Svinjsko popodne

Ako si hteo da razoris, ucinio si dobro. Oci su se isrtrosile u dimu, a telo se gnoji. Ako si hteo samo to.

Hteo sam da razorim. Hteo sam mnogo vise. Hteo sam da obesmislim svaki titraj organizovane materije. Nema nagrade, nema kazne, nema evolucije. Svaki je napredak ovde stran, prijatelju. I kada bi mogli mrtvorodjeni fetusi bi likovali, jer nece okusiti bezdno moje uprave, gorcinu bistvovanja, ovde, tamo i sada, dok vam se cerim u lice, dok vam se svima cerim u lice, zapazen. Osveta je samo moja. Svetim vam se sto osecate, ako uopste osecate. Svetim vam se ako ste zivi i ako niste. Svetim se svakom imenu i pojmu civilizacije.

Nema potrebe da ubijas mnogo priijatelju.
Tek da budu nesigurni. Tako je. Ti si pacov. Ja sam pacov. On ona,ono, susedi, svi su pacovi. I vi i oni i vi. Ako mogu da kazem. Sa koliko slova pisem rec bog. ako se o tome radi.

Neko dise tamo na uglu. Jos postoje neki neubijeni ostaci secanja. Jos ti je krivo jer su neke strukture sacuvane.

Zena jase na penisu od sedamsto kubika. Oni zajedno jasu. To je kriminalac, to je policajac, to je tvoj sin. To su tvoji klonovi sa zlatnim lancima oko vrata. Mnogo je i isuvise to o tebi. Mozda cu otici, mozda ce mi se otvoriti i zlatna dvorista. Ako idemo tim pravcem, ako idemo tuda.

Objasni sad kako je bilo kad sam vam slao pse?

Psi su bili, ovaj, dobri veseli i umilni. Nisu stvarno bili losi, tamo sa nebeskim kovertima i pozivnicama za zurku. Ma salji mi pse i papire. Ne daj mi besplatno, naplati mi kaznu za sve.

Naplaticu ti ja sve, sto i hiljadu puta. Otimacu tvoj novac. Okrenucu te. Izbaci sada iz glave, sve cemu su te ucili pre mene. Rastvoricu ti misli, izgradicu spomenik samome sebi, negde u tvojoj glavi. Lep i mali. Zgrcen, slab i impotentan. Izgradicu ti spomenik u mozgu, da me sanjas. Nema da letis.

Ucinio si mnogo. Nisam samo shvatio kometu. Tu repatu zvezdu. Ne odlazi, to je kiselina u zelucu. To si ti.
Kako je svaki korak sansa da se udavis u svojoj sluzi. Ma kako ti veselo svrsavas okolo.
Hajde da se izolujes u govnima do grla. Sunce, zalazi, zalazi, zalazi, i uopste, lepo je tamo pokraj reke.

Ma nema problema, zagadicu reke, usracu ih ako treba. Guracu vam prst usta svima.

On je postavio lazne putokaze, ovde.
Jel ti mozes jos da vidis ta tvoja ruzna stopala dok koracas.
Ravno do dna, neravno, ravno je hrvatski izraz.

Izrez i vlast. OK. to su mirisi iz davnog sveta koji je imao svoja pravila, neka sasvim trula i glupa, ali postojana. OK pokrpi sumnje.

Kad se vec stvarnost urusava, kupi dosta selotejpa, i ne mici se tu sa coska. Gledaj ribe, to je neutralno i saslusavaj prolaznike, ako vec ne mozes da se setis, ili da se prilagodis. Treba samo hteti i zeleti u skolu foliranja, u krug koji se vrti od coveka do agenta i obratno. Kako su ti lepi konci depresije - represije.

Moji ni iz bliza nisu takvi kada krpim stvarnost koju cepas.

I rimu ne volim, osim kad zavijaju. A bas volim kad zavijaju da pokvare sluh i deci svojoj i unucima, pa da budu ne samo ludi nego i gluvi i glupi , da se ne sete mene, da prokunu svoj prvi plac.
Ej neko dise tamo na uglu, zivi. Uglavi mu ekser usta neka se znoji i neka prestane. nerviraju me takve manifestacije. Dole budizam i vegetarijanstvo. Medicina cuda cini.

