Pa od svega, da ti odgovorim samo na metodu za utvrdjivanje starosti. Vidim nofx0023 krenuo s drugim stvarima.


Stene su sačinjene od mnogobrojnih sitnih kristala, a svaki od njih se obično sastoji od nekoliko hemijskih elemenata poput gvožđa, magnezijuma, silicijuma itd. Većina ovih elemenata su u prirodi stabilni i ne menjaju se tokom vremena, ali postoje i određeni elementi čija atomska struktura u normalnom stanju nije stabilna. Atomi pojedinih elemenata imaju osobinu da se tokom vremena pretvore u atome drugog elementa. Ovaj proces naziva se radioaktivni raspad, dok se ti elementi zovu radioaktivni elementi.

Ako postoji mnoštvo atoma originalnog elementa (uobičajeni naziv je element roditelj), njegovi atomi će se pretvarati (raspadati) u atome drugog elementa (element ćerka) predoređenom brzinom ili stopom raspada. Na osnovu tih postavki izvodi se zaključak kako se protok vremena može meriti u skladu sa smanjenjem broja atoma elementa roditelja i povećanjem broja atoma elementa ćerke.

Radiometrijsko datiranje može se uporediti sa procesom koji se odigrava u peščanom časovniku. Kada se peščani časovnik okrene, pesak curi iz gornjeg dela u donji. Atomi radioaktivnih elemenata su poput zrna peska u časovniku – kako se smanjuje broj zrna peska u gornjem delu (ili roditeljskom elementu), tako raste broj zrna u donjem delu (odnosno broj atoma elementa ćerke). Iako je nemoguće predvideti kada će određeno zrno peska pasti iz gornjeg dela u donji deo peščanika, može se sa velikom preciznošću izračunati koliko je vremena potrebno da bi ceo pesak iscureo. Kada se ovo dogodi, peščanik prestaje da meri vreme sve dok se ponovo ne okrene. Slično ovome, kada se svi atomi elementa roditelja pretvore u atome elementa ćerke, stena prestaje da “meri” vreme i proces može početi iznova jedino ako se u njoj nađe nova količina originalnog radioaktivnog elementa

Za razliku od peščanika gde je brzina isticanja peska konstantna tokom celog procesa, broj novonastalih atoma elementa ćerke opada kako se smanjuje broj atoma roditeljskog elementa (Slika 1). Ako je potrebno određeno vreme za radioaktivni raspad polovine ukupnog broja polaznih atoma, isto toliko vremena će biti potrebno da se raspadne polovina od preostale polovine (ili četvrtina početnog broja). U sledećem ciklusu raspašće se polovina od ove preostale količine ili osmina početnog broja. Nakon deset ovakvih ciklusa preostane manje od jednog hiljaditog dela početnog broja roditeljskog elementa. Vreme koje je potrebno da se polovina atoma originalnog elementa radioaktivno raspadne i pretvori u atome elementa ćerke, naziva se period poluraspada i on je jedinstven (unikatan) za svaki radioaktivni element. Jednačina kojom se izračunava broj atoma roditeljskog elementa vrlo je jednostavna a njen oblik je eksponecijalan. Uprkos mnogim nemuštim pokušajima da se dokaže suprotno, do sada nije zabeležen slučaj da ponašanje nekog radiokativnog elementa odstupa od ovog fundamentalnog pravila.

Takođe, za razliku od peščanika, pri radiokativnom raspadu nemoguće je promeniti brzinu (stopu) kojom se atomi roditeljskog elementa transformišu u atome elementa ćerke. Ako protresete peščanik, nagnete ga pod drugačijim uglom ili stavite u vozilo s velikim ubrzanjem, promeniće se vreme potrebno da pesak pređe iz jednog dela u drugi . Radioaktivni elementi su, sa druge strane, bili podvrgnuti ekstremno visokim i niskim temperaturama, pritiscima, ubrzanjima i jakim hemijskim reakcijama - svim uslovima za koje se može pretpostaviti da su delovali na običnu stenu bilo gde u Zemljinoj kori. Nije zabeležena pomena vredna promena u stopi raspada1.



Slika 1: Brzina preticanja peska iz gornjeg dela u donji deo peščanika u poređenju sa eksponencijalnim ponašanjem radioaktivnih elemenata. Većina prirodnih procesa koje viđamo su linearni poput peska u peščaniku. Pri eksponecijalnom raspadu količina početnog materijala smanjuje se za polovinu tokom svakog pojedinačnog vremena poluraspada. Nakon dva perioda poluraspada preostaje svega četvrtina početnog materijala, nakon tri perioda poluraspada svega osmina itd. Kao što se vidi na donjoj slici, količina novonastalog elementa ćerke rapidno se uvećava na početku procesa, a potom se ovaj porast usporava sa svakim narednim periodom poluraspada.

Peščanik će tačno pokazivati proteklo vreme jedino ako je potpuno izolovan od okoline. Ako se u staklu pojavi rupa kroz koju pesak može da iscuri napolje ili dodatni pesak uđe unutra, peščanik će pogrešno meriti vreme. Slično tome, stena kojoj se određuje starost mora biti potpuno zaštićena od gubitka ili dodavanja bilo roditeljskog elementa bilo njegovog elementa ćerke. Ako dođe do ovakvog poremećaja, metode određivanja starosti daće pogrešan rezultat. Kao što će biti objašnjeno kasnije u ovom tekstu, većina modernih metoda za određivanje starosti stena ima veoma dobre načine kojima se utvrđuje da li je ikada u prošlosti došlo do ovakve neželjene kontaminacije i u tom slučaju se uzorak odbacuje.

