Tadićev deda bio zadužen za ubistvo Ferdinanda! :: Politicki ~ Geopoliticki forum

O najkotroverznijoj srpskoj tajnoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt napisano je mnogo knjiga. Jedni su je smatrali revolucionarnom i patriotskom, drugi anarhističkom, terorističkom, pretorijanskom... Najnovija istraživanja i pronalazak do sada nepoznatog dokumenta pokazuju novu činjenicu - to je bio državni projekat, čiji se obrisi protežu - do danas.

Glavni organizator Crne ruke u Crnoj Gori bio je Spasoje Tadić, čuveni komita iz sela Smriječna (Piva), kasnije četnički komandant u Drugom svetskom ratu koga su ubili partizani. Tadić je, pokazuju najnovija dokumenta iz žandarmeriskog štaba Gacko-Bileća, imao najvažniji zadatak da dotura oružje mladobosancima, koji su kasnije i ubili Franca Ferdinanda, kao i da finansira štampanje prosrpskog lista "Pijemont"

O najkotroverznijoj srpskoj tajnoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt napisano je mnogo knjiga. Jedni su je smatrali revolucionarnom i patriotskom, drugi terorističkom i pretorijanskom... Najnovija istraživanja i pronalazak do sada nepoznatog dokumenta kralja Aleksandra pokazuju novu činjenicu - to je, izgleda, bio državni projekat, koji kao nekakav zaverenički sindrom počinje majskim prevratom 1903. i ubistvom bračnog para Obrenović, a završava se komunističkim čistkama srpskih kadrova u KP-u. Ili se, možda, ni tada ne završava.

Prva ideja o stvaranju Crne ruke nastaje posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske 6. oktobra 1908. Odmah se počelo govoriti o potrebi organizovanog otpora crno-žutoj monarhiji. U samoj Srbiji, "Pijemontu srpstva", rodoljubive snage, u želji da se suprotstave zavojevačkoj politici Beča, uz saglasnost s vlastima, formiraju organizaciju Narodna odbrana. Širom zemlje, u inostranstvu, krajevima gde žive Srbi nastaju komiteti ove organizacije kojima je osnovni zadatak bio da prikupljaju dobrovoljce, da neguju borbenost, patriotizam i spremnost za borbu s Austrougarima.

"Politika" u celini objavljuje poznati proglas Jovana Dučića: "Beograđani, Otadžbina je u opasnosti. Sve je u Srbiji spremno da ustane i prolije i poslednju kap svoje patriotske krvi i da spreči Austriju da otkine Bosnu i Hercegovinu". Izlazi i čuvena "Optužnica" upućena velikim silama u kojoj, između ostalog, stoji: "Kad ste vi u vašim evropskim zakonima mogli naći stranu na kojoj piše da je sila jača od pravde, onda upamtite - naći će i srpski narod u toj knjizi jedan list na kome će krvavom rukom zapisati: Zub za zub, oko za oko."

Iz svih srpskih oblasti, iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore pristižu mladi dobrovoljci sa željom da počnu obuku. Narastaju komitske grupe, iz kojih, što će kasniji događaji i pokazati, Vladimir Gaćinović će hercegovačku omladinu uvoditi u Mladu Bosnu, dok će Bogdan Žerajić izvršiti atentat na austrijskog predstavnika Varešanina i postati besmrtni ideal mladobosanaca koji će se na njegovom grobu zaklinjati.
Organizacija Narodna odbrana, ipak, nije uspela da pokrene borbu protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Sam Dragutin Dimitrijević Apis, koji je u to vreme bio načelnik štaba Drinske divizije će reći: "Narodna odbrana nije uradila dovoljno, niti pak ono što su smatrali da je potrebno da se uradi..."

Komitske vođe u Makedoniji, ne mogavši da trpe tursko-bugarske zulume, odlučili su da zatraže pomoć iz Beograda. Srpski vicekonzul u Skoplju, poznati aktivista Bogdan Radenković je ideju o formiranju organizacije koja će revolucionarno delovati najpre preneo u Beograd, i to vojvodi Vojislavu - Voji Tankosiću, kapetanu Velimiru Vemiću i poznatom nacionalisti Ljubomiru Jovanoviću Čupi.

