КРЕАЦИОНистичка АСТРОНОМИЈА





ЕВОЛУЦИЈА ЗВИЈЕЗДА



У уџбенику астрономије за III разред средњих школа уводи се појам еволуције звијезда и звјезданих система, као и читаве Васионе, и објашњава се како се та еволуција у претпоставци одвија.

Сматра се да се звијезда обично \"рађа\" захваљујући гравитационом сажимању расијане (дифузне) материје. Облак од гаса и прашине, претпоставља се, сажима се силама гравитације у току неколико стотина хиљада или чак и неколико стотина милиона година. Период сажимања зависи од почетне масе облака. Маса која се сажима се назива протозвијезда, и основно по чему се она разликује од обичне звијезде је у томе што се унутар ње температура још није попела до десетине милиона степени, када почињу термонуклеарне реакције (претварање водоника у хелијум и даље). Због тога протозвијезда не може да лучи видљиву свјетлост, али, с обзиром да ипак има прилично високу температуру, мора емитовати зраке и у радио и у инфрацрвеном дијапазону. Највјероватније мјесто гдје се протозвјезде могу налазити је у великим облацима гаса и прашине. До сада најбоље изучени комплекс облака гаса и прашине се налази у сазвјежђу Ориона, он у себи садржи и маглине, мало густије облаке гаса и прашине, и друге објекте.

Саопштивши ове податке, аутор школског уџбеника улијева наду и инсинуира читаоцу да се потрага за протозвијездама активно води у многим опсерваторијама. Пажљивији ученик може и сам да се запита: шта, значи ли то да ниједна протозвијезда, заправо, још увијек није пронађена? И заиста, међу астрономима не постоји јединствено мишљење - да ли се поједини фрагменти видљивих облака гаса и прашине могу сматрати протозвијездама, односно, скупинама материје које се очигледно гравитационо сажимају и загријавају. Протозвијезда мора постојати милионима година. Наша галаксија броји милионе милиона звијезда, најразлчитијих претпостављених \"старости\", али ни једно једино неспорно \"звјездано младунче\" - протозвијезда - није до сада пронађено. Зар то није помало чудно? Не говори ли нам то ништа против ове тако упроштене схеме еволуције звијезда?

Које су предности овог модела звјездане еволуције? - Има само једна: модел показује како се звијезде образују саме од себе, природним током догађаја у току веома дугог временског периода. Простије речено, модел је удобан по томе што искључује Творца и Промислитеља. Других, иманентно научних, предности, баш као и фактичких потврда за ову теорију, једноставно, нема.

Кад смо већ код тога, хипотезе о протозвијездама се не придржавају ни сви астрономи. Школа академика Амбарцумјана, напримјер, претпоставља да су се звијезде образовале од некакве пред-звјездане материје, али о тој теорији се у уџбенику не говори ништа. А зар не би било простије, и логичније, претпоставити, ако се већ не види ни један једини објекат који би могао да буде прави звјездани \"предак\" - да су звијезде створене отприлике онакве какве су оне данас, при томе и не баш тако давно?

Али вратимо се моделу звјездане еволуције који се предлаже ученицима. Шта протозвијезду чека послије \"запаљивања\" и претварања у обичну звијезду? Указују се три могућа крајња стадијума: или је то обични угашени бијели патуљак, или неутронска звијезда, или \"црна рупа\". Овдје се, просто, ствари не називају својим именима: сва три исхода представљају стање топлотне смрти. Уствари, угашена звијезда, у којој су сви лаки елементи \"изгорјели\" превративши се у средње (погледај дијаграм нуклеарних потенцијала), не посједује више никакав сопстени извор енергије. Материја која се формирала у њој се налази у топлотној равнотежи са средином која је окружује. За угашену звијезду нема више никакве перспективе развоја. Што се неутронске звијезде или пак \"црне рупе\" тиче, у оквирима нама познатих закона ни за њихов развој нема, такође, никакве перспективе. Уопште је некоректно говорити о њиховој топлотној енергији, с обзиром да у њима и нема материје у уобичајеном схватању те ријечи, а нема ни било каквог топлотног кретања. Сва \"рупа\" представља једно џиновско, гравитацијом сабијено \"језгро\". Ни о каквој усмјереној енергији, ни о каквој уређеној структури овдје не може бити ни ријечи.

Такво стање се може назвати - не топлотна, него гравитациона смрт, али суштина ствари ту се уопште не мијења: у било којем случају ми ту видимо само деградацију звијезде, а никако не њену еволуцију. Еволуција подразумијева узлазећи развој. Дрва у пећи не преживљавају еволуцију, мада и пролазе кроз одређене фазе: од смеђег ка црвеном и даље до црног. Слично је и код \"еволуције\" звијезда. Извори \"термонуклеарног горива\" су потрошиви и \"изгарање\" се иреверзибилно претвара у топлоту која се предаје окружавајућој средини. Други извори енергије нису указани. О каквој еволуцији послије тога може уопште да се прича?

Савршено су неистините и потпуно произвољне претпоставке које се дају у уџбенику а тичу се идеје да експлозије супернова обогаћују међузвјездани простор тешким елементима. Да, истина је, за синтезу тешких језгара неопходна је импозантна енергија. Али та енергија мора бити усмјерена. Експлозије, као што је познато, производе разрушење и хаос, а не ред и не структуру. Ако захваљујући високој температури случајно и никне теже (и мање стабилно) језгро, оно ће се тим прије много лакше распасти, захваљујући истој тој температури, и то приликом првог судара са било којом честицом. Исто ово важ и за хемијска једињења: случајно настале, те због тога и мање стабилни молекули истог тог трена ће се и разложити обратним током реакције; да би се оно што је добијено усмјереном синтезом очувало, производ реакције је неопходно што је могуће брђе уклонити из реактора. Али о хемијским једињењима подробније ће бити говорено мало касније.

И тако, дакле, поријекло тешких елемената у Васиони остаје загонетка. Исто тако, савршено је нејасно - у оквирима традиционалних материјалистичких представа - поријекло самих звијезда, као што су непотврђени и било какви постепени путеви њиховог развоја. А сада, да видимо - какве су претпоставке научника о поријеклу Васионе у цјелини?



ТЕОРИЈА \"ВЕЛИКОГ ПРАСКА\"



У школском уџбенику астрономије излаже се теорија која је донедавно била веома широко распрострањена - теорија по којој је Васиона никла као резултат такозваног \"великог праска\" првобитног супергустог језгра које се потом распршило у масу састављену од гаса и прашине, од којих су се касније и формирале - прво протозвијезде, а касније и саме звијезде. Какви су узроци довели до експлозије језгра, каква је енергија условила експлозију? На то питање се за сада не даје одговор на основу тешко оспоривог аргумента: у таквом суперзгуснутом стању материје могли су дјеловати нама савршено непознати природни закони. Било како било, енергија те експлозије морала је бити заиста огромна, јер је требала да надвлада колосалне силе гравитације, а осим тога и да обезбиједи потенцијалну енергију будућих нуклеарних реакција.

Основа за ту теорију је претпостављено међусобно удаљавање галаксија, односно, ширење Васионе. Познато је да зрачење било каквих таласа било којег извора који се од пријемника удаљава пријемник прима са мањом фреквенцијом (и већом дужином таласа), него што је властита фреквенција извора таласа.






Сл. 3. Таласи на води које праве пливачи.
Други плива брже.





Та се појава назива доплеров ефекат, она се изучава у школским уџбеницима и мора бити позната ученицима. Као веома илустративан примјер доплеровог ефекта може да послужи посматрање кругова на води који се шире од пливача. Испред пливача таласи као да су спљоштени, а иза њега су знатно шири, него што би били када би воду таласао налазећи се на истом мјесту (Сл. 3).

Властита фреквенција зрачења звијезда одређује се на основу њихових спектара. Сваки елемент, напримјер водоник или хелијум, има одређени скуп својих фреквенција зрачења. Установљено је да спектри удаљених звијезда имају готово дословце истовјетан спектар као и њима одговарајући елементи који се налазе код нас на Земљи, али само са малим помаком свих линија спектра према страни увећавања дужине таласа - према црвеној страни спектра. Та је појава у астрономији названа \"црвени помак\" и тумачи се као посљедица међусобног удаљавања свих астрономских објеката и доплеровог ефекта.

У уџбенику астрономије се наводи прост начин одређивања брзине удаљавања објекта - извора зрачења на основу величине \"црвеног помака\", ако је он заиста условљен доплеровим ефектом. На тај начин се експериментално може одредити брзина \"разбјежавања\" свих астрономских објеката у Васиони.

Али, шта нам даје брзина удаљавања објекта од нас? Користећи најпростије методе сабирања вектора, лако је показати да ако се двије тачке удаљавају од треће брзинама пропорционалним удаљеностима од ње, онда се и једна од друге удаљавају брзином која је пропорционална растојању између њих, при чему са истим коефицијентом пропорционалности (сл. 4). Полазећи од тога да ниједна звијезда у Васиони не може овладавати неким изузетним особинама, логично је претпоставити да се све звијезде и галаксије удаљавају једне од других брзинама пропорционалним растојањима између њих, па се на тај начин Васиона шири.

Ова претпоставка се у школском уџбенику даје под називом Хабловог закона, који гласи да је брзина удаљавања галаксије од нас пропорционална њеној удаљености од нас.

Коефицијент те пропорционалности приближно су оцијенили на основу посматрања релативно блиских објеката, од којих се удаљеност може одредити геометријским методама (по годишњим паралаксама).







Прихавативши приближну вриједност тог коефицијента, и назвавши га \"константа Хабла\", по \"Хабловом закону\" су одредили растојања до свих далеких астрономских објеката, на основу величина \"црвеног помака\" линија у њиховим спектрима.



ПРИМЈЕДБЕ НА ТЕОРИЈУ \"ВЕЛИКОГ ПРАСКА\"



Треба се са великом пажњом зауставити на овом прорачуну. Сви милиони и милијарде свјетлосних година којима су измјерена астрономска растојања - а то значи и милиони и милијарде година еволуције звјезданих година - израчунате су само на основу Хабловог закона, са свим његовим претпоставкама и апроксимацијама, и не подлијежу експерименталној провјери другим методама. Покушај да се геометријским методом одреди тачна удаљеност удаљених звијезда једнак је покушају да се одреди удаљеност куле светионика чији се сигнали виде на крају хоризонта тако што ће се нањ погледати прво лијевим, а онда десним оком. Сходно томе, ако се претпоставке о \"црвеном помаку\" покажу непоуздане, теорија \"великог праска\" и ширеће Васионе ће се морати поново размотрити у другом свијетлу, баш као и вриједности старости астрономских објеката које се данас мјере у милијардама година.

Поновимо још једном кориштене али недоказане претпоставке Хабловог закона:

- \"црвени помак\" у спектрима далеких галаксија условљен је искључиво и само доплеровим ефектом;

- удаљености галаксија пропорционалне су брзинама њиховог разбјежавања.

Што се тиче друге претпоставке, потпуно је нејасно какве силе које се супротстављају гравитацији Васионе обезбјеђују убрзано разбјежавање галаксија. То не може бити ни једна од у природи познатих сила: ни гравитациона (која мора правити препреке убрзаном удаљавању), ни електромагнетна, ни \"јака\" унутар-нуклеусна, ни \"слаба\" сила.

Осим тога, у школском уџбенику се признаје да видљиви дио Васионе има јајасту структуру, скупине галаксија се наизмјенично смјењују са огромним празним просторима. Ипак, заједно са овим се претпоставља да је у цјелини Васиона униформна и изотропна, налик на парче камена пемзе, који је у цјелини униформан, без обзира на многе поре и празнине. Тешко је, међутим, повјеровати да је чак и таква структура могла да буде резултат експлозије, а уз то се показало да, као што је откривено 1989. године, видљива Васиона суштински неуниформна и неизотропна. Био је откривен читав \"зид\" састављен од група галаксија који се простире над сјевером од хоризонта до хоризонта и који садржи основну масу материје Метагалаксије. Такво неравномјерно устројство Васионе никако не може бити посљедица \"великог праска\".

Још једна потешкоћа за теорију ширеће Васионе се састоји у томе да већина видљивих галаксија има јасно изражену спиралну структуру и осно ротирање око центра. Самопроизвољно ницање таквог \"заврнутог\" стања галаксије противрјечи закону очувања момента импулса. Нема ни потребе говорити да тако уређену структуру, каква је спирална ротирајућша галаксија, експлозија не може створити, него само разрушити.

Као једну од посљедица \"великог праска\" претпоставили су и постојање тзв. \"позадинског\" зрачења, које је и било пронађено. Његова је енергија толико мала, да одговара температури од око 3оК. Посљедња истраживања помоћу телескопа \"Хабл\" показала су да је позадинско зрачење неравномјерно толико да се оно не може сматрати ехом експлозије. Са друге стране, некакво позадинско зрачење мора постојати у цијелој Васиони, зато што сва тијела која имају температуру већу од апсолутне нуле морају нешто да зраче. Што се Васиона више приближава својој топлотној смрти, тим веће мора бити то нискотемпературно зрачење. При томе његова неравномјерност мора одговарати неравномјерности распршености материје по Васиони.

Све ово заједно прилично озбиљно оповргава теорију \"великог праска\" и ширења Васионе. У сваком случају, ако се то и може назвати експлозијом, она апсолутно није ни налик ни на какве науци до сада познате експлозије, и уопште није протицала по данас постојећим законима природе. Присталице теорије су спремни да то признају. Али, како су се онда послије тога ипак успоставили садашњи природни закони? У било којем случају, ток ствари који прижељкују материјалисти - \"само од себе\" - никако не може објаснити реалност.

У принципу, акт којим је Бог створио космос може да се зове и експлозија - ствар није у ријечима. Ствар је у томе да Васиона, њена уређена енергија и њена структура не могу бити узрок сами себи, они морају имати неки вањски узрок свог појављивања.



ТЕШКОЋЕ ПРИЛИКОМ ОДРЕЂИВАЊА УДАЉЕНОСТИ
ПО ДОПЛЕРОВОМ ЕФЕКТУ



Већ смо говорили да се сва растојања до удаљених објеката у Васиони одређују на основу црвеног помака, који се базира на доплеровом ефекту. То је астрономима дало вриједности у милијардама свјетлосних година и милијардугодишње старости звијезда и галаксија. Али и овдје се реалност показала много сложенија од схема.

Највеће потешкоће, као што се и могло очекивати, задају најудаљенији (према таквој астрономској теорији најудаљенији) објекти, прије свега квазари. Ако се њихове димензије, брзина и удаљеност до њих израчунају по доплеровом ефекту и црвеном помаку, и ако се узме у обзир да је њихова освијетљеност обрнуто пропорционална квадрату удаљености од њих, испашће да никакви науци познати извори енергије, укључујући и термонуклеарну синтезу, не могу обезбиједити тако висок ниво зрачења, какав се уочава код квазара у читавом дијапазону фреквенција. О томе нас такође обавјештава школски уџбеник, без икаквих коментара.

Осим тога, пронађени су веома удаљени објекти у Васиони чије се релативне брзине, ако се израчунају по доплеровом ефекту, приближавају брзини свјетлости. О томе нас такође информише школски уџбеник, али прећуткује да израчунате вриједности релативних брзина у неким случајевима вишеструко надмашују брзину свјетлости. И то је, такође, израчунато на основу доплеровог ефекта.

Даље, ако се по црвеном помаку и Хабловом закону одреде димензије и брзине удаљених галаксија, а на основу тога се израчунају и њихове масе, показаће се да су те масе 50 пута мање него што је неопходно да би се одржавала гравитациона стабилност груписања звијезда у тим галаксијама. Претпоставку да недостајућу \"сакривену масу\" сачињавају \"црне рупе\" - а та \"сакривена маса\" представља 98% масе звјездане скупине - нису потврдила никакве опсервације, пошто би се \"црне рупе\" могле открити на основу рентгенског зрачења; међутим, оне нису пронађене.

Све те потешкоће нас тјерају да се запитамо: а може ли бити да се ти удаљени објекти налазе и не баш тако далеко, и да не лете толико брзо, и постоје не баш тако давно? Када би било тако, и квазари би имали енергије, и галактичке скупине би имале масе да одржавају своје зрачење и стабилност.

Према посљедњим открићима, вриједности црвеног помака у спектру нису континуалне (тј. не примају случајне вриједности), него припадају дискретном скупу величина. Црвени помак, као и фреквенција зрачења атома, показало се, не може да прима случајне вриједности. Ако је то тако, онда никаквог \"Хабловог закона\", једноставно, нема, зато што би у том случају брзине међусобних удаљавања галаксија морале да расту у скоковима, а не линеарно. У сваком случају, више је немогуће \"црвени помак\" објашњавати доплеровим ефектом. А за науку проблем поново остаје отворен: да ли се Васиона шири, колике су њене димензије, колико је она стара?

Постоји претпоставка да се \"црвени помак\" може објаснити губитком енергије зрачења које пролази огромна растојања. Према познатој Планковој формули, ово смањивање енергије свјетлости мора да смањује њену фреквенцију - одатле и \"црвени помак\". Али има и другачијих претпоставки.



ТРОИЦКИ-САТЕРФИЛДОВА ХИПОТЕЗА



1987. године, независно један од другог, научници В.С.Троицки са радио-физичког института у Нижњем Новгороду и аустралијски астроном Б.Сатерфилд дошли су до закључка да се у току времена брзина свјетлости смањује, при томе експоненцијално, тако да је у периоду од посљедњих 10 000 година морала опасти за десет милиона пута. Мјерења брзине свјетлости у посљедњњих 200 година дају основу да се примјети тенденција њеног опадања. Али тај временски период је превише мали, а грешке приликом првих мјерења су веће од данашњих. Смањивање брзине свјетлости за посљедња два вијека износи отприлике свега 0,5 % (Сл. 5).

Ако је у непосредним мјерењима тешко уочити промјену брзине свјетлости, много је лакше уловити полупостотно разилажење у времену астрономских часовника са часовницима базираним на радиоактивном распаду, који је пропорционалан брзини свјетлости. За неколико година лако се уочава разилажење двају типова часовника за једну секунду, и самим тим открива промјена брзине свјетлости са тачношћу од хиљадитог дијела секунде.

И - такво разилажење часовника стварно је забиљежено! Брзина свјетлости стварно се смањује у времену.

Троицки-Сатерфилдова хипотеза смјела је само по својим размјерама. Међутим, тешко да је уопште могуће данас реконструисати динамику промјене брзине свјетлости уназад неколико хиљада година. Ова хипотеза, пак, омогућава да се објасни како је свјетлост од далеких галаксија могла релативно брзо доћи до Земље, и самим тим и да се смањи претпостављена старост Васионе до свега неколико хиљада година. Лако се тада објашњавају и \"надсвјетлосне\" релативне брзине објеката, које ми данас видимо онакве какви су они изгледали у временима када је свјетлост имала много већу брзину.







Сл. 5. Како се мијењала брзина свјетлости са временом?





\"Црвени помак\" такође добија врло просто објашњење захваљујући хипотези Троицког-Сатерфилда. Ако је брзина свјетлости у прошлости била већа, онда је и ради одржавања исте те енергије некада давно излучене свјетлости (коју данас ми опажамо) дужина њених таласа морала бити мања, што данас и резултира \"црвеним помаком\".

Скида се са дневног реда и проблем \"сакривене масе\" далеких галаксија. Ако се удаљеност тих објеката коректује у правцу смањења, а сходно томе се смање и њихове димензије, маса неопходна за гравитациону стабилност галаксије ће се сама од себе енормно смањити.

Напокон, најзадивљујуће од свих открића посљедњих година, које потиче из недавне 1986. године, састоји се у томе да величина црвеног помака за разне објекте не може бити било каква, него може да поприма само дискретне величине, што важи и за властите фреквенције спектра било којег атома. Ако се то потврди, \"црвени помак\" се уопште не смије објашњавати доплеровим ефектом, и тада ми не можемо да кажемо дефинитивно ништа о удаљености далеких звијезда од нас, а тим прије о њиховој старости.

