a šta je bio pre 1989 godine?

Pa eto kazu da su upisivali drzavnu zemlju (koja je nekada bila necija verovatno) tako sto su u katastaru menjali vlasnika (kazu da je Misko).
Ova prica sa deda Vladom je istinita. Covek bio jak ko strvina, ali neuk. Pa su prodali (familija) pola zemlje da kupe kartu za brod, da ga jedan preduzimac vodi u Ameriku da sece shume. To se dogadjalo 1923-e negde ja mislim. On se toliko shuma nasekao da kada se vratio kupio covel 60 jutara zemlje.
Onda je cela familija krenula, jer je otvorio klanicu, zaposlio celu familiju,svi se pozenili, poudavali, nakupovali kuce (od rada) po N Sadu, Vrscu, Pancevu. Ali kada je dosla narodna vlast, uzeli mu sve.
Posto nije naucio nista engleski, sem all right, imao je tu uzrecicu, pa ga jedan komesar ispitivao kakve on to veze ima u Ameriku cim tako 'dobro' barata engleskim.Ispao deda Vlada americki spijun.
Kazu da je sezdesetih, negde pred smrt, rekao vlastima, da mu nije zao sto su mu zemlju uzeli, ali da ce mu srce puci sto je niko ne obradjuje.
I kazu da je je rekao da ce takve vlasti od drzave napraviti kazan a od drustva kupleraj.Sve se obistinilo.

 Бисерко: Прети радикализација захтева Војводине
Мондо

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko izjavila je da ako Beograd ne uvaži zahteve Vojvodine preti "ozbiljna opasnost" da se ti zahtevi radikalizuju.

"Ukoliko Beograd ne uvaži zahteve Vojvodine, preti realna opasnost da se zahtevi Vojvodine radikalizuju. Zato je prihvatanje sadašnjeg statuta, koji je minimilan što se tiče prava Vojvodine, najbolje rešenje", izjavila je Biserko

Ona je dodala da je Vojvodina "dobrovoljno ušla u Srbiju, i nakon toga u Jugoslaviju i da zato ima pravo da se izjasni kakav položaj želi u sadašnoj Srbiji".

"Polemika oko Statuta je u suštini samo vrh ledenog brega. U toku je zaokruživanje Srbije kao države, pa se samim tim nametnula i tema njenog unutrašnjeg rešenja", rekla je Biserko.

Biserko je dodala i da je prošlo vreme kada su ovakva pitanja bila samo unutrašnja stvar jedne države navodeći da je Vojvodina već prisutna u evropskim institucijama i da će biti još više, "posebno ako se stvari otmu kontroli".

ko bi drugi...

nađoh objašnjenje
Otac bivši policajac Srbin iz Hrvatske majka Hrvatica,brat Željko rođen 1950 godine,poginuo kao dobrovoljac u ZNG,poznatim zengama,eto Vam miljea iz kojeg potiće!

Запалити је живу испред Скупшине!

odakle su ti ti podaci?

nekako mi je to mekano za nju  

Ма запалити дрољу, а за потпалу Кандићка Вучо и она крмача масна Лихт. И Динко наравно, та педерчина не сме да изостане ни под разно. А Чанка и Чеду прашка у први ред да гледају!

dok je pale,čerečiti je,udariti glogov kolac,a nebi bilo loše i koji ekser pod nokat... 

Sonja Biserko vlasnica je Helsinskog odbora za ljudska
prava u Srbiji, sa sedistem u Beogradu, u Zmaj Jovinoj
7. Već godinama Biserko na sva usta predstavlja Srbiju
kao bastion mraka, a Srbe kao patoloske ubice i
zločince.

Pravo je Biserko da otvoreno iznosi svoja mišljenja.
Demokratija podrazumeva slobodu javnog istupa.

