-4 septembar 1960- Olgica Popovic, cerka ujke Velje

Olgica je jedino dete ostalo posle ujke Velje koga su ustase ubile u Jasenovcu na Svegtog Savu 1942 godine. Ona je visoka plava privlacna devojka zelenih ociju. Njena majka ujna Ljubica se preudala, zivi sa novim muzem u Kosovskoj ulici. Mama ih povremeno poseti. Olgica povremeno ide sa mojim drustvom na igranke.

U nekoliko navrata sam joj ispricao  kako je njen otac avgusta 1941 godine preplivao Drinu naspram Krsmanovica groblja bezeci pred ustasama, ispliva tacno ispred nas.  Onda ga ustase namamise u  navodno da vidi Olgicu i njenu majku koje ratni vihor zatece u Zvorniku. Olgica se nicega ne seca, tada je bila beba.

Nasa omladina je suvise preokupirana sadasnjicom, nema pravog interesa za proslost.


-Rajo Klajcic, ujko Rado , Olga, Cviko Klajic, Seka Klajic.

-Mica Vasic


-1960-Bojo i Dusanka dobili sina Milana

Cika Jovo i tetka Pela su ponosni, dobili su unuka Milana. Dusanka i Bojo zive u sretnom braku, stanuju u kuci Dusankinih roditelja.


-Oktobar 1960 godine-Cika Ceda Jovicic sestric pesnika Jovana Ducica

Cika Ceda Jovicic seta Terazijama ,Knez Mihajlovom, sedi ponekad , uvek sam, na klupi na Kalimegdanu, deluje cudno, usamljeno, cak pomalo neuredno. Suvonjav, plav, deluje iznureno. Nesto se sa njim desava. Presretoh ga jednom u Knez Mihajlovoj, stadoh pred njege smeseci se veselo i uctivo.  On se trgnu, sinu mu radost u razumnim plavim ocima napacenog coveka. Uhvati me radosno za ruku:.”Zdravo, Zorin sin, Borin brat, bas mi milo da te vidim, bas da malo popricamo”.Uputismo se  Kalimegdanu, trazimo slobodnu  klupu..

Cika Ceda se istinski rasprica, on ustvari vodi monolog..Uopste cesto razmisljam,  zapazam da pojedinii ljudi nemaju mogucnosti da se iskazu, niko ih ne slusa, imaju nagomilanih briga, onda kada nadju zahvalnog slusaoca niko od njih ne moze doci do reci. Stalno govori o svojim politickim teskocama.On je time opsednut.. Bio je diplomata u Kraljevini Jugoslaviji, cuveni pesnik Jovan Ducic mu je rodjeni ujak. “ Bio sam neki dan u ambasadi Portugalije, razgovarao sam francuski, govorim taj jezik tecno ja sam beligijski djak”.Odlazak u strane ambasade bez preke potrebe je vrlo delikatna stvar..To policija strogo nadzorava.. Saznah da je posle rata bio hapsen i proganjan, dve godine mu nigde nisu dali da radi, onda dobije posao daktilografa  u Gradskom ugostiteljskom .”Od 1950 dosada radih u Visoj pedagoskoj skoli, odoh u penziju”-poverava se. “Brinem mnogo ,mala penzija, ja podstanar, kako cu preziveti. Sestricina Milka, Micina sestra, ovoga Mice sto je sa tvojim bratom u Brislu, tvoja vrsnjakinja, i ona nesretnica, ko i Mico, Mico bi hapsen zbog mene i oca Srecka , isteran iz gimnazije, pobeze u Belgiju”

Cika Ceda otkriva jedan tuzan svet. , samo misli na svoju muku, njemu treba sagovornik da mu se pojada:” “Umre Milki majka mlada, 44 godine,  progonise jadnu Milku.”jada se napaceni covek..

Duva rana kosava, prohladno, ono malo kose mu raznosi vetar, on povremeno nervozno skupi pramenove, podize kragnu mantila, pomodrio od hladnog vetra. , drhti. Kaze da stanuje u nekom podrumu, hladno, nema grejanja.

Zar je moguce da toga  jos ima danas? Ja sam mislio da su takve pojave proslost, da toga ima samo u SSSR-u.…


-11 novembar 1960 godine- Dujo Nedic, Strahinja Kastratovic i Kokan Karamika zavrsavaju studije na vreme

Vec poodavno moja druzenja sa Dujom, Strahinjom i Kokanom su se sticajem okolnosti proredila. Ali povremeno stanemo i porazgovaramo. Dujo mi rece danas da sva trojica zavrsavaju studije takoreci na vreme. Oni su iz uticajnih kosovskih porodica. Stariji Dujin brat , video sam ga jednom na zeleznickoj stanici u Beogradu studira medicinu, visok je i vrlo plav momak, Dujo mi rece takodje odlican student.


--14 novembar 1960 godine-Nikola Poljanski zavrsio studije

Beogradskim ulicama prolazi bezbroj ljudi. Vecina prominu skoro neopazeni, obicni, prosecni,, ali ih ima koji zapadnu za oko prolaznika. Skoro svakodnevno od tramvajske stanice kod Crkve Svetog Marka  ka Terazijama se gega polako povisok  mladic , krenuo u neku setnju, u susret nekim neocekivanim dogadjajima, on je plav, neuredno obucen, seta nehajno, stalno je sam..Nosi krajnje zapustenu dugu plavu bradu. Deluje neobicno, kao neki usamljenik, cudak. Ide polako, gleda pred sebe.Kada ga  vidim  iz daljine, izgleda da ga nesto muci.  Ne znam zasto, odmah se setih jevrejskog rabina iz filma koji sam nedavno gledao .

Ispred Glavne poste u Takovskoj ulici jesenja kisa pljusti po trotoaru iz oluka, samo dobuje, ledena kosava tuzno fijuce kroz ogolelo granje parkica, tera studen u kosti.. Cudni neznanac o kome sam toliko puta  razmisljao.stoji bas pored mene, scucurio se ispod krova, sakriva se od kise, uvija u potanku jaknu, vidim iscepane mu cipele, dve razlicite carape. Evo prilike da zadovoljim moju vec poodavnu radoznalost.  Ocigledno da je vrlo siromasan. “Kako ste”-obratih mu se nenamet ljivo.  Pokazah rukom da krenemo ispod dublje nastresnice gde ima manje kise. Na moj zamah ruke, podje iz mesta  kao robot, ali stade najednom:” Gde cemo pada kisa”.”Evo tu je Pelivan ( naziv poslasticarnice)-pokazah rukom. Odmah krete, usput prica , vise sebi u nedra:” Ja sam Rus, moj otac je ispod  Kavkaza,  dosao otac posle Oktobarske Revolucije u Jugoslaviju, molerisao, zidao, stekao nekoliko kuca,oca Grigoija proglasise za ratnog bogatasa, reakciju, belog Rusa, protivnika Staljina”.Ucuta.  Onda dize glavu :” Sve nam oduzeli , hapsili, tukli, brata  Nikolu  drzali dve godine u zatvoru nevinog”.”Nista nije uradio, onako. Navodno saradjivao sa Nemcima, a Nemci ga drzali dve godine na prinudnom radu”-prenu se Nikola.”Ne daju nam da studiramo,. studiram zato 11 godina”.Cutim, pitam se da nije  neki cudak .Gledam ga ispitivacki, jos vise je moje poverenje bilo poljuljano kada on rece ostro:”Dok sam  studirao dobih mozdani udar, bio sam vise  meseci nepokretan,  6 nedelja potpuno  slep”. Kao da mu je neko kriv za to? Nece valjda da kaze da mu je to napravljeno? Da ovo nije neki paranoicar skoro izasao iz psihijatrijske bolnice?

“Nas ispod Kavkaza drugi Rusi zovu”Urguti”.”-izgleda da je postidjen, sticem utisak da .ih drugi Rusi ne vole.

