i tesla je nadničio 

 

Можемо овако до сутра   Никад мира измеђ' Сремаца и дебелих успорених Бачвана неће бити!
Него ајде пријатељу у кафану на по чашу. Литар белог сифон соде, нестану све бриге..  


Спартанац ниси ти упућен. Вековима се Бачвани и Банаћани труде да буду бољи од Сремаца, ал не иде. Гледамо их с висине (са Фрушкаћа) и смешкамо се  
И сад овај Чварак оће неке статуте да меће нама за врат да ремети ову идилу. Мало му је што Бачвани имају главни град у покрајини, још оће да им повећај моћ. Џаба тај крмак покушава, Сремац се предати неће!

1. Oh, baš mi je drago da se konačno sazna da ne dolazi sve iz Beograda, što je vrlo česta laž Autonomaša.

Onako kako si citirao ispada da se slažeš sa konstatacijom da nije uredu da se direktor Muzeja Vojvodine postavlja iz Beograda... Nisi ti to direktno rekao, ali nisi reagovao na ovu očiglednu laž u smislu da je opovrgneš.... A citirao si je, valjda sa nekim razlogom?

Naime, ti si na tu konstataciju iz citata reagovao u afirmativnom smislu potvrđujući da bi, Samo za Muzej Vojvodine, Pokrajinska Administracija Trebalo, kao da to već ne radi , da postavi direktora Muzeja. Eto, za sve na sajtu, ovako se rade perfidne manipulacije javnim mnjenjem. Tebi se to, uveren sam, samo omaklo....

2. Možda nam i treba taj Tunel, ja nisam rekao da nam sa sigurnošću ne treba. A, možda nam baš uopšte ne treba. Šta ti misliš?

I dolazimo do ključnog problema, Bravo.

Da bi bilo koji građanin doneo racionalnu odluku u smislu podrške bilo čemu mora da raspolaže argumentim i Za i Protiv. Pošto sam ja Polupismena Fašistička i Kleronacionalistička Radikalska Stoka, ja nisam validan da iznosim takve argumente. A ti kao pismen, obrazovan, kulturno uzdignut i zabrinut za budućnost naše Sredine bi trebao. Naime, na šta ciljam?

Niko u predizbornoj kampanji, bilo čemu..., nije u svoj program stavio ove Tunele, Statute i ostale vrlo bitne stvari. Bar ja o tome nemam pojma, al ko sam ja da to znam?

To je osnova demokratije, izložiš svoj program i dobiješ podršku ili ne dobiješ i onda pokušaš da realizuješ taj program. Suočiš svoju viziju sa realnim životom.

A kako je to u praksi kod naših Autonomaša i Demokrata sa Zapadnim akcentom? Budu izbori, oni seru o propasti ako na vlast dođe opozicija, i td. Popali se narod, a onda kad izbori prođu skupi se Kurta i Murta i Naprave Statut, Rade na Tunelima, Mostovima kroz Tvrđavu i sl.

Ja im neću stajati na putu. Na putu će im stajati Crkva, sad je pljuju, sutra će ih spaljivati, postavljati sebi podobne Patrijarhe, Episkope i sl... Svako ko se ne složi sa ciljevima Autonmaškog pokreta neće imati pravo glasa... Čik da neko napiše nešto ćirilicom, da kaže da je Srbin? Ne U popisima će Biti samo moguće izjasniti se kao Vojvođanin.

Ako mislite da preterujem pogledajte šta je bilo sa Izbrisanima u Sloveniji, sa Rusima u Estoniji, Litvaniji, Letoniji...
Pogledajte šta pričaju Čanak i bulumenta poslednjeg dna koja ga sledi.

Ja sam mnogo toga preživeo do sada, borio sam se časno. Ja više ne vidim bilo kakav smisao sem da ovakvim kao što si ti prepustim budućnost. Da sam skočiš sa ivice provalije u koju i nas pokušavaš da odvedeš.

Rasprava na ovom forumu sa likovima kao što ste Vi, uz svo uvažavanje je stvarno besmislena. Nit čujete, nit vidite... Radite kao i do sada. Puno sreće.