Ipak, vredi prelistati biografiju SOnje Biserko.
Rođena je 14 februara 1948 godine u Beogradu.. Iz
mesovitog je braka, od oca Srbina i majke Hrvatice.
Njen otac Djuro Biserko rođen je 28 aprila 1925
godine u zaseoku Biserci kod Knina, a majka Marija (od
oca Shime) rođena je 4 septembra 1924 godine u selu
Sutomisica kod Zadra. Zavrsila je osnovnu skolu i
domaćica je.
Djuro Biserko stanuje na Novom Beogradu, ulica Pariske
komune broj 33 stan 20, na istoj adresi je prijavljena
i Biserko.

Djuro radio je u saveznom ministarstvu unutrasnjih
poslova, i bio je sluzbenik u ambasadama u Egiptu i
Alziru, i po povratku sa sluzbe nastavio je da živi u
Beogradu.

Zeljko Biserko brat Sonje BNiserko, rođen je 6
novembra 1950 godine, i bio je prijavljen na ocevoj
adresi. Bio je ozenjen sa Ruzicom Trazivuk koja se
odselila za Split. Njihov sin Marko, rođen 1980 još
je prijavljen na adresi kod dede, na Novom Beogradu.

Brat Sonje Biserko poginuo je kao pripadnik Zbora
narodne garde u borbama sa krajiskim Srbima. Njegova
smrt teško je pogodila Sonju Biserko, i ona na sva
usta Srbe predstavlja kao patoloske ubice.

Njena rođena sestra Ljiljana, jedno vreme nosila
prezime Gligic, koja živi na Novom Beogradu, zbog
njene anti srpske histerije ne kontaktira sa Sonjom.

Biserko u svom helsinskom odboru vodi projekat
„prikupljanje dokaza o ratnim zločincima od strane
srpskih i jugoslovenskih snaga”.

U januaru 2000 godine zajedno sa Natasom Kandic, na
skupu albanskih intelektualaca sa kosova i Zapadne
Evrope, odrzala je govor u Zenevi kojima je okupljenim
Albancima porucila da ''Albanci svoju perspektivu
treba da vide van Srbije„, sto je odusevilo sve
prisutne.

U ambasadu Hrvatske ulazi kao u svoju kucu. Ima
hrvatski pasos, a za potrebe ambasade njeni saradnici
po Srbiji tragaju za izbeglim srbima iz Hrvatske, koji
su pred tamosnjim sudovima optuzeni za ratne zločine,
i prikupljaju sve podatke o njima - gde žive, koji su
im brojevi telefona, kuda se krecu, a sa ciljem da ih
hrvatske obavestajne sluzbe likvidiraju. Od ambasade
Hrvatske dobija značajna sredstva za obavestajni rad.

Njen visegodisnji zastitnik bio je Dusan Mihajlović.
Glavni saradnik Biserko u njenom odboru je Boris
Delic, poreklom iz Drvara, po opredeljenju peder, koji
je ujedno i sef organizacije ”Izbeglicki servis za
povratak„, koji ima za cilj da optuzene Srbe namami na
povratak, radi hapsenja.

Način na koji Biserko vrslja po Srbiji zaprepascujuci
je, a direktora BIA Rada Bulatovica, čija sluzba
tolerise njenu aktivnost treba izvesti na sud.

Javno prica kako je osvetila bratovljevu smrt.


- Biserko je radila u SSIP na odgovornim poslovima (kabinet Budimira Loncara). Takvo mesto su podrazumevala clanstvo u SKJ i pripadnost „kadrovskoj listi”.

U to vreme, SKJ je sprovodio lov na vestice na nezavisne intelektualce. (Djogo, Seselj, mnogi drugi). Tada to drugarici Biserko nije smetalo, jer je ona bila na strani koja je drzala batinu (Miloseviceva partijska drugarica). Bila clan komunisticke partije do raspada SKJ.

„Ko o cemu ***** o postenju”. Drugarica Biserko je bila i ostala partijski batinas, koji radi bez grize savesti za frakciju koja je na vlasti. Juče Tito, danas Soros, sutra ko plati vise. To je njeno shvatanje ljudskih prava. Sve sto je dobro za Biserko i loše za srpski narod.