Zao, mi ga je  i simpatican je na svoj nac in. Ali kada mi rece sledece, poceh da jos vise razmisljam  o njemu:” Ovde svi  podsticu suprotnosti u medjuetnickim odnosima, cak i Sovjetski savez, zajedno sa Italijom, Nemackom, Austrijom, Madjarskom, Albanijom, cak su u to uvukli i slovensku Bugarsku. Sovjetski savez nije trpeo Kraljevinu Jugoslaviju jer je protiv boljsevika, podrzavala je Bele Ruse. Najrazornija je bila Hrvatska., koja je htela savez sa SSSR-om””.”Kako Hrvatska zeli sponu sa Sovjetskim savezom”-nije ,mi to jasno.”Slepa mrznja prema Srbima, Trumbic ( bivsi ministar inostranih poslova Jugoslavije) trazio je podrsku SSSR-a za otcepljene Hrvatske.Glavno je bilo da se rusi Jugoslavija”-rece on monotonim glasom. Cuti, premislja:” Moj otac stvorio imetak u Kraljevini Jugoslaviji, bio carski oficir, ranili ga boljsevici, ali vredan zanatlija, narocito bilo dobro do atentatata na Kralja Aleksandra 1934 , bilo dobro sve do rata.Kad  dodjose komunisti  sve se pretvori u pakao.Hoce da uniste Rusiju, Slovene. Boljsevici nisu voleli Kraljevinu Jugoslaviju, bila anti-komunisticka ”.

Ipak  nije on neznalica-zakljucih.

-2 decembar 1960 god-Hapsenje Ilije  Moljkovica u Studentskom odmaralistu u Partizanskim vodama na Zaltiboru.

Crnogorci vaze kao nenadareni za muziku. Pitanje je da li je to predrasuda bez osnova, ili cinjenica? Upravo to razmisljam uvece dok u sobi sa cetiri kreveta u Studentskom oporavilistu na Partizanskim vodama  slusam Draska.On je Crnogorac a tako lepo peva. Narocito je voleo da uzme gitaru i peva ruske pesme..Istinski sam se obradovao kada je jednom zapevao pesmu “Vizu njivi vizu polja, vizu reki i morja, eta  ruskaja priroda, eta ruskaja zemlja”.Tu predivnu pesmu sam slusao toliko puta kao dete za vreme rata u Ljuboviji, , pevali su je potajno, tiho, Belogardjeci Rusi.

Pusonja( Pusonjic) udje uvece u sobu, legne u krevet u odelu, samo skine cipele.On je visok, kosarkas,  odlican  sahista. Cutljiv je, tajanstven, obozavaju ga devojke. Ruske pesme ga ne interesuju, pokrije se cebetom preko glave, zaspi. Jednom mi rece:” Crnogorci vole Ruse”. Cetvrti cimer je Ilija Moljkovic, plav, on je veliki politicki buntovnik..Studira u Beogradu, poreklom je iz susednog sela Kremana na prevoju Zlatibora i Tare.Ispricao mi je da su ga progonili u gimnaziji u Uzicu.Neko rece jednom u menzi”Titovo Uzice”, on ga opomenu jetko:” Nije Titovo Uzice, nego Uzice”. Cela sala zacuta prestrasena..Ilija je takodje bio odlican  sahista, lomila su se koplja izmedju njega i Pusonje. Ali nije bio popularan kod devojaka kao Pusonja.. I Pusonja je iz ovoga kraja, negde od Prijepolja. Medju dinarcima se stvara neka tiha solidarnost.

Ilija uvece cita neku knjigu na francuskom, kaze da je to zabranjena knjiga ruskog pisca Pasternaka DOKTOR ZIVAGO..

Milosav Jezdovic je direktor odmaralista, visok, plav ,muzevan, iz sela Sljivovice sa Zlatibora, ka Ilijinom rodnom selu Kremani. Milosav je vrlo zabavan, ume da se druzi sa studentima..

Udje uvece u sobu ,trazi Iliju. .Ilija ustade, Milosav izadje . zajedno sa njim. Ilije nema celu noc, ne znamo sta se desilo, zabrinuti smo. Predosecamo nesto neprijatno.. Sledeci dan oko podne dodje Ilija, neispavan, neobrijan, bled. Saznasmo da je bio priveden u Uzice u policiju, zato sto cita zabranjenu knjigu.

Jezdo ( tako smo zvali po prezimenu direktora Jezdovica), je politickin uticajan. Ali nije nikako birokrata. On je pravi Ero, sklon salama , dosetkama.”Ide Ero po Zlatiboru  sa znacajnim funkcionerom iz Beograda, ovaj potonji se pravi  vazan prema “seljaku iz Murtenice”, to otresitom Eri smeta, nervozan svaki cas obilazi mocnog funkcionera. Ovaj ga zapita:” A zasto ides cas na jednu, cas na drugu stranu”.Ero mu odgovori .zajedljivo:”Naviko sa volovima”. Znao je i druge duhovitosti. On je nezenja..Privlacan muskarac, pogotovu zanimljiv za  usamljene zene kojih ovde cesto ima. Jednog toplog letnjeg dana u njegovoj kancelariji u maloj baraci pored zgrade Studentskog restorana, zakuca na prozor kljunom vrabac. On mi rece saleci se da kada god zakuca vrabac kljunom na njegov prozor, da ce sresti neku sarmantnu zenu. Jos nije ni zavrsio recenicu, cuje se blago kucanje u vrata. Udje jedna privlacna, mada vec sredovecna  zena..Ljubazno ga moli da obavi neki telefonski hitan razgovor. Obadvojica se nasmejasmo. Puka slucajn ost-zakljucih.

Kako to , mi uzivamo punu podrsku Zapada, a ovamo Iliju hapse zato sto cita knjigu koja kritikuje komunizam u SSSR-u? Ako smo uz Zapad, cemu onda zabrana knjige koja je odlicno prihvacena na Zapadu? Ako smo tajno uz Ruse, zasto onda dan danas masovni i opasni progoni informbirovaca? A Ratimir Oklobdzija hvali Ruse na sva usta, sa njima polutajno saradjuje, i niko ga ne dira? Mozda ga ne uzimaju ozbiljno? Moguce? Ali on je vlast, ima moc nad sudbinama ljudi. Njegova navodna saradnja sa Rusima ustvari ovde jaca takve asocijalne osobe-kriminalce.Imam simpatije za Ruse, ali nisam nikakav zadrti slovenofil, niti sam boljsevik niti protiv Zapada. Ali Sovjetski savez  ukoliko saradjuje ovde sa ovakvim kao sto su Ratimir, ovde stvara pogresne procene, promovise podzemlje, mafijase, kriminalce.

-17 januar 1961 godine –Demonstracije povodom smrti  Patrisa Lumumba 

Glavnim ulicama Beograda tutnji razjarena rulja ,kao poplava iz provaljene brane, jurisa, svi se sklanjaju, Bulevar Revolucije, Terazije, Knez Mihajlova, sve je prepuno sveta, radio stanice grme. Oboren je avion sa Patrisom  Lumumbom, on je ubijen, svugde glasine ( ali nezvanicne): kapitalisticka Belgija gura u plan svoga prvog coveka Combea , Lumumba je nas ,ubise ga podli kapitalisticki prevaranti. Tako kazu cini mi se i neka zvanicna glasila. Kao, Combe je bio zapadni covek, a Lumumba nas. Nejasno je kako to da smo protiv Zapada, a ovamo bila 1948 godina, Zapad nas pomaze  sakom i kapom. Politika je  nejasna stvar. Ovako sam slusao pre 1948 godine?! Mutljag, u mutnom se lovi. Ali ko lovi u mutnom. Valjda ce se jednog dana stvari razbistriti. To me sada ne interesuje, zadovoljan sam, svima nama je sada lepo..

-
-18 januar 1961  godine-Profesor Milanovic kritikuje reforme

Cujem  da su se demonstranti usmerili ka Ambasadi Belgije, uzvikuju da imperijalisticka Belgija stiti izdajnika Combea, ubise  Belgijanci kongoanskog heroja Lumumbu u avionskoj nesreci,  procu se da su tamo jake policijske snage.Kretoh od Terazija u suprotnom pravcu, ka Knez Mihajlovoj. Hladno je, ali prijatno.Iz Knez Mihajlove razljucena rulja  mladih ljudi kulja  kroz pasaz u ulicu Obilicev venac, traze prolaz ka Belgijskoj ambasadi.

Iz daljine se smeju prijateljski profesor Milanovic i njegov kolega Mihajlo,kao da se nista ne desava..Okretoh sa sa njima u sasvm drugom pravcu, opet ka Terazijama..”Lumumba”-uzvikuje razjarena rulja,kao sto uzvikuju  ime nekog naseg drzavnika.

Znam da ce profesor Milanovic nastaviti  duge politicke monologe, to me mnogo ne zanima, ali ja ga izuzetno postujem, ipak saznam dosta novih nepoznatih stvari..

