Dode tako na jedvite jade neki trenutak
U kome onaj koji se zakacio za tvoj skut
Nade se odvojen od tebe
Ko neki slepac po danu usred suncanog podna
Kao ono neznalica pred skupom mudraca
Ili hromi usred igranke
U izvesnim prilikama u zivotu
Video sam da se otvaraju vrata tvoga carstva
A tamo ne ulazim nikako jer tu pocinju carolije
Sve vrste pokora pratecih koje sazipaju vilu
Samo ako pozeli da je prati izvan oblasti dozvoljenog
Bilo je to jednom u Provenu gradu koji je kao neka velicanstvena kanta za otpatke
A nista ne bih rekao ni za Avinjon a nista ni za one Crne Pokajnike
Ali postoje jos i oni hodnici bede u Gradu Jovanke od Arka
I onaj napusteni grad iza Nice pozadi zeleznicke pruge
Sa carapama koje se suSe po pokrivenim balkonima sa stubovima palata
Tamo negde gde se povlaci starost izbeglica oko njihovih crkava sa tornjevima kao glavice crnog luka
I kao neka pisana slova
Kule i kulice na starim zgradama iznad zavojaka Sene
Koje se utapaju naglo u crne cekinje drveta
Ili prosto one kuce za prodaju koje obilaze senzali i notari
Neki put govoris o Bergenu gradu koji ja ne poznajem
A gde bi ti kako rece otisla jos jednom dok postojis
Da okusas bljutavost maka i divljih jabuka koje se ugrizu i bacaju na Tahitima
O ti krunisani sto kazu volim te po uvu
Mirisu reci koje se odvijaju kao stubovi
Hodnici hodnici eto otisla si
Eto u tome mi ti izmices zauvek
Kraljice one perstepktive u kojoj ja nemam svoje mesto
Begunice nova Meluzino
I tvoja pticija noga udaljuje se na terasama
Tvoja haljina jos dobar trenutak blista pod drvetima
Kao u onim maglama Vatoa
Cekam te unezveren sasvim na dnu jedne ulice
Gde na ivici drveca pozlacenog na zalasku suncevom
Moze se dogoditi jednom da ona ne dode
Jednom da bi se po volji prosetala malo po svojoj masti
Sasvim odlucno palo ti je na pamet da me zamisliS mrtvim
I da ja kao nisam doSao da te uznemirim pod ovim suncem nesrece
E od tada svaki put kada te pogledam
Ja se setim da si me ti ubila kako se to obicno kaZe
I da prema tome ja sada Zivim samo zato Sto ti tako hoceS
Jer tvoje oci zamislile su ovaj svet bez mene
A tvoja usta govorila su sasvim prirodno o meni u proSlom vremenu
I sve to u punom ovom dvadesteom veku
Sa svim satelitima koji kruZe oko zemlje
I maSinama koje misle
Ali noZ ostaje noZ
A srce srce

Louis Argon