Било како било, давао нам \"црвени помак\" ма какве полазне бројеве за прорачуне или не, ми немамо никаквих основа да тврдимо да се старост Васионе може мјерити милијардама, па чак ни милионима година. Са научне тачке гледишта, то је једноставно недоказана и нејасна претпоставка. Међутим, постоје и поузданија



СВЈЕДОЧАНСТВА О РЕЛАТИВНО
МАЛОЈ СТАРОСТИ КОСМОСА



1. Гроздасте скупине

Тако се називају врло тијесно спрегнуте групе од по неколико хиљада звијезда које су повезане гравитационим силом и крећу се као једна цјелина. Само у нашој Галаксији нађено их је више од стотину. Еволуционисти их сматрају најстаријим објектима Галаксије, на основу тога што се састоје од звијезда - црвених џинова, а увријежено је мишљење да такве димензије звијезда представљају крај њихове еволуције.

Међутим, брзине кретања таквих гроздастих скупина звијезда су толике, да би чак и за један милион година оне изашле изван граница наше Галаксије. При чему су брзине и удаљености таквих скупина израчунате геометријски, а не по \"црвеном помаку\", те се због тога може сматрати да су много вјеродостојније.

Осим тога, да су те звјездане скупине милионима година боравиле у нашој Галаксији, оне би се под дејством гравитације морале истегнути у страну од њеног центра, и на тај начин изгубити своју форму. Али ни то се такође не уочава.

Још један проблем - сунчани вјетар, то јест, струје честица које избацује свака звијезда. За једну звијезду ти потоци који се расијавају око ње не представљају нешто битно, али ако се они помноже са десетином хиљада звијезда па још се то растегне на милијарде година, оне би морале представљати знатну количину међузвјезданог гаса и прашине (процјењује се - до 50 маса нашег Сунца), а ништа ни налик на то није пронађено ни у једној од 50 проучаваних гроздастих скупина Галаксије.

Све то упућује на закључак да гроздасте скупине звијезда - најдревнији објекти Галаксије - постоје не више од милион година.



2. Спиралне галаксије

Већина посматраних галаксија има спиралну форму. Оне ротирају око свог центра, јер би, у противном случају, звијезде под дејством гравитације једноставно упале у тај центар. О ротацији галаксија свједочи и \"црвени помак\", који је различит за различите дијелове галаксије: једна половина се креће \"од нас\", а друга - \"на нас\", зато за релативно блиске галаксије не би требало да има проблема са примјеном доплеровог ефекта. Посматрања показују да су спирале које се уврћу направиле не више од једног, евентуално два окрета, а брзина њиховог увртања - израчуната на основу доплеровог ефекта, или из једнакости гравитационих и центрипеталних сила - износи ред величине примјерно један окрет у 100 милиона година. Дакле, тим галаксијама нема више од 200 милиона година, зато што оне никако и никада, за сву своју историју, нису могле постојати а да се не уврћу. Уствари, оне су још млађе, зато што су и почеле да постоје већ у уврнутом стању (Сл. 6).





Сл. 6. Спирална галаксија.



3. \"Мостови\" од материје

У удаљеним галактичким скупинама између неких галаксија постоје као неки \"мостови\" од материје, при чему се галаксије међусобно удаљавају великим брзинама. Очигледно је да би се за милијарде година таквог \"разбјежавања\" галаксија ти мостови неминовно срушили. Штавише: прије само пар милиона година такве галаксије би морале да дотичу једна другу.

Завршавајући разговор о космогонији у цјелини, наведимо неке изјаве специјалиста - астрофизичара.

1989. година. Часопис \"Nature\": \"Не само да је теорија \"великог праска\" неприхватљива са философске тачке гледишта, - она представља ужасно упроштен поглед на поријекло Васионе и тешко да ће проживјети наредних 10 година. У свим аспектима (осим, наравно, комфора) тај поглед на поријекло свијета апсолутно је неодржив. Ницање Васионе - то је посљедица узрока који се не може нити спознати, нити чак ни разматрати\".

Др Вилијам Саундерс из Оксфорда: \"Данас, по први пут у посљедњих 10 година, остали смо без икакве прихватљиве теорије која би могла да објасни космогонију у цјелини\".

1990. година. Часопис \"New Scientis\": \"Многе донедавно признате теорије формирања галаксија ће се распасти у прах и пепео, само ако подаци које добијамо и даље буду потврђивали неизотропност позадинског зрачења... Теорију \"великог праска\" очекују велике непријатности.\"



СУНЧЕВ СИСТЕМ ЈЕ МЛАД



И у нашем сунчевом систему постоје свједочанства о његовом младом узрасту. Размотримо неке од њих.

1. Комете

Комете су прилично мала астрономска тијела која се окрећу око Сунца по веома растегнутим, \"на кобасицу налик\" елиптичним орбитама. Када пролази у близини Сунца, комета, која се углавном састоји од смјесе смрзнутих гасова и паре - метана, амонијака, угљених киселина и др. сваки пут губи дио своје масе, која формира карактеристичан свијетлећи \"реп\" (Сл. 7). Комете са малим периодом окретања, губећи масу истим таквим темпом, каквим га губе данас, у потпуности би испариле за отприлике 10 хиљада година, а за комете великог периода ротације та цифра износи не више од једног милиона година. У Сунчевом систему је избројано већ више од неколико стотина комета.



Да би се спасила теорија по којој је Сунчев систем стар неколико милијарди година, изнијета је претпоставка да изван његових граница постоји као некакав облак комета који непрестано попуњава њихов недостатак. Међутим, ништа ни налик на такав облак није пронађено, иако максимална удаљеност комета од Сунца и није толико велика - отприлике као радијус Плутонове орбите. Једини излаз је - да се призна да комете не постоје толико дуго.



2. Метеорска прашина

Са вјештачких сателита који су пуштени у орбиту око Земље добијени су подаци о томе колико прашине свеке године пада на Земљу и какав је њен састав. За 4,5 милијарди година, колико се претпоставља да је стара Земља, морало би да се накупи 18-метарски слој такве прашине. Атмосфера и вода, наравно, би морале смести ту прашину и помијешшати је са свим осталим слојевима Земљине коре. Међутим, показало се да у земљиној кори постоји огромни недостатак никла - основне компоненте космичке прашине. Стварни садржај никла на Земљи је сто пута мањи од онога који би морала донијети само космичка прашина само за једну милијарду година.

На Мјесецу, пак, нема нити воде, нити атмосфере. Космичку прашину са површине Мјесеца нема, практично, ко да помете. Приликом искрцавања космичких станица на Мјесец претпостављало се да ће станица у потпуности утонути у прашину. На апарат који се спуштао биле су уграђене широке \"шапе\", да не би превише утонуо у прах. Али предострожност се показала као сувишна. Слој прашине на Мјесецу је мјерен на разним мјестима, и креће се од једног до три милиметра, што за данашњи темпо таложења прашине одговара старости мјесеца од око 10 хиљада година.

При томе треба имати у виду да се општа количина прашине у Сунчевом систему мора само смањивати са временом. Прашина се под дејством гравитације непрекидно креће пут Сунца, планета и астероида, као и под дејством свјетлосног притиска. На тај начин она мора бити стално \"издувавана\" или \"пометена\" из Сунчевог система. Мале величине њеног талога, па и само њено присуство у Сунчевом систему (прашина још није \"пометена\") - свједоче да Сунчев систем није старији од 10 хиљада година.



3. Мјесец је млад

О старости Мјесеца индиректно свједоче сљедећи подаци. Као прво, Мјесец наставља да се хлади, његова површина лучи више топлоте него што је од Сунца прима. Као друго, Мјесец има магнетно поље, а апарати које су оставиле космонаутске експедиције су забиљежили мјесецотресе. О томе нас информише чак и уџбеник астрономије, не правећи, ипак, очигледни закључак - да Мјесец има усијано течно језгро, које не би могло постојати у тако малом тијелу које нема заштитни топлотно-изолациони слој атмосфере, када би том тијелу заиста било око милијарду година.

Осим тога, откривено је да се Мјесец удаљава од Земље брзином отприлике 5 cm за годину. Двије милијарде година уназад са таквим темпом удаљавања он би морао бити толико близу Земље, да би или пао на њу, или би се тако брзо окретао око Земље, да би уништио сав живот на њој џиновским деформацијама које би изазивале плима и осека.



4. Сажимање Сунца

1979. године познати астроном Џек Едн из опсерваторије \"Хај Олтитјуд\" (Колорадо, САД) открио је да се Сунце сажима, и то таквим темпом, да ће оно, ако му се сажимање не прекрати, ишчезнути у току пар стотина хиљада година. То је било потврђено добро познатом ријеткошћу количине Сунчевих неутрина, чије одсуство говори о томе да горење Сунца не потиче од процеса термонуклеарне синтезе, него захваљујући енергији гравитационог сажимања.

Касније је факат сажимања Сунца био више пута потврђен, иако се брзина сажимања узима што је могуће мања - јер, треба већ некако, јел\'тен, спасити његове толике милијарде година! Али и при најмањим брзинама сажимања, које се прeтпостављају данас у науци, милион година уназад Сунце је на нашем небу морало бити два пута веће него што је данас, и то - обратите пажњу - на врхунцу претпостављеног леденог доба!

Једина шанса да се спасу милијарде година историје Сунца била је претпоставка да Сунце пулсира, тј. да се час сажима, час надима, иако нико не може ни да претпостави шта би могло да изазива то пулсирање. Ипак, у посљедњих 300 година, откако има података о Сунцу, оно се непрекидно сажима, тако да идеја пулсирања Сунца - то није ништа више од покушаја да се оно о чему се машта прикаже као стварно.





ЗАКЉУЧАК





Постоје и друга, не мање упечатљива свједочанства о кратком постојању космоса. Треба запамтити да уопште ни једна од тих процјена не може да се сматра принципијелно тачном, зато што нико није посматрао настанак Васионе, нити ико може да барем на тренутак погледа на њу из другог угла, са мјеста знатно удаљеног од Земље. Одавде слиједи да нема дефинитивно никаквих основа да се претпоставке о милијардугодишњој старости космоса третирају као ма колико вјеродостојне. При томе, било која метода датирања прошлости која даје мања ограничења у времену (уз све остале једнаке услове), сигурно је поузданија, барем из два разлога:

А. Релативно недавни процеси су могли протицати са много већом вјероватноћом да буду налик на садашње, него што је то случај са давнијим. Напримјер, брзина свјетлости, ма како се она мијењала у времену, посљедњих хиљаду година вјероватно је била ближа својој садашњој вриједности, него што је могло бити икада у некој далекој прошлости.

Б. У краткотрајним процесима вјероватноћа уплива вањских фактора и појава које би могле да промијене ток процеса је мања него што је код дуготрајних процеса. Другим ријечима, обезбиједити спокојан и равномјеран ток дуготрајног процеса без вањских уплива је много сложеније него у току краткорочног процеса.

Нема никаквих основа за претпоставку да ће се у будућности појавити тачнији методи за процјену старости космоса. Проблем сталности брзине процеса и његових почетних услова увијек ће одводити питање у област претпоставки. У сљедећој лекцији подробније ћемо размотрити више или мање вјеродостојне процјене старости Земље.

Међутим, ма колико да претпоставимо да је стар космос, савршено је невјероватно његово самопроизвољно појављивање. Закон очувања, једноставно, не даје материји \"дозволу\" да створи саму себе. Други закон термодинамике (а када се он рашири, и закон информатике) не даје материји \"право\" да сама себе уреди. И за једно и за друго неопходан је вањски узрок - Стваралаштво и Промишљање Свемогућег и Свезнајућег Бога.

ЛЕКЦИЈА 3

СТАРОСТ ЗЕМЉЕ





У прошлој лекцији размотрили смо свједочанства о релативно младом узрасту Васионе. Наша планета Земља, као изученије мјесто у космосу, даје још више таквих свједочанстава. Али прије него што почнемо да говоримо о њима, запитаћемо се: на чему су конкретно засноване процјене старости Земље на неких 4-5 милијарди година? Ко је први израчунао те бројке и на основу каквих закона природе и доказа науке? Која савремена истраживања потврђују такве громадне цифре?





УНИФОРМИСТИЧКА ХРОНОЛОГИЈА



Показује се да су сва та датирања заснована на веома простој претпоставци: Земља је прекривена огромним геолошким слојевима наслага дебелих на стотине или чак хиљаде метара, а у савременим условима такве се наслаге формирају прилично споро. Направљена је претпоставка да се за сву историју Земље њена геолошка структура формирала, грубо говорећи, истим оваквим темпом, какав је и данас, када се Земља налази у геолошки спокојном стању. Ту су претпоставку назвали теоријом униформизма, и кратко је изразили формулом: садашњост је кључ за прошлост, односно, ма колико далеко се удаљавали у прошлост, сви процеси су се тамо одвијали тачно онако као што се одвијају данас.

Ова је теорија настала на почетку прошлог вијека, и веома се срећно сусрела са Дарвиновом теоријом еволуције. Милиони и милијарде година су и те како били пожељни једној бактерији која ономад бијаше наумила да се преобрази у разумног човјека.

У различитим слојевима наслага људи налазе фосиле различитих организама. Без обзира на огромну количину изузетака, у принципу се уочава оваква закономјерност: што дубље фосили залијежу у наслагама, то је простија њихова органска структура. Морски бескичмењаци, рибе, водоземци, рептили, сисари - овакав је отприлике редослијед фосила ако се крећемо дуж слојева од дубине према површини. У овоме су увидјели хронолошку уређеност еволуционог развоја организама од простијих ка сложенијим формама.



ГЕОЛОШКИ СТУБ



Био је састављен такозвани стандардни геохронолошки стуб, који се прилаже у свим уџбеницима биологије и геологије, од архајске ере до кенозоика, са свим њиховим периодима. Не треба никако сметати са ума да су се цифре о старости тих ера и трајању самих периода појавиле у уџбеницима још много прије него што је барем један физички прибор дозволио реално мјерење или добијање података за нумеричко провјеравање тих цифара. Назовимо ствари њиховим именима: те су им цифре буквално пале са неба, узели су их из својих глава; друга је ствар што се у нашим уџбеницима то назива \"наука је доказала\".

Још једну ствар увијек треба имати на уму када се разговара о геолошком стубу: гдје год на Земљиној кугли да почнете да правите бушотине кроз слојеве наслага, нигдје нећете срести њихов строго уређен и досљедан распоред какав се види у геолошком стубу приказаном у уџбеницима. Максимално што можете очекивати - и то ако будете имали среће - биће да нађете три до пет слојева који одговарају геолошком стубу, и биће врло добро ако њихов редослијед буде као што је приказано у геолошкој схеми, тј. да се \"старији\" слој не нађе изнад \"млађег\" - јер и то зна да се деси.

Даље. Физичко-хемијски састав наслага, као правило, ништа не може \"да каже\" о њиховој старости. Једни те исти пјешчаници или сланици могу се срести и у \"младим\" и у \"старим\" слојевима. Назив слоја - камбријум, или јура, или још некакав - даје се по за њега карактеристичним фосилима - тзв. најкарактеристичнијим типовима ископина. Тако су за камбријумски слој најкарактеристичнији трилобити, а за јурски - диносауруси. До дан-данас, чак и послије открића радиодатирања, метод најкарактеристичнијих ископина представља основни начин за одређивање старости конкретног слоја.

Дакле, геолошки стуб је био насађен на прилично несигурне темеље. Њих је \"подупрло\" откриће радиоактивности. Потпора, као што ћемо, авај, видјети, и не баш тако поуздана.





ДАТИРАЊЕ
ПО РАДИОАКТИВНИМ ЕЛЕМЕНТИМА



Отприлике прије стотину година, када су напредни геолози били убијеђени да се живот на земљи развија ево већ ко зна колико милиона година, откривена је и радиоактивност - претварање једних хемијских елемената у друге. На срећу еволуциониста, нашли су се и елементи који се у друге претварају веома споро, са периодом полураспада од по неколико стотина милиона година.

Одредивши дуге периоде полураспада за парове елемената: уранијум-олово, калијум-аргон, рубидијум-стронцијум, научници су одлучили да тај процес искористе за мјерење давно протеклог времена.

При томе су узели сљедеће и не баш тако самоочигледне претпоставке:

1. У проучаваној наслази елеменат-\"кћерка\" није био присутан на почетку процеса, него се формирао само захваљујући распаду елемента-\"мајке\". Другим ријечима, претпоставља се да на почетку процеса у посматраној наслази уопште није било, напримјер, олова, те да је у њој био присутан само уранијум. Провјерити ово, разумије се, није могуће. Али изгледа прилично сумњиво да на почетку процеса стабилног елемента није било, а да је присутан био баш елеменат који се распада.

2. За узорак који се узима ради датирања претпоставља се да је савршено затворен систем. Другим ријечима, узима се здраво за готово да ни елемент-кћерка ни елемент-мајка нити су ишчезавали из узорка, нити су уњ упадали извана, и то - на читавом временском потезу од свих тих претпостављених милиона година које се од узорка очекују. Одавде директно слиједи да је за одређивање старости узорка конкретних наслага такав услов у принципу потпуно немогуће испоштовати. Једино гдје се такви услови могу наћи (у већој или мањој мјери) јесу вулканске наслаге - гранита и базалта, али се и ту одмах појављује проблем: како ускладити старост вулканских наслага са старостима наслага које се налазе непосредно око њих. Гдје је гаранција да обје потичу из истог доба?

У том смислу најнепоузданији је калијум-аргонов метод, с обзиром да се соли калијума лако растварају у води, а аргон је гас.

3. За брзину полураспада се претпоставља да је константна, што такође није факат, као што смо видјели на прошлој лекцији, јер је она раније била већа, мада се и не не зна колико. Сходно томе, у прошлости је распад протицао брже, и израчуната старост је очигледно повећана преко мјере (Сл. .

4. На крају, треба имати у виду и ријеткост ових тешких елемената у било којим наслагама, као и њихове мале концентрације. У таквим условима прорачунска грешка за неколико атома уноси велику грешку у одређивању старости наслаге.

Ако се узму у обзир све ове непровјерљиве, сумњиве, понегдје чак и очигледно лажне претпоставке, уопште се не треба чудити што резултати радиодатирања једне те исте наслаге различитим методама разбацују датуме њихове старости по временској скали у огромним дијапазонима који се једни од других разликују за по стотину, а некада и по неколико хиљада пута. У јавности се објављују само резултати који одговарају геолошком стубу и подударају се са старошћу \"најкарактеристичнијих ископина\". Дешавају се и овакве пикантерије: према таквим \"прорачунима\", старост најнедавнијих наслага може да износи и до 22 милиона година; старост лобање која веома личи на људску - од 2,6 до 220 милиона година, а за живе пужеве од таквих пеорачуна сазнајемо да су стари и по 27 хиљада година. Овакве ствари тешко могу да носе епитет научних експеримената. Када ученик на лабораторијским вјежбама добија тако разбацане резултате, он лако закључује да је наставак посла под таквим околностима потпуно бескористан. Ако пак при томе учитељ буде упорно настојао да се добију какви-такви резултати, постоје основане сумње да ће ученик, једноставно, \"наштеловати\" резултате да буду у границама оних које се теоретски очекују. Нажалост, постоје, такође, основане сумње да ни одрасли научници не поступају увијек много поштеније од оваквих ученика.



МЕТОДА ДАТИРАЊА
НА ОСНОВУ РАДИОАКТИВНОГ УГЉЕНИКА 14C



Од свих метода радио-датирања најособенија је тзв. метода радио-угљеника, чији резултати за недавно прошло вријеме како-тако и дају тачне резултате. Али том методом никоме не пада на памет да мјери геолошке периоде од милиона година. Ради се о томе да је период полураспада радиоактивног угљеника-14 отприлике 5700 година, а за веће временске периоде сва мјерења ће бити гарантовано непоуздана, с обзиром да мала грешка у одређивању концентрације атома угљеника-14 у узорку доводи до огромних грешака у одређивању старости. То се добро види на графику зависности концентрације од времена (Сл. 9).





