Posle prve teme, O sreci i srecni(ci)ma, evo još jedne koja tera na razmišljanje ...

Eksperiment 1: Da li svoje odluke uvek sami donosimo?

Ovo mi je jedan od omiljenih grafika u socijalnoj nauci. Iz jednog rada Džonsona i Goldstina. Pokazuje procenat ljudi koji su naveli da bi bili zainteresovani da doniraju organe. Ovo su različite zemlje u Evropi. Možete videti dve vrste zemalja. Zemlje sa desne strane, koje doniraju mnogo. I zemlje sa leve strane koje izgleda da doniraju malo, ili mnogo manje.



Pitanje je: Zašto?
Zašto neke zemlje daju mnogo a neke zemlje daju malo?

Kada postavite ljudima ovo pitanje, oni obično misle da to ima neke veze sa kulturom.
Zar ne?
Koliko vam je stalo do ljudi?
Davanje svojih organa nekome verovatno pokazuje koliko vam je stalo do društva, koliko ste povezani. Ili možda to ima veze sa religijom. Ali ako pogledate ovaj grafik, vidite da zemlje za koje mislimo da su slične zapravo pokazuju različito ponašanje.

Na primer:

- Švedska je skroz na desnoj strani, a Danska, za koju mislimo da je u kulturnom smislu veoma slična, je skroz na levoj strani.
- Nemačka je na levoj strani, a Austrija na desnoj.
- Holandija je na levoj, a Belgija na desnoj strani.
I na kraju, zavisno od vašeg viđenja sličnosti u Evropi možete misliti da su Velika Britanija i Francuska kulturno slične ili različite.

Ali se ispostavlja da su u pogledu donacije organa veoma različite.

(Uzgred, Holandija ima interesantnu priču. Vidite kako je Holandija nekako najveća u grupi malih. Došli su do 28% tako što su poslali pismo svakom domaćinstvu u zemlji i molili ljude da se prijave za program donacije organa. Znate za izraz "kukanjem se ništa ne postiže." Postiže se 28% u programu donacije organa.)

Šta god da rade ove zemlje sa desne strane sigurno rade mnogo više od kukanja.

Pa šta to rade?

Ispostavilo se da je tajna u formularima koji se popunjavaju u SUP-u.

Priča je sledeća:

- Zemlje sa leve strane imaju u SUP-u formular koji izgleda otprilike ovako. Obeležite polje ako želite da se prijavite za program donacije organa. I šta se dešava? Ljudi ne obeleže. I ne prijave se.
- Zemlje sa desne strane, ove što doniraju mnogo, imaju malo drugačiji formular. On glasi obeležite polje ako ne želite da se prijavite. Interesantno je da, kad ljudi ovo vide, opet ne obeleže. Ali sad se prijave.

Ovo govori da mnoge od tih odluka ne zavise od nas. One zavise od osobe koja pravi taj formular. Kada uđete u SUP osoba koja je napravila taj formular imaće ogroman uticaj na ono šta ćete uraditi. Takođe je veoma teško naslutiti ove rezultate. Razmislite o tome. Koliko vas veruje da, ako odete sutra da produžite dozvolu u SUP i naiđete na neki od ovih formulara da bi oni promenili vaše ponašanje?

Možemo reći "O, ti smešni Evropljani, naravno da će uticati na njih." Ali kad se radi o nama mi imamo takav osećaj da smo za volanom, imamo osećaj da imamo kontrolu, da donosimo odluku, da je teško čak i prihvatiti ideju da zapravo imamo samo iluziju donošenja odluke, a ne i stvarnu odluku.

Možete reći "To su odluke do kojih nam nije stalo." Ustvari, po definiciji, to su odluke o nečemu što će nam se desiti kad umremo. Kako da nas bude briga za nešto što će nam se desiti kad umremo? Obični ekonomista, neko ko veruje u racionalnost, rekao bi "Znate šta? Cena podizanja olovke i obeležavanja polja je viša od moguće dobiti od odluke." Zato dobijamo ovaj efekat. Ali, ustvari, nije zato što je lako. Ne zato što je trivijalno. Ne zato što nam nije stalo. Upravo suprotno. Stalo nam je do toga. Teško je i složeno. I toliko je složeno da ne znamo šta da radimo. I zato što nemamo ideju šta da radimo mi samo uzmemo nešto što je već odabrano za nas.

