који се развијао као негација „Милошевићевог национализма“. Крајем осамдесетих година, Милошевић је заиста „прихваћен плебисцитарно у Србији“34, али је међу аутономашима заборав прекрио чињеницу да је он једнако плебисцитарно прихваћен и у Војводини.

Од почетка је постојала и до данас опстала и општа неверица аутономаша у потенцијале сопствене политике: „Што се тиче војвођанских странака грађанске провинијенције, оне су отворене, мале, ослањају се на грађански профил бирача у Војводини, у србијанској средини не проналазе рационалан интерес и обрнуто, те странке су склоне лаганом одумирању. Свој изборни опстанак ове странке често везују уз београдске политичке партије претежно националоног предзнака. На тај начин оне не само што доводе у питање свој програмски идентитет, већ стварају конфузију код војвођанског бирачког тела и бирачко поверење војвођана скрећу у другом страначком правцу или пасивизирају бирачку одлуку“. Ова оцена професора Р. Степанова, сасвим се употпуњује са оценама Миленка Перовића и Павела Домоњија35 које су изрекли након Друге војвођанске конвенције, када је јавности постало јасно да су војвођански аутономаши подељени или се игноришу36. Међусобно политичко игнорисање аутономаша је продубљено на Трећој војвођанској конвенцији и показало се да је оно хронична појава37.

Аутономашке странке су прихватиле Ђинђићев „Омнибус закона“ којим су покрајини враћене надлежности из 2002. године. Значајног противљења том „Омнибусу“ није било. Категорички императив, који је пре 2002. године успоставио покојни српски премијер – „Војводина треба да буде мотор који ће повући Србију у Европу“ тада су прихватали сви у Војводини, баш као и његову визију да „Србија мора да постане лидер у региону“.

Проблем културног идентитета Војводине је врло сажето изнео Теофил Панчић38. Међутим, није био једини аутор који је јавно говорио о томе. У Војводини, од пада аутономаша крајем осамдесетих влада права конфузија око војвођанског идентитета. Падом Милошевићевог режима, нестао је важан негативни идентификациони чинилац војвођанског аутономаштва. Чак ни „десница“ у Војводини, колико год била српска и националистичка, није могла да надомести Милошевићев нестанак у политичком идентитету војвођанских аутономаша. Против кога бити?

Место „Милошевићевог режима“ је у аутономашком дискурсу преузео Београд и он је постао главни антиидентитет аутономаша. Опасности од таквог стања је уочио Алпар Лошонц: „Нема иоле озбиљне демократије без деснице, ми зависимо од тог момента, то јест од самоосвешћења деснице“39. Очигледно је у аутономашком дискурусу тешко било покретати критичку анализу односа сопственог покрета у односу на његову противпозицију. Лошонц каже: „припадао сам групи која је била оптуживана од стране овдашњих аутономашких корифеја политике да субверзивно склапа савез са одређеним круговима у Београду. Ови моменти налажу опрез за мене, у неким стварима сам скептик и не могу без одмеравања“40. А сам Лошонц има изразито критички поглед и на ДС41.

Је ли аутономија била предизборно обећање? „Ова странка (ДС) је сјајно прошла на изборима у Војводини, али треба да зна да је до тога дошло великим делом због јасне подршке бирача платформи која се залагала за аутономију Војводине и да се са тим не треба играти“42. Наведени став председника Европског покрета у Србији, Живорада Ковачевића, не можемо сматрати тачним. Питање Статута Војводине, наиме, развлачи се од доношења „Омнибуса“ 2002. године и нагло је форсирано уочи уласка руског Газпрома у посед НИС-а43. У предизборној кампањи читавог Покрета за европску Србију „Војвођанско питање“ није упадљиво помињано. Ипак, велику подршку негативистички оријентисаних Војвођана Коалицији за европску Србију на изборима, много боље је објаснио Станко Пихлер: „ДС нема овде онај легитимитет који би се могао очекивати након резултата председничких избора, које је добио председник те партије управо захваљујући гласовима из Војводине. Гласало се против а не за“44. У том погледу др Пихлер је сасвим у праву.

На овоме месту морамо дубље образложити природу негативизма, да би смо боље разумели смисао овог појма у политичком идентитету војвођанских аутономаша. Општи проблем идеологије либерализма је у томе што је идентификују са слободом, а слобода је безсадржајна. Слобода се одређује негативно, и као „слобода од“ односно као „одсуство принуде“. Уставно право позитивним актима највише правне снаге прописује права и слободе које припадају односним субјектима. Формално (начински), у континенталном праву, какво је и наше, ово врши Устав у одељку којег наука уобичајено зове „повељом о правима и слободама“. Материјално (суштински), права и слободе извиру из телесног и правног постојања лица која су њихови носиоци. Док права представљају садржајна овлашћења субјеката, слободе су ограничења других према субјекту који је њихов носилац.

Либерал који није свестан свега овога, често пада у замку „дефинисања“ слободе, која је сасвим ванпојамна. Још горе, може сасвим да испусти из вида формално утемељење слободе у уставу, које је битни елементе субјективиета (ad solemnitatem). Стога не чуди да лидер ЛСВ говори мимо Устава, о Статуту као некаквом акту промуглације. Статутом се, по њему, „промовише субјективитет Војводине“45.