Profesor Milanovic samo mahnu nehajno rukom ka demonstrantima :””To su mladi ljudi koji se ne razumeju u politiku. Sta se nas ticu Lumumba i Combe, oni su tako daleko.” Mihajlo kratko dodade”Hleba i igara, stvaranje zbrke, u mutnom se lovi”. Profesor Milanovic nastavi :”Istorija se ponavlja.  Politicari ovde svakih nekoliko godina izmisljaju neke reforme, smenu neobicnih dogadjaja, prvo 1948, pa onda Samoupravljanje, pa Nesvrstanost, delegatski sistem, drustvena svojina, udruzeni rad, odumiranje drzave, donose neke kljucne zakone, amandmane, menjaju ustav, odrzavaju kongrese, prave neke zaokrete, samo da bi stvorili privid da se ovde nesto vazno desava”.

Malo zastade, pogleda me prodorno, zasmeta mi, kao neki hipnotizer :” To su  sve skupa krajnje stetna zamajavanja koja su na svojoj kozi osetili kao ogledni misevi milioni Jugoslovena,narocito je stetan sistem TO, teritorijalne odbrane”.Mihajlo saceka mali profesorov predah:” To su sve obicne iluzije, ova drzava zavisi od ekonomske pomoci Zapada, da nije tih finansijskih injekcija ne bi opstala ni godinu dve dana, to je ulepsavanje teskog bolesnika”.” U selu Lipovu u Crnoj gori Draza Mihajlovic se smrtno zamerio sefu britanske misije kada mu je kazao da mu je vise stalo do jedne srpske babe nego li do Engleske imperije. Komunizam je ubijanje duse, razbijanje porodice je da bi se oslabio uticaj roditelja na vaspitanje dece, porodica je stub drustva .,nataliteta..Oduzimanje imovine-onda nema oslonca.”-izusti rezignirano profesor MIlanovic . Mihajlo tek sad saceka da iskali svo jed:” U Prvom Svetskom ratu Srbija je izgubila od 4,529.000 stanovnika, oko 1.200.000, oko  28% ukupnog stanovnistva, od muskog stanovnistva je poginulo 57,6%.Ostalo je 114.000 teskih vojnih invalida, a preko 500.000 dece sirocadi, Srbija i Crna Gora su potpuno opustosene”..Profesor Milanovic sa jos vise jeda ga dopuni:” U Drugom svetskom ratu Srbi su dali jos vise zrtava. Pitam se odakle sve to izvire, kako jos Srba uopste ima”.On sa nekim olaksanjem, zadovoljstvom, obuhvati pogledom reku mladih na ulicama:” Odakle , otkud, nije mi jasno, Srbi su kao zmija kad joj otseces rep on ponovo poraste, nicu kao Feniks iz pepela”

Osecam da moji sagovornici smisljaju nove tirade.” Stvorili su Kraljevinu Jugoslaviju 1918 godine, ta tvorevina je unapred bila osudjena na propast, ko ce pomiriti rogove u vreci”-mahnu rukom profesor Milanovic.”Italijanski marsal Pjetro Badoljo je podneo svoj memorandum o slamanju Kraljevine Jugoslavije, rece- treba podsticati Hrvate ubedjene u svoju intelektualnu superiornost, nad Srbjom, da stvore Veliku Hrvatsku, da zaziru od Srba kao hegemonista, u Hrvatskoj oslonac na vernike.Slovenci imaju svoj jezik, kulturu, ici na separatizam.””Ovaj Badoljov Memorandum je bio okosnica politike Italije prema Jugoslaviji”-iznese svoj stav Mihajlo.”DIVIDE ET IMPERA”, tako je ovde bilo vekovima”-zavrsi profesor Milanovic.

Uctivo slusam sta govore, trudim se da ih shvatim, ali mi se cini da oni preteruju, pa ja sam sretan, svi dobro zivimo. Zasto su tako ogorceni? Nesto im smeta.Pomislih za profesora Milanovica da je vec stariji , stariji ljudi umeju biti kriticki.. Nije mi jasno, kako mi dobijamo toliku pomoc od Zapada, a ovamo poredak podrzava demonstracije protiv zapadne Belgije?

Upitah kratko i uctivo profesora Milanovica o cemu se tu radi? “ Politika je vrlo slozena igra, gde pobedjuju jaci i mudriji., zapadni politicari to jesu u odnosu na nase, oni ovde stvaraju konfuziju, lose procene, jacaju, podsticu “levicare, rusofile” protiv “desnicara””zapadnjaka”. U mutnom se lovi, zavadi pa vladaj, stvaraj tenzije, rusi iznutra. Narod je zadovoljan, a negativne pojave uzimaju maha, ne vide se, samo ce jednog dana da se sve urusi”.

Gospodin Mihajlo pomir ljivo, razumno:” Politika je stvar interesa, da sm mi mocni kao oni i mi bi to isto cinili, bili bi i gori od njih”. Znam ja za te teorije” poce prof esor Milanovic, “jer da oni nas ne slabe mi bi ojacali  njih pokorili, izbili bi ratovi. milioni zrtava, oni bi od nas bili pokoreni, bolje da oni nas pokore nego li mi njih”. Zastade, naglo se prope na prste:”Ali gde je tu Bog, oni preteruju, vekovima nas istrebljuju kao stoku, ovo je klanica”.

Ovaj odgovor mi nije dovoljno pojasnio, ali sam ponesto ipak shvatio. Ipak, stalno mi se u glavi vrti jedna misao: san o zajednickoj drzavi Juznih Slovena Jugoslaviji je ipak odraz stvarnosti, pravo resenje., jer oni vekovima teze , sanjaju o tome da zive zajedno u jednoj drzavi, ali to smeta pojedinim velikim silama, pa onda zavadjaju medjusobno pojedine narode. Da nema zavadjanja spolja imali bi jaku Jugoslaviju. Treba da budemo mudri da ne dozvolimo da nas zavadjaju..Sada je Jugoslavija zemlja bratstva i jedinstva, izgleda da ide nabolje.Sovjetski savez je sada objedinio sve Slovene u svoje okrilje.Evo sanse da se Sloveni ujedine, povezu, pa i Juzni Sloveni. .Nikakav slovenski nacizam ,to bi tek bilo najgore, umesto toga slovenska solidarnost, medjusobna ispomoc. Gledam leti na moru studente iz germanskih zemalja, Nemce, Holandjane, Skandinavce, Austrijance, oni su solidarni, lepo se druze, razumeju, tu nema sovinizma, nego racionalna solidarnost.  Tako osnazeni Sloveni bi bili jak faktor, ne samo u Evropi nego u celom svetu.

Mira kao i obicno iz daljine se smeje, priblizava sa nejnom  drugaricom..Saznajem da se Dusko Beatovic ozenio u Francuskoj, zena mu se zove Simon, dobili su sina Veselina.”Zovu ga Vincent( Vensan) “rece Mira..Mira zna sina pokojnog ujke Ranka , on zivi u Visokom kod Sarajeva. I ja sam ga jednom upoznao, bio je kod nas, on je lep plavokos mladic. Vrlo je drag. Njegova majka se preudala, on ima polusestru, lepuskastui crnku..Beatovca rodjaka ima svugde, mnoge ne poznajem..Mira spominje nekog Branu strica koji se bavi naukm, Branko bra bake Save zivi u Borovu, jedna Beatovicka Cvijeta je udata za Gligu Gligica..Tomo Beatovic vrsnjak i rodjak iz Bratunca je vrlo zanimljiv, on je pravi Beatovic, visok, plecat, plav , i mudar. Ali je velika pricalica i saljivdzija..Ima dva brata. Dok su ostali Beatovici nezadovoljni danasnjicom  na neki nacin, on i njegova braca su se izgleda lepo prilagodili.

-

-1961 godina-Tata prodao imovinu u Uzovnici Miki Nikolicu

Umrla je baba Bojka.(rodjena 1886 g). Ona nije mogla da se navikne na zivot bez umrlog muza. Imala  je problema sa ocima, tata je vodio u bolnicu u Sabac. Roditelji su joj predlagali da dodje da zivi sa nama u Beograd, to joj nije godilo.Njoj jes smrt prekratla muke.KImala je obicaj da govofri u starijim godibnama:” Boze daj mi laku smrt”.Tako je i umrla.

Tata i mama su odlucili posle duzeg razmisljanja da prodaju kucu i svu imovinu u Uzovnici  Miki Nikolicu ( to je onaj sto je drzao sklelu na Uscu, koja se potopila). Brojna porodica , cetiri djaka i studenta, mala oceva plata, prodaja ocevine omogucava prezivljavanje brojne porodice do boljih vremena. -to su bili kljucni argumenti koji su pretegnuli u ovoj vrlo znacajnoj zivotnoj odluci.