-Pre bombardovanja Nato pakta sirila laži koje su potpomogle da do bombardovanja Srbije i dodje.

-Za vreme bombardovanja otvoreno pozivala na ubijanje civila. To je zločin za koji se sudi u svim demokratskim zemljama, samo ne u Srbiji. (u anglosaksonskom pravu „aiding and abetting the enemy during the hostilities”

-Uvela komunisticki pojam „čistka” (samo preveden na latinski kao „lustracija”)u post-komunisticki politicki govor u srbiji.

Ponovo „ko o cemu ***** o postenju” Prvo bi nju trebalo krivicno goniti za izdaju zemlje (doticna ima državljanstvo SCG)

-Uvela anglosaksonski termin „hate crime” kao „govor mrznje”. Naravno,
opet „ko o cemu, ***** o postenju”. Izjave Sonje Biserko o SPC, srpskoj kulturi, srpskoj istoriji u demokratskim zemljama bi bilo krivicno kaznjivo kao „hate speech”.

Ima toga još.

DA JE SRBIJA PRAVNA ZEMLJA, BISERKO BI SE ODAVNO NASLA IZA RESETAKA.

ma brate, ko je to pisao?

dimitrije 
šta si zapeo ko da je to bitno,našao na net-u
evo još malo o ...

Prikaz knjige Helsinškog odbora za ljudska prava, "Samoizolacija: realnost ili cilj", Beograd, 2008.



Slobodan Antonić


ČIŠĆENJE UNIVERZITETA


Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 «nacionalističkih» profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na «odgovornost za svoje delovanje» (str. 103), a njihovi radovi «cenzurisani» (str. 75).

herlsinski.jpg picture by analitikaKnjiga «Samoizolacija: realnost ili cilj» (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je «srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju» (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle «Bljeska, «Oluje», «Milosrednog anđela», nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek «ne predaju». Citira se Voilfgang Živelbuš koji kaže da «dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom» (29). Problem je, dakle, u srpskom nacionalnom identitetu, a o njemu se stara uglavnom inteligencija. «Najveći deo kulturne i intelektualne elite», kaže se u ovom izveštaju, «ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma (29). Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguća jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite.

Naročito treba povesti računa o «nacionalistima» sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. «Zabrinjavajući trend rasta nacionalističkih i radikalskih ideja među mladima», pišu anonimni tvorci ove svojevrsne Bijele knjige srpskoga nacionalizma, «prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama» (92). Najpre, «jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju» (74). «Međutim, osim medijske promocije», piše dalje, «propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesničarskim organizacijama» (74). «Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. (...)Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente» (103). «Na taj način», zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, «ekspanzija nacionalizma dobija povlašćen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera budućeg političkog života u državi. Time se blokira prodor drugačijih ideja meću mladim ljudima i ostalom publikom» (74).

Rešenje je jednostavno: odstraniti iz javnosti «nacionalističke» profesore, kontrolisati šta pričaju na predavanjima i vežbama, proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova: «Preporučuje se(...) cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdanja srpskih zločina, ali ne na način njihovog odstranjivanja, već njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona« (75).

Spisak «problematičnih» profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, «najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta» (66). Srpski nacionalisti i članovi «anti-Haškog lobija» poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanvić, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški, (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).

Sa Filozofskog fakulteta na spisku nepodobnih profesora našli su se dr Slobodan Antonić i mr Đorđe Vukadinović, sa Fakulteta političkih nauka dr Mirjana Vasović, dr Slobodan Samardžić, i dr Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Miša Đurković. Na spiku su i penzionisani profesori, koji su još uvek aktivni u javnosti, kao što su dr Svetozar Stojanović, dr Vladeta Jerotić, dr Vasilije Krestić. U popisu nacionalističkih intelektualaca stoje i imena književnika kao što su Momo Kapor, Dobrica Đosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, zatim slikari Miloš Šobajić i Ljuba Popović, pa režiser Emil Kusturica, sportista Dušan Savić, kao i novinari Slobodan Reljić (NIN), Zoran Đirjaković (NIN), Bogdan Tirnanić (NIN), Ljiljana Smajlović («Politika») Svetlana Vasović Mekina («Politika») itd.