Nastavice se...

Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Dena Arielija, bihejvioralnog ekonomiste, dvostrukog predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegova predavanja:

• EG2006: Da li kontrolišemo svoje odluke?
• TED2009: O greškama u našem moralnom kodeksu...

Direktni linkovi:

Eksperiment 2: O paradoksu izbora

Eksperiment 3: Da li svoje odluke uvek sami donosimo?

Eksperiment 4: Želite li nuklearni otpad u svom gradu?

Eksperiment 5: Vreme je za nove farmerke

Prica je da je to zivot i o tome mozemo beskonacno mnogo filozofirati. Poenta svega je da je svako odgovoran za svoj zivot i cao zdravo.

Jako dobar primer manipulacijeljudskom voljom.

Takve stvari se desavaju svakog dana i to od najmanje sitnice pa sve do najkrupnije stvari u zivotu. Svaku tu situaciju je moguce sagledati iz ugla u kome mi nismo ''krivi'' ali to ne znaci da je to pravilno. Npr. evo u ovom gore konkretnom primeru: Ko je kriv tim ljudima sto nisu procitali i lepo pogledali formular? To je kao kad potpisujes ugovor a ne procitas sta pise u njemu. Sta sad, jel treba drzava da organizuje skolu za ljude koje ne znaju da procitaju i popune formular ili unajme ljude koji ce im pomagati u tom procesu. I ovaj gore tekst kao da je pisao neko iz kurira ili treceg oka npr: tesko je i slozeno do te mere da ne znamo sta da uradimo i odabrano je umesto nas. Ma da veoma je tesko popuniti formular i jos reci kako je nasa sopstvena glupost u stvari tudja odluka. Hehe

Uopšte nije poenta u tome da ljudi nisu pročitali formular... Deo njih sigurno nije, ali obzirom da nije u pitanju bankarski ugovor pisan sitnim slovima, već relativno kratak formular sa krupnim elementima, realno je očekivati da je solidan broj ljudi pročitao... Poenta je da su ljudi skloni da u situacijama kada ne znaju šta da rade, ako je ikako moguće ne urade ništa... jer je logika kojom se vode da je manja greška ništa ne uraditi, nego uraditi nešto i pogrešiti... lakše je prepustiti nekom drugom tešku odluku, nego je sam napraviti...


Eksperiment 2: O paradoksu izbora



U medicini -- više nije moguće u SAD da odete kod doktora i doktor vam kaže kako ćete se najbolje izlečiti. Umesto toga, odete kod doktora, i doktor vam kaže:
- "Pa mogli biste izabrati opciju A ili opciju B. A vam može pomoći ovako, ali ima ove rizike. B vam može pomoći onako, sa onim rizicima. Šta vi želite da uradite?"
- "Doktore šta vi mislite da bi bila najbolja opcija?"
- "Pa opcija A vam može ovako pomoći sa ovim rizicima, i B vam može pomoći onako sa onim rizicima. Šta vi želite da uradite?"
- "Doktore, da ste vi u mojoj poziciji šta bi ste odlučili?"
- "Ali nisam u vašoj poziciji, jedino vi možete odlučiti sami za sebe."

... i rezultat toga je nešto što se zove "pacijentska autonomija", i to naravno zvuči kao dobra stvar. Ali ustvari samo promeni situaciju tako da odgovornost nije više sa osobom koja zna nešto - naime sa doktorom - nego je sa osobom koja ne zna toliko i boluje i dakle nije u najboljem stanju da napravi odluke - naime, pacijentom.

Količina reklama za lekove na recept koji su usmereni za generalnu populaciju je ogromna. A to nema nekog smisla zato što ih ne možemo kupiti. Zašto je taj marketing usmeren za ljude koji ih ne mogu kupiti? Zato što čim čovek čuje reklamu najverovatnije će nazvati doktora i pitaće ga da mu promeni recept.

Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Berija Švarca, predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegovo predavanje TED2005: O paradoksu izbora

...