Упадљиво је да се дискурс о идентитету Војводине стално враћа на сувопарни терен Уставног права, чак и кад за то нема потребе. „Високопарна“ реторика која треба да „забуни мозак“, позната је Војвођанима одавно, и важан је чинилац Стеријине драматургије. Међутим, није све оно што је тешко разумљиво самим тим нетачно. Већ поменути Алпар Лошонц је дијагностиковао два суштинска идентитетска проблема, којег српски аутономаши тврдоглаво неће да виде, а камоли да помену. Прво: „Постоји криза идентитета, али је она општег карактера и код мањине и код већине, држава је хомогенизује. Међутим та криза је мултипликована и не очитава се само у погледу етницитета. Ми имамо и кризу професионалног и сваког другог идентитета“46. Друго: „Проблем је у томе што се немоћ да се неки проблеми реше у Београду често извози у Војводину“47. У светлу овога можемо да размотримо и чињеницу да су војвођански аутономаши (једнако и српски и мађарски) и овог пута сви једнако насели на психолошки „механизам преноса проблема“, као и много пута до сад. Модел је једноставан – „Београд је крив за све“.

Баш као што је Лошонц лоцирао где је проблем идентитета, Ласло Вегел је разоткрио његову суштину: „Често сам говорио да би савремени београдски политичари просто морали да наговарају Војвођане да се залажу за своју аутономију и то не због некаквог алтруизма, већ због интереса. Ни на једној, међутим, страни, ни у Београду, ни у Новом Саду нисам наишао на разумевање за овај мој став. Концепција наше државе је изузетно анахрона, али таква је и концепција аутономије. Међутим, и политичари који иначе имају добру намеру што се тиче Војводине, нису схватили шта сам хтео да кажем. Они би пошто-пото хтели да од Новог Сада створе некакав мали Београд и тај мали Београд се сукобљава са великим Београдом“..

Ови избори су довели и до потпуног краха тзв. малих аутономашких странака, окупљених на листи Војвођанске партије“48.

Вегел је штавише објаснио и порекло оне противуречности која се јавља у поимању војвођанских аутономаша: „Партије су више или мање формулисале политичке идеале тог грађанског слоја и стекле заиста импозантан морални капитал. Али после пада Милошевића, на жалост, нису знале како даље. Размишљали су у уским партијским хоризонтима, а ово што се данас дешава јесу резултати тога. Нису умели да морални капитал трансформишу у институционални. Са друге стране, Војводина је препуна противречности због ситуације у којој се налази цела Србија, која никако да пронађе своју изгубљену будућност. Противрачности Србије заправо кулминирају у Војводини“49. Овде би се већ могло разматрати како се у ствари ради о жељи дела српског друштва да побегне од себе, ради избегавања суочавања са својим проблемима, али то већ господин Вегел није рекао.

'Ди је војвођански идентитет?

У чланку „Војвођанско аутономаштво на беспућу“50, такође сам се бавио нихилизмом као обележјем дела београдске и новосадске политичке сцене. Утицај кемпа је у домаћој политици постао такође врло упечатљив после петооктобарских промена51. Важна особеност учмале војвођанске „урбане“ стварности, током седамдесетих и осамдесетих, је одушевљење омладине средње класе панк покретом. Вулгарни нихилистички рокенрол „анархизам“, англосаксонског предграђа, постао је статусни симбол оних „који могу“ да виде митски Запад и уживају у његовој музици. Кемп стил је постао симулација садржаја идеологије новог доба за стасавајуће генерације у социјализму који се распадао. Наравно, ту је било и љубитеља свега што се може сврстати у „поп“ и „алтернативну“ сцену, али и љубитеља романтичног Звонка Богдана и неоромантичног Балашевића. Падом Милошевића, сва та алтернатива је створила културни покрет, с правом назван, „Државом излаза“.

С друге стране, НВО сектор је годинама радио на испитивању, пројектима и развоју мултикултуралности, мултиетничности и толеранцији у Војводини. Тихо нашуштање „Државе илаза“ од стране НВО правилно је, али додуше касно, уочио „политички лидер и рокер из Војводине“ Ненад Чанак52.

Зашто је за аутономашки покрет музика толико битна? Одговор је једноставан. Још једино њоме се може вршити симулација аутохтоног заједничког идентитета, који је садржински све мање војвођански, а све више лондонски или њујоршки. Традиционални симболи овог поднебља су до данас били и остали или српски или мађарски национални симболи. То се добро видело у расправи око симбола Војводине. Творац новог војвођанског грба је сасвим игнорисао хералдику Српског Војводства, а творац заставе је једноставно на српску заставу унео симболе ЕУ чији члан Србија није и чија монополска пољопривреда тренутно уништава војвођанског сељака. У том смислу је тачан и закључак Томислава Жигманова: „Војводина је увелико истрошен симбол који може привући мали број људи“53.

Док се врши борба за поновно успостављање „стечених права Војводине“, ретко ко од аутономаша је постао свестан у којој мери се покрет сам компромитовао. „Плашим се да се читава прича о Војводини, о артикулацији Војводине као аутономног ентитета у склопу Србије, налази у дефанзиви (...) Војвођанске аутономистичке елите учиниле су себе веома рањивим јер нису остале недирнуте у многобројним скандалима и корупцијским радњама. Ту је и њихова претерано велика зависност од београдских политичких елита, пре свега финансијска. У овом тренутку, то је огромна, скоро несавладива препрека за дубљу артикулацију Војводине (...) Аутономистичке снаге које су крајем осамдесетих изгубиле битку са Милошевићем такође су имале катастрофално лошу комуникацију са војвођанским интелектуалцима. Штавише, били су веома репресивни према њима. Све то је довело до тога да је војвођански дискурс разбацан, разуђен, дифузан, да се његови фрагменти једноставно не могу саставити у целину која би могла да буде ефикасна на политичком плану“54. Пет година касније, да ли се нешто променило по овим питањима, о којима је говорио Алпар Лошонц?

Колико год данас били оспоравани Јаша Томић и војвођански српски политичари од пре сто и више година, они су били творци и настављачи српског националног политичког идеала који је створио Српску Војводину. Они су били први који су Војводину и одбацили као „мртворођенче“. Домаћи аутономаши упадљиво о томе ћуте и политички идентитет данашње Војводине не воле да изводе из Српске Војводине. Подизање споменика хабсбуршком генералу личког порекла, Стевану Шупљикцу, који је после много одуговлачења ипак цесарском милошћу именован за Војводу Српског, био је изузетак. Иначе, ради се о официру, послатом по задатку у Панчево, који је вршећи смотру трупа умро од можданог удара, тако да је Српска Војводина остала заувек ускраћена за његова велика дела.