I tako je 9. maja 1911. godine u Beogradu formirana organizacija Ujedinjenje ili smrt, to jest, Crna ruka. Ustav organizacije potpisala su desetorica sledećim redom:

Ilija Radivojević,

Bogdan Radenković,

Čedomir Popović,

Velimir Vemić,

Ljubomir Jovanović Čupa,

Dragutin T. Dimitrijević Apis,

Voja Tankosić,

Ilija Ivanović,

Milan Vasić, Milan Gr. Milovanović.

Tekst zakletve je glasio:

"Ja, N. N., stupajući u organizaciju, zaklinjem se suncem što me greje, zemljom što me hrani, Bogom, krvlju svojih otaca, čašću i životom, da ću od ovoga časa pa do smrti verno služiti zadatku ove organizacije i uvek biti gotov da za nju podnesem sve žrtve."

Pojedini članovi Uprave otpočeli su odmah s prijemom novih ljudi i posle godinu dana broj pripadnika organizacije se znatno uvećao.

Simboli organizacije su bili lobanja, ukrštene kosti, nož, bomba i otrov. Razlog zašto su baš ovi simboli uzeti leži u sledećem: dr Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta, na početku rada organizacije došao je na sastanak Vrhovne centralne Uprave i izneo da se Srpstvo može spasti "bombom, nožem i puškom", što je prihvaćeno. Kasnije je unet i otrov zbog toga što su ga komite nosile uvek sa sobom za slučaj da bi, ako padnu u ruke neprijatelju, mogli da se ubiju.
Ali uvidom u lični notes Aleksandra Karađorđevića, koji danas prvi put objavljujemo u srpskoj javnosti, pronađen je kompletan spisak svih članova organizacije. Uredno su upisani osnivači, članovi uprave s datumima ulaska u organizaciju, odakle su, čime se bave i slično. Ako se ima u vidu prisnost koju je imao s većim brojem pripadnika organizacije Crna ruka, regent Aleksandar je, po svemu sudeći, bio pripadnik tajne organizacije. To potvrđuju i stranice iz njegovog bloka u koji su uredno upisani svi pripadnici organizacije s godinom 1912. Čak je bio ostavio prazan prostor na stranicama za upisivanje novih članova, ali su ga događaji omeli.

Iz spiska članova organizacije koje je popisao Aleksandar, pomenućemo neka od imena: vojvoda Vojin Popović Vuk, major Vladimir Tucović, brat vođe socijaldemokrata Dimitrija Tucovića, Dragutin Gavrilović, legendarni major srpske vojske upamćen po svojoj zapovesti braniocima Beograda i drugi.

Jedna od nepoznanica vezana za članstvo organizacije je i spisak lica iz Stare Hercegovine koji se nalazio u arhivskoj građi akademika Vladimira Dedijera; reč je o izveštaju žandarmerijske postave Gacko-Bileća, koji je pronađen u kući vojvode Maja Vujovića, komitskog vođe iz ovih krajeva.

Kao glavni organizatori nalaze se Spasoje Tadić, čuveni komita iz sela Smriječna (Piva), kasnije četnički komandant u Drugom svetskom ratu koga su ubili partizani. Tadić je, pokazuju najnovija dokumenta iz žandarmerisjklog štaba Gacko-Bileća, imao najvažniji zadatak da dotura oružje mladobosancima, koji su kasnije i ubili Franca Ferdinanda, kao i da finansira štampanje prosrpskog lista "Pijemont". Danas je verovatno najinterensantnije da je crnogorski vođa Crne ruke bio rođeni stric akademika Ljube Tadića ili - deda aktuelnog predsednika Srbije Borisa Tadića.
Pored njega, glavni crnorukac za rejon Crne Gore i Stare Hercegovine bio je Jefto Dedijer, otac Vladimira Dedijera. Iz tog kraja dolaze i Mehmed Mehmedbašić, rodom iz Stoca (Hercegovina), član Mlade Bosne i jedan od atentatora na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914.

Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, general NKVD-a, šef špijunske mreže, atentator, diverzant, Staljinov kadar, po naredbi Tita i dojavom Milovana Đilasa izdan juna meseca 1941. godine Gestapou i streljan 23. juna.

Avgusta 1912. godine, Dragutin Dimitrijević Apis je na sastanku Vrhovne centralne uprave izneo sledeće: "Predstoji nam rat s Turcima. S nama su Bugari, Grci i Crnogorci. U Beogradu ovih dana treba da se donese konačna odluka o ratu. Nažalost, ni naši ni bugarski vladajući krugovi nisu dovoljno hrabri. Čim jedni prikupe malo hrabrosti da zarate, drugi se predomisle, i obrnuto. Ja sam u stalnom kontaktu s Putnikom (Radomirom) i Stepom (Stepanovićem), koji se dobro drže. Ali ne može se reći isto za političare i neke druge oficire."

Iz ovih reči, kao i drugih činjenica, može se zaključiti da su Putnik i Stepa simpatisali organizaciju Crna ruka i davali joj podršku i pomoć. Nisu bili njeni članovi, ali njihovi postupci i odnos prema oficirskom koru (posebno prema Apisu) dovoljno govore za sebe. Izdvojićemo jedan slučaj malo poznat našoj javnosti.

Kada je 1911. godine odnos regenta Aleksandra, Petra Živkovića i Josifa Kostića (oba pripadnici Bele ruke i Apisovi smrtni neprijatelji) postao više nego blizak, ova dva oficira su Aleksandru izneli niz optužbi protiv Dimitrijevića: da nikada nije bio prijatelj Karađorđevića, da želi vlast za sebe i slično. Za prirodu kakva je bila Aleksandrova ovo je bilo više nego dovoljno. Uleteo je u Apisovu kancelariju i otpočeo da ga vređa najpogrdnijim imenima. Dimitrijević ga je mirno saslušao i rekao mu: "Da, a šta vi mislite da smo mi stavili glave u torbu da se vi dvojica (Aleksandar i Đorđe) svađate i otimate oko prestola kao oko kakve igračke. Varate se jer smo u stanju da i po drugi put stavimo glave u torbu..."

Ljut, Aleksandar je, pošto se nalazio na dužnosti Vrhovnog inspektora vojske, otišao kod ministra vojnog Stepe Stepanovića i zatražio od njega da se Apis i Milan Milovanović Pilac odmah premeste iz Beograda. Stepanović mu je odgovorio da to ne spada u domen prestolonaslednika i da će o tome referisati lično kralju Petru. Aleksandar je bio nezadovoljan, otišao je kod kralja Petra i ponudio mu pismenu ostavku. Kralj je istu ostavio da prenoći znajući da će bes i ljutina proći Aleksandra. Tako je i bilo. Međutim, Aleksandar je otpočeo s pravljenjem plana o likvidaciji organizacije Crna ruka.

Bela ruka ili Odbor desetorice za likvidaciju Apisa, odnosno same organizacije "Crna ruka", sačinjavali su: pukovnik Petar Živković.

Juna meseca 1914. godine kada je postao regent, Aleksandar je počeo da sprovodi plan uklanjanja Apisa i njegovih prijatelja iz Vrhovne komande. Smenio je vojvodu Putnika, sklonio Dimitrijevića iz Vrhovne komande, a dobro mu je došla i pogibija vojvode Tankosića, koga su se mnogi plašili.

Kasnije, Solun je postao središte kovanja zavere za likvidaciju Apisa i članova Crne ruke.

Dalji sled događaja je više nego poznat. Izmišljeni atentat na prestolonaslednika Aleksandra u Ostrovu, lažni svedoci, suđenje (Solunski proces) i streljanje Apisa, Ljube Vulovića i Radeta Malobabića. Ostali optuženi članovi organizacije su dobili vremenske kazne zatvora.