Pricamo o donacijama sopstvenih organa. To je jedna veoma znacajna stvar u zivotu jednog pojedinca. Ako neko ne zna sta da uradi u vezi toga ili jos gore ne zeli da uradi nista plaseci se izbora onda je on sam kriv i niko drugi. Nista mu nije nametnuto niti je ista komplikovano u tako generalno jednostavnoj odluci. Inace primetio sam da u zadnje vreme sve je vise popularno kriviti druge za sopstvenu glupost. Neke stvari kojih bi se ranije stideli danas vicemo na sav glas o njima pritom kriveci druge. Sad se setih one zene sto je htela da tuzi google jer je koristeci njihove mape izasla na autoput gde ju je udario automobil. Hehe to je kao da tuzim proizvodjaca nozeva sto sam se jutros malo posekao dok sam pravio salatu.

Kod nas je situacija loša na suprotnu stranu. Kod nas pacijent uopšte nema mogućnost da donosi odluke o sopstvenom životu, nema mogućnosti da se informiše o svojoj dijagnozi i opcijama lečenja. Sve odluke donose lekari često pri tome gazeći osnovni princip zakletve: Ne učiniti štetu.

Recimo kod lečenja kancera u fazi  metastaza lekar uopšte neće informisati pacijenta da je stanje terminalno i da sa i bez operacije ima istu šansu (3-12 meseci) već će ga poslati na hitnu operaciju, oboriti mu imunitet i uništiti mu poslednje dane kvalitetnog života.

Hah ajmo ponovo. A kako taj pacijent ne moze odlucivati o sopstvenom zivotu? Moze da zatrazi misljenje drugog lekara, moze da pita nekog prijatelja koji je strucan po tom pitanju, moze da ode na internet i da se informise o svojoj bolesti i mogucim dijagnozama, moze da ode kod privatnog lekara, moze cak potraziti lekarsko misljenje u stranoj drzavi preko interneta itd itd. Ne kazem da je to dobro i da tako treba ali realno tako je stanje stvari u ovoj drzavi i na neki nacin treba se prilagoditi takvoj situaciji.

 pored slobodne volje pacijenta , mislim da je ovo galantno pranje ruku . u konkretnom slucaju Amerike jasno je da njihova drzava izmedju ostalog zivi od pravosudja. prosto smatram da je ovo situacija "izbeci tuzbu" . realno 
opet . ako je , pacijentu, jasno predoceno koje su mu mogucnosti , A ili B , i ako mu je do tancina objasnjeno sta ce se desiti u slucaju A ili u slucaju B , mozda je moguce da pacijent sam donese odluku . mada u medicini i rutinske operacije imaju mogucnost smrtnog ishoda , ali , ok , to nije tema.

nekako mi se cini da nam sve neke slucajnosti namecu odluke umesto nas . trenutne okolnosti . kako u datom momentu da znas sta i kako da odlucujes . jednostavno mislim da ljudi pred nekim teskim odlukama odustaju od samostalnog resenja i iz bojazni ili cega vec odluku prepustaju drugima , jer opet je lakse okriviti nekog drugog nego se kasnije sam jesti sta je uradjeno . a za prolivenim mlekom nema plakanja . pa sto bi mi onda sebe dodatno opterecivali ? zar ne ? ne...

zateknes se u nekoj situaciji , imas nekoliko opcija , sam biras pa kako ispadne . prosto ili plivas ili potones . nema treceg.

To je jedna potpuno beznacajna stvar u zivotu tog pojedinca... Znacajna je u zivotima drugih, koje taj pojedinac moze spasiti, a to moze biti i jedna, ali i više osoba. Kako tako nešto može biti značajno osobi koja je mrtva?

mozda je mislio kad clanu porodice damo organ u slucaju odumiranja istog 
opet ne znam da li se to posmatra kao "donacija "
donacija je doniranje organa kad je pojedinac mrtav .