Тек ових дана се у јавности помиње потреба обележавања „дана аутономности“ покрајине55. Војвођански клуб се није сетио ни једног референтног датума везаног за доба пре 1918, а нарочито не проглашења Српске Војводине на Мајском сабору 1848.године у Сремским Карловцима, нити дана кад су представници Баната, Бачке и Барање прогласили акт присаједињења са Србијом.

Игнорисање српских традиција није пут у „мултиетничко“ и „мултикултурно друштво“ нити пут „толеранције“. Још горе, запостављање историјских чињеница, које говоре о развојном путу удруживања српских општина, муниципија (градова) и дистриката у „автономно војводство“, чини да данашња Војводина служи за извоз и финансијско помагање сличних „автономних“ пројеката у србијанским провинцијама, те за њихово промовисање код постмодерног цесарства. Овог пута његово седиште није у Бечу, него у Бриселу (преко Беча56). И ови пројекти, ће се обесмислити чим данашњи противници Јужног тока прихвате новонасталу енергетску реалност и кад се „аустро-угарски новац“ 57нагоди са Газпромом.

Очајнички јуриш међу Србијанце

Претходно наведено, пре свега, јасно доказује две ствари:

Прво, економска криза у Војводини напредује и много више погађа војвођанске регије удаљеније од Новог Сада (пример за то су Суботица, општине северне Бачке, северног и источног Баната). Војвођани су уплашени кризом, али ће врло брзо постати свесни чињенице да без обзира на њу економски централизам Београда замењује (или надопуњује) економски централизам Новог Сада.

Друго, на посебном идентитету Војводине, аутономаши никад нису радили озбиљно, систематски, и искрено, без резервне националне варијанте, па није чудо да је аутономаштво пред банкротом. Данас, осврћући се на блиску прошлост можемо рећи да су неолибералне вредности на „компосту“ глобалистичке шпекулације изгледале примамљиво. Међутим, појава „економског национализма“58, с јачањем улоге државе није „компост“ на коме баш успева мултиетничност и мултикултуралност, на основу којих су се аутономаши наивно надали да ће једног дана створити самостални идентитет Војвођана. Уосталом, до данас ни једна европска држава није одбацила појам националног суверенитета, колико год поштовала и примењивала наведене принципе. Чехословачка, СССР и СФРЈ су се распале баш на основу националног принципа самоопредељења, а већина земаља Запада је, противно прописима ОЕБС (Хелсиншка повеља) његовом злоупотребом признала независно Косово на делу територије Србије.

Коначно, сасвим се одступило и од „визије Зорана Ђинђића“. Његово законско решење положаја Војводине више уопште не завређује пажњу Војвођана. Ђинђићева упозорења о бескорисности двоструког пореског система у Војводини, сасвим се игноришу. Коме, уосталом, данас падају на памет његове речи: „Војвођани би требало да добро размисле зашто би плаћали два пореза уместо једног“ и „Војводина треба да буде мотор, који ће Србију да повуче у Европу“. Тада се радило о перспективној Европској Унији, од пре девет година.

Аутономаши су се раштркали по беспућима своје политике, у трагању за митским „аутономним салашем“ којег одавно нема. Тежак је био живот на њему још и нашим чукундедовима, али су га поштовали. Салаше су уништили војвођански комунисти, они који су после 1944. године створили АП Војводину, па прво натерали своју омладину на беспотребну погибију на Сремском фронту. Потом су опљачкали војвођанске „паоре“ путем „принудних откупа“, „експропиријација“ и „национализација“ у САП Војводини, све певајући песму „Млада Војвођанка Немца убила“. На овим традицијама се развијало социјалистичко аутономаштво од 1944. до пропасти устава из 1974. године, фигуративно се потуцајући од „Салаша у малом риту“59 до „Уклетог салаша“60 данашњице.

Не постоји ни један моменат у дискурсу војвођанских аутономаша, који показује да су спремни да се суоче са наведеним проблематичним традицијама.

Политика несуочавања с кризом идентитета и економском кризом, вратила их је оном проблему пред којим се налазило и првобитно војвођанско „Правитељство“, давне 1848 – 1849. године. Како мотивисати српске локалне, регионалне и градске самоуправе за акцију, у нади да ће одржати везу с европском престоницом. Разлика је само у томе што се онда радило о Бечу, а данас о Бриселу. Пре век и по су се војвођанске власти обраћале за помоћ Панчевачкој и Новосадској „муниципији“61, Великокикиндском дистрикту62 и раштрканим „соботкама63“. Данас те силе у Војводини више нема (војвођанске општине, као што смо видели редом очекују „наше новце“ од Новог Сада), па су такве савезнике аутономаши принуђени да траже онамо где још живе самоуправне српске традиције – у Поморављу, Нишу, Јагодини и Шумадији.

Војвођанско аутономаштво се налази пред двоструким крахом. Економским и идентитетским. Прво војвођански аутономаши игноришу. Новосадске власти, са 360 милиона € у фонду, медијски покривају сопствену економску немоћ медијском халабуком о Статуту и хипертрофији војвођанске аутономије. Она ће трајати дотле док се не испразни војвођански ВИП фонд и док инострани ментори аутономаштва имају интереса за растакање Србије. А то неће трајати још дуго. „Аутономашка ствар“ се налази у прилици „само сада и више никада“.