Сл. 8. Допуштене апроксимације радиометричког датирања:

1. При t=0 Pb-a нема

2. Систем је потпуно затворен

3. Vраспада = const





Концентрација елемента који се распада мијења се експоненцијално, и за мале концентрације график је веома стрм. Најмање колебање у ординати доводи до врло великих разлика по апсциси.

Метод радио-угљеника је заснован на чињеници да се под дејством сунчевих зрака из азота ствара радиоактивни изотоп угљеника 14C. Он се хемијски понаша исто као обични угљеник и брзо оксидира кисеоником из ваздуха. У атмосфери је због тога увијек присутна извјесна количина угљеника-14. У процесу фотосинтезе он као и обични угљеник-12 упада у ткиво биљака, затим га евентуално једу животиње или људи, тако да је он увијек присутан у живим ткивима. У случају да организам послије смрти буде затрпан наслагама земље и то без доступа ваздуха (као што је случај са фосилима), доступ новог угљеника у ткива се прекида, а угљеник-14 се својим темпом распада и претвара у обични угљеник. Очигледно је - што је мања концентрација угљеника-14, то је фосил старији.

Међутим, и овдје је за вјеродостојно мјерење неопходно бити тврдо убијеђен да је у атмосфери концентрација угљеника-14 увијек иста, и да се она не мијења за сав период времена који се одређује. У природи мора да влада равнотежа: колико се радиоактивног угљеника-14 оформи из азота, исто толико мора и да га се распадне. Ако се изузме садашња радијациона загађеност, логично би било претпоставити да је Сунце освјетљавало Земљу равномјерно за сву њену историју, те је, консеквентно, и брзина стварања угљеника-14 била константна. А брзина његовог распада директно је пропорционална његовој концентрацији у датом тренутку - управо због тога распад било којег елемента протиче по експоненцијалној кривој (Сл. 9).







Сл. 9. Мала грешка у одређивању концентрације уз велико t даје
велико разбацивање вриједности у времену



На почетку историје Земље, када је тек почело формирање 14C у њеној атмосфери, очигледно, концентрација изотопа је била толико мала, да је брзина распада практично била једнака нули, док је за то вријеме брзина његовог формирања била константна. Угљеник-14 се накупљао и постепено је морала расти и брзина његовог распадања - пропорционално концентрацији. Очигледно, у року од неколико пуних периода полураспада брзина распада би морала сустићи брзину стварања, и тада би наступила жељена равнотежа: колико се угљеника-14 створи, исто толико се и распадне. И тек од тог тренутка историје Земље метод датирања на основу радиоактивног угљеника 14C би постао најпоузданији од свих осталих метода датирања - под условом, наравно, да Сунце не измјени брзину стварања 14C.

Али у овој причи од свега је најинтересантније ово: баш тај тренутак равнотеже на Земљи још није успио да наступи! Мада присталице униформизма не воле када их на то подсјећају. На Сл. 10 све то је приказано веома илустративно.

На данашњи дан однос брзина је овакав: брзина стварања 14C је 2,5*104 реакција на квадратни метар површине земље у секунди, а брзина распада у истим јединицама - 1,6*104, односно, један и по пут мање!







Сл. 10.



Из овога слиједе два изузетно важна закључка:

1. Садржај угљеника-14 у атмосфери још увијек није константан, те су због тога сви резултати добијени методом радиоактивног угљеника-14 најблаже речено сумњиви, а, да будемо прецизнији - увијек увеличани, јер су у прошлости организми умирали са много мањом концентрацијом 14C у костима, те, будући не тако стари, данас изгледају као древни.

2. За старост Земље се са великом увјереношћу може тврдити да она не прелази 2 до 5 периода полураспада 14C, јер би се у супротном случају брзине стварања и распада до сада већ морале изједначити. И тако, дакле, пошто се угљеник-14 морао почети образовати у Земљиној атмосфери још од самог њеног почетка, она (Земља, њена атмосфера?) није старија од 10-30 хиљада година!

Наравно, овдје је повучена само горња граница. Брзина формирања 14C је због веће јачине сунчевог зрачења у прошлости могла бити већа или мања, ако је Земљина атмосфера била нечим заштићена (магнетним пољем или заштитним слојем воде и водене паре). Брзина распада такође је могла бити већа, због веће брзине свјетлости у прошлости. Овако или онако, ни једна ни друга околност не дозвољавају нам да увећамо израчунату старост Земље одједном за 5-6 редова величине! Али зато у потпуности дозвољавају да се њена старост још више смањи. Било како било, о милијардама година земаљске историје не може бити ни говора.

Узгред буди речено, овдје се веома илустративно види како теорија униформизма противрјечи самој себи. Претпоставивши равномјерно и континуално протицање свих процеса, добијамо да је старост Земље веома озбиљна ограничења.







СВЈЕДОЧАНСТВА
О МЛАДОСТИ ЗЕМЉЕ



Осим анализе помоћу угљеника, која је неочекивано показала младост Земљине атмосфере, постоје и друге методе за процјену старости Земље које дају сличне резултате.



1. Океани

Као што је познато, ријеке сваке године наносе у море и океане велику количину честица глине, пијеска, соли и других материја. Количина сваке материје коју у океан наносе све ријеке на Земљи може бити измјерена. Ако из тих материја издвојимо оне које се добро растварају и садашња морска вода може још увијек да их прими а да при томе не оставе талог, јасно је да се те материје постепено накупљају у океану, сво вријеме улазећи у њега преко ријека, немајући при томе могућност да га напусте. Старост ријека можемо одредити тако што ћемо измјерити концентрацију тих материја у морској води и темпо којим их ријеке допремају у океан.

При томе смо опет принуђени да направимо униформистичку претпоставку да је првобитни океан био испуњен дестилованом водом и да није у себи садржао никакве соли. Осим тога, не узимамо у обзир евентуалне катастрофе: вулкане, земљотресе и томе слично, које су у стању да изненада и веома јако обогате морску воду солима. У крајњој линији, на основу оваквих мјерења можемо добити прилично поуздану горњу границу датирања, изнад које ријеке не могу бити старије.

Резултати таквих мјерења ћемо представити у таблици:



Материја (јони)
   Максимална старост
(у годинама) 
Карбонати

Сулфати

Хлор

Уранијум

Натријум

Никал

Магнeзијум

Силицијум

Калијум

Бакар

Злато

Сребро

Олово

Жива

Калај

Литијум

Стронцијум

Рубидијум

Цинк

Кобалт

Алуминијум

Титан

Хром

Манган

Гвожђе
(CО3)2-

(SО4)2-

Cl-

U+

Nа+

Ni+

Мg+

Si

К+

Cu2+

Аu+

Аg+

Pb2+

Hg+

Sn2+

Li+

Sr+

Rb+

Zn2+

Co2+

Аl3+

Тi2+

Cr3+

Мn2+

Fe3+
100 000

10 000 000

164 000 000

1 260 000

260 000 000

9 000

45 000 000

8 000

11 000 000

50 000

560 000

2 100 000

2 000

42 000

100 000

20 000 000

19 000 000

270 000

180 000

18 000

100

160

350

1 400

140





Необично мали периоди који су добијени за неке елементе говоре о великој еколошкој загађености. Титана, хрома и мангана, очигледно, у океану је било превише мало, а ријеке су их донедавно наносиле још мање, да би се са неком поузданијом децидношћу на основу данашњих података о наносима могло судити о старости. Али сви остали наведени јони такође дају врло мале рокове за старост ријека - у поређењу са оним који су потребни еволуционистима. Милијарде година никако не могу да се наберу. Овакви резултати се никако не могу објаснити данашњом еколошком загађеносшћу. Осим тога, и ови резултати ће се показати као енормно увеличани, ако је првобитно море било слано и ако соли у њега не доносе само ријеке, него и подводни вулкани.

Интересантан је и прорачун накупљања воде на рачун ерупција вулкана. Познато је да је знатан дио материјала који избацује ерупција вулкана сачињава вода, које раније није било на површини Земље и која се послије тога никуда није могла дјенути са ње. Научници биљеже отприлике 10-12 ерупција вулкана годишње, рачунајући и подводне. Количина воде коју они заједно избацују се процјењује на износе према којима би се сва данас на планети Земљи постојећа вода морала скупити за 350 000 000 година, из чега слиједи да у епохи за коју научници претпостављају да је била епоха риба, на Земљи уопште и није било - воде!

А ако се у прорачун узме савремене темпо образовања осталих вулканских наслага, добиће се да се сва Земљина кора само захваљујући ерупцијама вулкана морала формирати не касније од 500 000 000 година. Значи, у камбријумском периоду копна уопште није било?



2. Ерозија обала

Колико тла ријеке спирају и односе у океан? Ако се у прорачун узме данашњи темпо ерозије, испашће да су сви континенти на земљи морали еродирати до нивоа мора за свега 14 милиона година, а за период од пет милијарди година ријеке би их могле \"спрати\" 440 пута заредом. Овдје није узето у обзир да је ерозија у прошлости била, очигледно, још већа. Јединствени излаз је - прихватити да је Земља млада.

Према савременим темпима формирања тла може се претпоставити да је, уз данашњу вегетацију, која је знатно сиромашнија у односу на древну и по бујности и по брзини стварања земље од ње, већински дио савременог тла је морало бити формиран у периоду 5-20 хиљада година (слој од 20 цм). Поставља се питање: зашто, послије много милиона година органске еволуције, ми данас не живимо на бескрајној многометарској црници? Зашто се до дан-данас слој плодне земље мјери само у центиметрима?

Познато је да ријеке у својим ушћима праве прилично велике наслаге иловаче и глине. Уз данашњи темпо наношења иловаче, ријека Мисисипи би, напримјер, своју садашњу делту направила за не више од 5000 година. А раније је ова ријека била још већа и наносила још више земље.



3. Земљино магнетно поље

Земљино магнетно поље је први пут било измјерено 1835. године, и од тада се веома брзо смањује. Његова би се величина за 1400 година морала смањити два пута. То значи да ако се магнетно поље смањивало непрекидно, већ 10 000 година уназад оно је морало бити толико велико, да би живот на таквој планети био немогућ. Такво магнетно поље имају само ужарене \"магнетне\" звијезде.

Логично је да се претпостави да се данас магнетно поље враћа у своје нормално стање послије неке глобалне катастрофе. Али, ако је то тако, теорија униформизма поново наилази на унутрашњу противрјечност: господо, или примите 10 000 година постепеног развоја, или сматрајте да развој Земље није био спокојан и гладак, него је у себи садржао и катастрофе, али тада се руше најтврђе основе милионогодишње постепене хронологије. Ако су на структуру наше планете највећи утицај имале катастрофе, онда више неће остати ни једног јединог разлога да се Земљином узрасту у претпоставци дају безбројни милиони година.



4. Атмосферски хелијум

Проучавања горњих слојева атмосфере која су постала могућа након добијања података са вјештачких сателита дају још једно, веома виспрено свједочанство о младости Земље.

Претпоставимо да је хронолошки метод датирања базиран на уранијуму и олову, који даје Земљи милијарде година постојања, тачан. Тада сво олово на планети представља производ распада уранијума. Али познато је да је један од нуспродуката реакције распада уранијума појава алфа-честица, односно хелијума. Као најлакши гас, хелијум би морао да се пење у највише слојеве атмосфере. Атмосфера, пак, уопште не губи хелијум, него га, напротив, још и стиче, захваљујући космичком алфа зрачењу. За милијарде година образовања олова и хелијума из уранијума у горњем слоју атмосфере хелијума би морало да буде стотину хиљада пута више него што га у стварности има. У стварности га у атмосфери има онолико колико би могло да се скупи за не више од неколико десетина хиљада година (уз услов да га на почетку уопште није било).

То је још један аргумент против теорије о великој старости Земље, а истовремено и против уранијум-оловног метода датирања, на којем се и заснивају претпоставке да је Земља стара.

Узгред буди речено, ова процјена о старости Земље на основу хелијума је прилично поуздана. Хелијум \"лежи\" у оним мјестима која нису потресана вулканима или земљотресима или потопима, односно, на мјестима која не бивају затрпавана наслагама земље.



5. Избијање нафте и гаса под притиском

Када нафташи просврдлавају нафтне бушотине, нафта најчешће избија из земље у облику фонтане, испод које се нафтом умивају задовољни геолози. Нафта се са велике дубине успиње на висину прилично високог хидростатичког стуба и успркос томе прави фонтану. Зашто?

Слојеви којима је нафта окружена посједују извјесну шупљикавост, макар и сасвим малу. Чак је и лаику јасно да би за милионе година нафта морала смањити притисак гњечењећи поре у себи сусједним слојевима. Експерти, пак, указују да притиска који нафту тјера на површину бушотине уопште не би ни било да су налазишта нафте старија од 10-100 хиљада година. Осим тога, из чињенице нафтног притиска произилази и да је нафта могла да се формира само као посљедица катастрофе, у којој је градивни материјал изненада био затрпан масивним слојевима наслага које су створиле неопходан притисак под којим се одвијало даљње формирање нафте. Немогуће је уопште замислити да се нафта ствара постепено у условима равнотеже са окружавајућом околином, без високе температуре и притиска, а да при томе буде међу другим наслагама под енормним притиском.

Лабораторијски експерименти за вјештачко стварање нафте су потврдили да за добијање нафте уопште нису потребни милиони година, него повољан режим високог притиска и температуре.



6. Пластови каменог угља

Исто може да се каже и за налазишта каменог угља. Она се нису могла оформити за милионе година једноставно лежећи у блату. У том случају дрвеће, као што је познато, једноставно, труне. Камени угаљ се могао формирати једино у случају изненадног и брзог затрпавања читаве шуме џиновских тропских стабала, чиме би те огромне \"гробнице шума\" биле снабдјевене одговарајућом температуром и притиском. Лабораторијски експерименти у којима се из обичног дрвцета мање за мјесец дана добија антрацит показују да и за формирање угља нису неопходни милиони година, него само висока температура и притисак, уз одсуство кисеоника. Другим ријечима, била је неопходна катастрофа - брзо и изненадно затрпавање шуме врелим наслагама.

Теорију постепеног формирања наслага угља побијају чести проналасци такозваних полистрата - окамењених стабала дрвећа која окомито пролазе кроз неколико слојева наслага, тј. када је дрво окамењено вертикално. Нарочито ефектно изгледају полистрати који стоје окренути наопачке, са коријењем окренутим нагоре и крошњама на дну! Како се ту може говорити о постепеном формирању сваког пласта у току милиона година? Осим тога, приликом постепеног слијегања било каквих наслага у току тако дугог временског периода не би се могле примјетити никакве јасне границе између слојева.

Може се говорити и о огромним налазиштима угља која би наводно морала да се формирају од многих покољења биљака. Али и овдје прорачуни показују да у свјетским залихама угља има 1,4 пута више угљеника него у свим биљкама које би могле покрити сву земљу онако обилно као што то данас чине у екваторијалним шумама. А древна флора је била много бујнија чак и од данашњих екваторијалних шума - у томе се слажу сви палеонтолоози, независно од тога на колико процјењују старост угљених налазишта. Осим тога, сама површина копна, како ћемо видјети касније, морала је бити много већа од данашње.

На крају, веома је интересантно и то што датирања помоћу угљеника самим налазиштима угља дају рокове не у милионима, него у хиљадама година. И то уз то да угљенични метод, као што смо видјели, није склон да умањује, него да повећава старост мјереног узорка.



7. Понека ископана изненађења

Теорија постепеног и дуготрајног формирања наслага не само да не може објаснити поријекло нафте, угља и гаса. Несавладиву тешкоћу за њу представља само постојање фосила. Да се тијело животиње или барем неке њене кости не би разложило, потребно је да оно изненада и у потпуности буде затрпано у густој наслази без доступа ваздуха. Испуњавањем шупљина у костима зауставља се даље разлагање и образује се фосил. Али, замислите ви - како затрпати, напримјер, некаквог тамо диплодокуса, са димензијама од малтене два аутобуса?

Пада ми на памет популарна књижица америчког палеонтолога Ендрјуза, \"Дивље звијери\" о ископинама древних сисара у пустињи Гоби. Аутор је ватрени еволуциониста. Он је често долазио у ситуацију да саставља приче оваквог типа: шета се, напримјер, мастодонт (мамут) или белуџитеријус (baluchiterium - indricotherium - 10-метарски безроги носорог), наилази на мочвару, у којој иначе расту свакојаке укусне биљчице, заноси се својим ручком и не примјећује како почиње да тоне у живи пијесак. Онда се сиромашак дуго копрца у агонији, али, авај, све му је узалуд... Само, превише је морало на свијету да буде таквих мочвара са живим пијеском, које су прогутавале на хиљаде разноразних животиња из разних периода и чак из разних ера! Сисари у таквим \"мочварама\" леже тик уз водоземце или чак и диносаурусеа. И сваку нову \"жртву\" мочвара је тако брижљиво покривала дебелим слојевима наслага, па макар то била и трупина тешка и по неколико тона, а све то да би их за палеонтологе сачувала у што је могуће пристојнијем виду.

Доста је шале: све ово сасвим не личи ни на какву мочвару, али зато веома личи и у потпуности одговара идеји да је богата флора и фауна прошлости била уништена свесвјетским потопом - џиновским налетом воде и наслага које су спрале и затрпале наслагама све живо. О томе ће још бити ријечи касније, а за сада се зауставимо само још на неким открићима која су потпуно необјашњива са тачке гледишта дугогодишњег еволуционог развоја.

У јуну 1982. године у долини ријеке Пелукси (у неким изворима је зову Палакси-Ривер, држава Тексас) послије дугих и обилних пљускова на површшину земље је \"испливала\" наслага која се у науци традиционално датира на 110 милиона година старости, и у њој су нађени прекрасно очувани трагови диносаурских стопа, помијешаних са отисцима човјекових стопала. Чак су се сачувале обје варијанте: када је човјек ногом стао на отисак диносаурусовог стопала, и када је диносаурусова нога шљапнула преко људског отиска. Антрополози су били принуђени да признају да отисци стопала у потпуности одговарају ногама савременог човјека.

У истим тим мјестима у Тексасу су, приликом ломљења једног пјешчаника, датираног на 450 милиона година, пронашли у наслагу \"умотан\" ковани жељезни чекић са остацима дрвеног држала. Да упадне ту он је могао само прије него што је слој очврснуо. Као што су трагови диносауруса и људи могли да се утисну на цементолико тле непосредно прије његовог отврдњавања.

Сљедеће године слично преклапање трагова диносауруса и људи било је пронађено и у планинама Кугитанг-Тау у Туркменији, али о томе је кроз совјетску штампу унезвјерено протрчало само неколико штурих редака. Проналасци такве врсте уопште нису били потребни државно-атеистичкој науци.

У складиштима Британског музеја до дан-данас се чува људски скелет који је буквално као зацементиран (чвршћи од мермерне статуе) пронађен у кречним наслагама чија се старост процјењује на неких 12-25 милиона година. Ископина је довезена са Гвадалупе и Музеју је подарена још 1812. године, али у времена тријумфа Дарвинове теорије била је уклоњена са изложбе.

Никаквих сумњи нема да скелет припада младој жени која се ни по чему не разликује од савремене. Кости су јој сломљене и уврнуте онако како то учинити може само велика и јака бујица воде или блата. Највјероватније је да је та бујица и била узрок смрти, с обзиром да су наслаге које окружују скелет испуњене органским материјама. Затрпавање се одиграло у тренутку смрти или непосредно послије ње. Научници-еволуционисти који су изучавали наслаге Карипског басена на све могуће начине су се трудили да избјегну проучавање ове ископине; посљедњи пут она се спомиње у геолошком извјештају за 1901. годину.