Mika je tako postao jos bogatiji zemljom. On je vrlo  preduzimljiv covek, vican poslovima. Njegova supruga baba Vida je bliska srodnica nase babe Bojke. Nije imao dece, usvojio je Rosu , Rosa se udala za Desu Mitrovica  iz Uzovnice, otac Desimira je nadaleko  poznati Svetozar Ero. Svetozar Ero je takodje preko svoje majke blizak rod nasem dedi Velizaru.

Deso Ero je plav, vitak, voli da ide u lov. Ostroumno lice odaje coveka koji ume da mudro procenjuje i zakljucuje. Za njega se pricalo da je bio za vreme rata cetnik..Upitah ga jednom za to ? “ Ja sam jednog rodjaka zamenjivao, on nije mogo, ja otiso u cetnike da ga spasem..Iso sam peske odavle sve do Raske podno Kopaonika”-poveri mi Deso Ero svoje cetnikovanje. Deso i Rosa imaju dva mala sincica, Miju  i Miladina, oba plava..Hoce i cerkicu.


--12 april 1961 godine-Sovjetski kosmonaut Jurij Gagarin poleteo u kosmos

Danas je prvi ruski kosmonaut Gagarin obleteo oko zemlje na kosmickom brodu VOSTOK, poleteo je sa poligona Bajkonur. Svi su ponosni. Negde se cu da je rec “gagara” na ruskom ime neke ptice.Ljuba Aksentijevic se smijulji lukavo: ”To je namesteno, hoce Rusi da kazu da njihova ptica leti u kosmos, da njihove cizme valjuske  od 7 milja lete u nebo.”  Nastaje trka u kosmosu izmedju Amerike i Rusa. Ko ce pobediti ? “Amerikanci ulazu ne samo u tehnoloski progres, nego pre svega u drustevene nauke, SSSR pre svega u tehnicke nauke, zapostavlja drustvene nauke. Ameriku i Zapadni svet promisljaju vrhunski naucnici drustvenh nauka, a u SSSR-u toga nema, vlada stihija, Amerika ce na kraju namagarciti Sovjetski savez, iznuriti ga, navuci u pustinjski pesak” –rece Jakov Grobarov jednom Ispod lipe dok jede porciju prebranca.


--Prolece 1961-Pocinjem da ucim.

Javlja mi se jak motiv da studije privedem kraju. Studiram evo vec sest godina, jos nisam stigao takoreci ni do pola. Nemam motiv zbog necega, stalno razmisljam da pocnem da ucim od sledeceg ponedelka, a kada taj ponedeljak dodje, ucenje odlazem za  sledeci, i tako u beskraj. .Za dve godine punim 27 godina, onda moram po sili zakona u vojsku.Ako zavrsim studije sluzicu vojni rok 11 meseci, ako ne, onda 18 meseci. Pravim plan, izabiram predmete koje cu da spremam, mogu ispite polagati tokom cele godine svakog meseca , kad spremim..Svaki dan ucim po osam casova. Ostatak setam, izlazim sa drugovima. Pocinjem Analizu bilansa kod profesora Koste Vasiljevica, za mesec dana je ispit, dobijam ocenu 9. Spremam ispit Ekonomika i organizacija, kod profesora Kukolece, dobijam ocenu 8..Svaki mesec polozim po jedan ispit, nijednom nisam pao na ispitu. Beskrajno sam ohrabren..Kao da se ponovo radjam. Vraca mi se samopouzdanje, prosto se vracam u osnovnu skolu, nize razrede gimnazije kada sam bio najbolji djak. Da li mogu sada biti odlican student.? Vracam se tome uzvisenom idealu, povezuju  se pokidane niti identiteta. Sebi pocnjem da izgledam kao neki bokser koji je bio dugo takoreci u nokdaunu,  a onda mu iznenada dosla prikrivena snaga i pobedio. Imam utisak kao da me neko posmatra kako se borim, podrzava me.Poceh da  razmisljam zasto sam naglo popustio pre vise godina sa ucenjem. Ali ta razmisljanja nestadose kao suvisna, sada je jednostavno divno. Ojuzilo-cesto tu pomisao zateknem u mojim misima. Mislim ojuzilo u politickom smislu.

-Juni 1961-Bogoje Panajotovic u SAD, agent jugoslovenske policije.

Trojka Ratimir- Drago-Jovo je nerazdvojna. Oni su  strah i trepet.na mestima gde se okupljala beogradska omlad ina. Ratimir skolski drug i ja smo imali uvek koliko toliko dobre odnose, ali on ume biti  nepredvidljiv, on  je hirovit, povremeno prema drugima cak i opasan. Uvek sam se trudio da prema njemu budem smiren, promisljen,  iznad svega tolerantan. I da ga izbegavam. kad god mogu.

Na plazi na Savi izmedju dva mosta, naidjose sva trojica, visoki, misicavi, svi se okrecu za njima. U prolazu Jovo povremeno neku devojku na pesku drsko stipne po zadnjici. Ovoga puta susret sa njima nisam mogao izbeci., sedose na pesak pored mene.Gledaju me upitno?

.Jovo odmah poce sapucuci:” Znas, onog naseg coveka Bogoja Panajotovica smo poslali u Ameriku, kao ekonomskog  emigranta, dobijo je specijane zadatke. Saznajemo da sve ide kao podmazano.Ne moze Amerika sa nama da se nosi”.Drago zapeva tiho, kroz nos :”Amerika i Engleska bice zemlja proleterska”.

Nedaleko od nas moj skolski drug Petar  Adler, uvek mi jer bio tajanstven, licio mi je na hipnotizera, kada cu ovu pesmu priblizi nam se,  lukavo se nasmesi, rece veselo  bodreci Dragu:”Obori”..Oni kao po komandi prosto podivljase. , pocese sva trojica besno da ponavljaju refren” Bice zemlja proleterska”. Pera Adler postade dirigent, oni sve besnije pevaju.. Rato me iznenada uhvati za lice, rukama hoce da mi na silu otvori usta:” Pevaj i ti”.Ne umem da pevam, ali poceh da vise mrmljam nego li sto pevam.


-Juli 1961 g-Kondukter u kolima za spavanje.

Radim mesec dana u kolima za spavanje da zaradim za letovanje na moru. Posao sam po sebi nije naporan, zanimljiv je, ali je iscrpljujuce nocno nespavanje. Putujemo na unutrasnjim linijama: Sarajevo, Ljubljana, Skoplje, Split. Plata je skromna, ali je baksis znacajan. Narocito baksis daju Nemci i Italijani, oni su najgalantniji.

Pred Zagrebom se razbudio mlad Turcin, crn, visok i pokrupan, takvih ima mnogo i kod nas, zapodeva sa mnom dugacke svakojake razgovore  na engleskom, kaze ima prijateljicu u Zagrebu, ide joj u posetu, ona je udata. Cak mi rece jednom pobednicki kako su jugoslovenske zene lake, kada god ide kolima kroz nasu zemlju poneku …. ovde upotrebi jednu nepristojnu rec, propracenu gestoviam prstiju ruke.. Odgovaram mu smireno da mu se tako samo cini, ovo nije Turska, ovo je Evropa, zene su ovde savremenijih shvatanja nego li u Turskoj. Moj argumentovan odgovor ga jos vise zbog necega razdrazuje, propinje se, uhvati me cvrsto za misicu da je opipa, zapita:” Bavis se sportom, kojim”.

Voz stize u Ljubljanu  u prepodnevnim casovima.,posle celu noc putovanja . Kola za spavanje smestena na neki zaboravljeni kolosek u travi. Namestam umoran od nocnog bdenja krevete, stavljam ciste presvlake.Odjednom uz stepenice vagona se penja mlada plava sarmantna zena, ocigledno strankinja. Vice mi “HI “, obraca mi se na engleskom kao da se znamo od uvek. Odmah zakljucih da je vrlo privlacna, i da je Amerikanka..Ali nista ne shvatam:otkud ovde, kako me je nasla, zasto je dosla? Kako se usudjuje tako samouvereno bez poziva, da ulazi u vagon? Javi mi se munjevito misao: da nije policijski  provokator, Slovenka, ima ih mnogo takvih plavih Slovenki? Ona se odmah predstavi, pokaza pasos, iz San Dijega je iz Amerike, profesor  fizicke kulture.Kaze da je ovde njena grupa, sada imaju pauzu, ona iskoristila da se proseta. To me razuveri u prilicnoj meri. Prepiska sa njom je trajala nekoliko godina.