Nameće se važno pitanje: da li je organizacija Crna ruka uništena Solunskim procesom i ubistvom Apisa ili je nastavila svoj rad u tajnosti? Da li je nastavila da postoji? Dokle seže njeno trajanje?

Pre svega, dotaknimo se izjava nekih ljudi o organizaciji Crna ruka i samom Apisu.

"Poslednjih dana moga boravka u Solunu, počeli su da hapse najbolje srpske oficire kao što su Dimitrijević, Vemić itd. A pokojni ruski ambasador N. Hartvig je opisao Crnu ruku kao najomiljeniju, najnesebičniji, idealističku i rodoljubivu čiji je cilj bio isključivo oslobođenje i ujedinjenje svih srpsko-hrvatsko-slovenačkih naroda. Najčasniji, najidealističkiji i najpožrtvovaniji južnoslovenski elementi okupili su se oko pukovnika Apisa i njegovih prijatelja..." (Vladimir Lebedev, ministar mornarice u ruskoj vladi 1917. godine).

"Taj Apis koga sam upoznao u Vrhovnoj komandi nije ličio na onu sliku koja se bila o njemu stvorila u publici. On nije bio plahovit, ni osion - bio je više nego što se zove dobar drug. Ali imao se utisak da on nije samo to..." (Slobodan Jovanović)

"Ti ljudi su zlo za ovu zemlju. Dugo su onemogućavali državne poslove svojim prevratničkim namerama. Osim toga, bili su spremni da ubiju Pašića i mene. Ali oni su osuđeni više zbog onih prvih, državnih razloga i zato ne mogu biti pomilovani..." (Odgovor prestolonaslednika Aleksandra na molbu za pomilovanje Apisa od strane ledi Pedžet).

Solunski proces je prvi politički sudski proces u novijoj istoriji Srba. Dogodio se pre nego što je Staljin organizovao ona čuvena nameštena suđenja svojim političkim protivnicima. On je označio pobedu Bele ruke i dao regentu Aleksandru odrešene ruke za stvaranje Jugoslavije i uvođenje samovlašća. Srbija je otišla pod led.

Od stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kralj Aleksandar je politički i na svaki način bio vezan za Petra Živkovića. Petar je u svim strankama organizovao svoje obaveštajne centre i kralj je bio dobro obavešten. Osim toga, Aleksandar je imao i svoje dve paralelne obaveštajne službe, jednu preko upravnika grada Beograda, drugu preko vojnog komandanta Beograda. Na taj način je proveravao ono što bi dobio od Petra Živkovića.

Sve do pogibije kralja Aleksandra u Marseju, crnorukci su u dubokoj ilegalnosti ili, kao što je to slučaj sa Savom Popovićem, Mustafom Golubićem i Božinom Simićem, u službi jedne inostrane obaveštajne službe - sovjetske. Zasluživši Staljinovo poverenje, oni rade na ostvarivanju direktiva Kominterne koje se odnose na razbijanje Jugoslavije i, štaviše, čekaju trenutak da se osvete, najpre kralju Aleksandru, a onda i onome što je on stvorio.

Jedan od najistaknutijih članova Crne ruke Slobodan Jovanović, kao predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, sa ugledom koji uživa, s tog visokog položaja, smišlja nove oblike zavere protiv režima i 1937. godine, po ugledu na Crnu ruku, osniva zavereničku organizaciju Konspiracija. U puču protiv namesničkog režima kneza Pavla Karađorđevića 27. marta 1941. godine učestvovali su bivši crnorukci, ali i belorukci.

Neposredno pred streljanje Apisa, Malobabića i svoju smrt s njima, major Ljubomir Vulović je napisao dva pisma u kojima je naveo sve šta se događalo u Solunu i pre njega ih poverio proti Zdravku Paunoviću zamolivši ga da ih preda nekome kada zemlja bude slobodna, nekome ko će moći da se pozabavi ovim problemom.