Opet si se ugojio gospodaru.

A kazes da su psi bili pra'vi. Poslacu ti ja svasta. Poslacu ti duhove, ako treba. Prizvacu ih sam ako treba. Ali razoricu ti sve. Bice gusto onome koga uhvate moji psi. Kad odvedu da se ubija i bude ubijen, da se sakati i bude osakacen. To je kao lutrija. Taman se umiris, ja te izvucem i oni dodju, pa nastane veliko zezanje. Kad sam prvi put slao pse, mislili su da se salim, nisu mogli da veruju, neki su i poverovali. neki su pokusali da se ulizuju, kao i drugim nesposobnim gospodarima pre mene. A ono nista. Ne pomaze. Moras biti gori od mene da bi me dotukao, moras jace da urlas na nebo, da vise zavidis. Cula moraju biti potpuno kruta i neosetljiva, osecaja nema i ne sme da bude. To je pravi nebeski put za nebeski narod, a ne one prazne price religioznih budala. Buda je govorio o negaciji, ja negiram. Negiram sve. Unistavam, gazim. A ono sto ne unistim urusi se samo od sebe kad izgubi svaki smisao.

Treba koracati vrlo oprezno, da se stvarnost ne ugasi. Eno ono je kontejner sa smecem. Ono su ljudi, ono su decija kolica. Treba sve to drzati na okupu da se ne raspadne, jer ako sve to nestane i ja nestajem. Moram razviti posebne tehnike prepoznavanja i lepljenja parcica stvarnosti. Vidi, ono su deca koja se igraju, ono su majke. Na trenutak setim se tog lica i deca se pretvaraju u besne male krtice, a majke u ljigave demone nedefinisanog izgleda, pola i porekla. I skola u koju si kao mali isao, nije to, sad ima drugu namenu. Mozda tamo prave lampe od ljudske koze. Ko zna.
Treba sacuvati na okupu unutrasnje organe, organizam uopste. Kada se iz usiju prelije u besvesne delove tela ona kolicina zlogovora koja kipti iz usta njegovih govnojedaca, ovi organi, nevini, nesvesni i prirodni kakvi jesu odmah popuste. Da li je bolje to ili da mozak odmah popusti, to ne znamo, to jos ne mogu uporediti.
Treba preci ulicu, tu je pekara u kojoj su djaci kupovali uzinu nekada davno. Fasada me privlaci jer besvesna ona cuva proslost i davni mirni svet u kome se sve desavalo samo od sebe, u kome nismo morali da se grcevito ujedamo za dlanove da bismo u bolu spoznavali zivot i dokazivali sebi i njima, da jos zivmo.

Gusim se, gusim se od svetla i mrzim kad je vreme lepo jer i ti stoko tada uzivas u suncu. Volim tuzne jesenje dane kad se u blatnjavim starim cipelama penjete u smrdljive trolejbuse, kada se tiskate besni i zgrceni, nesposobni da osetite bilo kakvu bliskost, jedni prema drugima. Kada samo sto ne ujedate, takve vas volim. U olinjaloj sramoti, kada se ne obazirete na prosjake i ranjene invalide kojima sam izvadio oci i odsekao noge, samo da bih mogao jos, jos da vladam, gazim i prdim vam u oci. Mozete li taj nivo da uhvatite, a robovi. Mogu li vasi umovi to da prihvate bez tezih ostecenja i trauma. Vristite u ovoj divnoj stvarnosti, poverujte u nju, raspadnite se, budite kao ja.