Очајнички, војвођански аутономаши су предузели „велики транспорт“ ка централној Србији. Данас је тај подухват реално мотивисан политиком ометања Јужног Тока64, али ова мотивација може нестати ако дође до нагодбе руског и средњеевропског нафтно – гасног картела. Егерешија ни Мол ни ОМВ, а вероватно ни Гаспром неће питати у вези тога. До тада ће се аутономашка идеја компромитовати и међу Војвођанима и међу Србијанцима. Тада ће северни учитељи аутономаштва у Србији вероватно поново морати да се одрекну песме „рачунајте на нас“.

Izvor: nspm.rs

Pa to je ono sto sam i ja pisao. Centralizam Beograda, zamenjujes centralizmom N Sada.
U sustini nista ne menjas. Srbija treba da bude celovita, regionalna drzava, sa drugom podelom ekonomskih interesa.Negde ide psenica, negde stocarstvo, negde metalurgija, negde prerada metala, negde preradjivacke fabrike.
Beograd se nece razviti ako se Srbija ne otvori. To je veliki grad koji treba da servisira svu okolinu i ostalih zemalja. Najveci grad na Balkanu, pa zato ne mozes da imas dva miliona dzbalabarosa, koji traze pape. Moraju da rade nesto korisno, a sta je korisnije od usluga recimo za Tuzlu, ili stotine drugih malih gradica koji hoce da plasiraju svoju robu negde u Rusiji, na zapadu a nemaju servisni centar.

Од пургер-шприцерске носталгије до малограђанског фашизма            
Слободан Антонић   
петак, 13. март 2009.

Мултиетнички идентитет Војводине: изазови у 2007-2008, приредио Павел Домоњи, Хелсиншки одбор за људска права у Србији (Хелсиншке свеске 27), Београд, 2008, стр. 2321.

Омиљена теза "друге Србије" јесте да је, у доба Милошевића, Меморандум САНУ био "идеолошка основа српског национализма". Ваљда из тог разлога "друга Србија" непрестано производи књиге – идеолошке платформе. Она се вероватно нада да ће бар једна од тих књига постати основа за некакав грађанистички покрет који ће нас коначно "ослободити" националног идентитета и националне културе, и тако "денацификоване" одвести у обећану земљу. Једна од таквих књига је и Мултиетнички идентитет Војводине, у издању Хелсиншког одбора за људска права у Србији (ХОС). У њој се налазе излагања са четири округла стола која је, на тему "војвођанског идентитета", ХОС организовао током 2007. и 2008. године. "Војвођански идентитет", стоји у ХОС-овом предговору овој књизи, важан је зато што се "управо преко њега може (или би се могла) успешно мобилизирати подршка аутономији покрајине" (11). Дакле, што више приче о "војвођанском идентитету", то више аутономаштва северно од Саве и Дунава.

* * *

Главни елемент "војвођанског идентитета" јесте изналажење разлика у односу на остале становнике Србије. Те разлике, по учесницима ових округлих столова, постоје почев од веће економске развијености, до уреднијег плаћања рачуна. "Војводина је значајно развијенија од других делова Србије", објашњава Димитрије Боаров, "и структура њених потреба је у том смислу ближа европским стандардима и навикама од других крајева Србије" (23). "Војвођани су умели да читају у доба кад је становништво крајева јужно од Саве и Дунава било потпуно неписмено", каже Гордана Перуновић Фијат (40). "Становницима крајева јужно од Земуна је чудновата навика Војвођана да уредно плаћају порезе и све остало што је потребно, а нарочито рачуне", каже иста ауторка (38). Уопште, разлике у навикама и култури су толике "да је Војводина за људе који живе у Србији јужно од Земуна, а нарочито јужно од Београда, једна веома непозната и егзотична земља" (Гордана Перуновић, 201).

Ову вишу културу Војвођанима је у наслеђе оставила Аустроугарска. Штавише, Воводина је једина права наследница Аустроугарске управо по томе што је од ње преузела идеју вишенационалности и мултикултуралности. "Већ веома дуго, готово 90 година, трају покушаји да се оспори супранационална идеја коју је Војводина, од свих делова бивше аустријске империје, односно Аустро-Угарске, најуспешније прихватила као модел за будућност", каже Гојко Мишковић (НВО "Отворени лицеј"; 205). Пошто је Аустроугарска била носилац те фантастичне "супранационалне идеје" као "модела за будућност", није ни чудо да је Гаврило Принцип, човек који је пуцао на престолонаследника те предивне творевине, за Мирка Ђорђевића "терориста". Наиме, помињући Принципа, Ђорђевић са великим одобравањем цитира једног француског историчара2, који је, у вези Сарајевског атентата, објаснио да је управо „Србија увела тероризам као нови облик политичке борбе"! (199).

Насупрот средњоевропске сређености и мултикултуралности Војводине, стоји примитивизам и насилност Србије, који свој корен имају у њеном отоманском (одн. левантинском) наслеђу. "Разговор о мултикултуралности данас је једино важан за Војводину, док за остатак Србије уопште не постоји", открива нам мрак који постоји јужно од Саве и Дунава Марија Гајицки (извршна директорка НВО "Vivisectfest"; 223). У Србији, каже Мирко Ђорђевић, влада "дух вечне паланке, посебан феномен који Војводина не познаје, који свет не познаје" (35). Уопште, Србија је "примордијална творевина коју тек уз много маште и добре воље можемо звати државом", згрожен је Гојко Мишковић (169). "Испод грба Србије могло би да пише: „Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи!“, вели исти аутор. То је само "одраз претполитичког духа", "превртљивости" и онога "што немачки историчари називају `левантинска посла`" (Мишковић, 101).

