Potraga za Leonardovom freskom, „Bitka kod Angijarija“ u Firenci


Tajna duga pet vekova

Jedna od najvećih misterija istorije umetnosti možda će biti rešena: da li je Leonardo da Vinči ikad naslikao fresku „Bitka kod Angijarija“ koju su od njega naručili upravitelji Firence da bi ovekovečili pobedu svoje vojske nad milanskom, u sukobu koji je izbio u junu 1440. godine. U ovoj bici republike Firence, Venecije i Vatikana udruženim snagama su se digle protiv Milanske republike, čija je vladarska porodica Viskonti vazda pretendovala na toskanske i druge zemlje. Italijansko ministarstvo za kulturu upravo odobrilo je novac da se istraži šta se krije iza zidova firentinske renesansne većnice Palaco Vekjo.

Poznato je da je na konkursu za izvođenje freske „Bitka kod Angijarija“ Leonardo pobedio Mikelanđela, da je izradio nacrt za sliku (na osnovu kopija), koju unazad više vekova niko nije video. Po nekima, freska se nalazi ispod jedne Vazarijeve, to jest drugi italijanski renesansni umetnik Đorđo Vazari naslikao ju je preko Leonardove. Po drugima, Leonardo, poznat po tome što je veoma sporo slikao, „Bitku kod Angijarija“ nije uopšte završio, to jest samo je delimično uradio nacrte za nju. Po trećima, u većnici navodno postoji šupljina u zidu iza koje je naknadno zazidan Leonardov prizor iz pomenute bitke.

„Odlučili smo da konačno finansiramo ovo istraživanje i odgonetnemo petsto godina čuvanu tajnu freske i da jednom za svagda utvrdimo da li u zidu postoji šupljina i da li ima tragova originalne freske“, izjavio je italijanski ministar a prenosi Beta.

„Bitka kod Angijarija“ bila je kroz istoriju predmet interesovanja mnogih. Nikolo Makijaveli je ironično opisuje kao bitku koja je „trajala od osam uveče do ponoći u toku koje je nastradao samo jedan vojnik, i to ne od neprijateljskog mača, već usled pada s konja. Ipak, mnogi umetnici su se bavili temom bitke koju je u svojim nacrtima započeo Leonardo. Razlog naravno nije sama bitka, već način na koji ju je predstavio genijalni um za koga se već tada govorilo da je tvorac tzv. svetskog stila. Ovo je značilo da se ubuduće sve slične i drugačije studije isključivo izrađuju nakon pomnog proučavanja čovekove anatomije, ali i anatomije životinja, zatim da slikar mora da vlada ljudskim proporcijama u različitim položajima i, najzad, da jedino ako savlada fizionomiju može eventualno doći i do duševnog izraza.

Nacrt za „Bitku kod Angijarija“ nastao je u isto vreme kada je u Firenci počeo da slika Đokondu. Narudžbinu za „Bitku“ dobio je u aprilu 1503. godine i to za Savetnički salon koji se danas naziva „Salonom činkvečenta“ ili „Renesansnim salonom“. Trebalo je da pokrije zid površine deset puta 20 metara. Prema hroničarima Firence XVI veka, Leonardo je dugo izučavao temu pre nego što je izveo pripremni nacrt. U njegovu realizaciju, navodno, krenuo je godinu dana kasnije pošto je čitajući Plinija Starijeg odlučio da isproba sasvim novu tehniku. U pitanju je vid enkaustike koja podrazumeva korišćenje tempere u smesi sa zagrejanim voskom. Tako zagrejani bojeni vosak trebalo je naneti na zid - ali, avaj! Leonardu je boja otpadala sa vlažnog zida. Da bi isušio zidove, palio je veliku vatru, ali ni to mu nije pomoglo. Boja nikako nije mogla da se trajno fiksira na zid. Njegova dovitljivost nije dala rezultate...

Navedeno je, u hronikama, da je nekako uspeo da naslika samo centralni deo kompozicije (propete konje i snažne vojnike) koja je potom mnogima služila za uzor prizora iz bojeva. Među tim kopijama, najpoznatije su Žerara Edelinka koja se čuva u Britanskom muzeju u Londonu i Pitera Paula Rubensa koja se čuva u pariskom „Luvru“.

Izvor