Druga je stvar kada ti ziv, svom zivom clanu porodice doniras organ ili kostanu srz ili krv... Za to ne moras ni biti registrovani donor, vec prosto ako zelis, urade se testovi da li ste kompatibilni i to je to... Potpises saglasnost i operacija moze da pocne.
Donorstvo organa se odnosi na doniranje organa u slucaju smrti donora, narocito u slucaju neocekivane smrti. I to ne znaci da ce organi biti upotrebljivi, prema nekim statistikama samo 25% je, ali se otvara mogucnost, ako su nekome organi potrebni da se uradi testiranje i mozda tom nekom spase zivot.
Osoba koja daje organe je sigurno bespovratno ostecena, fakticki mrtva cak iako je mozda zbog organa odrzavaju na aparatima.
Dakle, ta odluka ni na koji nacin ne utice na njen zivot... samo na zivote drugih.

Kako tebi mogu biti značajni tvoj mozak i srce kad si mrtav?

Obzirom da sam nekoc davno na nekoj temi o tome bas i napisao da ta dva ne bih donirao, pretpostavljam da je pitanje vezano za to... a mozda i nije...

Svejedno, mrtav ili ne, mozak je ono sto sam ja... onog trenutka kada odem, postace ono sto sam bio, i ako je vec trebalo da odem, neka tako i bude... Presadjivanje mozga se i onako ne radi, tako da je to irelevantno... Na stranu sto sam pobornik toga da je ostatak tela u sustini samo transportacioni sistem za mozak, ali svejedno, cak i ako bi to bilo medicinski moguce, iz ove perspektive (a odluke se menjaju kako se menja perspektiva i okolnosti), ne bih voleo tako nesto...

Sto se srca tice, prosto, ne bi ga prihvatili, a kad je vec tako, ne bih ni da me cerece ako vec ne mora. Sve ostalo su rezervni delovi koji nekome mozda i mogu pomoci, i sa time nemam problem... Doduse, nisam popunio donorsku karticu, ali kad budem u prilici, verovatno hocu...

Pitanje je slicno kao i da li bi imao nesto protiv da nekom presade tvoje lice...
Lice je stvar identiteta... ok danasnje presadjivanje sigurno nece doneti identican rezultat jer kosti glave, misici i ostalo nisu identicni, ali recimo, hipoteticki da se lice presadi i da covek izgleda isto... Kao sto rekoh, to je stvar identiteta, i iako mene vise nema, to nije nesto sto bih voleo... Prosto, izaziva pogresne asocijacije, a mozda i bolne uspomene nekim drugim ljudima.

I kod automobila imas dva dela koji se ne menjaju, tj mogu da se promene, ali je procedura bitno drugacija nego u slucaju obicnih stvari i podrazumeva prijavljivanje vlastima, ponovnu registraciju u Policiji i slicno... jer to onda nije isti auto...

O tome mozda bolje novu temu, posto u principu i nema veze sa ovim...

Subjektivno - Razumem te. Donekle se slažem i podržavam, donekle.
Objektivno - Patetičan si.     (btw, imali smo temu ovde o patetici i saznali smo da nije nužno loša stvar i da nekako u našem regionu ima negativnu konotaciju dok je kod zapadnjaka drugačije)

S druge strane, tehnologija izrade veštačkih organa iako vrlo mlada nauka, daje dobre početne rezultate i ima veliku perspektivu pa je na dugoročno gledano... cela ova priča možda irelevantna.
A i nije tema.

Anyway.
Da li svoje odluke uvek sami donosimo?
Go go go!

No hajde da se vratimo Denu Arijeliju...

Eksperiment 3: Šta utiče na naše odluke?



Besplatan weekend u Rimu?

Zamislite da vam dam sledeći izbor:

Da li želite da idete na vikend u Rim? Ili vikend u Parizu?

Svi troškovi plaćeni, hotel, prevoz, hrana, doručak, kontinentalni doručak, sve.

E sad, vikend u Parizu i vikend u Rimu su različite stvari.
Hrana je drugačija, kultura je drugačija, umetnost je drugačija.
Sad zamislite da sam ovome dodao izbor koji niko ne želi.

Zamislite da sam rekao "Vikend u Rimu, vikend u Parizu ili da vam ukradu kola?"
To je smešno. Jer, zašto bi krađa vaših kola u ovom izboru uticala na nešto?

Ali šta ako opcija da vam ukradu kola nije baš ovakva.