Prota Zdravko je pisma predao Todoru Mihailoviću u Beogradu, a ovaj ih odneo Aleksandru Rankoviću, tada potpredsedniku Vlade i ministru unutrašnjih poslova. Čim je pročitao ova pisma, Ranković je naložio organima Udbe da prikupe svu moguću dokumentaciju o Solunskom procesu, kao i da pronađu preživele iz tog vremena. Akademik Vladimir Dedijer navodi da se ovaj rad nije svideo Brozu, ali nije hteo da se meša u posao jer se radilo isključivo o srpskoj stvari. Međutim, Broz to nije želeo da zaboravi.

Pronađen je Radoje Lazić, član Crne ruke, đeneralštabni pukovnik u penziji, kao i dva svedoka koji su lažno svedočila na Solunskom procesu: Temeljko Veljanović (Temeljko Veljanovski) i Đorđe Konstantinović (Konstantinovski Georgi). Pred sudskim većem Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije, kojim je predsedavao Svetolik Lazarević (nerazdvojni drug i saradnik Slobodana Penezića Krcuna), dokazano je da je Solunski proces bio montiran, da nije bilo nikakvog atentata na regenta Aleksandra pa su svi osuđeni rehabilitovani, to jest, bili oslobođeni od optužbe. To se dogodilo 16. juna 1953. godine.

U to doba pada i intenzivan rad organa Udbe na sprečavanju diverzantsko-špijunskih i terorističkih akcija, posebno na teritoriji Kosova i Metohije.

Istražne aktivnosti obavljao je kadar Udbe predvođen Krcunom, Ćećom, Vojkanom Lukićem, najvernijim saradnicima Aleksandra Rankovića. Oni su tada otkrili špijune u najvišem pokrajinskom rukovodstvu, i to: Fadilja Hodžu, Dževdeta Hamzu, Mehmeta Hodžu, Avdija Bakalija, Mazluma Nimanija i Imera Pulju. Ovoj grupi i njihovim pomagačima je suđeno u Prizrenu 12. 7. 1956. godine. Proces je trajao četiri dana i tom prilikom je dokazano da su ova šestorica primala zadatke i poštu od albanskog rukovodstva i albanske obaveštajne službe Sigurimi. Dokazano je i da je Fadilj Hodža od januara 1944. godine radio za britansku obaveštajnu službu i imao na vezi majora Kempa. Ipak, niko od ove šestorice nije bio osuđen. To su sprečili Kardelj, Stambolić i još neki ljudi iz vrha KPJ.

Ta senzacionalna otkrića i verodostojni podaci zasmetali su i naljutili Josipa Broza. On je, kako navodi akademik Dedijer, u jednom razgovoru koji je vođen između njega i Rankovića, a kome je prisustvovao Dedijer, navodno u šali rekao Rankoviću: "Ćuj Leka, onaj tvoj Krcun htel bi biti kao Apis" i pri tom se na svoj način zlokobno nasmejao.

Zapravo, te Brozove reči su bile najava rušenja i fizičko-političke likvidacije ovih ljudi.

Prvo su u "saobraćajnoj nesreći" poginuli Svetolik Lazarević i Slobodan Penezić Krcun 1965. godine, da bi na Brionskom plenumu 1966. godine zbog navodne afere prisluškivanja Broza i Jovanke, politički uklonjen Aleksandar Ranković. Njihovim odlaskom sa scene, osuđeni šiptarski rukovodioci špijuni (na prvom mestu Fadilj Hodža) uspeli su da Prizrenski proces, na kome su osuđeni, podvedu pod "srpsko nasilje protiv Šiptara" i da 1967/68. godine izvedu reviziju. Prištinska revizija Prizrenskog procesa je sve osuđene oslobodila optužbe i svima su bile isplaćene velike sume novca na ime odštete.

Rad službe bezbednosti do 1966. godine okvalifikovan je kao "teška zlodela i deformacija nekih organa bezbednosti". Kasnije će sve ovo omogućiti da Broz izađe u susret Šiptarima i da njih radi naredi donošenje Ustava iz 1974. godine.

Više mu nije stajala na putu senka Crne ruke, Apisa i drugova.

Izvor: Press