To da nemas dileme da sami ne bi mogli. Nikada. nema sanse.Da ide porez iz Banata Sremcu u N Sad.
Da pije loche i kurva se. Nece da moze sto bi reko drug Shoich.
Ako bi se delili, onda se dlimo sasvim.
Samo ja ne vidim gde da idemo? Treba ovu drzavu koju imamo srediti.

I jos jedan stvar: nema Banacanina da nema nekog u Americi.

Dušan Duda Bošković, advokat i autonomaš iz PA 

Apsolutno. Btw ja nemam nikoga u USA ( tj u Americi ) 

Dobro nisam mislio bukvalno svi, ali imas citava naseljena mesta sa Banacanima, u Kanadi i USA.
Recimo Windzor na obali Ontarija na granici sa SAD, Detroit.
A koliko ih je islo izmedju dva rata i radili po nekoliko godina tamo, pa dosli i kupili zemlje. Posle dosli komesari i oteli.
Jedan deda kod mene, radio 6 godina seko drva (shume) i naucio da kaze All right. Mislim da je znao i 'thank you very much'. Kupio 30 lanaca zemlje, pa kad su dosle komesarske barabe, uzeli mu zemlju i proglasili americkim spijunom, jer je rekao 'all right'.
Ziva istina.

Znam bre da nisi mislio bukvalno  pa nisam ja bukvalista majku mu (zezao sam se kada sam napisao ono, pa koji idiot bi ono bukvalno shvatio). Inače zanimljiva priča za dedu. Sad su dekinu zemlju uzeli čika Miško, čika Kole čika Nicović i ostala kompanija. Pre rata je bilo više od hiljadu veleposednika zemljišta koji su držali više od 80 000 hektara obradive zemlje. Sad su ih syebali ovi novi kulaci što su pokupovali zemlju nikad seljak u Vojvodini više neće živeti od njive.

Gost komentator: Nenad Popović, predsednik Ekonomskog saveta DSS
Samostalna naplata poreza - protivustavna
Autor: Nenad Popović | Foto:A. Stanković | 28.02.2009. - 05:00


Prema Ustavu Republike Srbije samo država ima pravo da utvrđuje i naplaćuje poreze i da ih posle na osnovu zakona raspodeljuje korisnicima javnih prihoda. Zato je rešenje iz Predloga statuta Vojvodine da pokrajina samostalno naplaćuje poreze - protivustavno.

Ni u jednoj državi u Evropi nije predviđena samostalnost u utvrđivanju i naplaćivanju javnih prihoda, svuda je to nadležnost centralnog nivoa, a pravilo da se porezi naplaćuju samo na osnovu zakona i nijednog drugog pravnog akta uvedeno je pre nekoliko vekova i osnovni je instrument ograničenja samovolje vlasti u poreskom sistemu. U Srbiji je administriranje javnim prihodima regulisano Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i jedinstvenom i centralno postavljenom Poreskom upravom, koja je u sastavu Ministarstva finansija Vlade Republike Srbije. Prema tome, izvorne prihode Autonomne pokrajine Vojvodine prikuplja Poreska uprava Srbije i nikakvo samostalno utvrđivanje i naplaćivanje javnih prihoda nije predviđeno niti je moguće.
Jedini izuzeci iz ovog pravila, kada pokrajine mogu autonomno da naplaćuju poreze, jesu federalne ili konfederalne države, kao što su Nemačka, SAD ili Švajcarska, gde su porezi podeljeni na federalne i pokrajinske i gde je razvijen model fiskalnog federalizma u skladu sa federalnom strukturom države.
Predlog statuta Vojvodine uveliko prevazilazi okvire Ustava Republike Srbije u pogledu nadležnosti i slobodno se može reći da tako široko postavljene nadležnosti neke subcentralne vlasti do sada nisu postojale ni u teoriji ni u praksi, čak ni u onim zemljama koje su poznate po tom pitanju, u Španiji (Baskija) ili Italiji (Sardinija), i u kojima ta pitanja imaju svoju dugu tradiciju, ništa kraću od tradicije Vojvodine.
Sa aspekta javnih finansija, odnosno funkcija i javnih rashoda pokrajine, Predlog statuta Vojvodine predstavlja protivustavni akt koji ima sve elemente državnosti, a ne autonomije.