U knjizi se (str. 78-81) sa nostalgijom podseća na čistku Pravnog fakulteta od «srpskih nacionalista», nakon 1972. godine. Tada je, da podsetimo, u zatvor oteran dr Mihailo Đurić, a iz nastave su udaljeni dr Kosta Čavoški, dr Andrija Gams, dr Stevan Vračar, dr Vojislav Koštunica, dr Aleksandar Stojanović, dr Stevan Đorđević i dr Danilo Basta . Kao prvo ime «zdravih snaga» sa Pravnog fakuletta, koje su se te 1972. obračunale sa srpskim nacionalizmom, navodi se dr Vojin Dimitrijević (81). Nažalost, misle autori ovog izveštaja, ta čistka nije bila dovoljno radikalna, jer se «srpski nacionalizam» obnovio u još većem stepenu. Iako ova nova grupa «srpskih nacionalista» obuhvata gotovo polovinu nastavnika na fakultetu, od kojih su neki čak u ličnom ili stručnom sukobu, za autore ovog izveštaja «nema dileme da su članovi grupe ideološki istomišljenici» (87). Zato valjda, bez obzira na sve nijanse, članove grupe treba tretirati jednako i izložiti ih jednakom postupku «lustracije».

Inače, ovo zahtevano obezglavljenje srpske nacionalne elite napisano je veoma neobičnim jezikom. Tu nalazimo reči kao što su «jugoslavenski» (10), «Europa» (11), «promicanje» (u smislu propagiranja; 18), «razina» (79) «uboistvo» (baš tako napisano, čistim «korienskim» pravopisom; 100), itd. Kao da je lektor propustio da ispravi baš sve reči iz originalnog rukopisa koji je nastao ko zna gde. Zanimljivo je, takođe, da izveštaj sadrži i pravi panegirik Hrvatskoj i njenoj politici. Tako se kaže da «u odnosima na relaciji Beograd-Zagreb hrvatska strana pokazuje veću toleranciju i strpljenje» (479). To je zato što, dok u Srbiji nema čak ni osnovnih pretpostavki za «demokratsku tranziciju» (17), Hrvatska je već ušla u red «konsolidovanih evropskih demokratija» (480). «Evropsko opredeljenje Hrvatske (za razliku od Srbije, gde su svaki novi izbori i dalje presudni za eventualni evropski put zemlje), više ne dovodi u pitanje izbor bilo SDP ili HDZ kao vodeće stranke u vladi» (482).

Pored ostvarenja pune demokratije, Hrvatska je «tokom 2007. zabeležila još dva velika uspeha», kaže se u ovom izveštaju o stanju u Srbiji. «Prvi je izbor Hrvatske u Savet bezbednosti, a drugi je otvoreni poziv da u 2008. pristupi punopravnom članstvu u NATO» (482). Takođe, «na osnovu svih do sada objavljenih analiza EU, Hrvatska je postigla najveći uspeh u procesu pridruženja u odnosu na sve zemlje bivše SFRJ, izuzev Slovenije (484). Stoga, sve optužbe iz Srbije da Hrvatska sistematski onemogućava povratak srpskih izbeglica u Krajinu, jeste samo nacionalističko klevetanje jedne razvijene evropske države. «Kada je reč o izbeglicama, Srbija je od samog početka opstruirala povratak (u Hrvatsku – A. S) i ta tema je isključivo u funkciji ucene Hrvatske» (485). Dakle, za to što se Srbi ne vraćaju u Krajinu odgovorna je Srbija koja na taj način «ucenjuje Hrvatsku» (?!).

Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine. «Nacionalna suđenja su jako važna i nesumnjivo je na tom planu učinjen napredak, ali su i ona još uvek u senci relativizacije vlastite odgovornosti. To se odnosi prvenstveno na suđenja koja se odvijaju u Srbiji i na opstrukcije sa kojima se ona suočavaju» (486).

