Posle prve teme, O sreci i srecni(ci)ma, evo još jedne koja tera na razmišljanje ...

Eksperiment 1: Da li svoje odluke uvek sami donosimo?

Ovo mi je jedan od omiljenih grafika u socijalnoj nauci. Iz jednog rada Džonsona i Goldstina. Pokazuje procenat ljudi koji su naveli da bi bili zainteresovani da doniraju organe. Ovo su različite zemlje u Evropi. Možete videti dve vrste zemalja. Zemlje sa desne strane, koje doniraju mnogo. I zemlje sa leve strane koje izgleda da doniraju malo, ili mnogo manje.



Pitanje je: Zašto?
Zašto neke zemlje daju mnogo a neke zemlje daju malo?

Kada postavite ljudima ovo pitanje, oni obično misle da to ima neke veze sa kulturom.
Zar ne?
Koliko vam je stalo do ljudi?
Davanje svojih organa nekome verovatno pokazuje koliko vam je stalo do društva, koliko ste povezani. Ili možda to ima veze sa religijom. Ali ako pogledate ovaj grafik, vidite da zemlje za koje mislimo da su slične zapravo pokazuju različito ponašanje.

Na primer:

- Švedska je skroz na desnoj strani, a Danska, za koju mislimo da je u kulturnom smislu veoma slična, je skroz na levoj strani.
- Nemačka je na levoj strani, a Austrija na desnoj.
- Holandija je na levoj, a Belgija na desnoj strani.
I na kraju, zavisno od vašeg viđenja sličnosti u Evropi možete misliti da su Velika Britanija i Francuska kulturno slične ili različite.

Ali se ispostavlja da su u pogledu donacije organa veoma različite.

(Uzgred, Holandija ima interesantnu priču. Vidite kako je Holandija nekako najveća u grupi malih. Došli su do 28% tako što su poslali pismo svakom domaćinstvu u zemlji i molili ljude da se prijave za program donacije organa. Znate za izraz "kukanjem se ništa ne postiže." Postiže se 28% u programu donacije organa.)

Šta god da rade ove zemlje sa desne strane sigurno rade mnogo više od kukanja.

Pa šta to rade?

Ispostavilo se da je tajna u formularima koji se popunjavaju u SUP-u.

Priča je sledeća:

- Zemlje sa leve strane imaju u SUP-u formular koji izgleda otprilike ovako. Obeležite polje ako želite da se prijavite za program donacije organa. I šta se dešava? Ljudi ne obeleže. I ne prijave se.
- Zemlje sa desne strane, ove što doniraju mnogo, imaju malo drugačiji formular. On glasi obeležite polje ako ne želite da se prijavite. Interesantno je da, kad ljudi ovo vide, opet ne obeleže. Ali sad se prijave.

Ovo govori da mnoge od tih odluka ne zavise od nas. One zavise od osobe koja pravi taj formular. Kada uđete u SUP osoba koja je napravila taj formular imaće ogroman uticaj na ono šta ćete uraditi. Takođe je veoma teško naslutiti ove rezultate. Razmislite o tome. Koliko vas veruje da, ako odete sutra da produžite dozvolu u SUP i naiđete na neki od ovih formulara da bi oni promenili vaše ponašanje?

Možemo reći "O, ti smešni Evropljani, naravno da će uticati na njih." Ali kad se radi o nama mi imamo takav osećaj da smo za volanom, imamo osećaj da imamo kontrolu, da donosimo odluku, da je teško čak i prihvatiti ideju da zapravo imamo samo iluziju donošenja odluke, a ne i stvarnu odluku.