Izvor: Blic

Statutarna kvazidržavnost Vojvodine
Autor: slobodan vučetić | 27.02.2009. - 05:00


Retko koje pitanje je izazvalo toliko različita mišljenja i oštre političke sukobe i podele u Srbiji kao predlog statuta AP Vojvodine (APV). Reč je, u stvari, o nastavku starog sukoba zastupnika dve potpuno oprečne koncepcije o prirodi, sadržini i obimu autonomije u ustavnom sistemu Srbije (autonomaške iz 1974. godine i centralističke). Inače, ustavni koncept autonomije sasvim je u skladu sa ustavnim rešenjima evropskih regionalnih država sa autonomijama (bez atributa državnosti) u svom sastavu. Takođe se može reći da su neosnovane i tvrdnje „centralista” da je predloženi statut maltene u celini neustavan, to jest da uspostavlja državnost pokrajine.

Naime, predlogom statuta ne predviđa se (niti može) uvođenje nijedne od klasičnih i najvažnijih funkcija suverene države, kao što su: odbrana, spoljna politika, ustavno i redovno sudstvo, tužilaštvo, policija, monetarni, devizni, spoljnotrgovinski, carinski, bankarski i poreski sistem itd.
To, međutim, ne znači da predlog statuta APV ne sadrži niz važnih rešenja koja izlaze iz ustavnog okvira. Tako, deo definicije APV (član 1, stav 2) prema kojoj „Vojvodina predstavlja sastavni deo jedinstvenog kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora srednje Evrope” svakako treba izostaviti, jer je u koliziji sa ustavnom odredbom (član da je „teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva”, odnosno da su autonomne pokrajine teritorijalne zajednice u okviru Srbije. Umesto ove sporne odredbe, sasvim je dovoljna odredba u istom članu predloga statuta prema kojoj je APV, između ostalog, „demokratska evropska regija”. Nužne su i izmene odredbi člana 3 predloga statuta kojima se reguliše način promene granica APV. Naime, njih svakako treba dopuniti formulacijom „u skladu sa Ustavom i zakonom”, pošto je reč o isključivoj ustavnoj i zakonskoj nadležnosti države (član 182 Ustava). Jedno od spornih statutarnih rešenja je i naziv pravnih akata APV koji imaju karakter propisa. Naime, u predloženom rešenju da organi APV donose „pokrajinske skupštinske odluke koje imaju značaj zakona na teritoriji APV” (član 19, treba izostaviti reči „imaju značaj zakona” kako ne bi bile shvaćene i tumačene kao element državnosti. Ovo tim pre što Ustav izričito propisuje da Narodna skupština donosi zakone, a da „autonomna pokrajina donosi odluke i druga opšta akta” (član 185).
Takođe je u ustavnom smislu sporno i predloženo rešenje (čl. 16, 34 i 48) prema kome „APV zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti”, jer je zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora isključiva nadležnost Vlade, odnosno Narodne skupštine (član 99 Ustava). Da bi se izbeglo tumačenje i praksa da ugovorna strana pokrajine može biti i strana država, trebalo bi reći da APV „zaključuje međuregionalne ugovore” ili da „zaključuje ugovore sa regionima drugih država”. Ovo tim pre što Ustav (član 181) predviđa da AP „sarađuju s odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije”. Isto tako, dok je na snazi republički zakon kojim je ukinuta Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, nju ne bi mogla osnivati Skupština APV, kako predviđa predlog statuta.
Dobar primer izvršenih izmena rešenja iz nacrta statuta je službena upotreba jezika i pisma. Naime, umesto rešenja iz nacrta da se primena latiničnog pisma srpskog jezika uređuje pokrajinskom skupštinskom odlukom, u predlogu statuta se predviđa da se to čini „pokrajinskom skupštinskom odlukom u skladu sa zakonom”.
U delu predloga statuta APV koji se tiče ekonomskog sistema takođe ima više predviđenih nadležnosti izvan ustavnog okvira autonomije, utvrđenog u članu 183 Ustava. Primera radi, u članu 15 predloga statuta nalazi se formulacija da je „APV odgovorna za sopstveni održivi ekonomski, naučni, obrazovni, kulturni i turistički razvoj kao celine”. Ovakva formulacija nije u skladu, pre svega, s odredbom člana 82 Ustava da je „Republika Srbija jedinstveno privredno područje”, a i sa drugim odredbama o državnom jedinstvu Srbije, odnosno o jedinstvenim sistemskim ekonomskim rešenjima koja „uređuje i obezbeđuje Republika Srbija” (član 97). Sličan prigovor se može uputiti i predloženom, u suštini etatističkom rešenju da „Skupština APV donosi akt o osnivanju ‘Razvojne banke Vojvodine’ radi podsticanja privrednog i društvenog razvoja Vojvodine” (član 29, tačka 13). Sporno je i rešenje iz člana 29, tačka 11, da APV „unapređuje stanje u penzijskom osiguranju, zapošljavanju, boračkoj i invalidskoj zaštiti porodice, dece, omladine i starih”, jer se ova pitanja ne nalaze u spisku nadležnosti pokrajine (član 183 Ustava), već isključivo republike (član 97 Ustava). Slično je i sa rešenjem iz člana 29, tačka 6 predloga statuta, prema kome APV „učestvuje u odlučivanju o korišćenju prirodnih bogatstava i mineralnih sirovina na svom području i stara se o njihovom unapređivanju i korišćenju”. Tu u najmanju ruku nedostaju reči „u skladu sa zakonom,” jer se prema članu 87 Ustava „prirodna bogatstva koriste pod uslovima i na način predviđen zakonom”. Najzad, u članu 63 predloga statuta predviđeno je da „APV ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti i koje samostalno utvrđuje i naplaćuje u skladu sa zakonom i pokrajinskom skupštinskom odlukom”. Ustavom je, doduše, predviđeno da pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti, ali je izričito predviđeno i to da se „vrste i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuju zakonom” (član 184).
Napred iznete i slične primedbe i predlozi iz javne rasprave takve su prirode da bi se njihovim prihvatanjem, odnosno usklađivanjem predloga statuta APV sa Ustavom prevazišli aktuelni politički sukobi i međustranačke rasprave povodom ustavnog položaja autonomije. U tom pogledu poseban značaj ima zakon kojim će se na sasvim konkretan način definisati sadržina i obim nadležnosti APV u skladu sa članom 183 Ustava, a istovremeno i odredbe statuta APV uskladiti sa tim zakonskim, odnosno ustavnim odredbama. Tek tada će Skupština AP Vojvodine, a uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije, moći da donese ustavno validan statut (član185 Ustava). A da li je ustavni okvir autonomije preuzak za „autonomaše”, a preširok za „centraliste” - pitanje je za sledećeg ustavotvorca.


Izvor: Blic

Пајтић – једна каријера      
   
Слободан Антонић      
петак, 27. фебруар 2009.
 
У склопу контроверзи око Статута Војводине једно од питања које се најчешће поставља јесте – зашто Тадић не смени Бојана Пајтића? Јер, управо је Пајтић главни кривац што се Тадић данас нашао у проблему. Пајтић је, наиме, држао Тадића у уверењу да је усвајање Статута рутински корак који ће донети још један лак поен за "еврореформске снаге". Вероватно да је нацрт Статута, пре објављивања, достављен и у Андрићев венац, али су га тамо само површно погледали. "Пајтић зна шта ради", сигурно се мислило тамо, а умирујуће су деловале и изјаве "великог уставноправног стручњака", Светозара Чиплића, да је "Статут савршено у складу са Уставом".

Али, најпре су аналитичари почели да говоре да је Статут, по својим објективним политичким последицама, "увод у (кон)федерализацију Србије". Затим је већина правних стручњака показала да је Статут "у фрапантном раскораку са Уставом". Онда је СПЦ издала забринуто и опомињуће саопштење. На крају се чак и успавана опозиција почела мешкољити. Статут је довео до поделе и у владајућој коалицији, и у Демократској странци. И одједном, оно што је изгледало као "рутински корак у модернизацији и европеизацији", постала је кошмарна главобоља за ДС и Тадића.

Логичан излаз из ових околности био би да се Статут врати на поправку у Скупштину АПВ. Али, мораће се поставити питање – ко је одговоран за то што се ДС обрукао овако гротескним, али опасним документом? Једини одговор морао би бити – покрајински ДС, односно Бојан Пајтић. Они су саставили аматерски лош текст, они су га потурили београдској централи (која им је на реч поверовала да је све у реду), они су убедили новосадске социјалисте да га подрже, они су га провукли кроз скупштину АПВ... И једина разумна последица те несумњиве одговорности била би смена Пајтића и распуштање Покрајинског одбора – или бар подршка не-пајтићевској струји у војвођанском делу ДС.

Али, тога није било. Све што се могло видети било је да Пајтић и даље хвали Статут, да пристаје "само на померање зареза", и да његова моћ северно од Саве и Дунава делује неокрњено. Зашто Пајтић није осетио никакве последице своје грешке? Зашто Тадић није јасније исказао своје незадовољство? Одговор лежи у томе што је Пајтић у Новом Саду знатно јачи него што се то посматрачима из Београда чини. Он је готово десет година пуштао корење међу политичко-економском елитом Војводине. Као председник Извршног већа АПВ, још од 2004, он се чврсто повезао са многим пословним људима. Он је давао посао не само предузетницима, већ и припадницима локалне елите, који су желели да напредују у покрајинској администрацији. И у тих пет година, Пајтић је постао глава једне јаке интересно-политичке мреже.

Његов главни супарник у АПВ био је Горан Кнежевић, зрењанински градоначелник још од 2000. Кнежевић се показао као вешт општински менаџер, привукавши у Зрењанин стране инвеститоре. Зрењанин је, за његове управе, проглашен за "град будућности", "град са најдинамичнијим развојем у Србији" и за "град са најповољнијим условима за стране инвестиције", а сам Кнежевић је два пута био награђен титулом "градоначелника године". Зато је Кнежевић, 11. маја 2006, изабран за председника Покрајинског одбора ДС-а за Војводину. На опште изненађење, он је 23. маја 2007. поднео оставку. Званично објашњење из ПО ДС-а је било да је у питању Кнежевићев лични чин, пошто је проценио да "није могуће на ефикасан начин давати допринос инвестиционом циклусу у Покрајини и водити покрајинску организацију у исто време".

Међутим, јавност је иза Кнежевићеве оставке препознала политичко неслагање са Бојаном Пајтићем. Кнежевић се, најпре, те 2007. године, није сложио са "реформом" изборног система у АПВ, коју је гурао Пајтић. Пајтић је, наиме, био замислио да у пропорционално бираном делу војвођанске скупштине 20 посто места буде резервисано за представнике националних мањина. Тиме би, рачунао је Пајтић, "евро-реформске снаге" имале сталног и јаког коалиционог партнера, који би им омогућио да вечно буду на власти наспрам "српских националиста". Ако сте Србин, био је замислио Пајтић, ви ћете на изборима да убаците један листић у већинску, а један у пропорционалну кутију. Али, ако сте Мађар или Хрват, требало је да добијете још један бирачки листић, којим ћете бирати посебног представника у Скупштини Војводине. Ова Пајтићева замисао, баш као и његов Статут, били су противуставни. Конкретно, били су у супротности са чланом 52 Устава који прописује «опште и једнако изборно право». То што сте Мађар, наиме, не може вас привилеговати да гласате два пута: једном, као грађанин за, рецимо, ДС, а други пут, као Мађар, за СВМ, а да ваш комшија Србин може гласати само једном, и то само као грађанин. Зашто би Мађари имали два представника, једног у делу скупштине где су странке, а другог у делу где су националне мањине, док би Срби имали само једног представника у страначком делу скупштине?

Кнежевић је, наспрам таквог, Пајтићевог модела, изнео идеју да се о евентуалној измени изборног система усагласе представници свих странака у покрајинској скупштини – и владајуће, и опозиционе странке. Он је јавно, као шеф демократа за Војводину, позвао опозицију на договор. То је Пајтића разбеснело. Одмах сутрадан, одбацио је Кнежевићеву изјаву и поново инсистирао на томе да се промена изборног модела договори искључиво са представницима националних мањина. Недуго након тога, Кнежевић је поднео оставку.

Да је Кнежевић отишао због политичког сукоба са Пајтићем видело се и из његовог накнадног писма јавности о разлозима оставке1. У том писму Кнежевић је навео да је он желео да нагласак деловања ДС у АПВ стави на "унапређење економије", "а не да нам довека најважније питање буде уставни положај Војводине, и питања попут оног да ли ће Војводина имати председника, хоће ли се чланови покрајинског извршног органа звати секретари или министри, и њима слична". Такође, протестовао је Кнежевић, "не можемо ми бити већи католици од папе, односно већи аутономаши од аутономаша. Бар трећина Војводине природно гравитира ка Београду", објашњавао је Кнежевић, "па јој јачање покрајине, а тиме и Новог Сада као административно-политичког центра, не иде у прилог. Наша странка, уместо да се такмичи с регионалним странкама на пољу аутономаштва, требало би снажније да се заложи за јачање локалне самоуправе, јер је то у интересу свих грађана".

Ово је била јасна политичка алтернатива Пајтићевој крипто-аутономашкој стратегији. Али, Кнежевића је, изгледа, мрзело да се носи са Пајтићем, јер је у свом Зрењанину правио лепе паре. Зато је ваљда и био решио да се повуче. Онда је уследио коначни удар за Кнежевића: његово хапшење, 1. октобра 2008, "због злоупотребе службеног положаја"2. Кнежевићево хапшење снажно је одјекнуло у покрајинској номенкалтури и одмах доведено у везу са Пајтићем3. Било да је Пајтић стварно стајао иза тога или не, резултат је био исти: Пајтићев најопаснији конкурент у борби за место првог човека Војводине уклоњен је. Пајтић је остао сам, са својом екипом коју су чинили републички министри Светозар Чиплић и Оливер Дулић, као и Душан Елезовић, нови шеф покрајинског одбора ДС-а. Пајтић више није имао супарника. Од сада је, у Војводини, имао само сараднике, помагаче и послушнике.

У чему је била тајна овог несумњивог Пајтићевог политичког успеха? Тајна се крила у Пајтићевој способности вештог прикривања, као и у инстикту да у право време уме да пређе на страну јачег. Пајтић се, наиме, 15 година бавио глумом (од каријере професионалног глумца одустао је, како сам каже, због "егзистенцијалне угрожености ове професије"4). Ту је научио је да буде уверљив шта год да говори – особина која је, нарочито за политичара, од пресудне важности. Када су, 22. јула 2003, демократе у Скупштини Србије гласале картицом Неде Арнерић, Пајтић се налазио на месту шефа посланичког клуба ДОС-а. Опозиција је рекламирала изборну крађу, али је Пајтић самоуверно изашао пред новинаре и објаснио им да је лично од Арнерићеве добио такси рачуне од Бодрума до Истанбула, затим изјаву службеника из аеродромског ВИП салона у Истамбулу, као и авио-карте, који доказују да је она из Бодрума, летећи преко Истамбула, ипак дошла на гласање у Скупштину5.

Овако груба и директна лаж, и поред каснијег демантија и извињења председника Тадића, остала је некажњена. Разлог томе је, најпре, била Пајтићева већ споменута способност прикривања, односно вештина да се прави политички безопасним. Тиме је он, наиме, успешно успављивао опрезност својих надређених, али и супарника. Пајтић је, дакле, са својом слаткоречивом и мазном клајнебургерском реториком изгледао безопасно. Стога Тадић није налазио за сходно да троши енергију на његово уклањање.

Такође, други разлог што је Пајтић преживео била је његова већ поменута вештина приклањања победнику. То се видело већ 1999, када је, у веома неизвесној трци за председника ДС-а између Слободана Вуксановића и Зорана Ђинђића, добро проценио ко ће да победи, а затим отворено стао уз будућег председника6. Пајтић је, такође, на место шефа посланичког клуба, дошао као проверени члан тврдорукашке фракције ДС-а, коју су оличавали Зоран Живковић и Чедомир Јовановић. Али, када је видео да Тадић односи превагу, Пајтић је своје дојучерашње политичке пријатеље хладнокрвно напустио и мирно се прикључио Тадићевој екипи. Иако га је управо Зоран Живковић, доцније, означио као најодговорнијег за манипулацију посланичким картицама7, Пајтић је не само политички преживео. Он је брзо напредовао, чак до места Председника ИВ Војводине!

Овај вешти 39-годишњак данас се куне у верност Тадићу и у јединство Србије. Али, он је и сам признао да "када је питање осетљиво, трудим се да избегавам истину" (Време, 29. мај 2008)8. Док, дакле, слаткоречиво плете о "Војводини коју нико неће да одвоји од Србије", само Бог зна шта му је у глави. Чак и ако Тадић буде решио да га се ослободи, то неће бити лако. Иза Пајтића стоји јака мрежа локалних економских моћника и још јача подршка неких страних амбасадора и њихових НВО испостава. Отворени сукоб Тадић-Пајтић могао би у овом тренутку, можда, и да поцепа Демократску странку у Војводини. То би могло имати шире и опасније реперкусије нарочито ако би се читава ствар приказала као још један сукоб "европских регионалиста и мултикултуралиста", са "националистичким централистима". Пошто Пајтић у овом тренутку држи медије у АПВ, таква интерпретација тока догађаја лако би могла да однесе превагу.

Сада се тек види колико је Тадић погрешио што у Војводини није одржавао неког озбиљнијег супарника Пајтићу. Тај супарник би, у овом тренутку, Тадићу добро дошао да постепено потисне Пајтића, без озбиљнијих страначких и институционалних ломова. Међутим, Тадић је одвише потценио Пајтића, одвише је веровао да је Пајтић слаб и да ће га лако контролисати. Али, "прилика чини лопова". Пајтић је брзо схватио колико су покрајинске институције погодне за претварање у политички феуд. Пожелео је да тим установама обезбеди још више надлежности. Тако се нашао у главном току аутономашко-сецесионистичког покрета, који је почео да носи и њега и покрајински ДС. Логика институција, логика политичких процеса, сада Пајтића гура да иде и даље. Он је ушао у сукоб и са Тадићем, и са државотворним странкама, и са Српском православном црквом и са националном елитом... Тај сукоб се можда тренутно и може изгладити. Али, он тешко може да се заврши тако да и Пајтић и Србија победе.

Пајтићев успех значиће даље слабљење Србије – мада Пајтићево уклањање неће нужно водити и јачању нашег државног јединства. Пајтић и његов злокобни Статут морају бити што пре политички неутралисани. Али, није довољно политички уклонити Пајтића. Неопходно је уклонити читаву институционалну основу, која непрестано рађа аутономаштво и сецесионизам. Та институционална основа уздрмана је Уставом из 2006. године. Али, да би она била до краја елиминисана, нужно је донети Статут АПВ веран Уставу, као и регионализовати и децентрализовати АПВ тако да од ње никада не може да се конструише некаква парадржава. Политичко уклањање Пајтића можда и може да се заврши за пар месеци. Али, политичко уклањање институционалних основа аутономашког сецесионизма јесте процес који ће тражити много више времена, памети и вештине.
Извор:НСПМ