-1961 godine-Slobodan Tomic napustio zemlju.

Otisao pred progonima za Svajcarsku. Sprema se za Kanadu. Treba da mu se pridruzi supruga. U Beogradu ostaju otac, majka, brat Misa i sestra Natasa.. Otac porodice Bosko pod teretom nesreca utociste nalazi u nekom verskom misticizmu. Uprko svega je imao snage da se bori za druge u slicnoj situaciji, obilazio je brojne porodice pritisnute nesrecama kao i njegova porodica, zbog istih razloga, hrabrio ih, odrzavao. On je prvoborac za ljudska prava..Mnogi ugledni pojedinci, neki i mocni komunisticki politicari kasnije , su bili njegovi ucenci, kao npr. Vladimir Dedijer, Marko Nikezic, I drugi. Za knjigu V.Dedijera Sarajevo 1914 godine u mnogim suretima u stanu u Molerovoj 35 u Beogradu,vec tesko oboleo,  mu je kazao sve sto je mislio o Gavrilu  Principu. Grupa njegovih ucenika ga je obuilazila  Molefrovoj 35, pomagala na svaki moguci nacin i njegovu porodicu.

Kuma Ivka, supruga profesora Tomica  uplakana prica mami u stanu tetke Mire u Kalenicevoj broj 6 kod Kalenica pijace o nekom nesretniku kome  su vlasti po kazni rasturile porodicu: ”  Joj podmetnuli joj nekog studenta da sa njom zajedno sprema ispite, ona se sa njim zblizi” zarida kuma Milka ”oturi se od muza, preote je agent”


--26.10.1961 godine-Ivo Andric dobijo Nobelovu nagradu za knjizevnost.

Dnevnicki zapis: Ivo Andric dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost, 10.12. 1961 godine.


Novine, radio i televizija prenose radosnu vest koja sve cini istinski ponosnim: Ivo Andric dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost za ovu godinu. Cela zemlja sa neuobicajenom paznjom i uzbudjenjem prati  na televiziji ceremoniju dodele najznacajnijeg ovogodisnjeg svetskog priznanja koje po prvi put dobija jedan nas pisac. Dobitnik je istinski intelektualac, knjizevnik svetskog renomea i glasa. Svi su jednodusni- dostojno nas predstavlja na dodeli ovog najveceg priznanja: svaka rec mudra, na svom mestu, govori polako, neusiljeno,  samouvereno ali bez uobrazenosti, naprotiv,  krajnje je skroman i jednostavan; iz plemenitih crta lica smirenog postarijeg coveka koji je nase gore list  izbija nase urodjeno dostojanstvo. Pa on je svetski covek, obrazovan, bio dugo diplomata, ziveo u mnogim evropskim metropolama, proputovao ceo svet.

Ulicice koje se blago penju od siroke i bucne ulice Marsala Tita ka Pionirskom parku, su omiljeno setaliste Ive Andrica, on stanuje tu negde u blizini. Lako  ga je prepoznati i izdaleka, pojavi se iznenada iz zelenih aleja parka pomalo poguren stariji covek koracajuci polako, gleda kroz naocare pazljivo pred sebe, kao da broji svaki svoj korak, cini se da prikuplja snagu do sledece klupe da tamo utone u svoje misli,  da pobegne u svoj svet u kome mu je najlepse. Uvek bi bio setan, zamisljen, otsutan, kao da iskoracava iz nekog drugog  sveta u koji se odavno povukao zbog necega, ne videci druge ljude oko sebe?  Da li je on to bio u mislima sa nekim junacima  njegovih romana? Prolaznici su ga prepoznavali, on se poznanicima kao i svakom neznacu koji mu se obrati, javi kratko, ali uctivo i ljubazno. Kada god bi blago klimnuo glavom, nasmesio bi se skoro nevidljivo, tek tada se moglo videti koliko je prirodno skroman, jednostavan i nenametljiv, i koliko podjednako svakog uvazava, od cistaca ulica i prosjaka pa sve do ministara. Mozda zbog njegove otsutnosti i stalne zamisljenosti  ponekom izgleda kao pomalo cudan covek? Ali ljudi  ga znaju, razumeju, kao takvog su ga svi prihvatali. Ono sto ga cini razlicitim od slicnih vremesnih  dobricina sa kojima se mnogi druze, ali ih potajno sazaljevaju, je sto njega upravo svi izuzetno uvazavaju i postuju. Zato sto su u njemu prepoznavali  neobicnu ljudsku vrednost, izuzetno obrazovanog i moralnog coveka, Beogradjani zaredom kazu za njega :”On je svetski covek!”

Imao je obicaj da sedi na usamljenoj  klupi u jednoj od tih mirnih ulicica sto se spustaju od Pionirskog parka ka sirokoj bucnoj centralnoj ulici Marsala Tita. Sedeo bi naslonjen ledjima, skoro nepokretan kao kip, nesto ga izgleda muci, upiljio u tlo; namesti nehajno rukom naocare, najednom se nasmesi  spokojno sam sebi, skoro nevidljivo, kao da se necega priseti?. Da li mu se pricini da  pred njim niz beogradsku ulicicu zazubori brzak Drininog rukavca sjakteci na suncu? Pogleda u nebo, prosto trazi pogledom  planinskog orla kako kruzi nad Beogradom? Onda utonu opet u sanjarenje, hujanje lifta u obliznjoj zgradi najednom postade poj hodze sa visegradske dzamije? Gleda reku prolaznika sto tece trotoarom siroke ulice, otvorio sirom oci ne moze cudom da se nacudi: idu ljudi sa fesovima i zene u salvarama, zure na dzumu u visegradsku dzamiju?

Svaki pisac kroz svoja dela govori o sebi, poznavaoci Ive Andrica su narocito prepoznavali  njegove snazne mehanizmi projekcije. Odvodjenje decaka otetih od roditelja u janicarski zivot u daleki Carigrad, zar to ne seca na bolni odlazak Andrica u tudjinu, djaka otrgnutog iz rodnog kraja ( on je pustio duboke korene na Drini, upio u sebe njene vode, ljudske sudbine, prirode ) poslase ga na skolovanje u Zagreb, u daleki Bec, Poljsku? On je tamo stalno mislio na gudurasti zavicaj, kanjon koji davi zelenu  u bukovima zapenusanu reku kao guju u procepu, trazio je u tamosnjim rekama slicnost, ali  nigde ne nadje njenu snagu, silovitu  zivotnu radost i vitalnost njenih stanovnika. Ponosan,  zasvagda se sam sebi zarece: Drina je jedina, najlepsa, reci cu to jednog dana celom svetu!

Nema nigde coveka koji kao Ivo Andric tako duboko i odano voli Drinu, koji zna njenu dusu i duh ljudi koji tu zive. Ljudi sa Drine, bilo da su iz njenih gornjih, srednjih ili donjih tokova, svi bez razlike  nose zanavek u sebi ljubav prema Drini, bez da to  zapisu, ovekovece, ili te ljubavi mozda nisu ni svesni,  muzevni gorstaci se stide da iskazu svoja osecanja, na kraju odnesu gresno tajnu u grob. A on je to kazao, ocvrsnuo zauvek potsvest  zitelja drinskih krajeva, izvukao je iz zaborava. Na jednom mestu opisuje Drinu pitominu koja  zapljuskuje, miluje pescani sprud svojim osuncanim valovima, drugi put kaze da je surova, divlja, neobicna, bezdanim vrtlozima besno dubi podvodne pecine u hridima.

Imamo tako lepu reku, a o njoj se cuti? Da Drinu  imaju drugi prosperitetni evropski narodi, ona bi davno bila ponos i slava tih zemalja, ne samo turisticka meka, nego i inspiracija piscima, umetnicima….?

Andric ustvari ne kaze da je drinski most vecit ( on je bivao obrusavan, pa ponovo dogradjivan), ne, on zeli da kaze da je Drina vecita, nju niko ne moze izmestiti iz ovoga sveta, ko god dodje nista joj ne moze, svi ce umreti, Drina nece!  Njegov roman “Na Drini cuprija”  je spolja knjiga o cupriji, a ustvari u svojoj biti to je “Roman o Drini”.On se stalno nemusto razgovara ne samo sa  prolaznim mostom kako to izgleda na prvi pogled, nego iznad svega sa Drinom. Ponekad bi ovu reku video kao  nesto obicno, svakidasnje, prigodan beg u prirodu iz gradske vreve i buke, potraga za mirom u netaknutoj prirodi, u zelenilu, huku valova- dakle, sluzi da donosi fizicko okrepljenje. Od takve pomisli bi se odmah trgnuo postidjen, ponizen-to je skrnavljenje svetinje! Ova reka je za njega nesto mnogo vise , duhovna inspiracija, ona je sveta voda, kao Gang za Induse.