Пошто су научили да живе у много уређенијој држави каква је била Аустроугарска, Војвођани се осећају као туђинци у "левантинској" Србији. "Тврдим да је вероватно најбројнија национална мањина која још увек фактички постоји на територији „Србијице" управо популација војвођанских Срба" (101), вели Мишковић. Они једноставно нису навикли да се носе са балканском хајдучијом каква је српска држава. Представници те државе, објашњава нам Гордана Перуновић Фијат, једноставно "овај регион третирају само и једино као питому равницу где се једе паприкаш и пије ледено хладан шприцер, док су становници тако мирни и добри, да се уопште не буне кад им се све одузима" (38). Зато, ваљда, Београд и "све одузима" сиротој, беспомоћној Војводини.

Да је Војводина је у тој мери нешто друго у односу на Србију, види се и по феномену "војвођанског православља" о коме нам приповеда Мирко Ђорђевић. Ђорђевић каже да је од Павела Домоњија, руководиоца ХОС-а за Војводину, "као задатак" добио питање: "Има ли разлике између војвођанског и српског православља?"(37). Наравно да има!, одговара Ђорђевић. "Војвођанско православље је културолошка и културна идеја и, у том смислу, треба инситирати на тој идеји", узбуђен је Ђорђевић због тога што му је Домоњи отворио очи (37). "Војвођанско православље има карактеристике које се не уклапају – а требало би да тако буде – у национално-конфесионалну схему важећу у СПЦ", каже он даље (226). Да је "војвођаснко православље" нешто друго, види се и по томе што православне цркве северно од Саве и Дунава другачије изгледају него оне у Србији. Тога је потпуно свесна СПЦ па, по Ђорђевићу, намерно у Војводини гради цркве "у рашко–византијском стилу, што је несхватљиво нормалној људској памети" (36). Мирко Ђорђевић дословце тврди да СПЦ смишљено уништава религијско-културно наслеђе у Војводини: "Многима у СПЦ смета српски православни барок и настоје да се уништи, и да се у Војводини граде цркве у рашко-моравском стилу", каже овај омиљени "социолог религије" Б-92 (226).

Уопште, према дискусијама учесника ова четири округла стола, испада да готово све зло у данашњој Војводини долази из Србије. То је, објашњава Снежана Илић (НВО Центар за развој цивилног друштва), због "крхкости Војводине, порозности граница Војводине спрам ширег државног оквира, спрам Србије као целине". Рецимо, "већина проблема, односно мањкавости, који карактеришу провођење мањинске политике, политика мултикултуралности, генерише се са централног нивоа и извози у Војводину", тврди Илићева (211). Србија, која, како уочава Борис Варга "не развија у друштву грађанске вредности" просто извози у Војводину “великосрпски национализам”, што "директно утиче на стварање такозваних `мањинских национализама`"(205). Србија је вероватно крива и због тога што, како згрожено уочава Томислав Жигманов, кородинатор програма Фонда за отворено друштво, "никада Војводина није у својој повијести била прљавија" (230). Из овакве дијагнозе само од себе се намеће решење: ако је проблем у "порозности" граница Војводине и Србије, не треба ли једноставно те границе учинити "непропустљивим", мање "порозним"?

А да ће у будућности границе између Војводине и Србије изгледа стварно бити "непропустљиве", визионарски предвиђа и Гојко Мишковић. Он предсказује да "политичка воља групе људи који су се крајем 1918. године, као Велика народна скупштина Срба и Буњеваца славодобитно и у свечаном расположењу окупили у некадашњем хотелу „Мајер“ у Новом Саду, неће издржати пробу блиско-будућег времена" (206). Војводина, значи, према овом аутору, клизи ка независности и само још остаје да се реши питање њених граница. "Завршићу своје гласно размишљање", каже Мишковић, "црнохуморном симболиком која би ускоро могла да постане део „манифеста" о нашој будућности, а која гласи – Земун је наш!" (206).

* * *

Још једна у низу суштинских одлика "војвођанског идентитета", по учесницима ових округлих столова, јесте висока етничка хетерогеност ове покрајине. Испада да што је у Војводини мање Срба, то је у њој више "војвођанског идентитета". Тако се Славен Бачић жали да је "војвођански идентитет", после 1918, веома ослабио, јер је промењен етнички састав Срема, Баната и Бачке. Као што са жаљењем подсећа Бачић, ту су некада "у отприлике једнаком омјеру живјеле три најбројније етничке групе: мађарска, њемачка, те славенска (у оквиру које је опет најбројнија била српска)", док сада "постоји двотрећинска бројчана доминација већинског српског народа" (54). Бачићу изгледа посебно сметају демографске промене које су се догодиле деведесетих. Из Бачићевог излагања произлази да за избегле Србе искључиву кривицу сноси "београдски режим" и његови ратови које је "водио у Хрватској, БиХ и на Косову" са циљем "освајања територија и етничког чишћења заузетих подручја" (55). Бачић такође упозорава "да се формирање националне српске државе концем XX стољећа у цијелости темељи на Милошевићевом националном политичком пројекту, а што подразумијева и задржавање резултата „антибирократске револуције“ из 1988. године" (55). За обнављање "војвођанског идентитеа", дакле, нужна је, најпре, потпуна институционална "демилошевићизација", тј. обнова аутономије из 1988. Али, ни то више није довољно, већ је сада неопходно дати и нова, нарочита права мањинама. То су, наводи Бачић, "гарантирана заступљеност мањина у представничким тијелима тиме што ће се експлицитно одредити број представника мањина у парламентима, на темељу њихова бројчана удјела у становништву" (62) и "право вета (...) код доношења прописа или појединих одредби које су од значаја за остваривање мањинских права" (62-3).