Možete reći "To su odluke do kojih nam nije stalo." Ustvari, po definiciji, to su odluke o nečemu što će nam se desiti kad umremo. Kako da nas bude briga za nešto što će nam se desiti kad umremo? Obični ekonomista, neko ko veruje u racionalnost, rekao bi "Znate šta? Cena podizanja olovke i obeležavanja polja je viša od moguće dobiti od odluke." Zato dobijamo ovaj efekat. Ali, ustvari, nije zato što je lako. Ne zato što je trivijalno. Ne zato što nam nije stalo. Upravo suprotno. Stalo nam je do toga. Teško je i složeno. I toliko je složeno da ne znamo šta da radimo. I zato što nemamo ideju šta da radimo mi samo uzmemo nešto što je već odabrano za nas.

Nastavice se...

Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Dena Arielija, bihejvioralnog ekonomiste, dvostrukog predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegova predavanja:

• EG2006: Da li kontrolišemo svoje odluke?
• TED2009: O greškama u našem moralnom kodeksu...

Direktni linkovi:

Eksperiment 2: O paradoksu izbora

Eksperiment 3: Da li svoje odluke uvek sami donosimo?

Eksperiment 4: Želite li nuklearni otpad u svom gradu?

Eksperiment 5: Vreme je za nove farmerke

Prica je da je to zivot i o tome mozemo beskonacno mnogo filozofirati. Poenta svega je da je svako odgovoran za svoj zivot i cao zdravo.

Jako dobar primer manipulacijeljudskom voljom.

Takve stvari se desavaju svakog dana i to od najmanje sitnice pa sve do najkrupnije stvari u zivotu. Svaku tu situaciju je moguce sagledati iz ugla u kome mi nismo ''krivi'' ali to ne znaci da je to pravilno. Npr. evo u ovom gore konkretnom primeru: Ko je kriv tim ljudima sto nisu procitali i lepo pogledali formular? To je kao kad potpisujes ugovor a ne procitas sta pise u njemu. Sta sad, jel treba drzava da organizuje skolu za ljude koje ne znaju da procitaju i popune formular ili unajme ljude koji ce im pomagati u tom procesu. I ovaj gore tekst kao da je pisao neko iz kurira ili treceg oka npr: tesko je i slozeno do te mere da ne znamo sta da uradimo i odabrano je umesto nas. Ma da veoma je tesko popuniti formular i jos reci kako je nasa sopstvena glupost u stvari tudja odluka. Hehe

Uopšte nije poenta u tome da ljudi nisu pročitali formular... Deo njih sigurno nije, ali obzirom da nije u pitanju bankarski ugovor pisan sitnim slovima, već relativno kratak formular sa krupnim elementima, realno je očekivati da je solidan broj ljudi pročitao... Poenta je da su ljudi skloni da u situacijama kada ne znaju šta da rade, ako je ikako moguće ne urade ništa... jer je logika kojom se vode da je manja greška ništa ne uraditi, nego uraditi nešto i pogrešiti... lakše je prepustiti nekom drugom tešku odluku, nego je sam napraviti...


Eksperiment 2: O paradoksu izbora



U medicini -- više nije moguće u SAD da odete kod doktora i doktor vam kaže kako ćete se najbolje izlečiti. Umesto toga, odete kod doktora, i doktor vam kaže:
- "Pa mogli biste izabrati opciju A ili opciju B. A vam može pomoći ovako, ali ima ove rizike. B vam može pomoći onako, sa onim rizicima. Šta vi želite da uradite?"
- "Doktore šta vi mislite da bi bila najbolja opcija?"
- "Pa opcija A vam može ovako pomoći sa ovim rizicima, i B vam može pomoći onako sa onim rizicima. Šta vi želite da uradite?"
- "Doktore, da ste vi u mojoj poziciji šta bi ste odlučili?"
- "Ali nisam u vašoj poziciji, jedino vi možete odlučiti sami za sebe."

... i rezultat toga je nešto što se zove "pacijentska autonomija", i to naravno zvuči kao dobra stvar. Ali ustvari samo promeni situaciju tako da odgovornost nije više sa osobom koja zna nešto - naime sa doktorom - nego je sa osobom koja ne zna toliko i boluje i dakle nije u najboljem stanju da napravi odluke - naime, pacijentom.

Količina reklama za lekove na recept koji su usmereni za generalnu populaciju je ogromna. A to nema nekog smisla zato što ih ne možemo kupiti. Zašto je taj marketing usmeren za ljude koji ih ne mogu kupiti? Zato što čim čovek čuje reklamu najverovatnije će nazvati doktora i pitaće ga da mu promeni recept.

Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Berija Švarca, predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegovo predavanje TED2005: O paradoksu izbora

...

Pricamo o donacijama sopstvenih organa. To je jedna veoma znacajna stvar u zivotu jednog pojedinca. Ako neko ne zna sta da uradi u vezi toga ili jos gore ne zeli da uradi nista plaseci se izbora onda je on sam kriv i niko drugi. Nista mu nije nametnuto niti je ista komplikovano u tako generalno jednostavnoj odluci. Inace primetio sam da u zadnje vreme sve je vise popularno kriviti druge za sopstvenu glupost. Neke stvari kojih bi se ranije stideli danas vicemo na sav glas o njima pritom kriveci druge. Sad se setih one zene sto je htela da tuzi google jer je koristeci njihove mape izasla na autoput gde ju je udario automobil. Hehe to je kao da tuzim proizvodjaca nozeva sto sam se jutros malo posekao dok sam pravio salatu.

Kod nas je situacija loša na suprotnu stranu. Kod nas pacijent uopšte nema mogućnost da donosi odluke o sopstvenom životu, nema mogućnosti da se informiše o svojoj dijagnozi i opcijama lečenja. Sve odluke donose lekari često pri tome gazeći osnovni princip zakletve: Ne učiniti štetu.

Recimo kod lečenja kancera u fazi  metastaza lekar uopšte neće informisati pacijenta da je stanje terminalno i da sa i bez operacije ima istu šansu (3-12 meseci) već će ga poslati na hitnu operaciju, oboriti mu imunitet i uništiti mu poslednje dane kvalitetnog života.

Hah ajmo ponovo. A kako taj pacijent ne moze odlucivati o sopstvenom zivotu? Moze da zatrazi misljenje drugog lekara, moze da pita nekog prijatelja koji je strucan po tom pitanju, moze da ode na internet i da se informise o svojoj bolesti i mogucim dijagnozama, moze da ode kod privatnog lekara, moze cak potraziti lekarsko misljenje u stranoj drzavi preko interneta itd itd. Ne kazem da je to dobro i da tako treba ali realno tako je stanje stvari u ovoj drzavi i na neki nacin treba se prilagoditi takvoj situaciji.

 pored slobodne volje pacijenta , mislim da je ovo galantno pranje ruku . u konkretnom slucaju Amerike jasno je da njihova drzava izmedju ostalog zivi od pravosudja. prosto smatram da je ovo situacija "izbeci tuzbu" . realno 
opet . ako je , pacijentu, jasno predoceno koje su mu mogucnosti , A ili B , i ako mu je do tancina objasnjeno sta ce se desiti u slucaju A ili u slucaju B , mozda je moguce da pacijent sam donese odluku . mada u medicini i rutinske operacije imaju mogucnost smrtnog ishoda , ali , ok , to nije tema.

nekako mi se cini da nam sve neke slucajnosti namecu odluke umesto nas . trenutne okolnosti . kako u datom momentu da znas sta i kako da odlucujes . jednostavno mislim da ljudi pred nekim teskim odlukama odustaju od samostalnog resenja i iz bojazni ili cega vec odluku prepustaju drugima , jer opet je lakse okriviti nekog drugog nego se kasnije sam jesti sta je uradjeno . a za prolivenim mlekom nema plakanja . pa sto bi mi onda sebe dodatno opterecivali ? zar ne ? ne...

zateknes se u nekoj situaciji , imas nekoliko opcija , sam biras pa kako ispadne . prosto ili plivas ili potones . nema treceg.