То је твоје и мишљење остатка изопачене мањине која влажи на орден европске звезде.

Од свих горе наведених одликованих, баш ови који су добили медаље за храброст Милоша Обилића су то и заслужили.

Припадици Жандармерије су то заслужили масовним пребијањем и убијањем Срба?

Где су одкликовани ''храбри полицајци'' били да хапсе криминалце на власти?
 

Или да ли од Алексића није било храбријег Србина у Антисрбским ратовима? И у каквој су вези Србин из Требиња и Ужа Србија?


Подсећање
Медаља Обилића је ВОЈНО одликовање.
---------------
...
Кад ускраћена или увређена част може човека који држи до себе натерати да буде издајник или да изгуби памет, утолико пре га може нагнати у смрт. Народ приповеда читаво мноштво таквих случајева, где је намерна увреда од стране последњег господара или необазриво апеловање на њихову част не само појединца већ читаве бригаде отерало у смрт. (...) Ова чињеница проузрокује још и данас и у већ давно грађанским срединама Србије и Хрватске знатан део криминалитета. И обратно: апеловањем на част могу вође појединих групних подухвата, чак и у грађанској средини, постићи још увек чуда код својих људи.
Част је социјални еквивалент арете, а постепеност у одавању почасти мерило степена арете, и не само то – слика је исувише рационалистички употребљена – него, пошто говоримо о симболичарима а не о алегоричарима: част је отелотворена, објективисана арета. Част је и одавање почасти; част није нешто статичко већ нешто динамичко, што варира. Сказаљка на контролнику части непрестано подрхтава. Над њом се мора стално бдети, нарочито у узбурканим временима. Једна омашка и сказаљка пада страховито наниже. Отуда толико напрегнута пажња самоконтроле. Носилац агона мора увек бити “у форми” (кур. ур.) За њега нема никаквих пауза одмарања. Отуда је у свима таквим заједницама жеђ за чашћу и почастима толико изражена. “Јунаци су неуморни у међусобном указивању части јер на томе почива њихов друштвени ред. Њихова жеђ за почастима је готово неутољива, али не представља морално карактеристичну особину појединца”. Тиме Јегер хоће да каже оно што сам ја рекао о хероизму као животној форми и карактерологији тога животног стила. “Да већи јунак или моћнији кнез полаже већа права на част и почаст, разуме се само по себи. Никада се нека заслуга призната од савременика није у класичној старини устручавала да полаже право на част која одговора заслузи”, каже Јегер даље.
Овде наводимо неколико упадљивих примера који потврђују наведене чињенице за црногорско друштво, али црногорски тип прелази понегде у грандомана који се слаже са Гетеовим мишљењем да су само слаботиње скромни, а храбри да се диче својим делима.

Одликовање Попа Јоксима Минића

Дијелила се одликовања за ратне заслуге у ратовима 1875-77, па у једној ровачкој чети официр, држећи Обилића медаљу у руци, упитао војнике своје чете коме ће је дати.

Поп Јоксим Минић, који се у борбама одликовао као велики јунак, зграби медаљу из руку официра, подиже је у вис, да је виде сви војници, па рече чети:

- Браћо, који од вас мисли, да је за ову медаљу заслужнији од попа Јоксима нека изађе на сриједу, ја ћу му је сам ставити на прси и нека му је срећна!

Тада цела чета повиче:

- Твоја је, попе, срећна ти била и да је здраво носиш! (С. Церовић, Црногорци о себи и животу)

(...) Према начелу по коме младић ступа – да арету развија и част задобија – одвија се читав један врло компликован систем агоналног тренинга, физичке и моралне контроле, и себе лично и другог, као и строго одмераваног указивања части. То настојање и труд престају тек са смрћу. А тек онда ће се показати да ли је неко достојан највишег уважења које јунаку предстоји: бесмртност у песми. И кад човек већ зађе у дубоку старост и располаже свим племенским и витешким звањима и почастима, он се ипак још увек осећа под моралним притиском агоналног закона. Иако већ одавно признат, те због своје старости нема више шта да добије, ипак има још увек шта да изгуби.

Геземан Г. Чојства и јунаштва старих Црногораца.

ej bre, kakvo ordenje kakvi bakraci, obicna ceremonija, eto da se nesto desi. nemaju veze ni sa hrabroscu ni sa zaslugama, vec cista formalnost, da se ne prekida tradicija. ako neko treba da dobije orden neka spreme 2 miliona ordenja za gradjane srbije, koji su postali carobnjaci, jer ni sami ne znaju kako prezivljavaju na vazduhu...

eto jedino novak ako je zasluzio... ostalo...

to je glupost. nole je profesionalac, predstavlja samo sebe, igra za sebe, ne plaća porez, a kad igra za srbiju u devis kup, onda mu zaboli kur...ovaj...leđa.

Ne, ti si izopačen, jer kod tebe postoje samo ljudi koji vole jednu vrstu ordenja i oni koji su za drugu vrstu ordenja, a sama ideja ordena za zasluge prema državi za tebe nije problematična.
Ni ti ne znaš kako je odred žandarmerije zaslužio priznanje jer to ni ne piše, nema obrazloženja.



Možda je i bilo hrabrijeg, ali za iskazano čojstvo nije bilo boljeg kandidata (bar nekog za koga znamo)

Samo vreme deli oredenje, sve ostalo je bezvredno.

Проблем је што је систем одликовања који је Тадић увео потпуно погрешан, лош рангиран и са лошим критеријумима за доделе медаља. А опет изостављена су многа одликовања која (као и све што су успоставили "реформатори" задњих 10 година) накарадан, прост, када га упоредим са системима одликовања које су имали Кнежевина и Краљевина Србија, Краљевина СХС/Југославија, СФРЈ и СРЈ. Ево за поређење Република Србија има 6 ордења и 3 медаље, док Хрватска има 18 ордења и 4 медаље, од чега има и орден Данице Хрватске са ликом Николе Тесле, док смо ми укинули и орден Николе Тесле, и орден Немање, орден Његоша и орден Вука Караџића који су постојали у СРЈ. Такође међу новим одликовањима Републике Србије нема старих попут Таковског крста, Крста милосрђа и ордена Црвеног крста Србије.

pa crveni krst je valjda znak organizacije Crveni krst?

i bolje sto ih nemamo kao hrvatska... ovako sto ih manje imas to ih vise cenis(da je nekog pravila ali vidimo... ni njega nema).

Јесте, али су пре орден и медаља српског црвеног крста додељивани од стране тог друштва као државна одликовања.