Ово стављање Србије под старатељство мањина стари је захтев наших грађаниста. Тако је, на другом месту3, Алпар Лошонц израчунао да етничке мањине у Србији треба да имају бар 20 посто зајамчених места у скупштини, плус уставно право вета на свако питање које и најмање додирује њихове интересе. При томе треба имати у виду да наши грађанисти захтевају да мањине, при томе, задрже своје право гласа и као "општи бирачи". То практично значи да би се гласови Мађара или Хрвата у Србији рачунали двоструко у односу на гласове самих Срба4. У овој књизи новост је, међутим, то што се овакав захтев за мањинским стартељством директно везује за тзв. војвођански идентитет. Тако је Соња Бисерко закључила да је "репрезантација мањина (у скупштини АПВ – А. С) једно од оних питања која снажно задиру и у њен (тј. војвођански – А. С) идентитет. Очување мултиетничког идентитета Војводине је утолико лакше уколико је већи број мањина присутан у парламенту" (53). Дакле, изгледа да би идеална ситуација за "војвођански идентитет" била, ваљда, да свих 100 посто места у скупштини Војводине држе мањинци и да се етнички састав Војводине врати на његов идеални однос из 1918: две трећине Мађара и осталих, само једна трећина Срба?


* * *

Пошто је тако лепо описан "војвођански (одн. антисрбијански) идентитет", пред учеснике ових расправа се поставило питање – зашто таквог "идентитета" нема више у Срему, Банату и Бачкој? "Не постоје институционално уоквирени елементи за дисеминацију војвођанског идентитета", вајка се Томислав Жигманов (49). То је нарочито због лошег стања у "војвођанским медијима", а посебно у РТВ. Постоји, наиме, "потпуна доминација централних београдских медија на војвођанском тржишту, који не само да доминирају тиражом и гледаношћу већ и успешно намећу своје теме, идеје и вредности пасивним покрајинским медијским пројектима" вели забринуто Недим Сејдиновић, секретар НДНВ (227). "А искуство је показало", тумачи нам даље Сејдиновић, "да београдски медији или имају лоше намере, или нису довољно, или уопште сензибилисани за вредности Војводине, односно за вредности мултикултуралног живота" (227). Најгоре је што РТВ, као покрајинска институција, уопште не одговара на задатке "дисеминације војвођанског идентитета", напротив: "Јавни сервис Војводине", каже Сејдиновић, "подстиче ширење стереотипа и предрасуда, промовише дискриминаторну употребу политички некоректног језика и игнорише мањинску проблематику" (227). Уопште, "РТВ је резервна позиција РТС", вели Павел Домоњи, на РТВ "збивања у Београду имају примат над збивањима у Војводини", а "републички функционери и институције имају примат над покрајинским" (149).

Срећом, убрзо након ове критике, смењено је цело руководство РТВ и постављено ново. Нови директор РТВ Блажо Поповић одмах је примио делегацију НДНВ, коју су чинили Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић. Грухоњић је истакао "како НДНВ даје пуну подршку комплетном новом руководству". Захвални директор Поповић се одмах учланио у НДНВ и благодарио Грухоњићу "на указаном поверењу, што је исто тако и наша велика обавеза да будемо бољи и квалитетнији"5. Ваљда ће сада, са новим, "учлањеним" руководством, РТВ коначно моћи да обави толико жељену "дисеминацију војвођанског идентитета". И ваљда ће сада коначно "покрајински функционери" добити "примат" над републичким.

* * *

Новац за ове округле столове и штампање ове књиге дала је ЕУ, преко свог програма EIDHR (European Instrument for Democracy and Human Rights). Какав је мотив ЕУ да помаже "војвођански идентитет" није баш најјасније. Као резултат ових разговора, ХОС је донео "препоруку надлежним институцијама, пре свега Скупштини Војводине, Покрајинском извршном већу и другима, како политичким, тако и цивилним актерима, да посвећено раде на даљем унапређењу војвођанског идентитета" (12). Такође је ХОС затражио и "да се редефинише уставни идентитет Србије" тако што би се из Устава избацило "садашње одређење Србије као државе српског народа" (12). Функционери ЕУ ће увек опрати руке пред оваквим закључцима и тврдити да су они "само" финансирали пројекат разговора. Али, ако неко финансира разговоре са унапред задатом тезом, на које се, још, зову само истомишљеници који ће ту тезу варирати на безброј начина, онда тешко да се може рећи како финансијер нема баш никакве везе са основном тезом пројекта. То се лепо може видети и по чињеници да постоји необично поклапање закључка Соње Бисерко, са овог округлог стола, да "не постоји бољи и примеренији тест за владу која хоће у Европу од аутономије Војводине" (16) и изјаве известиоца Европског парламента за Србију, Јелка Кацина, "да ће гласање о Статуту Војводине у републичком парламенту бити прави тест европског карактера Србије"6.

Постоји јасна културна одговорност ЕУ због финасирања оваквих програма. Ови програми, најпре, негују једноумност и, без обзира што почивају на некаквим "округлим столовима", они представљају само бескрајне монологе идеолошких и политичких истомишљеника. Такође, пошто у њима по правилу учествују затворене групе, овакви пројекти пречесто завршавају у културном и политичком екстремизму. Тај екстремизам се у овој књизи лепо види, кроз типичне малограђанске, култур-расистичке приче о "нама" као добрим, напредним и културним, и "њима", као злим, назадним и примитивним. Како је могуће да ЕУ финансијски подржава расистичка распредања о "левантинском" карактеру Србијанаца и о "духу вечне паланке, који Војводина не познаје, који свет не познаје"? Како је могуће да ЕУ финансијски подржава расистичке лажи да је "становницима крајева јужно од Земуна чудновата навика Војвођана да уредно плаћају рачуне", расистичке лажи "да београдски медији према Војводини имају лоше намере", расистичке лажи да "никада Војводина није у својој повијести била прљавија"?