Слични остаци окамењених људских костију - у потпуности идентичних савременим! - које су лежале у наслагама чија се старост традиционално процјењује на 10-12 милиона година били су пронађени и на другим мјестима: три пута у Енглеској, два пута у Италији и Француској, у Јужној Африци, Аустралији, у САД. Ови савремени људи, ако је вјеровати датирањима геолога, живјели су много, много прије својих фамозних предака-мајмуна, аустралопитекуса и питекантропа.

Још једна веома проста мозгалица. Ако савремени људи живе на Земљи већ десетине хиљада година, како онда објаснити чињеницу да се проблем демографске експлозије појавио тек у посљедњем вијеку? Или се становништво Земље за цијеле миленијуме није бројчано повећавало? Чиме су се занимали људи осталих десетина хиљада година своје еволуције, кад су већ обрели свој савремени вид и радне навике? Због чега, на крају крајева, у земљиној кори налазе тако мало људских костију, када би се на сваком квадратном метру земље оне морале налазити у изобиљу? А ако су све њихове кости на неки волшебан начин и могле иструнути, куд се дједе њихово камено оруђо, којима се људи користише толико много хиљада година?

Као што видимо, крај се с крајем не може саставити. Датирања у милионима година не издржавају провјеру чињеница. У том случају - да би се спасила теорија - најбоље је игнорисати чињенице.



ЗАКЉУЧАК



Као што смо видјели, постоје све основе за претпоставку да се старост Васионе и Земље не може мјерити милијардама и милионима, него хиљадама година, и да нема никаквих доказа о милионима и милијардама година развоја живота. А ако се на располагању еволуцији налази тако збијен временски период, ни један, чак и најсмјелији еволуциониста неће стиснути петљу и почети да прави еволуционе моделе за објашњење ових питања. Генеалошко дрвеће које води од бактерије до човјека не може расти тако брзо чак ни у школским уџбеницима.

Против теорије еволуције постоје и још конкретнији докази, из области биохемије, генетике, палеонтологије, демографије, филологије, на разматрање којих ћемо сада и да пређемо. Осим тога, наш циљ није само да побијемо теорију еволуције, односно, да само кажемо шта се није десило и због чега се није ни могло десити, него и да кажемо шта се десило заиста. Ако није еволуција, шта је онда?









Прилог уз Лекцију 3



ПРОРАЧУН СТАРОСТИ ЗЕМЉИНЕ АТМОСФЕРЕ
ПО МЕТОДУ УГЉЕНИКА-14



Кад смо говорили о методу датирања помоћу угљеника, рекли смо да је брзина формирања угљеника-14 у атмосфери данас већа од брзине његовог распада. Та разлика је посљедица чињенице да уравнотежено стање још није наступило. Брзина формирања 14C је прилично константна, а брзина распада, која је пропорционална концентрацији, још увијек наставља да расте, сустижући брзину формирања. Тек када се изједначе брзине формирања и распада угљеника-14, наступиће равнотежно стање и концентрација 14C се неће битно мијењати.

Пробајмо да одредимо закон промјене концентрације 14C у атмосфери, полазећи од сљедећих простих претпоставки:

1. Сматраћемо да је брзина формирања константна у времену и да је једнака данашњој вриједности u=2,5*10^4 атома/m^2c. Овдје игноришемо чињеницу да се сунчева активност може мијењати у времену, као и да заштићеност атмосфере од сунчевих зрачења такође може бити различита у разним временима. На крају прорачуна покушаћемо да барем квалитативно узмемо у обзир и утицај тих фактора.

2. Сматраћемо да је брзина распада угљеника-14 директно пропорционална концентрацији изотопа, тј. у било којем тренутку времена претпостављаћемо да је

v=kc, (1)

гдје је v - брзина распада у истим јединицама као и u,c - концентрација 14C у датом тренутку, k - константни коефицијент који не зависи од времена, што, строго говорећи, није тачно, ако се брзина свјетлости мијења у времену.

3. Узећемо да је првобитна концентрација 14C у атмосфери била једнака нули. Ако је тачна релација (1), распад 14C мора се одвијати по обичном закону радиоактивног распада:

c=c0*еxp(-kt). (2)

По овој формули се може наћи веза имеђу коефицијента k и периода полураспада Т0,5. Заиста, по дефиницији Т0,5

0,5c0=c0*еxp(-kТ0,5)

слиједи

k=-ln0,5/Т0,5. (3)

На овај начин, знајући период полураспада, претпоставићемо да је и k познато. Сада покушајмо да изведемо закон промјене концентрације 14C у Земљиној атмосфери, и употријебимо га (уз данас познате вриједности брзина формирања и распада угљеника-14) за одређивање старости Земљине атмосфере у нашем моделу.

У произвољном тренутку времена t издвојимо неки мали одсјечак dt, у току којег ће се концентрација 14C промјенити толико мало да ће брзина распада практично остати непромијењена. За то вријеме концентрација c ће се промијенити на dc << c (dc је много мање од c). Такав прираст концентрације се може описати као разлика формирања и распадања. За вријеме dt формира се udt атома угљеника, а распадне се vdt. На тај начин је:

dc = udt - vdt

или, користећи (1):

dc = udt - kcdt.



Ако подијелимо обје стране једначине са dt, добићемо:

dc/dt = u -kc, (4)


или у другим ознакама:

c\' = u -kc.



Што више dt тежи ка нули, наша једначина је више тачнија. Када се у курсу математике уводи појам извода, аналогне операције се врше над малим прирастима аргумената и функција. Једначина коју смо добили представља најпростију диференцијалну једначину. Њено рјешење није број, него функција, тј. формула зависности c од t.

У средњој школи се не учи како се рјешавају диференцијалне једначине, али ми ћемо покушати да погодимо рјешење овакве просте једначине, подсјетивши се особина експоненцијалне функције.

Једначина (4) представља функцију чији је извод пропорционалан њој самој. Већ знате да је то особина експоненцијалне функције.

У једначини (4) ћемо замјенити мјеста промјенљивих. Увешћемо нову промјенљиву

z = u - kc. (5)



Узмимо извод од оба дијела:

z\' = - kc\'. (6)



Сада ћемо c\' = - z\'/k ставити у (4) и добити:

z\'= - kz. (7)



Одавде се већ назире да је z експоненцијална функција.

И заиста, једначину (7) задовољава било која функција типа z = А*еxp(-kt), у шта ћемо се лако увјерити ако узмемо њен извод. Треба само претпоставити да константа А не зависи од времена.

Да бисмо сада од мноштва рјешења диференцијалне једначине нашли оно које нам је потребно - другим ријечима, да бисмо одредили вриједност константе А, искористимо почетни услов.

Али зато ћемо се вратити претходној промјенљивој c умјесто z. Добићемо:

u - kc = А*еxp(-kt). (



Наш почетни услов јесте претпоставка да је при t = 0 и c = 0. Када ове вриједности ставимо у (, добићемо да је А = u.

Другим ријечима,

u - kc = u*еxp(-kt)

или, када се рјешава по c: c = u/k * (1 - exp(-kt)) * (10)

График ове функције је веома сличан графику зависности брзине промјене концентрације од времена, о чему смо већ говорили (Сл. 10). Јасно је - тако и мора да буде, ако је брзина пропорционална концентрацији, тј. извод функције је пропорционалан самој функцији. Концентрација те

ЛЕКЦИЈА 4

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА СЛУЧАЈНА ПОЈАВА ЖИВОТА?





У првој лекцији већ смо разматрали хромозоме у ћелијама као огромне компактне трезоре генетичких информација које се пажљиво копирају и репродукују. Закони предаје информација доказују нам да такав систем није могао да се појави случајно, сам од себе, без дјеловања на њега свемоћног Разума.

Ипак, подсјетимо се шта се говори у школском уџбенику о поријеклу живота из неживе материје. Наводи се хипотеза академика А.И.Опарина о случајној синтези сложених молекула и њиховом груписању у првобитном океану у некакве згуснуте мрљице - коацервативне капљице, које су послужиле као основа за појављивање неке праћелије, која је, са своје стране, почела да гута друге сложене молекуле из раствора и да репродукује саму себе.

Наводи се и датум рађања те хипотезе - 1924. година, а тај би нас датум и те како могао навести на дубље размишљање. Да ли је уопште било могуће објективно научно истраживање, у таквим временима, у Русији? Шта би се десило са научником да је изјавио да живот не може сам од себе да се појави, него да га само Творац може саздати? Осим тога, шта су о ћелији тада заиста знали научници, у вријеме када још није било ни електронског микроскопа, када још нико није имао ваљане преставе о генетској информацији, нити како се конкретно она предаје? Како се молекуларна биологија развијала у току свих тих 70 година послије појављивања ове \"генијалне\" идеје и није ваљда да је наука и дан-данас још увијек узима за озбиљно?

Интересантан (мада не и директан) одговор на то питање добићемо ако погледамо шта пише у приручнику за наставнике о вођењу наставе на предмету биологије. Навешћемо помало чудан цитат; хајде да ученицима откријемо једну од професионалних тајни њихових педагога:

\"Прихваћени распоред материјала по годинама обучавања педагошки је потпуно оправдан. Упознавање ученика са еволуционим учењем у I (сада II) разреду средње школе... помаже да се усвоји и развије историјски приступ изучавању проблема који представљају садржај курса II (III) разреда. Без такве припреме у формирању већ готових погледа на свијет, ћелија, са њеним изузетно префињеним структурама, саморегулацијом функција, саморепродукцијом, биолошком синтезом бјеланчевина и предајом насљедних информација, могла би за неупућеног да личи на неко чудо, и могла би да остави мистичне утиске. Изучавање дарвинизма већ у I разреду средњих школа обезбјеђује правилно поимање ћелије, са свом њеном комплексношћу и координацијом њених система, као резултат природне селекције\".

\"Не дај Боже, још ће нам дјеца и у Бога повјеровати!\" - био би простији превод те веома илустративне мисли...

Притисак идеолошке атмосфере на предавање природних наука, нарочито биологије, примјетан је, међутим, не само код нас, него и на Западу. Фактор Божанственог чуда се усиљено протјерује из науке. Поставља се питање: због чега? Ако је ћелија заиста резултат природне селекције, онда је мало боље изучи - и сам ћеш доћи до закључака до којих су дошли Дарвин и Апарин. Неће бити потребе за претходном материјалистичком обрадом свијести. Али у томе и јесте ствар: нико од савремених научника не смије више да у јавност изнесе теорију која је тако прекрасно изгледала прије којих 70 или 150 година, у атмосфери општег незнања чињеница биологије које су познате данас.



ГРЕШКЕ ОПАРИНОВЕ ХИПОТЕЗЕ



Случајна појава сложеног органског молекула противрјечи законима термодинамике. Сваки систем тежи минимуму своје потенцијалне енергије и највећем степену нереда у себи. Понекад минимум потенцијалне енергије захтјева услове који подразумјевају извјесни степен уређености: тако се формира шестозрака пахуљица или монокристал дијаманта. У таквом уређењу распоред молекула или атома у решеци је енергетски најекономичнији. Да би са растопила пахуљица или кристал, неопходно је утрошити енергију. Али пахуљица и кристал у себи носе врло малу количину информација. На основу њих се може одредити само просторна структура молекула воде или кристалне решетке. Узгред да кажемо, на температури апсолутне нуле уређеност свих атома је максимална, никаквог хаоса нема - у томе се и састоји трећи закон термодинамике, само што се он у школама не учи. Али тај је поредак такав - да у њему практично нема информација, и немогуће их је предати. То је поредак касарнског типа, унутар којег не може бити разноликости идеја.

Сасвим је другачија ствар са било којим сложеним органским молекулима. Сви они су високоенергични. У то се лако убјеђујемо када запалимо дрва или угаљ. За синтезу било којих органских материја потребна је енергија - приликом њиховог распада она се ослобађа. А са пахуљицом и кристалом све је обратно: за отапање је потребна енергија, док се приликом кристализације она ослобађа.

И тако, ако се органски молекул препусти самом себи, он ће тежити минимуму енергије - то јест, ка свом распаду. Ка распаду ће тежити и зато што је то стање неуређеније. Кад се пахуљица устреми ка минимуму енергије - појављује се прости поредак. Неред и минимум енергије као да се боре између себе за структуру пахуљице: чија ће да надјача, зависи од довода или одвода топлоте.

Али са органским молекулом ствари не стоје тако. И тежња ка нереду и тежња ка минимуму енергије овдје се не боре између себе, него заједничким снагама разваљују молекул на колико је могуће мање дијелова. Због тога је синтеза сложеног органског молекула веома компликована: она захтјева да се енергија доводи до молекула, али и да се новостворени молекул својевремено уклони изван домета дејства те енергије, јер ће у супротном она развалити синтетизовану материју, и то много радије и лакше, него док је била присиљена да је гради.

И тако, значи, основна Опаринова грешка се састоји у томе да он није узео у обзир много већу интензивност реакција распада (обратних реакција) у поређењу са реакцијама синтезе. Ако и постоји нека вјероватноћа да се молекул неке, напримјер, аминокиселине, и може појавити у условима \"првобитног буљона\" састављеног од неорганских материја, огромна је, неупоредиво је већа вјероватноћа да ће се тај молекул у истим тим условима и распасти. Синтетизовати такав молекул природа мора по сљедећем принципу: упалило је - склањај га чим прије можеш, сакриј и никоме не показуј - иначе све пропаде.

Андерсенове бајке изгледају много увјерљивије од хипотеза по којима се крупни молекули групишу у коацервативне капљице и почињу да узајамно дјелују једни на друге на принципу будуће исхране. Да ли је у лабораторији ико икад видио нешто слично? Осим тога, претпоставља се да је за синтезу молекула било искориштено дејство електрицитета, грома, а коацервација захтијева спокојне услове. Како овакве захтјеве испунити истовремено?

Али хајде да претпоставимо нешто невјероватно: нека се неопходна количина биолошких аминокиселина искупила на једном мјесту и нека се оне не распадају приликом ступања у узајамне реакције брзинама од по стотину пута у секунди. Колика је вјероватноћа да ће се као резултат тих реакција случајно саставити једна, прилично проста бјеланчевина од неких 100-ак аминокиселина, уређених и сложених према строго одређеном редослиједу?

Ако се сјетимо примјера са прве лекције и поновимо прорачун, лако ћемо добити да је вјероватноћа таквог догађаја једнака (1/20)100, пошто се у бјеланчевинама користи 20 врста аминокиселина, а вјероватноћа да ће сваки молекул стати баш на своје, само њему одговарајуће конкретно мјесто, једнака је 1/20.

Да бисмо стекли представу о томе колико је мала та вјероватноћа, направимо сљедеће прорачуне. У читавој видљивој Васиони приближно се може \"пребројати\" 1080 елементарних честица. Замислимо да то нису елементарне честице, него баш наше биолошке аминокиселине, које у међудејства ступају милијарду пута у секунди у току тридесет милијарди година (највећа од свих претпостављених старости Васионе). Али и тада ће се одвити само 10107 реакција. У милијарду милијарди таквих васиона неће се уз овакве услове остварити довољна количина реакција да би се испуцао потребан број комбинација, и то уз услов да се свака неуспјешна комбинација истог трена разложи и врати у почетни положај. Шта онда говорити о капљици у овом космосу - земљаском океану? Колико ли би само милијарда билијарди година требало, уз такве фантастично повољне услове, да се састави најпростија могућа од свих биолошких макромолекула? А у најпримитивнијој ћелији таквих молекула има на стотине и хиљаде!

На овоме би се човјек, рекло би се, могао и зауставити са својим прорачунима и под грудвом хиперастрономских цифара једном заувијек закопати Опаринову хипотезу. Саме услове за прорачун ми смо изабрали да буду повољни до невјероватности. Међутим, успркос томе што су и те како имали могућност да направе овај прости прорачун, врло угледни научници су трошили године, неки чак и деценије, да би хипотезу Опарина доказали експериментално.



ЕКСПЕРИМЕНТИ С. МИЛЕРА



Школски уџбеник спомиње Милерове експерименте на ситези аминокиселина и бјеланчевина у условима претпостављене првобитне Земљине атмосфере. Нажалост, у уџбенику се не говори ништа о реалним резултатима тог веома сложеног експеримента, а они су веома рјечити.

Милер је кроз врелу смјесу воде, метана, угљеника и амонијака пропуштао набој електрицитета од 60 киловолта. Као што се и могло очекивати, производи рекација истог часа су се разлагали у обратном смјеру. Милер је искористио сепаратор за хлађење, који је омогућавао брзо уклањање производа из зоне реакција. (Гдје и какав слијепи случај би створио такав апарат на првобитној Земљи? А без њега експеримент не би дао никаквих резултата.)

Из производа реакције - љепљиве, на катран налик смјесе - успјело се издвојити двије најпростије аминокиселине које се налазе у бјеланчевинама - глицин и аланин. Осталих 18 врста аминокиселина које се садрже у бјеланчевинама нису ни успјели да добију. Међутим, добијали су аминокиселине којих у бјеланчевинама нема.

Било је и других покушаја, али ни они нису били срећније руке.

Треба истаћи да би вјештачка синтеза било каквог \"фрагмента живота\" из неорганских материја само свједочила о високој тачности и високом интелекту који је уредио услове изузетно тачног и још више сложеног експеримента, а никако не о неизбјежности случајног појављивања живота. У књигама које говоре о креационој науци често се среће оваква сличица (Сл. 11). То је свједочанство протв самог себе!

Нема ни потребе да се говори о томе - колико су резултати ових експеримената далеки од најпростије могуће бјеланчевине, и колико би далека била и сама та бјеланчевина од најпростије живе ћелије.



ПРОСТОРНА ИЗОМЕРИЈА



У курсу органске хемије упознали сте се са појавом изомерије, када двије материје могу имати једнак састав молекула, односно, потпуно исту количину атома сваког елемента који улази у њен састав, али се такви молекули разликују по просторном положају атома. Та је појава карактеристична и за биолошке аминокиселине. Као што је познато, општа формула аминокиселина изгледа овако:



гдје је R - радикал, посебан за сваку аминокиселину.

Ову формулу можемо да препишемо другачије:



Међутим, показује се да то није једно те исто. Просторни положај амино и карбоксилних група утиче на особине не само аминокиселине, него, што је најважније, и на особине полимера који је од ње састављен. Када бисмо направили просторни модел молекула, јасније бисмо видјели да први облик положаја представља одраз у огледалу оног другог. Због тога је уобичајено разликовати такозване десне и лијеве форме изомера.

Појава десне и лијеве форме у процесу Милерове синтезе има једнаку вјероватноћу, те због тога смјеса која се добије у том експерименту садржи једнак однос лијевих и десних форми. Интересантно је, пак, то што се у живим бјеланчевинама појављују само лијеве форме аминокиселина, које једино могу и придати бјеланчевинаљма спирално уврнут облик. Какава је то муња или какви су то коацервати успјели да тако педантно раздвајају изомере, хемијски готово нераздјељиве?





Сл. 11


Слична изомерија се уочава и у сахарози, која улази у састав нуклеинских киселина, при чему су све биолошке сахарозе - десни изомери. Како су се оне могле одвојити у замишљеном првобитном буљону од својих лијевих изомера - хемичари чак ни замислити не могу, а камоли да у експерименту то изведу. Осим тога, сахарозе би се веома лако могле сједињавати са азотним базама и фосфорном киселином, на мноштво различитих начина, који се нигдје у живој ДНК не срећу. Све ово поставља несавладиву препреку за случајно појављивање живота.



ПРОБЛЕМ КИСЕОНИКА



Разрађивачи идеје о случајној појави живота слиједећи Опарина сматрају да у првобитној атмосфери није смјело бити слободног кисеоника, јер би он одмах оксидирао и разложио бјеланчевине које се формирају. Оксидирано стање је истовремено и енергетски економичније и неуређеније од стања сложеног молекула.