Ivo Andric dobro poznaje istoriju, njega ne ponesose trenuci i trenutacna osecanja, njega su vreme i znanje, zivotne tegobe prekalili, naucili da se otme vremenskoj i emotivnoj distanci koje tolikim ljudima, ne samo povrsnim nego i onim vrlo umnim, ponekad zamute objektivno vidjenje stvarnog zivota. Sada je ovako, ko zna koliko puta kroz istoriju je bilo ovako, ili onako, sutra ce uvek biti ovako, ili drugacije, Drina na kraju uvek pobedi, slegne se bela pena valova, zazeleni matica, ide svojim putem, negde zuri, zna ona gde ona ide, stici ce ona na svoj cilj. Ona je za njega nada, kad mu je najteze njoj se okrece, u njenim vodama trazi biser saveta: “Koliko vode protece Drinom, i koliko ce proteci…”  Neka se sve samo po sebi uradi, odradi, sredi, sve ce doci na svoje mesto, svaki talas, svaka vodnjika, brzak, matica, izdubljeno korito, sumovite obale, ribe, ptice, ljudi, lesevi, sve dodje i prodje.  Onda se Drina opet pojavi, nova, neobicna, a ista ona, kao novorodjena sija se na suncu pobednicki vecita.

Zna Andric naoruzan znanjem i iskustvom u diplomatiji, u decenijskim borbama sa svetskim alama,  ljubomorno cuva svoju tajnu, koju vecina smrtnika neznalica ne znaju. Tuzan je, hoce Drinu da opasu neki  opet nekakvim novim mostovima?

Andric je istinski pijanac Drine. Drina je u njemu nasla ljudsko olicenje sebe, mrtva prirodna stihija se prepozna u zivom ljudskom bicu, nadje u njemu pogodno prebivaliste. On nije neupuceni trivijalni provincijalac kao sto su mnogi koji kazu:” Ko jednom dodje u ovo mesto i nadise se ovog vazduha, napije nase vode, uvek ce se vratiti!” Ne, on je veliki poznavalac prirodnih cari ove planete, on je prosao svetom, video sve i svasta, shvati posle svega da je reka Drina jedinstvena. Ali ne samo kao prirodna lepota, nego da je svojevrsno politicko, duhovno, vekovno  razvodje zemalja HercegBosne, Crne Gore, Srbije, celog Balkana, prag Orijenta i suton Evrope, ona je za njega kolevka Evrope, pre svega njen vekovni branik, to je mesto gde su se radjali divlji ratovi a kada se istutnje celim svetom ovde se vrate da se utihnjuju u njihovom samrtnom ropcu. Zasto je tako on se pita? Zna on dobro zasto je tako? Neka se sve samo od sebe smiri!

Za njega su i ljudi mostovi, Mehmed Pasa Sokolovic je COVEK-MOST orijentalni vitki cuprijski luk visok do neba, zakucan jednim krakom na Bosforu a drugim iz nebeskih oblaka okomito u blesku munje i tresku groma silazi Drini kod Visegrada, on je  licnost  iz njegove duboke potsvesti nastanjene  nezaboravljenim tamnim bosanskim mahalama i vajatima,  maloazijskim vilajetima, carsijama i hanovima i sultanovim odajama na Bosforu. On zna dobro da je junak njegovih pisanja Mehmed Pasa Sokolovic kao i on stalno snevao negde duboko u potaji  rodni kraj i Drinu, video je Veliki  Vezir u beskrajnoj Turskoj mnogo reka, i slicnu reku Meander u Anadoliji. Ali ni izbliza Drini!  Mozda mu se tako samo cinilo?


Ivo Andric dobro zna da je se Mehmed Pasa trudio koliko je mogao da otuda pomogne na neki nacin svome rodnom kraju. Za njega je on  janicar drugaciji od mnogih drugih, on je svestan svojih korena, uprkos svega ne moze da ugusi u sebi iznenadne zvuke gudala sto je slusao u detinjstvu kada zastruzu po strunama gusala javorovih, Mehmed Pasa Sokolovic bi se cesto budio nocu obliven hladnim znojem, jecao je glasno u snu, svasta pricao i na turskom ali i na srpskom koji nije zaboravio, pa na Bosforu se govori srpski, cuje u snu uznemiren  promukli glas  guslara koji  kao u transu, ekstaticno peva o Kosovskom boju, kako Milos Oblic  raspori cara Murata “od uckura do bijela grla.” Njegovi cuvari su ga nemo dizali u mekane jastuke, snishodljivo smirivali, pitao je nijaze drhtavim glasom, prestrasen, sta prica u snu? Plasio se sta je nesvestan kazao, da ga neko ne potkaze? Nikad ne dobi jasan odgovor.

Nije sporno da je Memet Pasa Soklu ( tako ga zovu Turci),  Veliki “Vezir, Prvi do Sultana”, iskreno zeleo da jaca Tursku. Kada je turska vojska isla kroz Banat ka Budimu, umre nenadno Sultan, mudri Memet Pasa Soklu naredi da se napravi od voska telo mrtvog cara, obukose ga u kicanu odezdu  i stavise sedeci u otvorene kocije da vojnici vide da je ziv, da se  ne obeshrabre. U isto vreme rastrgavalo ga  je saznanje  da je njegov slavni srpski narod  tiranisan od drzave ciji je on Prvi vezir. Dobro je bio svestan da su Srbi i Turci dve rase, dve vere. Bio je lojalan Sultanu i Turskoj, ali   duboko u njegovoj potsvesti  nikad  nije bilo ugaseno ono sto je bilo duboko usadjeno malom detetu pre nego sto ga otese od roditelja i odvedose u Stambol.  Upravo Ivo Andric to dobro prepoznade, on zna da Mehmed Pasa Sokolovic nije prosecan, povrsni”Poturica gori od Turcina”, on lako prozre u njegovu dusu, u veliki duh coveka od integriteta, genetski obdarenog dubokom misaonoscu i mudroscu. Te zato i dospe na celo velike Turske.

Ivo Andric opisa jednom njegovu  neobicnu smrt. Mehmed Pasa Sokolovic je izgubio zivot  na isti nacin kao i Car Murat na Kosovu, ispred neke dzamije mu pridje neki mula da mu pokorno podanicki poljubi ruku, iznenada se saze i raspori ga jataganom, kao sto je Milos Obilic to ucinio Caru Muratu.

Ivo Andric shvati  kada se otisnu u svet da ga je njegova sudbina predodredila da bude  MOST, COVEK  SPONE  EVROPE I BALKANA, kao sto je bio i Mehmed Pasa Sokolovic, MOST izmedju Turske i Bosne. Nije most samo na Drini cuprija, ustvari Drina je taj najveci MOST, vezivno tkivo srca Balkanskog poluostrva, od Crne Gore do usca u Savu kod Sapca u Srbiji, niz nju su isle dinarske seobe da pune ispraznelu i snemocalu Srbiju i Sumadiju, Drina vezuje Pravoslavce  Muhamedance.  Nije dzaba Andric kazao:”Ni slicnijih naroda ni vece mrznje!” Nije tesko procitati  izmedju redova da Ivo Andric isto tako nosi ovaj etnicki dualitet, on ga poznaje, njegov otac je Hrvat, majka Srpkinja, koja ga je  odgajili  uz gusle i mitove o srpskim junacima. Zar sam Ivo Andric kome je zivot podario takvu neobicnu sudbinu eminentnog intelektualca od oca Hrvata i majke Srpkinje, koji je ziveo u Bosni razdiran izmedju istocnjackog azijatskog nasledja i Evrope, nije bio kao takav predoredjen da  bude most izmedju Bosne i Austrije, Zagreba, Poljske,  izmedju Istoka i Zapada, Balkana i Evrope, Pravoslavlja, Katolicizma i Islama, Srba i Hrvata, kasnije Starog adeta i Komunizma ?