Treba uraditi nesto. Treba povuci nogu po asvaltu, osetiti. Ovo je ulica, ovo je put, ovo sam ja. Ovde mi se sviidja, tamo mi se ne svidja. Ovo je dobro, ono je lose. Ovo je covek, ono je pas. Pas ujeda, covek ne ujeda. Trava je zelena. Oci su sarene. Deca se igraju. Pekar pece kolace. Ucitelj uci. Policajac cuva red i stiti zakon. Profesor je pametan, a pop je duhovnik. Radnik proizvodi, a lekar leci. Vojnik cuva granicu. Vladar vlada zemljom da bi svima bilo bolje. Bija baja buf...
Polako, polako, ono je kuca u kojoj zivim, ono tamo su prozori mojih drugova. Sunce sija na nebu, ja, drzim se za stvarnost sto po sebi ima smisao. Postoje samo dobri i losi ljudi. I ovo ce proci.


Smejem se, smejem se po krcmama na magistralnom putu, dok povracam pijan, i stipam guzate Ciganke po parkinzima. Sve to snimam, pa na televiziji pokazujem. I vi tako, svi tako. Samo napred. Sabrina, Madona opa cupa.
Smatram da sam doprineo covecanstvu a i sire, i to iz jednog veoma prostog razloga: pre mene ovakog zezanja nije bilo.
Jer ja sam siv i dosao sam iz sivog sveta, sterilnog, jednolicnog, dosadnog. Nekad, jos sam bio nezreo, pa sam se i radovao. A sada, kad sam vam dao sve radujem se jedino razaranju i nestajanju. Moj cilj nije smrt. Ona otvara prostor za nova radjanja. Moj cilj je jednolican i statican svet u kome i materija grca od nesrece i sramote. Ne zamisljaj cizmu kako gazi ljudskoi lice, tu otrcanu Orvelovu sliku. Zamisli zagadjenu reku. Ili jos bolje zamisli mrtvu betoniranu planetu. Planetu bez biosfere. Planetu cije su planine i mora ispeglani. Samo sivi jednobrazni betonski omotac. Planetu bih nazvao "Svejedno je".


Misliti. Kako ponovo oformiti prostor oko sebe i presloziti svet. Prvo skrpiti sebe, pa onda vratiti ljude, dogadjaje i osecaje. Istisnuti taj okean straha. Onda ponovo graditi pojmove, pa...


A ja se zaletim pa sutnem te tvoje gradjevine. One se raspolute i istrunu. Ti ostajes sam rasirenih ruku, da se mislis o besmislenosti vlastitih zelja. da preispitujes malo sebe i ludis. Da budes osramocen pred samim sobom. Da kazes sebi da nisi trebao, i da je oduvek to i bilo besmisleno. Da se postidis sto si pokusao. Da se povijes pred snagom monolitnog neznanja i gluposti koje predvodim. Pred onima koji me vole, a koje najvise prezirem. Jer dok god me i jedan covek bude postovao, preziracu ljudski rod.
Jer sta je vas smeh naspram hiljada spremnih da lome kosti i uzivaju u tome, gladni i srecni. Sta je tvoj smeh i kako je slaba vasa zelja. Cemu razum, kad mogu da proglasim da je cast sramota, da sam vodeci rat, u stvari sacuvao mir, da su svi koji misle neznalice i idioti... Jel osecate kako invertujem i obaram ustaljene kalupe. Ja sam revolucionar. I spreman sam da ubijam, lazem kradem i unistavam. I opet mase da me slede i slave kao spasitelja od svega onoga sto sam im isti ja ucinio.
I nikada mi nece biti dosta, nikada!

Da li postoje takozvani dobri ljudi? Da li se nekome moze poverovati? Da li iko hoce da svima bude bolje ili oni koji to govor besramno lazu? da li svi kradu? Mozda sam i ja isti kao i svi, rodjeni lopov i ubica.
Na kraju, ako je svaka zelja da svima bude bolje lazna i dvolicna, mozemo li ucititi nesto pojedinacno, za sebe licno. Moze li nam licna korist pomoci i znaciti bilo sta, onda kad ostanemo sasvim sami. I to ne fizicki sami, nego izolovani onako kako ljudska bica nikada nisu bila. Kao pustinjaci u praznom kosmosu. Jer nema poverenja prema bilo kome, otac te moze prodati, majka moze da primi poziv. Samo za sebe. Kao duhovi u vlaznom podrumu. Ispunjeni duhom nove mrznje, mastajuci o Americi.




MC