Šta ako imate put u Rim, sa plaćenim troškovima, prevoz, doručak. Ali ne uključuje kafu ujutru. Ako želite kafu morate sami da platite. To je 2.50€.
U nekim slučajevima, s obzirom da možete imati Rim sa kafom, zašto biste uopšte želeli Rim bez kafe?
To je kao da vam ukradu kola.
To je lošija opcija.

Ali pogodite šta se desilo.
Čim dodate Rim bez kafe, Rim sa kafom postane popularniji.
I ljudi ga biraju. Činjenica da imate Rim bez kafe čini Rim sa kafom boljom opcijom.
I ne samo u odnosu na Rim bez kafe, nego i u odnosu na Pariz.

Okvirna statistika:

Pre:
- Rim - 50%
- Pariz - 50%

Posle:
- Rim bez kafe - 0%
- Rim sa kafom - 67%
- Pariz - 33%

Pretplata na Economist

Ovo je bio oglas u Ekonomistu pre nekoliko godina, koji je nudio tri izbora.

- Online pretplatu za 59 dolara.
- Štampanu pretplatu za 125 dolara.
- Ili obe, za 125 dolara.



Video sam ovo i pozvao Ekonomist. Pokušao sam da shvatim šta su mislili. Prebacivali su me sa jedne osobe na drugu, dok konačno nisam dobio osobu koja je zadužena za sajt. Nazvao sam je, i ona je otišla da proveri o čemu se radi. Sledeće što se desilo je da je oglas nestao. Bez objašnjenja.

Uzeo sam ovaj oglas i dao ga grupi od 100 studenata na MIT-u. Pitao sam "Šta biste izabrali?"
Ovo su tržišne cene, većina je želela kombinaciju. Srećom niko nije želeo dominantnu opciju. To znači da naši studenti umeju da čitaju.

Statistika:

16% - Online pretplatu za 59 dolara.
0% - Štampanu pretplatu za 125 dolara.
84% - Ili obe, za 125 dolara.

Ali ako imate opciju koju niko ne želi možete je ukloniti. Zar ne?

Odštampao sam novu verziju ovoga. U kojoj sam eliminisao srednju opciju. Dao sam je novoj grupi od 100 studenata. Evo šta se desilo.

Statistika:

68% - Online pretplatu za 59 dolara.
32% - Ili obe, za 125 dolara.

Sada je najpopularnija opcija postala najmanje popularna, a najmanje popularna postala je najpopularnija.

Desilo se da je opcija koja je bila beskorisna, u sredini, bila beskorisna u smislu da je niko nije želeo. Ali nije bila beskorisna u smislu da je pomagala ljudima da shvate šta žele. Zapravo, u odnosu na opciju u sredini, koja je davala samo štampano izdanje za 125 dolara, štampano i internet izdanje za 125 bila je fantastična ponuda. I tako su ljudi to i birali.

Glavna ideja ovde je da mi ustvari ne znamo uopšte šta želimo. I zato što ne znamo tako dobro šta želimo, podložni smo svim ovim uticajima spoljnih sila.


Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Dena Arielija, bihejvioralnog ekonomiste, dvostrukog predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegova predavanja:

• EG2006: Da li kontrolišemo svoje odluke?
• TED2009: O greškama u našem moralnom kodeksu...

Interesantno 

Upisacu se da bih pratio temu 

Poslednji put kada sam menjala posao, imala sam tri ponude...stavila sam ih na papir sa prednostima i nedostacima.
Na kraju sam odabrala naizgled najnepovoljniju varijantu...naime, ostali su imali niz prednosti nad izabranim, ali je taj potonji imao samo jednu prednost koja je odnela prevagu.
Ima nas koji pravimo iracionalne izbore sledeći intuiciju ili instikt.
Vikend u Rimu ili vikend u Parizu ili da vam ukradu auto?
Auto vam mogu ukrasti i za vreme boravka u Parizu ili Rimu.
Ja bih baš izabrala da mi ukradu auto..da vidim čemu to vodi.
Neobični izbori donose i neobične rezultate..nekad naoko pogrešan ili sulud izbor donese mnogo veće zadovoljstvo i sreću od očigledno boljeg izbora.

Ali stvari mogu i da se okrenu...

Eksperiment 4: Želite li nuklearni otpad u svom gradu?