Iako je Mehmed Pasa volio svoj rodni kraj i svoje ljude, on  nije mogao da im pomogne, Srbima je tada bila neumitno upisano visevekovno ropstvo. Mehmed Pasa Sokolovic bolno potseti ponekad Ivu Andrica na surovu prirodu vlasti: hteo bi da pomogne svojim ljudima, mozda i mnogim drugim potlacenim, a Turska carevina je bila surova, divlja, ali bi time ugrozio licni polozaj, ili goli opstanak? Da li je Mehmed Pasa bio u mislima neodmeren u patriotskim osecanjima iako potisnutim duboko u potsvest, ali uvek vrlo zivim? Ili je bio oportunista kome je bila draza licna i turska  politicka moc od interesa svojih zemljaka? Na kraju, da li je stvarno mogao bili sta da ucini za Srbe?

Savest Ive Andrica nema mira, on je bio vlast,  uvek je bio blizu vlasti, i u Kraljevini Jugoslavji, a u Titovoj Jugoslaviji Ivo Andric 1955 godine postade Clan Partije. Naterali ga, nije imao kuda, morao da prihvati? Iz njegove biografije se saznaje da je radio u Kraljevini Jugoslaviji jedno vreme u Ministarstvu unutrasnjih poslova. Znaci uvek bio blizak vlasti. Da li je on bio kriticki nastrojen intelektualac, ili  poslusni zvanicnik?  Otkud neka vrsta konformizma kod Ive Andrica. Da li vlast utice cak i na takvog neobicnog coveka! Njegova misao” DANAS SU SMUTNA VREMENA KADA BUDALE GOVORE ISTINU, PAMETNI CUTE A FUKARA SE BOGATI” pomalo oneraspolozuje, intelektualac treba da govori istinu. Pa na Zapadu cene intelektualce koji govore istinu. Da li je Andricevo pisanje knjiga koje ne predstavljaju bilo kakvu i bilo kome politicku opasnost, ustvari beg od surove stvarnosti, nemoc pred otporom, bekstvo u zaborav, fikciju, istocnjacko mirenje sa sudbinom? Da li je za njega pisanje larpurlartisticka  vrsta zabave, relaksacija, ili duhovno Izbavljenje. Na kraju mozemo se zapitati da li je to ipak nekakav angazman da se drustvo popravi?

Da li on smatra da je politicka borba protiv nesavrsenosti ljudskog drustva jalovo ispravjanje njegove Boginje Krive Drine, donkihotska borba sa vetrenjacama, gubljenje vremena, energije? Da li je on neka vrsta oportuniste? Mozda misli da moze potpomoci sveopste dobro u ovim teskim vremenima vracajuci se kao pisac u proslost, tako tragajuci za skrivenom enigmom izbavljenja? Neka se sve samo po sebi sredi! Ostavimo prstu sudbine, ili nekih nama nepoznatih i nevidljivih sila da same sve dovedu na svoje mesto? Ili jednostavno, pisanje je mozda za njega ovozemaljsko zadovoljstvo, estetska potreba, umesto caranja u osinjak od cega se mogu imati  velike neprilike a malo koristi? Mozda ga neobicna smrt Mehmed Pase Sokolovica nagoni da razmislja o prirodi vlasti, moci ili nemoci pojedinca da joj se suprotstavlja, o sudbini, usudu? Ili o neumitnosti i tragicnosti  zakona Sile i Moci?

Da li je Ivo Andric, kako bi psiholozi kazali  neprilagodjen na zivot ovde u Beogradu?- fizicki je u Beogradu, ali zalutao iz nekog drugog dalekog prostora i vremena. Ne prihavata Beograd? Zasto odbija Beograd? Stalno sanja, stalno cezne za ranijim stanistima. Izgleda da zali za proslim vremenima? Ali za utehu, saznaje da se proslost ponavlja, samo u razlicitim formama.

Ivo Andric je ne samo veliki genijalan pisac, nego je i politicar, istoricar, filozof, i etnolog, orijentalista, ali pre svega i najvise balkanista. Nikad ne sudi, nego uvek prosudjuje. On je suptilni poznavalac najtananijih treptaja duse ljudi sa ovih prostora, bilo da su to Pravoslavci, Muhamedanci ili Katolici. Istorija se ponavlja. On shvata balkanizaciju, objasnjava je i predlaze razresenja. Da bi predupredili  lose ishode, vratimo se proucavanju proslosti da nadjemo kljuc za skrivenu slagalicu. To je ono sto nam najvise treba! Ili nam mozda istocnjacki porucuje pisuci svojim perom nagnut nad radnim stolom: Koliko je vode Drinom proslo, i koliko ce jos proci?  Da li nam to on savetuje mudro: OKANITE SE CORAVA POSLA, BATALITE SVE, SVE  CE  SE  SREDITI  SAMO OD SEBE, SVE CE  DOCI  NA  SVOJE  MESTO!

A da li mi mozemo uzeti  sudbinu u svoje ruke? Gde je nasa odgovornost?

(NAPOMENA: Sada se ta ulica zove Andricev venac, u njoj je sagradjen njegov spomenik, napravljen je potok koji se spusta nizbrdo, tece brza voda, pored nje klupe, bas onde gde je Ivo Andric cesto sedeo zureci ispred sebe zamisljajuci da tuda teku  Drina i Cehotinja.).

-1961 godina- Milan Panovic imao operaciju pluca

Rodjak Milan, sin tece Dobre i tetke Rose  je visok i snazan. Svi smo se rastuzili kada smo saznali da je imao neko oboljenje na plucima.  Nada i ja smo ga posetili na Grudnom odeljenju Gradske bolnice. Lezi bled, potresen. Nada da je posetila jos nekoliko puta, kaze da je Milan je mlad i snazan, da ce se brzo oporaviti.


- Moje prvo putovanje u inostranstvo. -25.12.1961 god.,Beograd

Stariji  brat ,bio-hemicar koji  zivi u Brislu, Belgija sa svojom suprugom, Belgijankom, profesorom gimnazije i sinom, vec vise od cetiri godine, me poziva da dodjem u posetu. Nismo se videli nijednom za ovo vreme. Poseta treba da bude u aprilu i da potraje dve do tri nedelje. On je poslao novac za put.


-16.12.1961 g. Velimir Cvijetic i Ce Gevara.

Veljo Cvijetic je visok i plav, krupan, on je Cacanin, pasioniran pravom.Upoznao sam ga letos na plazi izmedju dva mosta. Veljo je vrlo zanimljiva i slikovita licnost. Za vreme Drugog svetskog rata je bio interniran u Norveskoj, on je levicar. Kazao mi je da se upoznao sa Ce Gevarom, da ima njegovu sliku.


-6.1.1962 god, Beograd, Jugoslavija bez slobode putovanja

Jos uvek se ne moze slobodno putovati van zemlje. Ohrabrujuce deluje donosenje novog   Zakon o amnestiji, kojim su  pozivani  nasi ljudi van zemlje da se mogu slobodno vratiti, ako se nisu ogresili o jugoslovenske zakone .Medija grme da se zemlja demokratizuje, dolazi do  olaksica  za putovanje van zemlje.

U Ministarstvu unutrasnjih poslova u Brankovoj ulici ,visok svetlosmedj krupan mladji covek, ocigledno po naglasku  prepoznah da je Dalmatinac,  smesi mi se prijateljski, kaze  da cu sigurno dobiti pasos, da donesem pismeni poziv brata. Izlazim iz zgrade veseo, sa poverenjem u  nasu vlast.

Kada mi je  urucivao pasos rece poverljivo, mada pomalo se smeskajuci pokroviteljski :"  Ponesi jednu svesku, i  u nju ubelezi sve sto te budu tamo pitali,  sto budes razgovarao, ama bas sve, i sa svakim".Gledao je u mene zadovoljno, nazirao sam neko poverenje .Nisam izricito rekao da hocu, ali sam uctivim  osmehom pokazao uvazavanje za to sto on govori.

To je moje  prvo putovanje  van zemlje, prvi susret sa Zapadom. Ali ja sam vec podosta znao o Zapadu  iz druzenja sa njihovim mladim i studentima za vreme letnjih meseci u studentskim kampovima na Jadranu, gde sam bio leti zaposlen, iz dopisivanja, filmova, sa televizije, iz bezbroj procitanih knjiga. jos iz najranijih dana moga zivota. Zapadna kultura prodire sve snaznije u nasu sredinu svakim danom. To se vidi na svakom koraku. Jugoslavija je najotvorenija socijalisticka drzava. Susrecuci se sa na moru sa mladima iz celoga sveta, sam shvatio u jednoj vrsti iluminacije, da sam ja od detinjsva formiran kao Evropejac. I to zahvaljujuci citanju knjiga, porodicnim korenima, predanjima ideala rada, postenja, ispomoci, cestitosti, racionalnosti, upornosti, svestenickoj tradiciji po liniji majke, mitovima junastva i patriotizma. Balkan je kolevka evropske civilizacije. Nama je mesto u Evropi.