Али геолози су одбацили ту идеју, пошто најдревније наслаге што на Земљи постоје садрже оксидирано тровалентно жељезо и карбонате, тј. материје са високим садржајем везаног кисеоника, које тешко да би могле да се појаве у атмосфери без кисеоника.

Осим тога, да рана атмосфера није садржала кисеоник, она не би могла да има заштитни слој од озона и слободно би пропуштала пуни спектар смртоносних ултраљубичастих зрака, на које су бјеланчевине изузетно осјетљиве. То зрачење би морало моментално уништавати било какаве компоненте живота приликом првог њиховог појављивања. Тужан избор би предстојао таквим сложеним молекулима - ко ће их прије уништити: ако не кисеоник, а оно ултраљубичасти зраци; ако не они - опет би морао кисеоник.



ПРОБЛЕМ СТРОГО УРЕЂЕНОГ РЕДОСЛИЈЕДА
И ИСТОВРЕМЕНОСТИ ПОЈАВА



Још један изузетно важан услов за појаву чак и најпримитивније форме живота јесте истовремено присуство - на једном мјесту и у повезаном виду - како бјеланчевина, тако и нуклеинских киселина које кодирају те бјеланчевине. Синтеза нуклеинских киселина се остварује помоћу бјеланчевина-ензима, а саме бјеланчевине се синтетизују по програму који је записан и предан помоћу нукелинских киселина. Осим тога, у живој ћелији увијек су присутне бјеланчевине које искључују једна другу. Ако се уклоне извјесне препреке, те материје ће истог тренутка уништити једна другу. Даље, ћелијска мембрана обезбјеђује услове који омогућују синтезу бјеланчевина унутар ћелије, али се и сама мембрана такође састоји од бјеланчевина.

Могли бисмо да наставимо са навођењем сличних примјера, али је ваљда и послије ових апсолутно јасна једна ствар: ни један од елемената живе ћелије није могао да се појави прије других, ни један није могао да се побољша сам од себе, независно од других. Сви молекули који сачињавају ћелију морали су ићи \"у корак\" са свим осталим, на читавом путу наводне еволуције. Вјероватноћа, пак, таквог развоја је ништавнија од вјероватноће појаве молекула-бјеланчевина.

Простије речено, случајно појављивање живота толико је невјероватно, толико противрјечи законима природе и било каквим претпостављеним условима на Земљи, да озбиљни научници већ одавно у то не вјерују, што им, међутим, не смета да оставе педагозима да и даље замлаћују младе главе баснама о коацервативној капљици. Али и на признање да је живот створио Једини Свесилни Творац осмјељују се само неки од њих. Већина, пак, или уопште не разговара на ту тему, као Дарвин у своје вријеме, или клепа нове басне о одасвудној космичкој напуњености некаквим сјеменима живота, или о томе како су на Земљу живот донијели ванземаљци. А како су та сјемена могла да се појаве свуда у космосу? - Сви аргументи које смо наводили важе и за овакве будалаштине.

Заиста задивљује количина интелектуалних и материјалних жртава које је приносило и које и дан-данас приноси човјечанство својим разноразним атеистичким химерама. Колико ли је само било потребно година труда над унапријед очигледно безнадежним Милеровим експериментом (а таквим и њему сличним експериментима бавила се не једна лабораторија на свијету). Колико се снаге троши на потрагу космичког разума преко орбиталних радиотелескопа, енормно скупих? Ех... средњевјековни алхемичари, који су од смоле и прљавих трања покушавали да \"скувају\" живог човјека, и не изгледају више тако будаласти, ако их упоредимо са савременим научницима-материјалистима, који и даље покушавају да синтетизују ћелију у епрувети!

ЛЕКЦИЈА 5

НАУЧНО ПОБИЈАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ
(Палеонтологија, ембриологија, морфологија, природна селекција)





ЕВОЛУЦИЈА - ТО НИЈЕ НАУЧНО ДОКАЗАНИ ФАКАТ,
ВЕЋ САМО ТЕОРИЈА



Као што је познато, Дарвинова теорија представља некакво објашњење појаве живота и његовог развоја од простих форми ка сложенијим, које искључује уплитање било какве натприродне силе на било којој етапи тог развојног пута. Било коју теорију треба строго одвајати од научних чињеница. Чињеница је процес или догађај који се може провјерити проучавањем или експериментом. Напримјер, могућност синтезе аминокиселине глицина јесте чињеница која се може лако провјерити. Притисак у налазиштима нафте такође је чињеница која се такође може провјерити. Одсуство хелијума у атмосфери Земље такође је чињеница која је доступна провјери.

Истинска наука у своје фундаменте полаже чињенице - податке које дају проучавања и експерименти. Безусловна је истина да се не могу сви процеси у свијету подвргнути проучавању или експерименталној провјери, а од таквих су најнетачнији они који су од људи удаљени простором или временом. Напримјер, карактер зрачења далеких квазара нама је нејасан због њихове удаљености у простору.

Појава и развој живота нису доступни нашим посматрањима или експериментима зато што они стоје далеко иза нас, у далекој прошлости.

Да би објаснила везе између различитих чињеница, наука оперише различитим теоријама, које још увијек нису тврдо установљене чињенице или закони природе. Теорија може објаснити извјесну количину чињеница, а неке могу и да се не уклапају у њу. Као добра провјера тачности теорије може да послужи њена способност да предвиђа чињенице, с тим да сљедећи експерименти потврђују претсказање и саму теорију.

У том смислу основна претпоставка еволуције - да су све врсте постојећег живота развиле из малог броја најпростијих животних форми путем случајних насљедних промјена и њихове \"провјере\" природним одабиром - није ништа више од обичне теорије. У овој лекцији суочићемо ову теорију са чињеницама биолошких наука.





ХРОНОЛОШКА НЕУСКЛАДИВОСТ



Хронолошка уређеност еволуционих метаморфоза према самој теорији захтијева многомилионске периоде времена. Када би нам пошло за руком да у периоду од стотину или хиљаду година уочимо барем једном метаморфозу животиње или биљке у суштински другачију форму, тј. појаву нових класа или типова живих бића - могло би се говорити о могућности протицања еволуције у хиљадугодишњим периодима. Али с обзиром да ништа ни налик на ово за сву историју човјечанство није уочило у природи ни један једини пут, нити је икада могло да то добије вјештачким путем, еволуционистима су и неопходни изузетно дуги временски периоди, иако још нико није доказао због чега би се нешто морало десити за десетак милиона година, ако се већ није могло десити за хиљаду.

Међутим, како смо већ раније видјели, ми немамо никаквих озбиљнијих разлога да гајимо повјерење у еволуциону хронологију, и имамо све основе да је одбацимо, у складу са изложеним чињеницама. У том случају за протицање еволуционог развоја практично нема времена. За хиљаду година од бактерије произвести човјека - за то се неће латити ни један присташа еволуције.



ПАЛЕОНТОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЕВОЛУЦИЈЕ



Дарвин је сматрао да промјена врста произилази путем постепеног накупљања нових особина код биљака и животиња, које се у случају њихове корисности утврђују природном селекцијом. При таквим условима сав наш замишљени геолошки стуб би морао бити преиспуњен углавном прелазним формама, од којих свака чува и особине претка (који све више ишчезавају) и особине потомка (којих је све више). У ономе што су палеонтолози до његовог времена били нашли Дарвин није могао да види ништа што би на ово личило, али је то објаснио једноставном мањкавошћу геолошког љетописа, признавајући, ипак, да је то главни аргумент против његове теорије.

Од времена Дарвина палеонтологија ради ево скоро 150 година, и за то вријеме је сакупила и изучила милион милиона окамењених остатака организама. Али нико од научника не види у том шаренилу ни једне карике у еволуционом ланцу која би служила као прелаз од једне класе или типа ка другом. Веома је мали број форми које се могу сматрати прелазним (мада ни то није коректно, али о томе ћемо причати касније), међутим, да би се Дарвинова теорија потврдила у пракси, није довољно да је подупиру примјери који се могу пребројати на прсте једне руке; неопходни су цијели ланци прелазних форми, о постојању којих нема чак ни наговјештаја у геолошком љетопису окамењених организама.

Размотримо подробније неке примјере.



1. Камбријумски остаци

Први слој наслага у којем налазе разноразне фосиле бескичмењака је такозвани камбријумски слој. У пред-камбријумским наслагама људи налазе претпостављене остатке једноћелијског живота и модро-зелених алги. У камбријумском, пак, слоју сви основни типови бескичмењака појављују се изненада и одједном, у задивљујућој разноликости форми и у потпуно оформљеном виду. Издвајају сљедеће типове камбријумских фосила: сунђери, дупљари (корали, медузе), разни црви, шкољке, ракови.

Неки организми који се сматрају за најкарактеристичније за слој камбријума имају врло сложену структуру. Напримјер, трилобити су раколика бића са карактеристично спојеним панцирима који омогућавају склупчавање у случају опасности (Сл. 12). Најзадивљујућа њихова особина јесте да имају потпуно формиране органе за вид. Узгред да кажемо, поријекло ока, са свим његовим изузетно префињеним органима и мноштвом функција, и сам Дарвин је називао необјашњивим чудом. И ево, баш то око се појављује код \"најранијих\" или \"најпримитивнијих\" (према процјенама еволуциониста) животиња, у најнижим слојевима наслага у којима се уопште могу наћи фосили. При томе, трилобити су за камбријумске слојеве - поновимо то још једном - најраспострањеније животиње.

Веома је карактеристично и то што су пред-камбријумски слојеви по свом саставу и структури практично исти као камбријумски, и упркос томе не садрже фосиле. И тако, дакле, нема никаквих свједочанстава да животиње камбријума потичу од било каквих примитивнијих бића. Штавише, није пронађен ни један једини фосил који би се могао третирати као прелазна форма између основних типова у самом камбријумском слоју. Чувени палеонтолог-еволуциониста Џ.Г. Симпсон дуго се бавио овим проблемом, али је на крају ипак признао да је одсуство пред-камбријумских фосила (осим микроорганизама) \"највећа загонетка историје живота на Земљи\".




Сл. 12. Камбријумски трилобит



2. Прелаз ка кичмењацима

Није, такође, нађена ни једна прелазна форма између бескичмењака и животиња са кичмом. Тај прелазак изгледа да је био чудовишно тежак. Између различитих класа кичмењака много је мање разлика него између било којег бескичмењака и било којег кичмењака.

Прије свега, скелет код животиње се морао појавити на потпуно нејасан начин, затим су изнутра морали бити реконструисани системи дисања, крвотока, исхране. Укратко, била је потребна толико сложена операција реконструкције организма, да би простије било поново створити кичмењака ни из чега.

Прва риболика бића се појављују у ордовику, слоју који слиједи иза камбријума, и опет савршено изнебуха, без икаквих прелазних форми. Између различитих класа риба прелазне форме такође нису нађене. Донедавно се претпостављало да су рибе-шакоперке преци водоземаца и да су оне прве изашле на копно. Ова верзија је пала у воду када су у океану ухватили живу рибу-шакоперку (latimeria chalumnae), која се ни за мрвицу није промјенила у току наводних 350 милиона година еволуције.



3. Излазак на копно

Еволуционисти су претпостављали да су се месната и задебљала пераја риба-шакоперки са временом трансформисала у удове водоземца. Хватање живе латимерије показало је да се еволуција риба-шакоперки није настављала, и да су пераја остала само пераја и ништа више од тога. Такође нису пронађене никакве \"полурибе\", код којих би се почео формирати нов систем дисања и крвотока.

Осим тога, сви родови водоземаца појављују се у геолошком љетопису истовремено и не садрже \"везне карике\" између себе. Нису пронађене ни прелазне форме између фосила водоземаца из доба палеозоика и њихових данашњих представника.

Између водоземаца и гмизаваца такође није пронађена ни једна прелазна форма, мада се све оне разликују, по скелету, а нарочито по меким ткивима. А њихово главно одличје - јаје са тврдом кором - појављује се, такође, одједном.



4. Рептили - птице

Овај фантомски прелаз такође захтјева корјениту промјену у цјелокупној грађи тијела животиње. Прије свега, била је неопходна трансформација удова у крила и крљушти у перје. Да је такав процес протицао \"по Дарвину\", морало би остати мноштво прелазних форми са полукрилима и полуперјем.

У стварности није пронађено ништа ни налик на ово. Ни један палеонтолог на свијету до дан-данас није пронашао ни једно једино пола-крљушт а пола-перо или пола-крљушт пола-крило. Нашли су нешто сасвим друго, не међуформу, него такозвану \"мозаичну\" форму - археоптерикса.



Ово биће је имало неке карактеристике рептила, мада је у својој суштини, заправо, било савршено нормална птица. На рептиле подсјећају зуби на бочним крајевима кљуна и реп са неколико пршљенова (Сл. 13). Али крила и перје су већ потпуно птичји. На крилима, додуше, имају канџе, али се оне срећу и код савремених птица. Археоптерикс нема ни једног јединог рудиментарног, тј. непотребног, одумирућег органа. Он, очигледно, није био баш неки прекрасни летач, али и данас постоје, па су и у древности могле постојати птице-нелетачи. Канџе на крилима су му помагале да се хвата за гране. Нема никаквих основа да се археоптерикс третира као нека прелазна међуформа. Као додатак, немојмо заборављати да је за потврду Дарвинове теорије неопходан ланац прелазних форми, којег нико никада није видио.




Сл. 13. Археоптерикс.



И, на крају, додајмо и то да су тик уз археоптерикса нађени и остаци савремених птица, у истим слојевима, тако да он никако није могао бити њихов предак.



5. Рептили - сисари

У овом претпостављеном еволуционом преласку такође је неопходно пребродити корјениту реконструкцију организма: и система крвотока, и органа размножавања (мора се појавити плацента), и покривача организма (мора ишчезнути крљушт и израсти крзно).

Овдје има неколико форми, које се такође могу третирати као мозаичне. Оне имају одличја и рептила и звијери, али сви одговарајући органи и системи су у потпуности завршени и заступљени су у савршеном виду. У уџбенику биологије разматра се звјерозуби гуштер - стопостотни гмизавац, који има само зубе различитих димензија и намјене, као што је то случај са сисарима. У свему осталом - између тог гуштера и било којег сисара лежи иста таква провалија, која зјапи и између било којег другог рептила.

Савременог крокодила такође можемо третирати као мозаичну форму по једној карактеристици: он има четверокоморно срце. Више никаквих одличја сисара код њега нема. Може ли се он посматрати као прелазна форма или предак сисара, ако предивно живи тик уз њих ево већ више од 100 милиона година еволуционистичког календара, а да се при томе ни за мрвицу није промијенио?

Као типичне савремене мозаичне форме могу се третирати сисари који легу јаја - кљунар и ехидна (мравињи јеж), који живе у Аустралији. Ове животиње полажу јаја, али младунце хране млијеком, имају нормално крзно и по свим осталим карактеристикама подсјећају на звијери. А кљунар има пачји кљун и опна између прстију - чисто птичје особине. И шта је, дакле, кљунар: прелазна форма од рептила ка звијерима или од звијери ка птицама? Као додатак треба узети у обзир да је он, заправо, тако и остао, на пола пута, не \"прешавши\" са једног на други облик, он је једноставно остао обични кљунар, коегзистирајући и са сисарима и са птицама.

Показало се да су постојали и сисари-рептили, које налазе, додуше, у нижим слојевима од диносауруса, и нико не зна којим су сисарима ти рептили били преци. Јер по еволуционој скали између тих класа бића постоји огромни временски прекид.

Главна особеност мозаичних форми - поновимо то још једном - јесу структуре савршено завршене у свом формирању - перја, крзно, крљушт и т.д., мада се у једном организму налазе структуре које су својствене различитим класама животиња.

Није ли логичније претпоставити да мозаичне форме представљају потпуно посебна створења, која је Творац саздао по нарочитој замисли? Јер Конструктор свега живог није имао потребу за нашим таксономским системом, у којем су птице, звијери и гује строго раздвојене између себе? На крају крајева, наша класификација организама постоји само у нашим главама, само да бисмо лакше могли да спознамо замисли Творца, али Самог Творца тај систем уопште није у стању да потчини у Његовом личном стваралачком дјеловању.



КОЊСКА СЕРИЈА



Једини ланац којим еволуционисти могу да се похвале - то је такозвана коњска среија. У уџбеницима се наводи уређени низ од четири сличице древних коња који се разликују по својем расту и облику копита (Сл. 14). Али не треба сметати са ума да је ова схема изграђена прилично условно и вјештачки. У стварности уопште нису нађена 4, него око 300 различитих врста коња, при чему научницима никако не полази за руком да у границама једне територије нађу поступност еволуционих промјена: према њиховој схеми, требало би да ниско у наслагама буду мали коњићи, а даље све крупнији и крупнији, све до наших данашњих. Напротив, остаци многих различитих типова налазе се у једним те истим наслагама. Како су онда једни од њих могли бити преци другим, ако су им ови били савременици?

Осим тога, ако коње и распоредимо према замишљеној еволуционој поступности, испашће оваква \"еволуција\" количина ребара: испочетка 18, па онда 15, затим 19, и на крају опет 18. Сличне, пак, варијације су уочене и у броју пршљенова.

С друге стране, и у нашим временима понекад се јављају коњи и муле са вишком прстију који се завршавају патуљастим копитима, баш као и код \"првобитних\" коња. Зато ни у постојању тро- и четверо- прстих коња у прошлости нема ничега чудног и натприродног. Једноставно, првобитно створени род коња је имао довољно велику залиху насљедне промјенљивости и првобитно се то испољило у мноштву разноликости, да би, током времена, очигледно, дио тог шаренила у формама био неповратно изгубљен.

Ако некада у будућности еволуциониста-палеонтолог ископа остатке савремених паса - од бернандинца до минијатуурне пудлице - хоће ли он тада напокон моћи да изгради узлазећи еволуциони ланац од најмањих врста до највећих, као пут развоја од нижих форми ка вишим? Али о промјенљивости унутар граница једног рода подробније ћемо говорити мало касније.

Било да су коњи првобитно били различите врсте у границама једне породице или да су припадали једном роду - у било којем случају, једно ребро вишка или патрљак копита вишка - још увије нису промјена крљушти на крзно или перје. Опште правило, којег се држе сви палеонтолози, гласи: што је већа таксономска одвојеност, од породица и родова према класа и типова, то је мања вјероватноћа да се сретне било каква форма каја би са ма како великим натезањем могла третирати као прелазна. Између класа се још и могу наћи мозаичне форме, али између типова ни тога више нема, а да не говоримо о прелазним формама.




Сл. 14. Коњска серија





НЕОДАРВИНИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ



Објаснити за Дарвинизам толико неутјешну ситуацију са прелазним формама обичним недостатком ископаних остатака данас, једноставно, није више могуће. Сами еволуционисти у већини се не придржавају чисто дарвинистичког учења о нагомилавању ситних еволуционих промјена које \"филтрира\" природна селекција, и данас они објављују на изглед мало промијењене, нео-дарвинистичке теорије.

Претсказање Дарвиново о мноштву прелазних форми показало се као у потпуности промашено. Од тада теорија еволуције више ништа не претсказује. Умјесто да тражи чињенице који је потврђују, она је присиљена да стално изналази све нова и нова објашњења за чињенице који је побијају.

Постоје двије неодарвинистичке теорије, којих се овлаш дотиче и школски уџбеник.



1. Равнотежа са прекидима

Присталица ове теорије је чувени биолог Стивен Џеј Гоулд. Идеја се његова састоји у овоме: прелаз од једних родова и класа ка другим произилази веома брзо, буквално у току неколико покољења у једној популацији предака који су се издвојили од других. Таква брза промјена не оставља никаквих трагова у фосилима. Брзу промјену смјењује дуги период накупљања најиспољених мутационих промјена, док њихов квантитет не пређе у квалитет, када ће опет, у издвојеној малој популацији у којој се накупило много насљедних промјена, произаћи нови скок еволуције.