И обратите молим вас пажњу на ово – "никада у повијести"! Ни у римско, ни у аварско, ни у турско, ни у угарско, ни у било које доба Војводина није била прљава, него је прљава баш данас! Па ко је то, по нашем "повјесничару", одједном толико "запрљао" Војводину, ко је то дошао, која држава, који народ? Ако ове расистичке глупости наших еуропејских културтрегера нису говор мржње, онда стварно не знам шта јесу! Цело то пургер-шприцерско носталгично цвиљење за Аустроугарском било би смешно да није праћено типичним изливима мржње малограђанског фашизма према "јужњацима", према "левантинцима", према "примитивцима". Цела та ХОС-ова брбљаоница не би завређивала ни тренутак пажње само да она не представља прављење новог плацдарма за још једну виктимизацију Србије, за још једно њено распињање, још једно черечење...

Зато, нека функционери ЕУ само не кажу – ми немамо никакве везе с тим. Имате, и финансијске, и моралне, и политичке! Ви стварате једно чудовиште, гојите га, негујете. То је чудовиште једноумности, мржње и идеолошке искључивости. То је чудовиште које би да уклања, "лустрира", чисти и прождире. То је чудовиште које се храни својим домаћином, то је Бехемот који израста из утробе овог друштва, уништавајући га и цепајући. Да ли је могуће да ЕУ то не види? Или је то уништење једне мале земље коначна освета једног повампиреног царства? Оног царства за кога смо сви одавно веровали да је мртво, јер је и заслуживало да буде мртво. А кога сада покушавају оживети нашим територијама, нашим радним мишицама и – нашом крвљу?

(Краћа верзија овог текста објављена је у "Печату" бр. 54)

Srbija ne treba da bude regionalna, ni federalna drzava, vec unitarna sa decentralizovanim upravnim aparatom. Status "autonomne pokrajine" je komunisticka zaostavstina koja ne nalazi svoje uporiste ni u uporedno-pravnim resenjima, obzirom da se slicno ustrojstvo teritorijalne organizacije primenjuje tek u desetak drzava u svetu. Trebalo bi ukinuti ustavne odredbe o teritorijalnoj autonomiji i zavrsiti sa tom pricom za svagda. Kakva AP ?! Sta ce nam to ?!

Ujedinjenjem do otcepljenja
Jovanka SIMIĆ, 15.03.2009 20:00:45    

SAMO devet decenija bilo je dovoljno da Vojvodina načini krug od prisajedinjenja Srbiji do ivice otcepljenja. Opšte ushićenje zbog ostvarenja vekovnog sna Srba iz Austrougarske 1918. godine, kada su Baranja, Bačka i Banat najpre „obukli srpsku košulju, pa jugoslovenski kaput“, danas je zamenjeno strepnjom da bi Vojvodina, zahvaljujući nadležnostima, pobrojanim u novom statutu, u ne tako dalekoj budućnosti, mogla da skine „srpsku košulju“ i dospe u neprirodnu federaciju sa svojom maticom.
Da li Predlog novog statuta (kreiranog u redovima vojvođanskog DS) uprkos ustavnom okviru, sadrži i nijanse imaginarne republike Vojvodine ili je, ipak, reč samo o maksimalnoj ekonomskoj autonomiji, „presudiće“ Skupština Srbije. Tek, činjenica je da vojvođanski autonomaši još od „jogurt revolucije“ 1988. nisu ovako gusto zbili redove.
Doziranom kritikom predloženog statuta, kojem zamera nedovoljan nivo autonomije, nesporni lider modernih autonomaša Nenad Čanak (LSV) i njegov bivši tast, nekada istaknuti komunistički kadar Živan Berisavljević, uz podršku brojnih nevladinih organizacija, istovremeno nastoje i da „proguraju“ovaj akt u srpskoj skupštini, u nadi da će nedugo posle njegovog usvajanja uslediti i korekcija Ustava koji bi, prema njihovoj zamisli, Vojvodini trebalo da donese još viši nivo autonomije. Željeni model je komunistički Ustav iz 1974. godine. Tadašnji najviši jugoslovenski akt obezbedio je Vojvodini najopipljivije konture (prerogative) državnosti, od prisajedinjenja do današnjih dana.
Na proslavi koju je upriličio nedavno povodom 35. godišnjice Ustava iz 1974. godine, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine nedvosmisleno je poručio je da bi „jedini ustav koji je Vojvodina ikada imala“ trebalo da bude inspiracija za uređenje istinske vojvođanske autonomije.
Istovremeno, aktuelni ustav, Čanak ocenjuje kao ponižavajući za Vojvodinu, ali i kao „manje zlo“ od Miloševićevog ustava iz 1990. koji je, kako kaže, potpuno ukinuo autonomiju.
Usvajanje Ustava 2006. godine, podsetimo, isprovociralo je Čanka da izjavi kako do tada Vojvodina nikada i nije bila u Srbiji. Po njemu, nije bilo srpske košulje, već samo jugoslovenskog kaputa. Najzad, prema najnovijoj oceni lidera LSV, Srbija je, zapravo, okupirala Vojvodinu.
Svoje stavove, zagovornici tzv. maksimalne vojvođanske autonomije (za koju nikada javno nije precizirana gornja granica) brane na svim „frontovima“ - od političkog ringa do „Velikog brata“. Tako Todor Gajinov, bivši predsednik Ustavnog suda Vojvodine, podseća da autonomaška ideja datira još iz Kraljevine Jugoslavije.
- Već tada počela je besprimerna eksploatacija ove pokrajine - ističe upravo ovih dana Gajinov, navodeći i da je Vojvodina „u zlatnom periodu autonomije“ od 1974. do 1988. dokazala da je sposobna da upravlja svojim resursima.
Nasuprot ovom gledištu, aktuelni predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić ističe da dok je na snazi bio Ustav iz 1974. Vojvodina je, zapravo imala status države u državi:
- Takav primer nije postojao ni u teoriji ni u svetskoj praksi. Republički parlament nije imao nikakav uticaj na zakonodavnu delatnost pokrajina. To je zloupotrebljavano, pa je su oni u Vojvodini u svoj ustav unosili članove protivne republičkom ustavu, pa je tako Vojvodina u Srbiji imala više prava nego sama Srbija!
Svoju šansu, prvu posle 1988. vojvođanski autonomaši videli su u petooktobarskim promenama. Već 2001. Skupština AP
Vojvodine, kojoj je predsedavao Čanak, naručila je od Aleksandra Fire, koautora Ustava iz 1974. godine, „mali ustav“ koji je trebalo da zameni još uvek aktuelni vojvođanski statut.
Po modelu „svog“ ustava iz Brozovog vremena, koji je Vojvodinu tretirao bezmalo kao republiku, Fira sa saradnicima sročio je 2002. Osnovni zakon u kojem bi Vojvodina imala autonomiju po ugledu na Alandska ostrva u Finskoj. Nisu pomogla ni upozorenja istoričara, poput akademika Čedomira Popova da Vojvodina i Alandska ostrva nemaju baš nikakve sličnosti, jer ovde živi oko dva miliona ljudi (70 odsto Srba), a na pomenutim ostrvima jedva 25.000 ljudi i to mahom Šveđana.
Predvideo je Fira i dvodomu skupštinu - veće građana i veće manjinskih zajednica. U ovom drugom domu, manjine bi imale pravo veta i u svakom trenutku mogle bi da blokiraju i nadglasaju srpske poslanike.
Po Firinoj zamisli, Vojvodina je trebalo da ima sva tri nivoa vlasti, predsednika i vladu. Zbog svih ovih odredbi, Firin predlog u javnosti je odmah dobio naziv „mali ustav“. Održana je o njemu i javna rasprava, ali znajući unapred da ovaj dokument ne može da prođe u pokrajinskom parlamentu, Čanak ga nikada nije stavio na dnevni red. Autonomaši su odlučili da čekaju novu šansu.