Pre oko 15 godina u Švajcarskoj su pokušavali da odrede gde će se skladištiti nuklearni otpad. Predviđen je bio referendum po tom pitanju. Neki psiholozi su išli okolo i pitali dobro informisane građane. Pitanje je bilo "Da li biste pristali na to da u svojoj zajednici imate skladište nuklearnog otpada?".

Verovali ili ne, ali oko 50% građana je reklo da bi. Znali su da je to opasno, znali su da će to sniziti vrednost njihovih nekretnina, ali im je bilo jasno da to negde mora da bude i bili su spremni da snose odgovornost kao građani. (Zapamtite, pitanje nije "Da li vam se sviđa ideja..." već "Da li bi pristali...")

Zatim su psiholozi pitali malo drugačije, drugu grupicu ljudi u istom mestu. "Da li biste pristali da imate skladište nuklearnog otpada u svojoj zajednici ako biste za to svake godine dobijali šestonedeljnu platu?" Dakle, dva razloga - to je moja odgovornost, i ja sam zbog toga plaćen. Iako su očekivali da će veći broj ljudi pristati, samo oko 25% bi reklo da bi.

Razlog se krije u uvođenju drugog podsticaja koji pitanje koje postavljamo sebi menja iz "Šta je moja odgovornost?", u "Šta je moj interes?"

Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Beri Švarc, dvostrukog predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegova predavanja: Berry Schwartz at TED

shto nam govori da nije sve bash toliko trulo u drzavi danskoj 

Eksperiment 5: Vreme je za nove farmerke



Povećanje očekivanja. Ovo mi je postalo jasno kada sam hteo da kupim nove farmerke. Skoro svaki dan nosim farmerke. Postojalo je nekad vreme kada su pravili samo jednu vrstu farmerki, i kupio si ih, i bile su jako neudobne, ali što si ih duže nosio i što više puta prao, one su počinjale da bivaju udobnije.

Tako da sam nosio moje stare farmerke godinama pre nego što sam otišao da kupim nove, kada sam otišao u prodavnicu i rekao: "Hteo bih da kupim nove farmerke, evo moja veličina je..", a prodavac mi je rekao, "Da li hoćete zategnuti, opušten ili komotan kroj? Hoćete cibzar ili dugmad? Hoćete kameno-oprane ili kiselinom-oprane? Da li hoćete da izgledaju oštećene? Hoćete da možete da ih prevučete preko čizama, ili ukrojene, itd. itd..." Nije prestao sa pitanjima. Kada sam se oporavio od šoka rekao sam, "Hoću te vrste koje su pre bile jedine."

On nije imao pojma kakve su te bile, tako da sam proveo sat vremena isprobavajući sve te proklete farmerke, i kada sam završio isprobavanja -- mogu iskreno reći -- da sam izabrao najudobnije farmerke koje sam ikad nosio. Tako da mi je ishod bio bolji. Sav taj izbor mi je pružio priliku za bolje farmerke - i iskoristio sam priliku. Ali osećao sam se lošije.

Zašto?

Napisao sam celu knjigu u pokušaju da objasnim ovo sebi. Razlog zašto sam se osećao lošije je, sa svim ovim dostupnim opcijama, moja očekivanja o tome kako bi dobro trebale da farmerke budu su bila veća. Imao sam vrlo niska očekivanja. Nisam imao neka posebna očekivanja kada su bile samo jedne vrste. Ali kada ih je bilo 100 drugačijih, dovraga, jedna vrsta bi trebala da bude savršena. Kakve sam kupio su bile dobre, ali nisu bile savršene.

Tako da sam uporedio to što sam dobio s tim što sam očekivao da dobijem, i to što sam dobio je bilo razočaravajuće kada sam uporedio s tim što sam očekivao. Kada čovek ima više izbora u životu, neizbežno je to da će imati veća očekivanja o tome koliko će biti dobre sve te opcije.

Šta to znači je da će se čovek osećati manje zadovoljan s tim što izabere, čak i kada je ishod dobar.

Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Beri Švarc, dvostrukog predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegova predavanja: Berry Schwartz at TED

pre će biti da je primer toga što ljudi ne čitaju sve što je napisano ili prosto ne shvataju na šta pristaju...