2. \"Монструм који улијева наду\" (hopeful monster)

Друга неодарвинистичка теорија своди прелазак са једне класе на другу сасвим на једно једино покољење: мајка-диносаурус је положла јаје, а из њега се излегла оформљена птица. Аутор ове теорије је Голдшмит, за којег неодарвинисти у шали воле да кажу да је он сам снио то јаје.

Између присталица ових двају концепција еволуције одавно се води спор који се углавном своди на то да једни опоненти побијају друге на основу тога што ни за једну ни за другу верзију нема реално потврђујућих факата. Разлика између наведених теорија је у томе што прва захтјева дуго случајно понављање случајних промјена (мутација), док је другој потребна само једна супермутација повишене сложености. Потешкоће са овом посљедњом долазе још и од тога што се за \"монструма који обећава\" мора наћи исти такав изрод супротног пола ради продужетка врсте. Ми се нећемо удубљивати у подробности спора, задовољивши се само констатацијом чињенице да су све такве конструкције заиста крхке и климаве. Обратимо пажњу још и на то да су ради избацивања Бога из слике свијета људи спремни да измисле и највећи могући апсурд и невјероватност попут ових \"обећавајућих монструма\" који су кобајаги омогућили сву разноликост земаљског живота. У овакву будалаштину вјеровати - то је научно, а вјеровати у Свемогућег и Свезнајућег Творца - због нечега се још увијек сматра недопустивим.





ШТА О ЕВОЛУЦИЈИ КАЖЕ ЕМБРИОЛОГИЈА



Теорија еволуције тражи подршку од разних огранака биолошке науке. Пошто у палеонтологији нису нашли ништа што би им освјежило наде, еволуционисти су покушали да општа одличја и опште претке свега живог нађу у проучавању структуре организама, или, још конкретније, у њиховим ембрионима.

У свим уџбеницима биологије излаже се теорија Хекелове рекапитулације, која се састоји у томе да сваки заметак пролази у свом развоју кроз читав низ стадијума, од којих на сваки треба гледати као на понављање еволуционог пута датог вида.

Овај \"закон\" се илуструје, напримјер, тиме да се на раним стадијумима развоја код свих кичмењачких ембриона појављује хорда, од које се касније формира кичма. Из тога се изводи закључак да овим путем ембрион наводно понавља еволуцију најдревнијих хордата. Али, поставља се питање: некакве групе ембрионских ћелија би ипак морале да послуже као материјал за развој кичме? Па, не може ваљда једна ћелија одједном имати изглед цијелог, формираног организма, само умањеног. Какве везе са тим имају умишљени преци?

Да би доказао своју теорију, Хекел је указивао на наборе на нози људског ембриона, који подсјећају на прорезе у шкргама његовог древног претка - рибе. У стварности, никаквих шкрга и никаквих прореза на шкргама код људског ембриона нема, и набори служе за формирање различитих органа. Хекел је људском ембриону приписивао и присутност репа, иако у стварности кичма ембриона одједном садржи 33 пршљена, као и код одраслог човјека, једва мало престижући развој нижег дијела трупа.

Хекелова теорија, потпомогнута сличицама које је сам нацртао, била је изнијета на свјетло дана 1860. година. Даљи радови других ембриолога толико су поражавајуће побијали његову теорију, да је он сам био присиљен да 1907. године призна да је намјерно преувеличао податке да би их навукао на своју схему. За тај фалсификат њега је тада осудио универзитетски суд града Јене. Али његова теорија рекапитулације се учи у уџбеницима, као потврда еволуције.

Међутим, познате су закономјерности баш супротне особине. Чувени ембриолог Бер побијао је Хекелову теорију рекапитулације оваквим ријечима: \"Да је то тако, у развоју неких животиња у ембрионском стадијуму се не би могла уочавати стања која као таква (у фази ембрионалног развоја) заувијек и остају... Млади гуштери, непримјер, имају врло велики мозак. Пуноглавци имају прави кљун, као код птица. Заметак жабе у првом стадијуму нема репа - стање које се уочава само код виших сисара, јер чак и одрасла жаба има унутрашњи реп.\" У овим примјерима се види да развој заметка не понавља \"прошле\", него наговјештава \"будуће\" еволуције!

Најлогичнији закључак који из свега овога слиједи: ембрион се развија апсолутно независно, сваки на свој посебан начин, за сваку врсту према Богоустановљеним законима, по нама непознатом оптималном путу. Због тога његове особине понекад подсјећају на \"прошле\", а понекад и на \"будуће\" стадијуме наших схема развоја организама. Репу жабе не пада на памет да \"ломи главу\" о томе шта ће о њему рећи репови сисара или риба. Свака класа животиња потпуно је непоновљива у својим путевима развоја ембриона.



Један научник је овај проблем формулисао овако: \"Као што су непрепознатљиве зграде у којима ће касније бити канцеларије, станови и фабрике у фази када су урађени само њихови темељи, тако и ембриони многих различитих бића изгледај слични једни другим у почетним својим стадијумима, али према плану они касније постају различити\".



МОРФОЛОШКИ \"ДОКАЗИ\" ЕВОЛУЦИЈЕ



Морфологија је дио науке који се бави проучавањем грађе организама. Из ове области еволуционисти обично наводе два главна аргумента у своју корист - хомологне органе и рудименте.



1. Хомологни органи

Многе животиње имају органе са истом структуром. Такви органи се називају хомологним. У многим уџбеницима се дају цртежи предњих екстремитета разних животиња које живе у савршено различитим условима (Сл. 15). Екстремитети, пак, имају рамењачу, лакатну кост и жбицу, као и веома сличну структуру шаке и прстију. Костију има различитих врста и облика, прсти могу да буду и неразвијени (као код коња), зато што су сви екстремитети прилагођени различитим функцијама. Али општеприхваћено \"мњење\" налаже да се основне црте сличности стављају на рачун развоја заједничког претка свих тих животиња.




Сл. 15. Поређење скелета предњих екстремитета разних кичмењака..

А - жаба, Б - гуштер, В - птица, Г - човјек, Д - мачка, Е - кит, Ж - слијепи миш; 1 - рамењача, 2 - лакатна кост, 3 - жбица, 4 - кости доручја, 5 - 9 - кости ручја




Јак аргумент против оваквог схватања састоји се у томе да се код различитих животиња хомологни органи развијају из различитих ембрионалних ћелија и уз учешће различитог генетског материјала. Када би све врсте које имају исте хомологне органе потицале од заједничког претка, а тим прије када би при томе њихов ембрион стварно понављао еволуцију тог претка, онда би се и ти органи морали развијати из истих група ембрионалних ћелија, а информација о њима би морала бити записана на једном мјесту хромозома.

Али ствари уопште не стоје тако. Осим тога, и задњи удови животиња, који често извршавају функције различите од предњих, имају исту такву грађу: једна бутна кост, зглоб, двије кости голијени, стопало са пет прстију. Задњи удови такође се формирају из различитих ембрионалних ћелија, из разног генетског материјала код различитих животиња. При томе се предњи и задњи удови код једне животиње, без обзира на сличност у својој грађи, такође формирају од различитих ембрионалних ћелија, а информација о њима такође је записана на разним мјестима хромозома.

Намеће се много разумније објашњење. Творцу и Конструктору свега живог било је благоугодно да реализује сличну идеју организације удова - идеју веома универзалну - у најразноврснијим формама и видовима. То је било учињено управо ради човјека који покушава да спозна природу, да би овај јасно видио јединственост Творца и јединство Његове творачке замисли. Случајним, пак, појављивањем сличних органа из различитог генетичког материјала објаснити хомологију, једноставно, никако није могуће, нарочито ако се узме у обзир да се у хомологним органима понавља само најосновнија конструктивна идеја, а у свим детаљима остаје огромна разлика.



2. Рудиментарни органи

Тако се називају органи који, како се претпоставља, немају никакву функцију у датој врсти, али су у њеним прецима играли важну улогу. Преокрет еволуционог пута те органе чини непотребним и они постепено атрофирају, одумиру, мада и даље бивају очувани одређено вријеме у неразвијеном стању.

У прошлом вијеку списак таквих органа за човјека је био дугачак цијелих 180 назива. Сматрало се да ако се човјеку одрежу крајници или слијепо цријево и он настави да живи - то значи да је одрезан рудиментарни орган. Човјек у принципу може живјети и са једним бубрегом, и са једним оком, али то не значи да је то његов рудиментарни орган. У наше вријеме списак рудимената скратио се буквално на неколико назива. Назовимо само функције органа који се спомињу у уџбенику. Тртична кост служи за учвршћивање карличних мишића и њена повреда повлачи за собом крајње непријатне посљедице. Слијепо цријево игра веома важну улогу у одржавању имунитета, нарочито у младости. Разјашњен је и рад штитне жлијезде, и мишића ушне шкољке и других органа.

Са друге стране, присутност рудимената сама по себи ништа не говори о узлазећем развоју организма, о такозваној ароморфози. Рудименти би, ако их и има, требали да свједоче само о дегенерацији, тј. о томе да орган више не ради у својој пуној снази. Ако и имамо неке заостале органе који не функционишу у свом пуном обиму, то значи да смо били створени са још ширим могућностима од данашњих. А тако и мора бити, према хришћанском учењу.

Друга би ствар била када би се код животиња паралелно са \"рудиментима\" налазили и органи који се тек развијају и усавршавају. Наиме, потребни су не само \"задњи\", него и \"предњи\" кораци еволуције, и уз то њих би требало да буде више и они би морали бити сложенији, под условом, наравно, да еволуција заиста иде напријед и у наше вријеме. Али у животињском свијету није пронађен ни један једини такав орган!

Поставља се питање: а ако се неразвијени органи на неки волшебан начин ипак појављују, шта ће се десити са њиховим носиоцем - \"првоборцем\" еволуције?



УЛОГА ПРИРОДНЕ СЕЛЕКЦИЈЕ



Овдје прелазимо на фронтално суочавање са стварном улогом природног одабира. Дарвинизам њој приписује стваралачку улогу - учвршћивање било које карактеристике врсте која је за њу корисна и која јој помаже у борби за опстанак. \"Преживљавају само они најприлагодљивији\" - таква формулација је таутологична, и њоме може да се објасни шта год ко хоће. Ко год да преживио, ко год да је доживио до наших дана - управо он и јесте најприлагођенији. Да је речено, да нпр. преживљавају највисочији или најзеленији, то би се и могло провјерити проучавањем, али преживљавање најприлагодљивијих унапријед објашњава резултате било каквих научних истраживања.

Али управо у томе и јесте слабост теорије. Обухватајући све, она не објашњава ништа. И, прије свега, такво тумачење не може објаснити појаву нових органа и структура. Приликом преласка са једног таксона (класе, типа) на други мора се мијењати не само један орган, него одједном мноштво њих. Приликом постепеног гомилања неиспољених промјена, приликом појаве органа који се још развијају, који још увијек не функционишу у пуној снази, они ће стварати само сметњу за преживљавање.

Наведимо само два примјера. Буба-бомбардер (Brachymus crepitans) приликом напада непријатеља гађа га отровном течношћу која изазива опекотине. Осим тога, течност ствара облак плаве паре која служи као димна завјеса за сакривање бубе. Ова буба има двије групе жлијезда које производе хидрохинон и водоник пероксид, који се као смјесе чувају у одвојеним кесицама. Таква смјеса у лабораторијским условима моментално експлодира, али код бубе-бомбардера се у неутралном стању чува захваљујући једној посебној материји. Када смјеса упада у \"комору сагоријевања\", дејство осигурача се неутрализује још једном посебном материјом (Сл. 16).

Немогуће је уопште замислити да су се и комора и \"цијев\" могли појавити еволуционим путем, и то тако да се истовремено развију органи који производе четири различите материје, од којих свака захтјева изузетно сложену синтезу, и при томе однос њихових концентрација мора бити енормно тачно погођена. Грешка у 1% у концентрацијама код нашег фантомског \"еволуционог\" претка бубе-бомбардера би морала или да га разнесе у парампарчад, или да не проузрокује испаљивање отровне течности и препусти јадну бубу на милост и немилост сваком прождрљивцу. Природна селекција може само да уништи сваку \"дебилну\" бубу-бомбардера која улијева (еволуциону) наду покушајима да се наоружа оваквим реактивним топом.







Сл.16. Буба-бомбардер и њена реактивна комора




Други примјер је морски пуж Nudibranch. Његова основна храна су жарњаци, прекривени жаокама, које избацују отров приликом најмањег додира. Упркос томе, пуж је у стању да ломи и гута жарњаке, а да га жаоке том приликом уопште не рањавају. Још више задивљује чињеница да желудац пужа уопште не вари те жаоке, него се оне истискују из њега по крхким цјевчицама ка завршецима пробавних органа пужа. На тај начин пуж краде од жарњака пецкаво оружје и касније га користи за самоодбрану, погађајући рибе које покушавају да га нападну!

Таква структура никако није могла да се појави као резултат еволуције. Сваки њен детаљ је морао бити савршен од самог почетка. Испочетка су морали да постоје у савременом облику и пуж, и жарњаци, и рибе. Никаквих предака ниједног од ова три типа животиња није ни могло да буде - иначе би ова изузетно лукава пужева \"досјетка\" била потпуно необјашњива.

И уопште, у природи има много случајева симбиозе, заједничког постојања најразличитијих могућих организама, који су на еволуционистичкој скали одвојени стотинама милиона година. Потпуно је необјашњивао како је природна селекција могла тако са \"усклади\" организме који добијају узајамну корист једни од других.





ПРИРОДНА СЕЛЕКЦИЈА
И РАЗНОЛИКОСТ ВРСТА



Постојећа разноликост врста очигледно противрјечи \"дјелатности\" природног одабира. У већ цитираној таутологији \"преживљавају најприлагодљивији\" ће се и појавити неки смисао ако се обрати пажња на најпростије, најраспрострањеније врсте. Тада ће се показати да многе задивљујуће прилагодљивости којима овладавају неки организми њима уопште не дају никакву нарочиту предност.

Погледајмо неколико примјера. Говори се да шаре на лептирима плаше прождрљивце који их нападају, те нам је зато еволуција, наводно, приуштила такве љепотане као што су ластини репци или пауново перје. Међутим, најраспрострањенији лептир на цијелом средњем појасу јесте обични купусар, или бјелаш, који нема никакве заплашујуће, ни мимикријске, ни заштитне шаре. Раскошне лептире воли прилично мали број птица, док је купусар најуобичајенија птичја храна. Упркос тома, он се среће много чешће - због своје плодности. Питање: зар природној селекцији није било једноставније да, с обзиром да је она та која игра улогу творца, изабере лептире који полажу више јајашаца а немају све те свакојаке фарбе на себи?

Лако је примјетити најширу распрострањеност и прекрасну прилагођеност на било какве услове најобичнијих мува. Међутим, у природи постоје и муве које су \"офарбане\" да личе на осе. Сматра се да је то прилагођавање еволуција извела да би од муве која личи на осу отјерала неку халапљиву птицу или паука који би је иначе врло радо прогутао. Али, зашто онда осолике муве нису барем исто онолико распрострањене, колико и обичне муве-зунзаре? Исто то питање можемо поставити и за обичне бубе: зашто све оне нису бомбардери, кад ови тако спокојно живе са својом оштроумном заштитом? Јер, постоји и конкуренција унутар врста. Због чега унутар ње не предњаче најсложенији организми, са свакојаким технички савршеним изумима, него баш они најпростији?

Други примјер на исту тему: пацови су бића веома проста, али веома фертилна, и прилагођена свим географским ширинама. Гдје год да су се обрели - у Аустралији или на разноразним острвима на која се дошли са бродовима Европљана, пацови су веома брзо истиснули све врсте које би им могле правити конкуренцију у борби за храну. Пацовима је тешко доскочити: лукави су, не боје се ни отрова, ни радијације чак, готово да немају болести, а ни непријатеља. Носећи на себи мноштво инфекција, они готово да и не болују. Ево најбоље прилагодљивости! И зашто се онда природна селекција није зауставила на овој феноменалној врсти? А зашто је онда одабир изводио на свијет свакојаке пацове-торбаре, пољске мишеве, зечеве, куниће, јежеве и све остале створове који заузимају исту еколошку нишу?

У наша језера је био доведен далекоисточни ротан - ситна рибица која посједује веома гадну особину - да једе туђу икру. Ускоро су све остале рибе у језерима која су \"заражена\" ротаном ишчезле. Поставља се питање: зашто селекција не би пошла по путу најмањег супротстављања, не стварајући сву разноликост језерске рибе, зауставивши се на оној најприлагодљивијој?

Улогу језерског ротана у свијету птица обавља врана, иако она у својој еколошкој ниши коегзистира заједно са свраком, сојком, гачком и галебом, иако је прилагодљивија од свих њих.

Како је природна селекција могла да формира пјевачке квалитете птица? Ако је птици пјесма потребна само да би обиљежила територију својег гнијезда, са таквим се проблемом много лакше изаћи на крај могло помоћу обиљежавања мокраћом или изметом, а вишак слободног времена који би се појавио у недостатку пјевања би могао да се много корисније употријеби за лов или потрагу за вољеном. Тако се показује да је врабац много прилагодљивији од славуја. Упркос томе, славуј, ко зна због чега, такође постоји у природи.



Закључак је јасан: ако би се природа натјерала да живи по Дарвину, већина најљепших и најоригиналнијих врста би изумрла моментално, што се, заправо, и дешава, захваљујући нама, захваљујући људској цивилизацији, када неке прилагодљиве врсте шире своје подручје живота и уништавају старосједиоце. Пред нашим очима изумиру најрјеђе, најљепше животиње, на чије је прилагођавање потребно утрошити највише труда. Када би, наиме, природу увијек водила природна селекција, осим купусара, обичних мува, жохара, ротана, врана и пацова и можда још пар других врста које просто не могу да сметају једне другим, на земљи се не би ни појавило ништа друго живо.

Не подсјећа ли нас ово на закон информатике: разноликост врста не појављује се сама од себе; њу може саздати само разумни Умјетник. Друго правило: произвољни ток догађаја само погоршава, осиромашује пређашњу разноликост.

Нема сумње да случај није стварао живи свијет и да живи свијет није створила узајамна конкуренција, него величанствени Умјетник, Који је у Својим творевинама уградио Свој универзални појам о љепоти, који је својствен (заложен) и човјеку - који разумно сазрцава ту љепоту. Другачије је готово немогуће објаснити појављивање мноштва разноликих прилагођавања и одличја живих организама, као и хармоничност и правилност њиховог устројства.

Улога, пак, природне селекције је, заправо, крајње пасивна: заштитити врсту од наказа које се перио�

ЛЕКЦИЈА 6

НАУЧНИ АРГУМЕНТИ КОЈИ ПОБИЈАЈУ
МАКРОЕВОЛУЦИЈУ
(Биохемија и генетика)





\"ЖИВИ\" МОЛЕКУЛИ



Сва жива бића су изграђена од макромолекула бјеланчевина, нуклеинских киселина, молекула угљеника, липида и тд. Показује се да је сложеност молекуларне структуре ћелија нижих животиња и човјека истог реда величине. Једнотипни молекули (макар били и различити) су код различитих организама предназначени за извршавање сличних функција. Тако, напримјер, бјеланчевина хемоглобин је предназначена за пренос кисеоника у ткива и за уклањање угљен-диоксида и воде из њих. Структура његова је слична, код најразличитијих могућих животиња.