KARINGTON I MEMORANDUM
NEMAČKI diplomata Gert Arens u knjizi „Diplomatija na rubu“ otkriva kako je Nenad Čanak još 23. decembra 1991. poslao lordu Karingtonu i Konferenciji o Jugoslaviji Memorandum o Vojvodini. Tu se naglašava kako istorijski uslovi iz 1945. kada je Vojvodina pridružena Srbiji i Jugoslaviji više ne važe i da u budućnosti Vojvodina mora da postane konfederalna jedinica Srbije, i ako Srbija to ne prihvati, nezavisna, neutralna i demilitarizovana država! Teritorije koje je Srbija „anektirala“, prema zahtevima Čanka, takođe moraju biti vraćene novoj državi.

MULTIVOJVOĐANERI
ZNAJUĆI da nema države bez nacije i jezika, autonomaši u Vojvodini poslednjih godina lansirali su novi naziv za građane ove pokrajine - „vojvodinci“ i „vojvođaneri“, a u lokalnim medijima protežira se tzv. vojvođanski jezik. Na pitanje o šansama „vojvođanske nacije“, akademik Čedomir Popov kaže:
- Vojvodina je na svaki način „multi“. Da li bi jedan Mađar, Slovak ili Rumun pristao da se odrekne svog nacionalnog identiteta da bi postao pripadnik „vojvođanske nacije“? Dabome da ne bi. Ide se, onda, na to da se Srbi podele, a to je najopasnije.

IZ GODINE U GODINU
2002. Omnibus zakonom Vojvodina dobila autonomiju u 20 oblasti
2002. Prvi put u svojoj istoriji, Vojvodina dobila grb
2004. SAPV usvojila predlog vojvođanske zastave
2006. Usvojen Ustav Srbije koji je legalizovao vojvođanske simbole
2008. Predlog statuta kojim Vojvodina dobija novi set nadležnosti

NS REVOLUCIJA
STRANKE Vojvođanskog pokreta, još 1932. godine, dakle samo 14 godina posle prisajedinjenja Banata, Baranje i Bačke Srbiji, uz parolu „Vojvodina Vojvođanima“ usvojile su Novosadsku rezoluciju u kojoj je osuđen državni centralizam.
- U Vojvodini je na delu opšte i duboko nezadovoljstvo, a administracija i poreski sistem porušili su sve visoke ideale, kojima se vojvođansko Srpstvo vekovima oduševljavalo - poručili su tadašnji autonomaši.

VASA UMESTO JAŠE
BAŠ na 90. godišnjicu prisajedinjenja Srbiji, u Novom Sadu je iz LSV pokrenuta inicijativa da se iz centra Novog Sada izmesti spomenik Jaši Tomiću, koji je uz Svetozara Miletića najzaslužniji za ostvarenje vekovnog sna o ujedinjenju Srba iz Austrugarske sa maticom. Povod - ne idu zajedno titula počasnog građanina Efraimu Zurofu, direktoru centra „Simon Vizental“, i Jašina brošura „Jevrejsko pitanje“ još u 19. veku.
Tek na izjavu predsednika Izvršnog veća Bojana Pajtića da spomenike, ma iz kog vremena, nije uputno sklanjati, hajka na bronzanog Jašu je stala.

MAĐARI ČEKAJU
ŠANDOR Pal (SZVM) kaže da je stepen autonomije Vojvodine srpsko-srpsko pitanje koje bi trebalo da definišu Beograd i vojvođanski Srbi.
Iza ovih reči, međutim, krije se - teritorijalna autonomija na etničkom principu za Mađare na severu Bačke. Nju su prošle godine definisale i usvojile tri najuticajnije mađarske stranke koje predvode Ištvan Pastor (SVM), Andraš Agošton (DSVM) i Pal.
- Nije sada momenat da pokrećemo to pitanje, ali mi smo spremni da čekamo strpljivo - ističe Pastor.
     


Izvor: Novosti

Алава покрајинска влада?