Zbunjujuci je ovdasnji veciti dualitet izmedju Istoka i Zapada,  odnosa prema Sovjetskom   Savezu i Americi. Ovde postoji pro-zapadni trend ,ali  i pro-sovjetski, koji je narocito zastupljen medju oficirima JNA i Crnogorcima , vise medju Srbima.nego li drugim narodima Jugoslavije. Slovenofilstvo je prilicno prisutno sirom zemlje,ali pre svega medju levicarskim intelektualcima..Tome su nas ucili u skoli, stari Sloveni su ziveli u njihovoj postojbini iza Karpata, bili su plavi , visoki,  lukavi, pustali bi neprijatelje da udju na njihovu teritoriju, per toga bi zagazili  u bare sa trskama u ustima, i onda ih iznenada iza ledja napadali i porazavali tako iznenadjene i prestrasene. Vecina ljudi uopste takvim ramisljanjima nije bila preokupirani, niti su oni znali da smo mi i Rusi toliko slicni, o tome uopste nisu ni razmisljali. Npr. za vecinu stanovnika iz rodnog kraja su za njih bili vrlo razliciti Srbi iz Srema, a sta tek da misle o Rusima? Ko su Rusi? Vecina to ne zna, ne interesuje ih. Ali je neko podstaknuo slovenofilstvo sire u narodu.Ko? Zasto?  Da li mi treba da tezimo Zapadnoj Evropi, ili Istocnoj Evropi? Mi treba da volimo Slovene, ali pre svega da se bavimo nasim interesima.

Kenedi i Hruscev  menjaju  note u vezi trke u naoruzanju. Tito je cestitao Kenediju u vezi projekta slanja kosmonauta u kosmos. Jugoslovenski drzavnici kritikuju  odbijanje Saveta OUN da primi Kubu u OUN.,zalazu  se za prava nesvrstanih .Beogradskim ulicama su iznenada poceli da setaju crnoputi africki studenti. Sa jednim od njih visokim i stasitim  Terazijama se seta visoka zanosna crnka. Zacu  se iza nje:" Kurvo, ides sa crncem".

--12 januar 1962 godine- Ratimir Oklobdzija u vezi moga putovanja u Belgiju.

“Slusaj ti bre, putujes u Belgiju, postuj ovu zemlju sto ti daje pasos, a mnogima drugima ne da, da joj ljubis skute, nemoj da je obrukas.”-vice iz daljine  Ratimir zureci prema meni, parkirajuci novu sijajucu vespu, tacno tamo ispred  Cirkusa Adrija kod Karadjordjevog parka. Jedva cuh njegove reci od snaznih tonova cirkuskog orkestra. Zacu se rika cirkuskih lavova. Sidjose sa vespe, uhvati  ga pod ruku lepa Visnja , spusta  suknju ispod kolena sva ponosna, gleda u njega zadivljeno. Ratimir je samo vazno pribi uz sebe.:”Ama ti ficfirici kapitalisti , Siptari tamo u Evropi ,stalno im nesto fali. Najgori su Belgijanci i Svajcarci”..Znam od ranije da Ratimir i njegove kolege Siptarima nazivaju  sve one iz Zapadne Evrope, ukljucujuci i Amerikance. Time su hteli da pokazu nad njima prezir,i superiornost..Sav vazan me munu blago pesnicom u misicu:” Budi za sat u Hotelu Grand u Knez Mihajlovoj imam da ti saopstim nesto vazno, u vezi  tvoga puta u Belgiju”

Odoh peske do Granda u Knez Mihajlovoj, on dodje u  tacno zakazano vreme. Nosi torbicu preko ramena, vadi neka dokumenta.”Treba da znas da je Belgija leglo fasistiscke emigracije, tamo ti ima ne samo cetnika, ustasa, ljoticevaca, nedicevaca, nego i balista, Siptara, Brisel je prepun Siptarije”-gleda me pravo u oci Rato. Prostire papire po stolu:” Mi ne smemo njih drzati van kontrole, naprotiv, mi ih nadzoravamo. Vidi ove podatke, krajem rata se na Zapadu zateklo 250.000 Jugoslovena, ratnih zarobljenika, saradnika okupatora i njihovih porodica, cetnika, nedicevaca, ljoticevaca, ustasa.Oni su razjedinjeni ali im je isti cilj, da sruse nasu drzavu” .

Gledam ga neodredjeno, to me ne interesuje, ali to necu da mu kazem. “Slusaj ti bre , “poce on opet vazno” evo ti ovaj bilten, prouci ga, pamet  u glavu, sve sto cujes da mi kazes kada se vratis”.Uzeh nekoliko strana kucanih na pisacoj masini, gledam, sve sami podaci o raznim emigrantskim organizacijama.Vidim da se sprema da mi nesto jos kaze:” Znas li ti da su na naseg Tita  pokusali da se bace ljagama za vreme njegove posete SAD 1960 godine”. Poce da mi sapce pravo u usi, zagolica me vazduh:” Ko su oni bre, sve sami fizikalci gastarbajteri, znas li ti da je Tita 1960 g.primio i odao mu  sve pocasti licno Dvajt Ajzenhauer, predsednik SAD. Mi ih kontrolisemo tamo, jos 1955 godine smo kidnapovali cetnickog bradonju Sinisu Ocokoljica Pazarca i ubili ga u Austriji”. Pogleda me ovoga puta vrlo znacajno, izraz njegovog lica je odavao jezive tajne,sapce :” Politika je velika kurva, vodi se velika igra, Amerikanci nas pomazu i kapom i sakom, da budemo uz njih, protiv Sovjetskog Saveza, da ne izadje na Jadransko toplo more”. Prodrma me rukom po ramenu, oci mu zackiljase lukavo, smanjise se:” Kao da smo mi sisali veslo”. Setih se ranijih susreta , postupaka Ratimira, znam dobro da je on veliki Rusofil, Slovenofil. Ali mi nije jasno kako je nasa policija uspela da kidnapuje toga cetnika u Austriji? Kako to simpatije za SSSR, a ovamo podrska Zapada?

Uvek ista pomisao: kakvi su to branitelji Nacije, Rase, Vere, Slovenstva, a ovamo Ratimir, Drago i njihovo drustvo su sve same siledzije, nekulturno se ponasaju,  kriminalci? Nesto tu nije u redu. Kako ih ne privedu pravdi, sprece ih da se tako primitivno ponasaju? Kakva je to policija ciji saradnici tako nesto javno cine?

Pri rastanku mu obecah da cu sve prouciti, zahvalih se na podrsci da dobijem pasos. Ali za politiku nemam ama bas  nimalo interesa.

Ratimir je ustvari kukavica., ispod spoljne fasade osionog siledzije se ustvari ukriva njegova prava priroda kukavice, to odavno sve vise uvidjam . Jednom ispred Bioskopa Braca Stamenkovic  mu pridje jedan  karaburac, poznati siledzije., nabijen, mracan, zavrnu mu ruku. Rata samo poce da uzmice, govori pomirljivo:” Burazeru oladi, ako nesto treba izvinajavam ti se”.A ovamo, kada je pred nezasticenim on postaje surov i nemilosrdan..Ratimira je tukao otac, nije imao oslonac ni poverenje u majku, shvatio sam vremenom da je prema slabijim fizicki bio grub, surov, li nemliosrdan. A prema jakima snishodljiv i poslusan.

OBAVESTENJE CITAOCIMA!

Postovani citaoci!

Krajem jula i u prvoj polovini avgusta cu biti na odmoru na Drini.Cim budem u beogradu, nastavicu sa prilozima.
S'najboljim zeljama
Tomislav Krsmanovic

Gospodine Krsmanovicu,jako me je zainteresovala tema, u kojoj sam, citajuci, naisla na imena svojih krvnih srodnika,Veru i Dobrosava Bljajica, za koje sam cula iz prica starijih.  Naime, Vera Blajic je sestra mog rodjenog djeda Aleksandra Bljajica, koji se pedesetih godina sluzbeno doselio u Doboj, a Dobrosav je njegov otac.  Osim mog djeda, nisam imal da priliku da upoznam niti jednog drugog Bljajica, stoga sam Vam se obratila ovom prilikom, da Vas zamolim za neke opsirnije informacije o njima, ukoliko ih posjedujete.   U nadi da cete mi odgovoriti
   s postovanjem
      Nevena Sajinovic