У састав структуре те бјеланчевине код човјека улази гвожђе, а, напримјер, код стоноге - ванадијум. То је узроковано условима живота, неопходношћу да се удише кисеоник при различитом парцијалном притиску. Али, уопште, правило је овакво: на молекуларном нивоу и \"прости\" и \"сложени\" организми су сложени подједнако. Ни један живи организам не користи \"примитивне\" бјеланчевине или \"неразвијене\" нуклеинске киселине. То значи да откада постоји живот - нема \"еволуције\" у смислу усложњавања биомолекула. Како је могла да постоји таква \"хемијска еволуција\" до појаве живота, како то претпостављају сљедбеници Опарина, ако се у условима живота сва сложеност органске синтезе морала много брже распадати обратним током реакција? Другим ријечима: како се могла створити таква ситуација, да за прву милијарду година земаљске историје органски молекули не само да се просто појављују сами од себе, него и пролазе крајње сложену хемијску еволуцију, по милион пута повећавајући своју комплексност, а затим у току три и по милијарде година, у много повољнијим условима од оних у беживотном простору, они уопште не повећавају своју сложеност? Простије речено: од камена до бактерије је много даље него од бактерије до човјека, ако говоримо о сложености органских молекула, али је сложенији пут пређен три пута брже од простијег. Не слиједи ли из овога да, заправо, уопште није ни било никаквих оваквих путева развоја?



РАЗЛИКЕ У СЛИЧНИМ БИОМОЛЕКУЛИМА



Молекуларна биологија је омогућила да се може одредити проценат разлика у уређеним низовима аминокиселина код бјеланчевина које извршавају сличне функције код различитих организама. Као примјер можемо навести баш хемоглобин и упоредити секвенце аминокиселина у њему код различитих животиња. Еволуционисти су претсказивали да ће разлике у уређености њиховог низа расти од рибе према жаби, од жабе ка гуштеру и даље до човјека. Међутим, као и у случају са прелазним формама, њихово претсказање се није обистинило. У књизи биохемичара Мајкла Дентона (1985.), којег цитирају многи извори, наводи се, између осталих, и овакав примјер. Хемоглобин колоуста (јегуљица без вилице, наводни \"предак\" рибе) по редослиједу аминокиселина се од шарана разликује 75%, од жабе 81%, од кокошке 78%, од кенгура 76% и од човјека за свега 73%.

Интересантно је слично поређење по бјеланчевини која се зове цитохром-C и која се садржи у митохондријама ћелија и код животиња и код биљака. Ова бјеланчевина се састоји од неких 100-ак аминокиселина, и могуће је тачно одредити њихов редослијед. За сличне животиње разлика није превелика, за оне које се много разликују она је већа. Напримјер, између коња и пса разлика је свега 6%, између коња и корњаче већ је 11%, а између коња и винске мушице - 22%.

Исто то упоређивање, када се примјени на бактерије и све врсте живих организама - било којим кичмењацима, инсектима, чак и биљкама - даје готово исти резултат: разлика је велика и износи 65-66%. Другим ријечима, \"биохемијска удаљеност\" од бактерије до свих осталих врста живота је једнака, упркос томе што еволуциони модел захтјева раст разлика када се иде од \"предака\" ка \"потомцима\". Узлазне линије од простих ка сложеним организама на молекуларном нивоу, једноставно, нема.

Сличан закључак се може направити ако се упореди редослијед аминокиселина у цитохромозомима-C код рибе и код свих копнених кичмењака. Резултат је исти: разлика је много мања, али је величина такође готово иста, за гмизавце, птице и разне сисаре. Сви они се по тој карактеристици од риба разликују за по неких 13-14%. На сличан начин сви сисари стоје на подједнакој удаљености од свих гмизаваца. Слични резултати се добијају када се упореде било које двије групе животиња.

Закључак доноси сам Дентон, који је и правио та упоређивања, и који не исповиједа идеје креационизма: \"Свака класа је на молекуларном нивоу уникална, изолована од других и није повезана са њима било каквим прелазним формама.\" На тај начин, молекули, заједно са фосилима, потврђују непостојање озлоглашених прелазних форми, за којима се толико година толико безуспјешно гони еволуционистичка биологија. Посљедња истраживања показују да на молекуларном нивоу између организама владају равноправни односи. Нема организма за који би се у односу на неки други могло рећи да му је \"предак\", да је \"развијенији\", или да је, напротив, \"примитивнији\" од неког другог.



ЗАКОНИ ГЕНЕТИКЕ И ЕВОЛУЦИЈА



Када започнемо разговор о генетици, веома често можемо да чујемо како се спомиње појам информација. Генетика, заправо, и није ништа друго, до - информатика живих система. Она проучава начине на које родитељи предају информације својој дјеци. Због тога, прије него што почнемо да причамо о генетици, неће бити лоше да се подсјетимо закона о предаји информација о којима смо говорили у првој лекцији.

Насљедна информација је записана у хромозому ДНК. Познато вам је како њу читају молекули РНК, како се преноси на рибозоме ћелије и како се тамо у тачној усклађеношћу са њом синтетизују молекули бјеланчевина који одређују све конкретне карактеристике организма: облик зрна грашка или боју кунићевог крзна. ДНК тако представља огромну књигу пуну спецификација све опреме те огромне живе фабрике коју представља сваки живи организам. Поновимо оно што сви из школских уџбеника знамо: било која ћелија организма садржи информацију у својим хромозомима о свим бјеланчевинама датог организма, иако се у датој конкретној ћелији синтетизују и користећи само један мали њихов дио.

Са еволуционе тачке гледишта, било би логично да се претпостави да постепено усложњавање организације животиња мора неизбјежно довести до раста броја хромозома од бактерије ка човјеку, Али таквог раста у реалности нема. Погледајмо табелу:

Врста Количина
хромозома Врста Количина
хромозома
аскарис
комарац
дрозофила
окуњ
мачка, лисица
макаки, пацов
човјек, гуштер 4
6
8
28
38
42
46  шимпанза
ован
магарац
кокошка, пас
ћурка
шаран
ријечни рак
48
54
62
78
82
104
116 





Која је од наведених животиња примитивнија по броју хромозома - прилично је тешко рећи. Никакву узлазну линију, на чијем врху би стајао човјек, није могуће уочити. Свака врста је сложена на свој начин.



ОСНОВНЕ КОНСЕКВЕНЦЕ МЕНДЕЉЕВИХ ЗАКОНА



У школским уџбеницима се описују Мендељеви експерименти на укрштавању различитих врста грашка, као и резултати тог експеримента. Главни општи закључак који слиједи из тих експеримената се сатоји у томе да све особине потомака представљају посљедицу различитих комбинација карактеристика родитеља. У генима родитеља може присуствовати знатно више информација него што се то испољава извана (фенотипски), и оно што су родитељи имали \"записано\" не мора да се појави у директном потомку, али може у неком од сљедећих. Међутим, никада се не дешава да се у неком организму случајно и произвољно појави нека насљедна карактеристика која уопште није била присутна раније у генима родитеља.

Ови закључци класичне генетике, ако се не рачунају мутације, односно, кварења саме генетичке информације, важе за огромну већину случајева, јер је мутација прилично ријетка појава. Они не дозвољавају једним врстама да \"глатко\" прелазе у друге путем безграничних мијењања насљедних особина под утицајем природног одабира, као што то захтјева класични дарвинизам. Управо због тога генетика је у СССР и била проглашена за буржоазну лаженауку, а сами научници-генетичари, на челу са Н.И. Вавиловом, бивали су подвргавани репресијама.

Када су инквизиторске методе научног терора почеле саме себе да изживљују, атеистима је пошло за руком да се прихвате сламке спаса зване мутација. О томе ћемо говорити мало касније, а за сада ћемо подвући да је главни начин формирања разноликости родова и врста - различито претумбавање (на научничком језику - рекомбинација) генетичке информације која је била присутна у полазном прародитељском пару. На овоме стоји сва селекција култура биљака и животиња.

У природи постоје врсте са више или мање богатим генофондом, тј. са свеукупношћу особина које се углавном мало испољавају али су ипак присутне, тако да приликом укрштавања и одабира могу бити фенотипски изведене и постати основне за овај или онај род (сорту). Сав рад селектора се састоји у томе да изабере (селекција у преводу и значи \"избор\") оне особе код којих је тражена особина највише испољена, и да даље, спајајући их у парове, супротне особине своди ка минимуму. На тај се начин из богатог генофонда дивље врсте одабира мали дио који интересује селектора, и баш тај дио и условљава особине читавог будуће подврсте - на примјер, раст, боју или нешто треће.

Ако се касније престане помно придржавати чувања чистоће пасмине и ако се различитим пасминама дозволи да се међусобно укрштавају (под условом да су за то још увијек способне), за неколико покољења све пасмине ће се вратити на полазно стање дивље врсте. Напримјер, ако се псима са педигреом дозволи да се укрштају с ким стигну, они ће се веома брзо вратити у стање обичне уличне скитнице, успркос томе што ни једна од почетних пасмина није на њу личила. Генофонд обичног пса-мјешанца у себи укључује све генофондове племенитих паса, све њихове особине, мада се оне и не пројављују. Повратност селекције и природни повратак на почетну врсту служи као доказ гено-стабилности полазних врста и, консеквентно, одсуства тенденције еволуционог формирања нових таксономских јединица.

У школском уџбенику показани су основни технички методи селекције, почев од Мендељевих експеримената, али се не наглашава да ми сваки пут изабирамо из полазног типа, односно, као да сваки пут извлачимо карте из истог шпила. Еволуција, наиме, претпоставља да се у процесу таквог мијешања у шпилу на неки волшебан начин појављује нова карта (Сл. 17).





Сл. 17. Схема селекције и природног формирања пасмина
( - селекција, - хаотично укрштавање)




Из обичне скитнице је за неких стотињак генерација могуће извести догу или пекинезера, али и један и други пас ће остати пси, и један ће другог тако и доживљавати, као пас пса. Али да од домаће куце добије мачку - то још никоме није пошло за руком.


ПРИРОДНИ РАЗВОЈ ВРСТА



Да ли ово значи да су све врсте биле саздане као савршено непромјенљиве, и да су сви примјери идиоадаптације који су наведени у уџбенику, заправо, измишљени? Не - за разлику од ароморфозе (узлазећег усложњавања), коју нико никада нити је видио нити запазио - примјери идиоадаптације (прилагођавајућег насљедног мијењања) у природи су прилично чести. У школском уџбенику се наводи примјер различитих врста сјеница, које све личе једна на другу, али заузимају разне еколошке нише - прије свега прехрамбене. Прилагођавање на неколико различитих услова живљења није довело до формирања принципијелно новог облика кљуна, на примјер, или облика тијела, него је само омогућило да се из полазног генофонда изаберу за дате услове најпогодније особине. Ето на шта се своди сва улога природног одабира. Као разултат се добијају, да их тако назовемо, \"дивље пасмине\", односно, разлчите подврсте у границама једне, заједничке врсте.

На буквално исти начин су настале и различите галапагоске врсте зеба које је описао Дарвин, специјализоване свака по врсти хране и средини у којој живи. Готово да се са стопостотношћу може тврдити да су далеки преци тих врста били, највјероватније, исти, али су они, са тачке гледишта насљедне информације, у себи садржали све садашње разноликости, и нису током времена дописивали никакве нове информације у своју \"генетичку књигу\".

Исто се тако разликују блиски рођаци других врста: вукови, којоти, динго, пси, који сви припадају једном роду. Веома је могуће да је првосаздани псећи генофонд у себи садржао особине свих тих подврста, али се касније, због различитие животне средине, један дио полазне генетске информације утврдио код једних, а други дио код других представника рода. Осим тога, вјероватно је знатан дио полазне информације у свим данашњим врстама већ изгубљен, те се због тога прилично ријетко дешавају случајеви да је могуће укрстити двије блиске врсте, и крајње ријетко такви хибриди бивају способни за оплодњу.

Научници-креационисти издвајају првостворени род организама, користећи посебан назив барамин (од јеврејских ријечи: бара - стварати, мин - род; то су ријечи које су употријебљене у Светом Писму на мјесту гдје се говори да је свака твар била саздана по роду својему). Код неких врста тај барамин тачно одговара форми у њеној савременој класификацији, код неких одговара по роду, а код неких одговара по породици, али не више од тога. Јасно је да у првом случају полазни генофонд није био богат разноликошћу, тако да су сви потомци готово дословце копије својих предака. У другом, а нарочито у трећем случају, полазни генофонд је био изузетно богат, чиме је дао могућност органимзмима да се прилагођавају различитим животним срединама и да у широком дијапазону користе првобитно похрањене способности за промјене.

Врло је вјероватно да је један од најбогатијих генофондова имао првобитни коњ, због чега је он могао да да тако богату серију разноликости. Биолози су уочили да ситна популација, када се нађе у суштински новим условима егзистенције, даје брзе промјене, зато што у њој одабир дјелује ефикасно. То јесте истина, али се не смије заборављати да се ту, као и до сада, ради само о избору најподесније насљедне особине из већ постојећег генетског материјала. Тврдња да организам на тај начин може да стекне принципијелно нову грађу - а то тврди теорија \"равнотеже са прекидима\" о којој смо недавно говорили - представља некоректно уопштавање резултата научних опажања, уопштавање које противрјечи самим опажањима - одсуству прелазних форми између виших таксона.

Дакле, природно формирање врста није посљедица нове насљедне информације, него бива изазвано само различитим пребирањем првобитне генетске информације, коју је првобитни род (барамин) посједовао, да тако кажемо, са неком врстом залиха у варијантама.

Сваки ученик на помало свој начин прави коснпект једне те исте лекције или једне те исте књиге. Сваки концепт се помало разликује од свих осталих, сваки ђак за себе изабира оно што је њему јасније или му се више свиђа, али те су варијације ограничене - у концепту никако не би требало да се нађе оно што није написано у књизи; у супротном, то више неће бити концепт, него потпуно оригинално дјело. Слично је и са природним развојем врста: он је ограничен одраније заданим првобитним оквирима.



МУТАЦИЈА ЈЕ ГЕНЕТСКА ДИВЕРЗИЈА



И тако, дакле, природни или вјештачки одабир може да покаже наклоност према једној или другој генетској информацији, тако што ће одабрати једну а другу одбацити. На овај начин, авај, никада се неће постићи бесконачно широка разноликост. Штавише, жеља да се изабере најбоља могућа особина која интересује селектора доводи до губитка животне способности пасмине, зато што одбацивање исходишне информације не остаје без посљедица. Тако се праве, напримјер, жута или зелена сјемена Мендељевог грашка, тако се слаже пасијанс од почетног шпила \"генетских\" карата. Међутим, да ли је могуће промјенити карте у самом шпилу: кришом убацити коју лажну карту, избацити испод стола неку од карата, или, на крају крајева, оштетити саму карту (тако што ћете је обиљежити)?

Показује се - могуће је, и такве операције над генетском информацијом се називају мутације. Мутације настају приликом копирања генетске информације: приликом дуплирања ДНК, приликом диоба полних ћелија (мејоза), приликом оплодње, када се међусобно спајају хромозоми оца и мајке. (Грешке могу да се појаве и приликом \"преписивања\" кода ДНК на бјеланчевине, али у том случају се квари само молекул бјеланчевине, који се моментално распада, тако да на насљеђивање таква грешка неће утицати.) Дакле, овдје се ради о копирању и предаји информација, при чему информација огромног обима, тако да неће бити на одмет да се на овом мјесту подсјетимо закона предаје информација из прве лекције.

Приликом предаје информација се не побољшава; у најбољем случају, она остаје константна или се, пак - што је много вјероватније - у овој или оној мјери квари. Та штета од кварења информације може бити двојака: може да дође до губитка дијела информација (сигнала), или до појаве информационог \"шума\" - сувишних бесмислених сигнала. Такав је општи закон информатике и он апсолутно читко дејствује и у живим системима - првобитна генетска информација се губи и квари било каквим врстама мутација. Сви факти који су установљени проучавањима и експериментима у генетици потврђују ово правило.

Обратимо пажњу на то да је генетска информација на величанствен начин заштићена од било каквих грешака приликом копирања. Стварање нуклеотида, на које ће савременом хемичару са најсложенијом техничком апаратуром отићи више од једног дана, у ћелији се одвија брзином од 100 пута у секунди; и при томе, израчунато је, грешке у тако брзом копирању се дешавају један пут у 100 милијарди (1011) нуклеотида. Али у тим случајевима у акцију ступају нарочити ферменти - ензими, који поправљају покварене нуклеотиде. Да није било такве контроле, ни једна врста не би могла да се сачува чак и само у неколико покољења.

Упркос свему, приликом копирања гена грешке ипак могу да се појаве, нарочито када се користе мутагени препарати или приликом озрачивања. У акцију тада ступа други степен контролне заштите од мутација - такав ген једноставно није у стању да функционише, са њега се не \"преписује\" дејствујућа бјеланчевина. Ако је покварени ген наслијеђен од једног родитеља, неопходна бјеланчевина се обично \"преписује\" са парног (алелног) гена другог родитеља, тако да се мутација никако не испољава, тј. рецесивна је. У већини случајева мутације не само да су веома ријетке, него су и рецесивне, односно, безопасне су, барем за извјестан временски период. Међутим, ако су због неких разлога ген покварили једни те исти канцеро-гени или зрачења код оба родитеља, то може да доведе до бесплодности или чак и до дегенерисаних потомака. Такав дегенерик (чак и када би он еволуционистима улијевао наде) бива безнадежно одрезан из живота у природном окружењу. То је трећи степен контроле тачности репродукције насљедне информације.

На тај начин, мутације су, као прво, врло ријетке појаве, захваљујући контроли која се одвија у самом језгру ћелије; као друго, готово увијек су рецесивне, захваљујући коришћењу неоштећеног гена другог родитеља; као треће, њих помете природни одабир. Да ли ове случајне грешке у одлично разрађеном и од грешака заштићеном механизму могу довести до стварања нових, високоразвијених бића? Смијешно и испразно питање!

Али, ето, успркос свему, неће бити згорег да процијенимо вјероватноћу појаве унапријед задане корисне мутације. Узмимо исти онај цитохром-C. Приликом преласка од рибе до водоземца он мора да се промијени за неких 13%. Каква је вјероватноћа такве промјене гена који је задужен за синтезу ове бјеланчевине, да би се синтетизовала бјеланчевина која одговара водоземцу, ако се узме да је дужина молекула бјеланчевине 100 аминокиселина?

Да би се нашло рјешење овог задатка, треба поступно и досљедно проналазити она мјеста аминокиселина (на ДНК - триплетима) која подлијежу замјени; затим, независно од тога, треба одгонетнути који и какав ће бити триплет који ће да дође на мјесто првог од свих које треба замјенити, онда исто то урадити за други, и тако даље - за свих 13 триплета које треба промјенити. Заједничка вјероватноћа ће бити једнака производу вјероватноћа свих тих случајних, међусобно независних догађаја. Ради једноставности можемо узети да се свака аминокиселина кодира подједнако помоћу три различита триплета, а с обзиром да у састав сваког триплета улазе три од четири различите врсте нуклеотида, вјероватноћа да се \"потрефи\" она права износиће:



Вјероватноћа да се погоди прво мјесто триплета који подлијеже замјени једнака је 1/100, вјероватноћа да се послије тога погоди друго мјесто - 1/99, зато што у обзир сада улази сада већ само 99 непознатих мјеста. Вјероватноћа да се погоди свих тринаест мјеста износи (Сл. 18.а):



Вјероватноћа, пак, да ће на свако мјесто упасти потребна аминокиселина (тј. потребни триплет на ДНК) износи (1/20)^13 (Сл. 14.б).

Општа вјероватноћа укупно ће износити



Опет добијамо исте оне суперастрономске цифре, које смо добијали и приликом израчунавања вјероватноће случајне појаве живота. И то под условом да игноришемо систем контроле правилности копирања; и то - када разматрамо само једну, најједноставнију бјеланчевину, коју кодира само један од огромне количине гена који подлијежу истој таквој усмјереној замјени. Простије речено: вјероватноћа појаве монструма који улијева (еволуционистичке) наде по реду величине једнака је вјероватноћи случајне и самопроизвољне појаве живота, односно, једнака је нули!! Случајна мутација ни на који начин и ни при каквим околностима не може послужити као узрок за усложњавања организма (ароморфозе)!



Вјероватноћа да се 13 пута заредом погоде мјеста за замјену износи:



Вјероватноћа да сеправилно замијене погођена мјеста износи:



Сл. 18





КОРИСНА ДЕГЕНЕРАЦИЈА



Да ли то значи да корисних дегенерација уопште нема? - Наравно да значи, осим у случају врло ријетких изузетака. Могуће су и мутације које се не могу претпоставити са становишта вјероватноће, зато што оне не потичу од грешака у копирању нуклеотида, него од много грубљег уплитања у генотип. Напримјер, ако се из неких разлога дио хромозома приликом мејозе једноставно изгуби - биће нам прилично тешко да израчунамо вјероватноћу таквог, не-случајног догађаја. Ипак, таква \"крађа карата\" из генетичког шпила мора да доведе до суштинских промјена у организму. Постоје ријетки примјери када се таква дегенерација показивала као корисна за животиње и одабир је дозволио таквим дегенерицима који улијевају наду да преживе, да дају потомство и заузму првенство у својој врсти.

У књигама се наводе два таква примјера: то је губитак крила код буба које живе на стјеновитим острвима, и губитак очију код пећинских риба које живе у потпуној тами. Обје мутације су се показале корисне за преживљавање: крилате бубе је јаки вјетар чешће одувавао са стијена у море, а бескорисне очи су се чешће повређивале и изазивале болести, а да од њих није било никакве користи. На друге примјере у литератури нисмо наилазили. Али чак и када би сличних примјера и било више, они ни на који начин не говоре о користи мутације за еволуцију. Еволуција НЕ МОЖЕ ићи путем дегенерације - и тачка. Мутација може да откине крило или извади око, али она није у стању да сазда око, крило или ногу.

О томе веома илустративно свједочи историја експеримената са плодном мувом дрозофилом. Већ неколико деценија научници на разноразне начине изазивају свакојаке мутације код ње. Не једном им је полазило за руком да \"произведу\" бескрилу, или безногу, или безоку муву, али им никада није пошло за руком да добију муву са особинама савршенијим од оних које већ има. А мува мијења 20 покољења у години, а брзину еволуције биолози не мјере бројем година, него бројем покољења.



ОПШТА ДЕГЕНЕРАЦИЈА ЖИВОТА


Упознавање са биологијом доводи нас до закључка који је сличан ономе који смо видјели када смо говорили о биологији. Као што смо тамо видјели да енергија има особину да се квалитативно погоршава и да хемијски састав материје у Васељени такође тежи ка квалитативном кварењу и осиромашењу у правцу стабилних средњих елемената, - слично овоме и у биосфери земље пред нашим очима се одвијају промјене само у правцу дегенерације. То се испољава чак и у ишчезавању многих врста, односно, у квалитативном осиромашењу биосфере, а и у томе да те врсте губе многе драгоцјене особине које су раније посједовале: врсте се изрођавају.

Постоји много несталих врста које се налазе у ископинама, али нових врста човјек не само да није створио, него никада није видио њихово стварање (мислимо на врсте које су квалитативно сложеније од оних које постоје у природи). Ароморфоза се научницима само привиђа, док дегенерацију може свако својим очима да види. О рудиментима још причају и (мада је и то сумњиво) проналазе их, али о органима који се као нови појављују у живим организмима нема ни говора. И једно и друго говори у прилог квалитативног кварења.

Из овога слиједи да је једном у времену информација о свему живом на земљи, односно, ако се тако може рећи, генофонд планете, имао почетак. Послије тога је он почео да се предаје из покољења у покољење тачно по законима инфодинамике: нова информација није се појављивала сама од себе, а стара је приликом предаје могла само да се квари. Изумирање већине ишчезнулих врста немогуће је објаснити само еколошким уплитањем човјека, зато што су оне изумрле прије него што су људи свјесно почели да их истребљују.

И тако, дакле, општа деградација свијета се испољава на најразличитијим ступњевима његовог битија: у хемијском саставу, у биолошким односима. Живећи по садашњим законима, природа (а и човјек сам по себи) није способна за прогрес, али зато вуче ка регресу и деградацији. Упркос томе, она је и данас задивљујуће сложена, разнолика и прекрасна. Ово се објаснити може само тиме да је све што постоји са циљем и смислом створио Бог - Биће Свемогуће, Свезнајуће и Свесвето - бесконачно праведно и прекрасно.

Негирати Творца и тврдити да у данашњем свијету дејствују закони прогреса - јесте потпуно безумље, које подсјећа на будалашење једног цара из једне бајке, којег је мрзило да се по степеницама пење, па је од својих мајстора захтијевао да саграде такав дворац, на чији би се врх могло попети само тако што би се спуштало низ све степенице на њему! Тако и еволуција предлаже успон од бактерије према човјеку, имајући у рукама само дегенеративне процесе.



ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ПЛАНИРАНА И УСМЈЕРЕНА ЕВОЛУЦИЈА?



Али, зар Творац, разумно усмјеравајући свакојаке мутације, рађајући мутанте који улијевају наду, није могао да из прве ћелије створи сав остали живот? Можда је Он тако и поступио, ономад, а сада је престао да се тиме бави и свијет случајно и самовољно испотиха деградира?

На оваква питања наука већ не може да тачно одговори. Она може да говори само о области у којој дјелују данашњи објективни закони природе. Њих проучавајући, поштени научник мора доћи до закључка да појаву живота, разума и динамику њиховог развоја није могуће објаснити унутар данас дејствујућих природних закона, и да је неопходно допустити дјеловање другог, натприродног узрока битија свега што постоји. На овоме се функције науке морају завршити. Спознавати даље суштину битија научним методима - посматрањем, експериментом и логиком - већ није могуће. Основе даље спознаје свијета човјеку су дате у Откровењу, ријечи Божијој, и могу се прихватати или одбацивати вјером, а не рацијом.

Хришћанско Откровење - Свето Писмо - буквално и недвосмислено одбацује могућност еволуционог претварања врста које излази из оквира особина првог створеног рода сваке поједине врсте. Тачно тако Свето Писмо схватају и свети Оци - древни учитељи Православне Цркве, као и савремени научници-креационисти.

С обзиром да намјера овог штива није да улази дубље у област дубоко религиозну, ми ћемо се само задовољити констатацијом чињенице: сам библијски текст и његово класично хришћанско схватање не допуштају еволуцију, чак ни ону којом управља Бог. Додуше, ми не обавезујемо читаоца да у ово вјерује као у научну чињеницу. Поштена наука искључује само случајну еволуцију, а о разумно усмјереној не може рећи ништа једнозначно.

Кад смо већ код тога, чак и против усмјерене еволуције постоје индиректна научна свједочанства (као и директна библијска и светоотачка побијања, којих се овдје нећемо дотицати). Једно од таквих индиректних свједочанстава спомиње се и у самом школском уџбенику. У одјељку \"Генетика\" указује се на један неријешен проблем који се формулише овако:

\"У свакој ћелији постоји сав скуп гена за дату врсту. Очигледно је да у различитим ћелијама и ткивима функционише само мали број гена, и то баш они који одређују особине конкретне ћелије, ткива, организма. Какав је, пак, механизам који обезбјеђује да у датој конкретној ћелији буду активни само одређени гени? Над рјешавањем овог проблема данас се усиљено труде научници широм свијета\" (3, стр. 238).

Проблем попут овог није једини. Без обзира на своју сложеност, ДНК носи информацију о по нивоу најнижим елементима организма. ДНК - то је само упутство за производњу бјеланчевина у организму. Свих бјеланчевина, као прво, и свих бјеланчевина које су могуће у расама, родовима и сортама, као друго. Простије речено - то је раширена спецификација свих цигала у згради у свим могућим варијантама, и инструкција за производњу тих цигли - али не више од тога. Али, да ли је то довољно да се зграда сагради?

Сваки организам почиње од једне ћелије - зигота. Одакле та ћелија зна по каквом редослиједу ће приликом своје диобе формирати мишићна, нервна, епидермна и сва остала ткива? Како се послије тога остварује изузетно сложено узајамно дејство међу ткивима и органима? Ћелија може помоћу ензима да гради и дјелимично и управља сама собом, али на који се начин гради читав организам и ко њиме управља? На који се начин ћелије сваког органа дијеле у темпу који обезбјеђује да читав организам расте пропорционално, а затим се зауставља у свом расту? Ако се та регулација пропорционалног раста наруши, па се ћелије неког ткива \"побуне\" и почну да се размножавају како се њима прохтједне, не усаглашавајући се са осталим ткивима, - појављује се злоћудни тумор, који прожима друга ткива и органе. То је суштина свих канцерозних обољења, чији су узроци потпуно нејасни научницима.

Материјални носилац све те управљачке инструкције није пронађен - ето о чему, заправо, говори наведени цитат из уџбеника. Тај механизам у огромном својем дијелу представља насљедну информацију која је записана неизвјесно гдје - свуда, само не у ДНК. Шта је то ДНК - успјело се прочитати, али информација о управљању читавим организмом тамо није пронађена. У ћелији других материјалних носилаца информација који би у себи могли носити такве врсте инструкцију - тим прије нема. Да ли то значи да неопходна информација и нема материјалног носиоца, мада и коегзистира са организмом за сво вријеме његовог живота, и да, ако се та информација негдје-тамо почне да квари, организму пријети погибија? Све говори да је одговор на ово питање позитиван; постоји невидљива суштина живог организма (можемо је назвати душа животиње или животна сила - нема велике разлике), идеална по својој природи, али тијесно повезана са материјалним саставом организма. Живот се, другим ријечима, не може свести на физичко-хемијски ниво, на законе хемијског узајамног дејства молекула. Тако су од искона сматрали сви биолози до Дарвина, и састав те невидљиве суштине, те информације која нема материјалног носиоца је и њима био исто онолико нејасан, колико је нејасан и нама данас. Наука се у том питању поново примакла границама своје примјењивости.

Сада се опет можемо вратити питању усмјерене еволуције. Ако је истина да сваки барамин поред своје генетске инструкције носи не мању, него неупоредиво већу управљачку информацију која нема материјалног носиоца, тада он представља појаву толико уникалну, да је њега много лакше направити изнова, него произвести из друге - исто толико огромне, и исто толико уникалне, али ипак другачије - информације о другом барамину. Ради (додуше, прилично блиједог) поређења, поставићемо овакво питање. Да би велики писац прерадио један свој роман у други методом претумбавања слова и ријечи из првог романа и додавањем само недостајућих ријечи у неопходној количини - за такву ствар, без сумње, заиста је потребан литерарни геније, јер случајном рекомбинацијом се никада ништа добити неће. Међутим, да ли ће сам писац пристати на такав, ужасно глуп и заморан посао, који ће само поткопати његову стваралачку енергију, одвлачећи му пажњу са стварне креативне идеје на најодвратнију могућу рутину?

Ми немамо научног доказа да Бог није стварао свијет на такав начин - методом еволуционе рутине. Али у исто вријеме јасно се види да је еволуциони вишеструки прелазак од једне врсте ка другој - најнеефективнији, најтраљавији и, уз све то, и најсуровији начин стварања (јер, главни инструмент овдје је селекција, односно - смрт, која брише све међуформе живота). Једино оправдање за овакав начин би могло бити у томе да би он омогућио да се сви биолошки процеси сведу само на органску хемију. Међутим, управо ту предност, као што смо видјели, такав метод, као за инат - не даје! Прву живу ћелију, било како било, може створити само чудо. Многоћелијски високоразвијени организам носи у себи, поред овог, и чудо још већих размјера - животну силу, живу душу, нематеријално закодирану информацију. Чудеса се приликом стварања никако нису могла избјећи. А и зашто би, ако ћемо право, Свесилни Чудотворац - Бог Себе срозавао на најпримитивније и најсуровије могуће начине стварања, када је и онако немогуће само на њих свести сав стваралачки посао?

На овоме ћемо закратко прекинути размишљања о стварању и прије него што наставимо претходно размотрити питање о поријеклу човјека, као бића не само биолошког, па чак и не само социјалног, него и моралног.

Философски расуђујући, битије свијета има квалитете у које, успркос материјалистичкој дијалектици, никада не може прећи количина нижег квалитета. Живот је немогуће свести на физику и хемију, па чак не ни на класичну информатику на материјалним носиоцима. Ма како усложњавао органску хемију - нећеш добити живот. Многоћелијски живот ни замислити се не може као само количински усложњен једноћелијски. Закони развоја биоценозе (а и одвојених популација) се не исцрпљују сумом свих биолошких живота који сачињавају заједницу. Напокон, разум, а тим више морално-духовне категорије, нису само највише форме биолошког достигнућа. Управо због свега овога, између неживог, живог и разумног није могуће провући нит еволуционог узлазног развоја.

Lepo, zasto bih slusao Jevrejskog zombija koji nije postojao?
Ja sam sebe ubedio, nije me niko ubedio u tom procesu 
Da se Rim nije zauzeo za hriscanstvo zbog politickih razloga ti bi danas verovao u Peruna
Nije bog kriv, sotona je 
 

auuu vatreni pa ovo ni lajt neće pročitati...

Osnovni segmenti naučnog metoda


1.   Posmatranje i uočavanje fenomena - Za početak, trebalo bi u svetu koji nas okružuje uočiti nešto što ne izgleda baš sasvim obično, što se ne da tako lako opisati ili objasniti, nešto što nas čini znatiželjnim i što nas tera na istraživanje. Dakle, zapišimo prvo šta nam je to privuklo pažnju i šta nas to zbunjuje.

2.   Postavljanje pravih pitanja i traženje bilo kakvih odgovora - To što nas nešto intrigira i zbunjuje nam još uvek ne otvara mogućnost za njegovo istraživanje. Za tako nešto je neophodno da sami sa sobom raščistimo sledeća pitanja: 1) šta je tačno to što želimo da objasnimo, 2) koji sve faktori utiču na naš fenomen, 3) šta nam je polazna pretpostavka o načinu na koji ti faktori na njega utiču, 4) kako izvojiti uticaj samo jednog od tih faktora, odnosno kako da se tom idealu što više približimo. Osim toga, potrebno da potražimo odgovore još dva bitna pitanja: 5) da li je još nekoga zbunila ista stvar i 6) da li je neko već rešio problem. U ovoj fazi bi trebalo što više "istraživati" u biblioteci i bez ustezanja postavljati pitanja onima koji o tome (za sada) više znaju.

3.   Postavljanje hipoteze - Hipoteza je pitanje koje je postavljeno u formi takvoj da je na njega moguće odgovoriti eksperimentom. U suštini, to je naše pretpostavljeno rešenje problema. Naše je da na osnovu predznanja i zdravog razuma pretpostavimo šta bi trebalo dobiti kao rezultat. Naše istraživanje će biti uspešno u oba slučaja: i ako potvrdimo, i ako opovrgnemo hipotezu; neuspešno će biti ako na kraju i dalje ostaje nedoumica da li hipoteza važi ili ne. Složenim problemima je nemoguće doskočiti proveravanjem jedne hipoteze. Često je za rešavanje jednog problema potreban ceo niz hipoteza koje proveravamo odgovarajućim nizom eksperimenata. Postavljanje pravih hipoteza je često stvar intuicije i iskustva. Pokušajte više puta.

4.   Ispitivanje različitih metoda za testiranje hipoteze - Sigurno je da svaku hipotezu možemo testirati na više načina. Na nama je da odaberemo najpouzdanije među onima koje smo u stanju da primenimo. Ne zaboravite na napravite probu, tj. kontrolni eksperiment. Ponekad je neobično teško napraviti probu, ali bez toga se zaista na može. Kako nema metoda koji bi nam sa sigurnošću testirali hipotezu, ne bi bilo loše da imate dva ili više metoda i da uporedite rezultate koje oni daju. Neobično važna karakteristika bilo kog eksperimentalnog metoda je pretpostavljeni nivo greške. Ukoliko nemamo procenu greške, onda su nam svi metodi podjednako verodostojni i istraživanje tako gubi smisao.

5.   Eksperiment - Izuzetno je važno da postavka eksperimenta omogućava da se eksperiment ponovi i da se tako dobijeni podaci provere. Rezultat eksperimenta su "sirovi podaci" koje bi trebalo obraditi da bi zaključili je li polazna hipoteza potvrđena ili opovrgnuta. Često nismo u stanju da procenimo da li su podaci dovoljno pouzdani da bi uz pomoć njih testirali hipotezu. Stoga je potrebno da strogo kontrolišemo uslove eksperimenta da bi kasnije bili u stanju da ponovimo eksperiment u istim ili malo izmenjenim uslovima.

6.   Obrada i interpretacija rezultata - U ovom segmentu naučnog metoda uz pomoć pretpostavljenih modela i odgovarajućeg matematičko-logičkog aparata od "sirovih" dobijamo konačne rezultate. Ovi podaci se najčešće prezentuju tabelama i graficima. U opštem slučaju ne postoji recept za varijantu obrade rezultata koja bi nam omogućila da iz eksperimenta "izvučemo" maksimum informacija, tako da i u ovom delu istraživanja često moramo da se oslonimo na intuiciju i iskustvo. U nekim slučajevima, obrada rezultata je toliko složena da je sama po sebi istraživački rad.

7.   Izvođenje zaključaka - Korektna interpretacija rezultata bi osim same potvrde ili opovrgavanja hipoteze trebalo i da kvantifikuje neke od polaznih pretpostavki, npr. o nezavisnosti varijabli, o uticaju šuma, tj. spoljašnjih uslova koje ne možemo da kontrolišemo, o pouzdanosti eksperimentalnog metoda, o adekvatnosti teorijskog modela itd.

Hypothesis

A hypothesis is an educated guess, based on observation. Usually, a hypothesis can be supported or refuted through experimentation or more observation. A hypothesis can be disproven, but not proven to be true.

Example: If you see no difference in the cleaning ability of various laundry detergents, you might hypothesize that cleaning effectiveness is not affected by which detergent you use. You can see this hypothesis can be disproven if a stain is removed by one detergent and not another. On the other hand, you cannot prove the hypothesis. Even if you never see a difference in the cleanliness of your clothes after trying a thousand detergents, there might be one you haven't tried that could be different.

Theory

A scientific theory summarizes a hypothesis or group of hypotheses that have been supported with repeated testing. A theory is valid as long as there is no evidence to dispute it. Therefore, theories can be disproven. Basically, if evidence accumulates to support a hypothesis, then the hypothesis can become accepted as a good explanation of a phenomenon. One definition of a theory is to say it's an accepted hypothesis.

Example: It is known that on June 30, 1908 in Tunguska, Siberia, there was an explosion equivalent to the detonation of about 15 million tons of TNT. Many hypotheses have been proposed for what caused the explosion. It is theorized that the explosion was caused by a natural extraterrestrial phenomenon, and was not caused by man. Is this theory a fact? No. The event is a recorded fact. Is this this theory generally accepted to be true, based on evidence to-date? Yes. Can this theory be shown to be false and be discarded? Yes.

Law

A law generalizes a body of observations. At the time it is made, no exceptions have been found to a law. Scientific laws explain things, but they do not describe them. One way to tell a law and a theory apart is to ask if the description gives you a means to explain 'why'.

Example: Consider Newton's Law of Gravity. Newton could use this law to predict the behavior of a dropped object, but he couldn't explain why it happened.

As you can see, there is no 'proof' or absolute 'truth' in science. The closest we get are facts, which are indisputable observations. Note, however, if you define proof as arriving at a logical conclusion, based on the evidence, then there is 'proof' in science. I work under the definition that to prove something implies it can never be wrong, which is different. If you're asked to define hypothesis, theory, and law, keep in mind the definitions of proof and of these words can vary slightly depending on the scientific discipline. What is important is to realize they don't all mean the same thing and cannot be used interchangeably.

Evolucija zvezda i teorija velikog praska nemaju veze sa Darvinom i teorijom evolucije.