Srpski intelektualci, kaže se na istom mestu, zloupotrebljavaju neke pojave u Hrvatskoj kako bi doveli u pitanje demokratsku i europsku hrvatsku državu. Tako su, recimo, srpski profesori, akademici oko SANU i velikodostojnici SPC zloupotrebili «koncert pevača Marka Petrovića Tompsona» (493). Taj koncert je, inače, održan 17. juna 2007, a direktno ga je prenosila državna HTV. Umesto da srpski inetelektualci pokažu razumevanje za ovakvu vrstu «zabave» svojih demokratskijih i europskijih suseda, «ovakvi i slični događaji se u srbijanskim medijima koriste kao dokaz da je Hrvatska, pre svega, ustaška i kao takva neprihvatljiva za Srbe. Taj odnos prema Hrvatskoj neguje jedan deo intelektualne elite koja je učestvovala u definisanju srpskog nacionalnog programa i pripremama rata (deo Akademije i SPC, te onaj deo elite koji i dalje profiliše Hrvatsku kao ustašku i genocidnu tvorevinu)» (493). Zato se i u ovoj tački pokazuje da Srbija ne može da ostvari istinski napredak u EU i NATO integracijama sve dok se njena nacionalna inteleginecija ne podvrgne iscrpnoj čistki.

Ovakva prilično primitivna i providna hrvatska propaganda garnirana je i sa svim mogućim zamislivim i nezamislivim antisrpskim optužbama. Tako se, recimo, kao «stožer srpskih nacionalističkih snaga u Crnoj Gori» (524) navodi Srpska pravoslavna crkva. Za nju se doslovce kaže da je u Crnoj Gori «zaposela mnogobrojne manastire proglašavajući ih svojom svojinom» (524). SPC je toliko drska da, o užasa, «ima neprijateljski stav prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkkvi kojoj ne dozvoljava da vrši svoje obrede u pravoslavnim hramovima koji su bili u njenom posedu do Podgoričke skupštine 1918» (524). Za sve je kriva, naravno, srpska intelektualna elita. Ona širi požar srpskog nacionalizma na okolne mirne, demokratske, europske i multukulturne zemlje, koje predvode njihove napredne, europske, demokratske i multikulturne elite. «Težnje srpske elite da zadrži Crnu Goru u svojoj orbiti su nerealne, posebno imajući u vidu tempo i kvalitet političkih procesa Crne Gore, koja je okrenuta emancipovanom multietničkom crnogorskom društvu. Crna Gora je postala važan faktor u regionu zahvaljujući svojoj evropskoj, modernoj i demokratski profilisanoj eliti» (526).

Mediji u Srbiji su i inače puni autošovinističke propagande «Druge Srbije». Ali ova knjiga-izveštaj je osobena po više stvari. Prvo, ona je obuhvatila sve negativne stereotipe o Srbima, sve najgore antisrpske optužbe i sve maksimalističke antisrpske zahteve. Povrh svega, ona je napisana i nekakvim novim, poluhrvatskim jezikom (koji valjda treba da postane novi književni standard «denacifikovane» Srbije). Knjiga sadrži i dva antisrpska «novuma», koja do sada nismo imali prilike da susretnemo u «drugosrbijanskoj» propagandi. Prvi je direktan zahtev da se promeni srpski nacionalni identitet tako što će se izvršiti čistka Univerziteta, medija i kulture od «nepodobne» inteligencije. Zahtev za cenzurom univerzitetskih predavanja i univerzitetskih udžbenika zlokobna je najava pravog totalitarizma. Takvu vrstu nasrtaja na elementarne akademske slobode može izvesti samo okupaciona sila ili marionetski režim. Izgleda da neko u «Drugoj Srbiji» misli da je bar jedan od ovih uslova na najboljem putu da bude ispunjen.

Novost je i naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? «Sandžak»? «Preševska dolina»? «Vlaška Krajina»? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje?