Iskreno, voleo bih (i bas se trudim) da vas ne primecujem...ali vas je nemoguce ne prepoznati

Na delu je razdvajanje pokrajinskih organa stranaka i beogradskih centrala. Ligasi i ostali se trude da predstave centrale strnaka kao protivnike vojvodine i njene dobrobiti da bi se glsovi slili an njihov konto, a oni dobili legitimitet za konacno rasparcavanje Srbije i centralnu Srbiju kao siromasnog taoca "Evropske Vojvodine"!!!

Ја одавно причам да ДС може да пукне само тако на два дела.. 

Пајтић и "Војвођанска православна црква"         
Слободан Антонић      
петак, 20. фебруар 2009.

Глас који је Синод СПЦ подигао против предложене верзије Статута Војводине1 покренуо је мртвају српске политике. До тада се чинило да ће "Војводина пасти шап`том". Одмах за тим гласом, међутим, чули су се и први гласови против Статута у владајућој коалицији. Постало је јасно да овакав, какав је, Статут у српској скупштини тешко може да добије већину. Настала је паника код "евро-атлантиста". "Друга Србија" је добила још један напад антицрквене хистерије. Потегнуте су старе оптужбе о "педофилима" и "ратним злочинцима"2. У тај својеврсни "кризни менаџмент" укључио се и Бојан Пајтић. Он је Б92 дао опширан интервју ("Полиграф", 12. фебруар)3.

Пајтић је, најпре, објаснио да враћање Статута у скупштину АПВ, значи само "да ће бити промењене неке техничке одредбе. Ја не верујем да ће бити више од седам-осам измена које ће се односити рецимо на терминологију(...) Негде треба да се промени зарез, негде у последњој одредби треба да се истакне да тај Закон, односно Статут, ступа на снагу седам дана или осам дана, видећемо који ће бити `вакацио легис` након објављивања самог статута".

Дакле, ако смо се надали да ће Пајтић и састављачи ове верзије Статута нешто суштински да поправе у њему, сада нам је поручено да се варамо. "Неће бити избацивана ни једна надлежност, неће бити искључивана ни једна институција". "Нисмо спремни да развој Војводине и Србије", каже Пајтић, "зауставимо на тај начин што ћемо следити оне који из чисто политикантских разлога у суштини желе да зауставе сваку модернизацију и сваку децентрализацију земље".

А једна од тих установа које изгледа хоће "да зауставе модернизацију и децентрализацију земље" јесте Српска православна црква. Зато је Бојан своју пажњу посветио стању у овој "нонфрендли" установи. Најпре је објаснио да "није уобичајено да се Српска православна црква бави оним темама које ни на који начин не задиру ни у Јеванђеље, ни у Свето писмо". Ово је било веома занимљиво откриће. Мора да је Пајтић преспавао последњих хиљаду година, не приметивши "ситницу" да православне цркве – од Грчке до Руске – као један од својих главних задатака виде очување и унапређење свог народа. Када једну нацију неко хоће да поцепа у две државе, када од једног народа неко хоће да направи два, нема ништа природније, ништа складније са Јеванђељем, него да помесна православна црква каже о томе коју реч. СПЦ има нешто мало дуже историјско искуство од Пајтића. Из угла тог искуства, "модернизација и децентрализација Србије", какву су прегли да изврше Пајтић и остали реформатори, за Цркву можда пре изгледа као рушење и упропаштавање онога што су поколења наших предака с муком стварала, него као реформа која поправља постојеће. Зато је Црква проговорила. Зато је њена јеванђеоска дужност и била да проговори.

Друга Пајтићева примедба на саопштење Синода била је да то није став СПЦ. Бојан Пајтић дословце вели: "Као неко ко има и родбинске и личне и пријатељске везе са многим људима, епископима Српске православне цркве, могу да кажем да став Синода није став СПЦ. Он је став Синода, односно четири епископа која су то саопштење издала". Ово је бесмислица, у коју тешко могу да поверују чак и редовни конзументи "Е-новина". Свети архијерејски Синод СПЦ је, као што пише у њеном Уставу, "највиша извршна (управна и надзорна) као и судска власт" у СПЦ, односно највише тело које управља Српском православном црквом. Њега чине патријарх и четири архијереја (епископа). Док Свети архијерејски Сабор представља једну врсту скупштине СПЦ, Синод је у функционалном и репрезентативном смислу влада СПЦ. Одрицати Синоду легитимитет да говори у име СПЦ може само неко ко не познаје или пак не признаје унутрашње устројство Српске православне цркве. Дакле, то може да чини игнорант, или неко са рушитељским или расколничким амбицијама.

А да такве амбиције можда доиста постоје код Пајтића, види се из тога што он отворено каже да је став СПЦ о Статуту "став четири епископа која су то саопштење издала" и "да се многи епископи не слажу са тим ставом". Пајтић, дакле, мисли да су се митрополит црногорско приморски Амфилохије, епископ Милешевски Филарет, епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић) и епископ Жички Хризостом (Столић), који чине Синод (уз болесног патријарха Павла), састали у Патријаршији приватно, ваљда случајно, или као какви узурпатори и потајници, и са тог нелагалног састанка издали некакво нелегитимно саопштење. Све то Пајтић изгледа добро зна јер је он "неко ко има и родбинске и личне и пријатељске везе са многим људима, епископима Српске православне цркве".

Шта то треба да значи? Шта Пајтић хоће да нам поручи? Да ли Пајтић хоће да каже како он зна да став Синода о Статуту није и став епископа сремског Василија, епископа банатског Никанора, епископа бачког Иринеја или епископа јегарског Порфирија? Да ли Пајтић хоће да нам каже како он зна да ови епископи мисле другачије од Синода? Да ли Пајтић хоће да нам каже како он зна да епископи Василије, Никанор, Иринеј и Порфирије не признају право Светом архијерејском Синоду да говори у име Српске православне цркве? Какве су то приче? Каква је то дрскост једног политичара да тумачи односе у Цркви и окреће владике једне против других?

Штавише, не само да Пајтић као да хоће да направи раскол између српских архијереја (ваљда на "војвођанске" и "србијанске", шта ли?). Он, зарад бирократско-аутономашке политике, изгледа хоће да направи и раскол између архијереја и народа. Послушајте само шта даље вели: "Када погледате резултате избора у Војводини, видећете да је Демократска странка побеђивала скоро у свим срединама у Војводини у другом кругу покрајинских избора и у свим оним срединама које су стопроцентно насељене српским становништвом. (...)Са друге стране видите да у суштини црква излази са једним ставом који се конфронтира са расположењем огромног броја верника СПЦ у Војводини. И то је оно што јесте проблем. (...)Ти људи су гласали за децентрализацију, гласали за регионализацију, гласали за Европу, гласали за модернизацију, гласали да ми један овакав текст предложимо и сада црква заузима један став који одудара од онога што су црквени канони и одудара од онога што је већинско расположење унутар православног корпуса у самој Војводини".

Дакле, Пајтић не само да боље од Синода зна шта мисле српски архијереји. Он боље и од архијереја зна шта мисле српски православни верници! Пајтић је толико мудар да српским владикама отвара очи како СПЦ "заузима један став који одудара од онога што су црквени канони и одудара од онога што је већинско расположење унутар православног корпуса у самој Војводини"! Човек не може а да се не запита – шта је то са њим? Одакле пак он зна "црквене каноне"? Одакле он зна "већинско расположење православног корпуса"? Шта он то прича? Када су били ти избори на којима су "људи гласали за децентрализацију, гласали за регионализацију, гласали да ми један овакав текст предложимо"? Ако се мисли на прошле изборе, он и његови коалицини партнери тада су причали само о "Европи", "бољем животу" и "шенгенским визама". Ни речју нису спомињали ни "Владу Војводине", ни "Представништво Војводине у Бриселу", ни "Војвођанску академију наука", ни "Војводину као део недељивог средњоевропског простора"... Јер да су само једну од тих бирократских утвара поменули, тешко да би од "већинског православног корпуса у Војводини" добили гласове. Пре ће бити да би, како то народ вели, добили мотке. Мотке за оне који оживљавају вампирске псеудо-државне творевине, који нас поново деле и завађају, и који поново, за шаку власти, почињу да растурају ову државу.

И тако је Бојан Пајтић, само у пар реченица, поставио "теолошке" и "канонске" основе за ново чудо на нашим просторима – за "Војвођанску православну цркву". Јер, ако се тврди да Синод СПЦ не поступа "по Јеванђељу" и "црквеним канонима", ако се тврди да неки епископи (ваљда северно од Саве и Дунава), не мисле исто што и други епископи (ваљда на југу), ако неко тврди да српски синод не изражава "већинско расположење православног корпуса у самој Војводини", није ли логичка последица свих тих тврдњи идеја да су архијереји и православни народ у Војводини "нешто друго" у односу на остатак Србије, није ли логична последица тих тврдњи идеја раздвајања, идеја раскола, идеја о стварању некакве "Војвођанске православне цркве"?

Паметни људи су одмах упозоравали да нам, ако допустимо да нас поново преваре, на крају и то можда следује. И стварно, после "Хрватске православне цркве" (1941-45) и "Црногорске православне цркве" (1993-), што не бисмо добили и "Војвођанску православну цркву"? Нашим "реформаторима" баш добро иде. Што да их не пустимо да нам, поред "Војвођанске владе" и "Војвођанске академије наука", не направе још и "Војвођанску православну цркву"? Сигурно би то значајно унапредило "европске стандарде" у Војводини. Као што би још више те стандарде унапредило стварање "војвођанског језика", "војвођанског народа", и "војвођанске државе", у следећем кораку.

Штавише, што да нашем Бојану не дозволимо да управо он, поред тога што ће бити први "Војвођански премијер", буде и први "Војвођански патријарх"? "То мислим, лично говорим као син православног свештеника", каже нам даље он, "то није добро за Српску православну цркву". Ето, човек је показао да зна шта је добро за СПЦ, за архијереје, за вернике. Што да му не допустимо да "преузме одговорност" и за "децентрализацију", "регионализацију" и "модернизацију" Цркве? Уосталом, како је лепо и сам објаснио на крају интервјуа, "Демократска странка има апсолутну већину у Скупштини Војводине, (...)у републичкој Влади, има председника републичке Владе, председника Извршног већа. Демократска странка је покретач не само процеса децентрализације, него ДС је гарант и уставности и гарант територијалне целовитости у овој земљи". Па, пошто Демократска странка, по Пајтићу, свуда има већину и за све је гарант, онда сигурно има већину и да њега постави на ту функцију.

Шалу на страну, наравно да је Пајтић у овом тренутку далеко од цепања Цркве. Али, погледајте како ради логика ствари, погледајте како делују обраци раздвајања и цепања, како је можда и против воље актера коначни исход радикалнији од првобитних замисли. Ђукановић је само желео да обезбеди власт, па је све више одвајао и заокруживао своју територију. За сада је резултат стварање "црногорског језика" и "монетенегринског" националног и државног идентитета (а сутра, можда, и запоседање храмова СПЦ од стране "ЦПЦ"). То је нешто што ни сам Ђукановић, вероватно, у почетку није желео. Али, тако делује логика ствари. Погледајте само како иза Пајтићевих речи проговара заправо та логика, погледајте како избија, налази свој пут, чак и код човека који ће вам најискреније рећи да му раскол и сецесија нису ни на крај памети. Али, ако се та логика одвајања код Пајтића пробија чак и у питањима цркве, па како ли онда тек она "ради" у питањима институција, у питањима функционисања државе и друштва? Немојмо се заваравати. Захваљујући нечијој површности и лакомислености нашли смо се у опасним водама. Нашли смо се у водама које нас све могу одвести тамо где уопште не желимо.

Станимо, док није касно, изађимо из те бујице коју не можемо да контролишемо. Статут мора да се суштински поправи, не козметички, не тако што ће да се помери неки зарез. Будимо одговорни, будимо паметни. Погледајмо куда нас води пут којим смо кренули и не срљајмо даље у провалију. Нађимо компромис. Има још модела "децентрализације и модернизације". Заиста не морамо да се држимо овог који производи само распад, свађу и зло.
Извор:НСПМ

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić izjavio je da će, pošto budu usvojeni Statut Vojvodine i prateći zakoni, pozvati Ustavni sud Srbije da u roku od nedelju dana saopšti da li postoje neustavne odredbe u tom dokumentu.

U intervjuu za "Politika, Pajtić je ocenio da će tada biti jasno da su Statut pokušale da zloupotrebe stranke koje više nemaju teme za političko delovanje.

Pajtić je dodao da je predsednik Demokratske stranke (DS) i Srbije Boris Tadić ponovio da DS čvrsto stoji iza svojih predloga i da je, zbog toga, "neukusno i neozbiljno" tvrditi da postoji nesporazum u vezi sa Statutom.

On je izrazio uverenje da će Statut dobiti potrebnu podršku 126 poslanika u Skupštini Srbije.

Govoreći o prodaji Naftne industrije Srbije, od čega će Vojvodina dobiti 360 miliona evra, Pajtić je rekao da taj novac neće ići na javnu potrošnju, dotacije ili subvencije.

Pajtić je rekao da će od tog novca biti završena izgradnja Urgentnog centra Kliničkog centra Vojvodine i novog studentskog doma u Novom Sadu, a planiraju se i investicije u izgradnju "Žeželjevog mosta" u Novom Sadu, izgradnju puta od granice Rumunije, kroz srednji Banat i Zrenjanin, tunela kroz Frušku goru i mosta na Tisi, kod Ade.


Izvor: MTS-Mondo

Минирање "Јужног тока" стварањем нових аутономија у Србији     
Душан Ковачев   
субота, 21. фебруар 2009.

Што се грбо роди, вријеме не исправи

Валтазар Богишић

Из Бачке, па наопачке

Израда тако озбиљног акта као што је Статут једне аутономне покрајине у демократском друштву којим влада право, а не рецимо шоу бизнис, изгледа овако: Најпре се у оквиру референтних научних установа окупи комисија чији састав чине високи представници одговарајуће струке, пре свега уставноправне. Затим та скупштина израђује предлог акта, по правилнику комисије који утврђује правила њеног рада. Током свог рада, она редовно и периодично треба да обавештава јавност путем јавних медија, помоћу којих се води јавна расправа на разним нивоима демократске публике о теми предлога. Потом се завршени текст предлога ове комисије достави одговарајућим радним телима скупштине Аутономне покрајине, која га формално – правно уобличавају и усклађују према вишим правним актима (Уставом Србије и законима). Тада се, као формални предлог Статута подноси на усвајање републичкој Скупштини, која такође овај акт разматра у својим надлежним телима, усклађује с прописима, да би на крају, након расправе на седници Скупштине и разматрања евентуалних амандмана, предлог усвојила или одбила.

Ако су елементи коректног вођења јавне расправе недостајали приликом доношења српског Устава, , све у вези војвођанског статута се одиграло као у новели Луиса Керола „Алиса у земљи иза огледала“. Комплетна израда статута је била наопака: Предлог је изнет тајно и анонимно, а један део је „препричао“ војвођански дневни лист. Са њим упознато тек неколико првака коалиционих странака у покрајинској Скупштини. Неке од њих су дале своје примедбе, па је овај акт (назван „Преднацрт“) понуђен покрајинској Скупштини која га је усвојила, игноришућу

Устав Србије и њене законе. Затим је поднет Скупштини Републике Србије „на усвајање“. Надлежна тела Скупштине Србије су потом ћутала о Статуту. Кад је најзад постало јасно да у Скупштини Србије нема чврсте политичке воље за његово усвајање, кренуло се у политичко преговарање ван српске Скупштине, без усклађивања предлога са законом и Уставом. То преговарање је поново названо „јавном расправом“1. Усред овог преговарања, шеф политичке коалиције војвођанских Мађара почео је да прети интернационализацијом војвођанског питања. И то у тренутку кад се Севернобачки округ, у коме је најкомпактнији део мађарске мањине, суочава са наглим растом незапослености2.

При томе, да се подсетимо: нагли покушај сепарације Војводине, суштински је имао везе са заустављањем развоја „Јужног тока“ ка Средњој Европи. Гасни лоби коме је независна Војводина била у интересу је изгубио. Руске инвестиције у Војводину су стигле и Газпром је постао власник 51% НИС-а.

Али, ако већ Војвођани нису „кадри“ да буду „довољно аутономни“ против Јужног тока, могу ли Поморавци, Шумадинци и Нишлије бити „политички подобнији“ за аутономију?

„Посрбијанченом“ аутономијом против Јужног тока

Након свега што се одиграло око Статута, на први поглед чуди чињеница да је председник војвођанске скупштине, Шандор Егереши допунску „јавну расправу“ о Статуту Вопјводине повео „међу Србијанцима“ и то „раме уз раме“ баш са високом функционерком СПС-а. Госпођа Ђукић-Дејановић јесте високи државни функционер (председница српске Скупштине) и њена партија је учесник владајуће коалиције. Међутим, СПС је такође и партија Слободана Милошевића, која је тачно пре 20 година знатно умањила аутономију САП Војводине. У сваком случају ово „савезништво“ не обећава, бар кад су у питању интереси парауставне војвођанске аутономности.

Зашто се Егереши о Статуту као председник војвођанске скупштине саветује са шумадинцима и поморавцима , пре него са својим Војвођанима, пре свих Банаћанима и Сремцима? Најзад, зашто се не саветује са Србијанцима у Београду, већ им демонстративно одлази „на ноге“ у њихове локалне, „србијанске паланке“?

Ради ли се о наставку пројекта поновне производње аутономашких „србијанских лига“? Аутономашке странке су одувек тражиле да се централна власт Србије не меша у „војвођанске унутрашње ствари“, али су се у складу с „начелом недоследности“ аутономашке политике мешале у унутрашње србијанске ствари, предвиђањем стварања нових конкретних облика децентрализације ван, тамо где постоји јединствена „србијанска“ централна власт. Треба ли Шумадији међународно представништво у Бриселу, како Егереши „нуди“ Верољубу Стевановићу у Крагујевцу?3 Ако треба, треба ли онда „наши војвођански новци“ да буду трошени и на Шумадинце? Изгледа треба. Промотери војвођанске аутономије, који за рачун западних лобиста нису били кадри да зауставе улазак Газпрома у власништво НИС-а, треба сада да обећају „наше новце“ ради стварања аутономија које би ометале развој Јужног тока у Поморављу.

Председник Лиге за Шумадију, Бранисалв Ковачевић Цоле, још октобра прошле године је поново изнео могућност стварања србијанских аутономија, додавши да је Бошко Ристић из ДС-е изнео како постоји слична могућност за стварање Нишке регије4. Изгледа је знатно раније предвиђена могућност да „Јужни ток“ неће моћи да се заустави у Војводини, па противнички лобисти покушавају ометање најважније инвестиције у Србију неким „планом Б“ у српском Поморављу? Ово је сав смисао врбовања србијанских провинцијских политичара, названо „представљањем Статута Војводине“ од стране Шандора Егерешија у Јагодини5 и Пасторове претње „новим изборима“6. Павел Домоњи, огорчен због одласка Егерешија у Јагодину, није приметио овај логички елемент, па се чуди што Егереши није обишао мањинске општине у Србији јужно од Београда (Нови Пазар, Прешево, Босилеград)7. А логика је проста: ове општине не стоје на путу „Јужног тока“.

Злоупотреба војвођанске наивности

Сетимо се филма „Тајванска канаста“. Муфљузи планирају сумњиви грађевински пројекат. Недостаје им само наивни архитекта, који би спровео тај пројекат и сносио сутра евентуалну одговорност за њега, кад инвеститори побегну на Запад. И данас се ради нешто слично. Војвођански политичар мађарске народности, послат је да у име Војводине „оде међу Србијанце“ и тамо води акцију коначног лобирања за Статут, која ће сигурно пропасти. Егереши је председник војвођанске скупштине, али није шеф ни једне од мађарских коалиционих странака, нити има сразмерно високу улогу у Мађарском националном савету. Зашто новосадски аутономаши ћуте о овоме што се данас ради са Статутом у Јагодини (шеф ЛСВ-е само повремено гунђа на Српску Православну Цркву)? Ни он није заиграо „канасту“, схвативши како не треба да се јавно компромитује у Војводини још и сарадњом са колегом покојног Аркана. За Канасту је изгледа био довољно наиван само Егереши и његови политички саветници. Посвађани мађарски политичари у Војводини8, изгледа су незаинтересовани за углед свог сународника на најважнијој покрајинској функцији. „Интернационализација статута“ од стране Иштвана Пастора9, после разлаза војвођанских Мађара са дипломатијом Мађарске је практично немогућа. Међутим, интернационализацију је управо поново најавио Балинт Пастор10, али то је исти онај који је пре месец дана најавио неуспешну блокаду српске Скупштине. Обојица при том игноришу чињеницу да је јавна дипломатија ЕУ-е чврсто на становишту да је питање Статута Војводине унутрашње питање Србије11.

Иза израде Нацрта статута Војводине, наводно, стоји ДС, али та странка данас не изгледа јединствена у погледу њега. Нормално, сувише је проблема у Србији да би се Влада и председник затрпали још лавином нових проблема. ДС не врши опструкцију Статута Војводине, али слабо реагује на критике Статута, којима се коначно придружила и Српска Православна Црква. Пајтић је на став Цркве реаговао невероватним коментаром да „став Синода није став Цркве“. Зашто се Бојан Пајтић најпре хвалио да су да су „експерти“ ДС-е саставили статут12, а затим, кад је процедура израде акта готова, ДС накнадно, уочи самог усвајања, почне да учествује у раду на његовом „усаглашавању са Уставом“. Зашто се у ДС-и одједном стиде „свог“ акта? Има ли могућег објашњења осим да никад нису имали озбиљну намеру да Статут икад буде усвојен.

На врбовању „Србијанаца“ против Јужног тока, брукају се војвођански политичари

Српска Војводина13 је настала 1848. године, као установа српске грађанске слободе и самоопредељења у оквирима тадашњих законитих (легалних) могућности. Иако је бирократском нагодбом Хабсбурга с мађарским племићима Српска Војводина „жива сахрањена“14“, васкрсла је 1918. године. Чак је постојао краткотрајни покушај стварања државе Банат. Тек у краљевини СХС (Југославији) су сви грађани Војводине стекли пуну равноправност људских и грађанских права и слобода, према мери тадашњег степена европског грађанског друштва (мањинске

нације нису постале носиоци суверенитета, како је и до данас уобичајено у демократској Европи). Реално стање правне равноправности у тој држави је одударало од социјалне неједнакости, као и уосталом, у целој тадашњој Европи. У таквим условима су бољшевичка утопијска обећања и романтично сећање на стару историјску аутономију, били одличне рекламе комунистичкој пропаганди.

Комунистички централизам је политички и имовински изједначио „народе и народности“ Војводине. Фактички, ова једнакост је злоупотребљена ради стварања бирократског слоја. Тамо где је некад била далека провинција Хабсбурга, „Фотељаши“15 су фактички заузели традиционално место „немеша“16.

Војвођански аутономаши су од почетка одржавали везе с бившим политичарима САП Војводине. Покрет јалов за позитивну садржину, заплео се у нихилизам сопственог дугогодишњег лидера. Ђинђић је својевремено био свестан да статус АП Војводине најпре треба припремити редом, сетом (омнибусом) српских закона, пре него што се пређе на израду Статута. Значај оваквог приступа аутономашима до недавно уопште није био јасан и тек недавно Светозар Чиплић говори о post hoc доношењу закона (акта више правне снаге) суштински усаглашених са вољом садржаном у Статуту (актом подзаконске правне снаге). То је исто као кад би према „Изокренутој причи“ Бранка Ћопића Барон Минхаузен усаглашавао своје пустоловине.

Ово нас доводи до, суштине проблема – изопачене, нихилистичке оријентације аутономаша, прикриване усвајањем „антисрбијанске“ идеологије као уједињујућег чиниоца читавог низа антиидеологија. Безсадржајност, прикривана антивредностима, почела је да прелази границу разума и доброг укуса по мери неуспеха политике коју заступа17. Уосталом, карикатуралну везу те политике и нихилизма у Нацрту Статута, већ је уочио један аутор искористивши да направи хумористичку пародију18.

Иштван Пастор је још децембра тврдио како је „Статут Војводине талац односа унутар ДС-а“. За аутономашку политику данас, више него икад, заиста треба јавно да се каже „цар је наг“19. Сву срамоту војвођанског аутономаштва изнео је Павел Домоњи: „Пре извесног времена је Славица Ђукић Дејановић, председница србијанског парламента, установила политичку дијагнозу према којој је предлог Статута - “мртав папир”. Илузија је веровати да ће том “мртвом папиру” живот удахнути некаква турнеја по Србији. Статут је “мртав”, јер у србијанској Скупштини нема већине спремне и вољне да га “благослови” и удахне му живот. Чак и када би се радна група, а њу ће чинити људи из покрајинске и републичке администрације, широм Србије појављивала у друштву пресвете Девице Марије, и то све са Статутом у њеним рукама, то не би променило одлуку већ донету у страначким куријама (...) Војвођанском Статуту нису потребне ама баш никакве екскурзије по Србији, никаква тумачења и уверавања србијанаца у његову важност и корист. Нема ни једног ваљаног разлога да се Статут Војводине презентира... “20 Уз ово иде и екскурс којим се напада начело уставности сопствене земље, а, која је предуслов искрене борбе за људска права: „Највиши правни акт Војводине треба да усвоји Скупштина Војводине и само Скупштина Војводине! Никаква додатна потврда од стране србијанске Скупштине није потребна. Јер, у чему је онда смисао аутономије Војводине, ако не у томе да она, у улози “самозаконодавца”, сама доноси свој највиши правни акт.“21 И ово треба разумети као типично начело политичке недоследности, толико типично за аутономаше. Али, господин Домоњи се поштено залаже за пуну државност Војводине и не стиди се назива „аутономаш“22.

Јесу ли то новосадски аутономаши решили да скупљају хајдуке међу „србијанцима“, па да их мољакају да им „србијански хајдуци“ сада врате кући Статут који је „талац“ Београда? Тражење политичке милостиње од оних које сте деценијама презирали, уз помоћ кадрова оних политичких снага које су митску аутономију укинуле (СПС), представља дно политичког самопонижења војвођанског аутономаштва.

Нико аутономаше није натерао на ово, сами су то иницирали. Ако аутономију за интересе очајних „фенси паора“ треба испросити код Драгана Марковића Палме, зашто су, гадећи се на „примитивизам“ једног „Биџе“ или „Раке“, губили године и године чекајући. Зашто нису пре двадесет година отишли код њих. Ево шта о томе каже председник Независног удружења новинара Војводине: „Несретне наивчине и политички дилетанти из Војводине пристају на све е не би ли им Скупштина Србије потврдила тај статут. Ево, сада иду и на турнеју по градовима Србије да представе своје „чедо” и да га „објасне” грађанима. Да објасне Аркановом Драгану Марковићу Палми да Војводина не жели да се отцепи од Србије. Да објасне монархисти Верољубу Стевановићу да централизам није богомдан. Да објасне коштунићима, николићима и тодоровићима да је то рецепт за бржи улазак у Европску унију. Хаха, па јебе се њима за Европску унију!“23

Зашто дакле војвођански аутономашки политичари прихватају такве срамоте? Брука је довољно упечатљива, да би скренула пажљу јавности с нечега горег – пружања политичке, логистичке и финансијске подршке подели Србије на покрајине да би се ометала изградња главне стране инвестиције у Србији – „Јужног тока.“

Зауставити Јужни ток аутономијама у Поморављу

Кад се коначно схватило да је актуелни Нацрт статута правно неодржив, појавила се у јавности и конструкција како статус Војводине треба најпре да се уреди путем једног „lex specialis“. Међутим, ни та идеја се није родила међу новосадским аутономашима. Њен творац је Светозар Чиплић из ДС-а. У једном од последњих јавних иступања24, Чиплић је изнео још чудније тезе. Према њему, Устав Србије је могуће тумачити у смислу да је „могуће поред постојеће две, оснивати још покрајина у Србији“. При том је изричито навео да би „статус покрајине могле добити поморавска, нишка и шумадијска област“ и да све „недоумице у вези статута потичу од тога што Устав није добро прочитан“. Према њему је „оснивање нових покрајина у Србији сасвим у складу са децентрализацијом Србије“. Потом је изнео низ зачуђујућих „компарација“ децентрализације Србије путем стварања аутономија, са окружном, среском и другим врстама локалне децентрализације. Затим је, такође у складу с начелом политичке недоследности, типичне за војвођанско аутономаштво, рекао да он „није направио никакву компарацију“. Потом је компарацију сликовито илустровао уставноправним решењима СР Немачке.

Чиплићеве изјаве о могућности стварања нових аутономних покрајина у Србији су у најмању руку чудне. Међутим, Вук Драшковић је два дана касније јавно25 изнео могућност поделе Србије на низ аутономија, побркавши појмове локалне самоуправе, федерације и конфедерације са аутономијом. Он је, такође, попут Чиплића, узео за пример уставни поредак СР Немачке. Сублимирана и скривена порука обојице, која се директно није изрекла, јасна је: „Срби, распарчајте своју земљу на аутономије, па ћете живети као Немци“.

Метастаза аутономаштва у простор где аутономних покрајина никад није било26, нема стварне везе ни са децентрализацијом државе, нити са здравим разумом. Упоредно уставно право не познаје у Европи аутономне покрајине чији носилац није компактно насељена национална мањина или етничка група. Упоредна Уставна пракса ван Европе познаје само „територије“ и „индијанске резервате“ налик на ове творевине. Војвођанска аутономија је, према томе, важан изузетак, једно дубоко неевропско решење, пошто ни једна етничка група или мањина није носилац аутономије. Уставна пракса СССР-а и Русије познаје аутономију на територијама где етничка група –носилац аутономије демографски представља мањину. Међутим, што се тиче војвођанске аутономије, није уопште јасно која етничка група је њен носилац. Сви грађани? Па то је бесмислено! Јер, Српски народ и сви остали грађани су носиоци власти у Републици Србији као целини.

Изненадно предлагање стварања низа нових аутономија у Србији изгледа као манија. Нигде у свемиру не постоји аутономна покрајина, у којој би сопствени народ био аутономан од себе самог. Чиплића није брига што „широким тумачењем“ Устава дозвољава могућност државним органима, њеним аутономним и локалним јединицама да проширују постојеће и уводе нове надлежности, да прописују правну снагу сопствених аката мимо закона, без обзира на Устав и оснивају нове органе.

Хипертрофија нецентралних органа требала би да створи огромну нормативну и власничку збрку, с којом би се сутра суочио инвеститор „Јужног тока“. Тиме би нормативним компликовањем процедуре, непрекидно административно био ометан пролаз „Јужног тока“. Начелно, и врх ДС-е и Драган Марковић Палма, слажу се с развојном политиком „Јужног тока“ која Србији доноси најзначајније инвестиције последњих неколико деценија. Међутим, „у појединостима“, ДС је (бар Светозар Чиплић) врло расположена да изврши унутрашњу, парауставну децентрализацију Србије, ради успоравања развоја „Јужног тока“. Зашто се Драган Марковић Палма није одмах, отворено дистанцирао од овога?

„Како је један Мађар волео Србију“

Зашто војвођански аутономаши срљају у туђу битку, у чији успех очигледно не верују они који су је започели? Зашто Егереши иде у Поморавље да „слади Србијанцима“ благодати аутономашког „етатизма“, а Чиплић „не силази“ јужно од Београда? Егереши тиме само себе (а пошто је председник војвођанске скупштине, и све Војвођане), доводи у ситуацију да им Драган Марковић Палма држи лекције из демократије и владавине права27.

У Будимпешти на прослави Дана мађарске државности, мађарски политичари из Војводине су покушали сасвим умесно (али безуспешно) да суседну земљу заинтересују за улагања у Војводину. Међутим, политика промовисања аутономаштва у Поморављу и Шумадији може имати само штетног ефекта, нарочито по стране инвестиције у Србију. Крагујевац, на пример, нема финансијских средстава да издржава ни општинску администрацију, а камо ли Шумадија за финансирање неке своје нове „аутономије“ из хира. Ако Јагодина има „новаца“ да храни животиње у зоолошком врту, не значи да ће „новце“ да баца на некакву поморавску аутономну покрајину.

Бајатим политичким обећањима очигледно не верују ни они који их промовишу. Зашто председник Скупштине Војводине најпре не обиђе Војвођанске регије? Нацрт војвођанског Статута предвиђа постојање три регије: Срема, Баната и Бачке, али се њихова аутономија од Новог Сада нигде не помиње, из врло порстог разлога. Аутономним Сремом и аутономним Банатом не може да буде ометан Јужни ток? Банат би требало пре свега да се запита, да ли ће траса Јужног тока проћи Банатом, где је највећи део техничке инфраструктуре, складиште Банатски Двор и највећи део налазишта нафте и гаса?

Ради сопствене части, мађарским политичарима из Војводине, користило би да се сете искуства свог знаменитог сународника, који је својевремено био високи функционер СПС-а. Од свих војвођанских кадрова те странке, након 2000. године, најгоре је прошао Михаљ Кертес28. Или ће по повратку аутономашке мисије по Шумадији и поморављу, Егереши да каже својим колегама, у Војводини: „Ако се ја, као Мађар, не плашим Србије, зашто се онда ви Срби плашите Србије“?

17. 2. 2009.

Izvandredan tekst

Sta sada ima Juzni tok sa Vojvodinom?
Pa u Banatu ima najveca gasna infrastruktura, vala nije da cemo da kazemo: ne treba nam?
Kao drugo Vojvodina se ni ne pita tu. To je medjunarodni ugovor drzave Srbije.
Neki si bre chupaju muda da izmisle nesto sto bi trebalo da dovede do toga da se opet brani Srbija a krade na milijarde?
Nema veze sa mozgom.Sta ces kad mozga nema.

Oni bi da i njih neko pita kakve to planove i dogovore sklapa drzava Srbija on i b 74 oni bi da odu malo do Pantovcaka da vide slazi li se sa tim Mesic i drugari .
A sta kaze Pajtic to nije zvanican stav SPC toboze oni bi da uvede neke nemire i raskol unutar SPC ccc ma nisu to mogli i veci i jaci a bogami i bolji od njega pa nece ni njemu poci za rukom.

Sta ces kada neka Nemacka, Holandska regija hoce da ulozi u 100 hektara uljarica i da otvoti neke pogone? Cist primer. A ti kazes: cek da pitam Beograd. A on kaze: nisam znao da ste vi pod kolonijalnim ropstvom, hvala lijepa idemo u Rumuniju.Ja se sa tim ne bih igrao. Onda neka se i Beogradu, kao gradu oduzme pravo da sklapa medjudrzavne sporazume.
Pa most preko Save da prvo komesar Dinkic, osnuje desetak komisija o studiji izvodljivosti, odradi dvadesetak putovanja taksi avionima, nabije deset hiljada dnevnica, pa ces tako most da gradis jos sledecih 50 godina. Kao obilaznicu, koju gradis 20 godina a zavrsio si je do pola.Sta da Kragujevac ima gde da ugovori proizvodnju rezervnih delova sa nekom regijom voljnom da to finansira?
Ces celog zivota da gledas musavog Kragujevackog sindikalca kako ceka 200 miliona od Agnelija? Tri puta dnevno na tv?
Fiat se u Srbiju pomerio zbog jeftine radne snage. Koristi to, nemoj cekati da ti Beograd resava, jer oni nikada nece resiti.
Beograd je jos na brze pruge Slobe Milosevica.
jebalo majku.