Peščanik meri koliko je vremena proteklo od trenutka kada je okrenut (u stvari, svaki peščanik meri tačno određen interval vremena, npr. dva minuta koliko je potrebno da sav pesak iscuri, tako da ova analogija nije savršena). Radiometrijsko datiranje (odnosno određivanje starosti) takođe govori koliko je vremena proteklo od određenog događaja u prošlosti. Za stene nastale tokom vulkanskih erupcija, taj događaj je obično hlađenje stene i njen prelazak iz stanja tečne lave ili magme u čvrsto stanje. U drugim slučajevima, taj događaj može biti ponovno zagrevanje stene kada se ona nađe na velikoj dubini u Zemljinoj kori (gde su temperature obično veće od 1000°C), kada se dugo zakopana stena nađe na površini (npr. pomeranjem glečera), ili trenutak smrti biljne ili životinjske jedinke.

Radiometrijski časovnici

Do danas je usavršeno preko 40 različitih metoda radiometrijskog datiranja, od kojih je svaka zasnovana na drugačijem radioaktivnom izotopu2. Neki od tipičnih roditeljskih elemenata i elemenata ćerki, i njihovi periodi poluraspada, navedeni su u Tabeli 1. Kao što se iz tabele vidi, postoje ogromne razlike u dužini perioda poluraspada između pojedinih izotopa. Izotopi sa dugim periodama poluraspada veoma sporo se transformišu u stabilne elemente te su stoga pogodni za datiranje veoma starih stena. Izotopi sa kratkim periodima poluraspada ne mogu se koristiti u ovom slučaju zato što su se svi roditeljski atomi odavno raspali, nešto nalik peščaniku koji je ostavljen da stoji veoma dugo nakon što je sav pesak prešao u donji deo. Izotopi sa kratkim periodima poluraspada su stoga pogodniji za datiranje relativno skorijih događaja, i metode datiranja koje ih koriste (poput metode ugljenik-14) po pravilu su preciznije. Adekvatno poređenje bila bi upotreba štoperice umesto zidnog časovnika da se izmeri vreme u trci na 100 metara. S druge strane, za merenje perioda od nekoliko nedelja ili meseci koristili bismo kalendar a ne ručni sat.



    Tabela 1:Neki prirodni izotopi i njihovi periodi poluraspada. Preuzeto većim delom iz Holden, N.E. (1990) Pure Appl. Chem. 62, 941-958.

Logično bi bilo zapitati se kako su izmereni periodi poluraspada, naročito oni dugi milione ili milijarde godina? Ovo je obavljeno neposredno, bilo pomoću radiokativnog detektora kojim se beleži broj atoma koji se raspadne u jedinici vremena od unapred poznate količine roditeljskog elementa ili merenjem odnosa broja atoma elementa ćerke i roditeljskog elementa u uzorku koji je originalno sadržavao samo roditeljski element. Prvi pokušaji da se radioaktivno datiranje upotrebi za određivanje starosti stena izvedeni su početkom XX veka ali je napredak na tom polju bio relativno spor sve do četrdesetih godina. Za više od pola veka, koliko je proteklo od tada, obavljeno je bezbroj merenja vremena poluraspada različitih elemenata, a same metode merenja neprekidno su usavršavane. Iako je npr. broj atoma renijuma-187 koji se radioaktivno raspadnu za 50 godina neznatan delić početne količine, broj novonastalih atoma osmijuma-187 može se odrediti veoma precizno. Treba se prisetiti činjenice da jedan gram radioaktivnog materijala sadrži oko 1021 (1 i 21 nula iza) atoma. Čak i ako se samo jedan trilioniti deo ovog broja atoma raspadne u toku jedne godine, to je još uvek milionski velik broj, a svaki od ovih atoma može biti prebrojan uz pomoć radioaktivnog detektora. Preciznost vremena poluraspada koja su navedena u Tabeli 1, veoma je velika. Sva vremena poluraspada poznata su do nivoa greške od ±2%, izuzev za renijum (±5%) te lutecijum i berilijum (±3%). Nema dokaza da su se ova vremena menjala tokom istorije. U stvari (a o tome će biti reči nešto kasnije) postoje vrlo snažni dokazi da se vremena poluraspada nisu uopšte menjala milionima i milijardama godina.
Primeri radiometrijskih metoda datiranja koje se koriste na vulkanskim stenama

Pozabavimo se sada metodama za određivanje starosti stena i time kako one rade. Setimo se podatka koji je ranije pomenut da se kao početni događaj od koga se računa starost stene vulkanskog porekla uzima trenutak njenog hlađenja i prelaska u čvrsto stanje. Kada se tečna vulkanska lava ohladi i očvrsne, njeni atomi ne mogu više slobodno da se kreću. Atomi elementa-ćerke koji se konstantno stvaraju u procesu radioaktivnog raspada hlađenjem stene “zamrznuti” su na mestu gde su nastali unutar stene. Ovi atomi su nalik zrncima peska koja se talože u donjem delu peščanika. Određivanje starosti stene je proces koji se izvodi u dve faze. Prvo se odredi broj atoma elementa ćerke u datom uzorku stene kao i broj atoma roditeljskog elementa. Znajući vreme poluraspada za dati par elemenata roditelj-ćerka, može se odrediti vreme koje je proteklo do nastanka takvog odnosa između ta dva broja. Međutim, u praksi proces nije tako jednostavan. Za početak, ne može se naprosto pretpostaviti da u početnom trenutku u steni nije bilo atoma elementa ćerke. Postoje slučajevi kada je ova pretpostavka sasvim opravdana, ali obično je neophodno tačno utvrditi početni broj atoma elementa ćerke kako bi se moglo obaviti precizno određivanje starosti stene. Svaka radiometrijska metoda bavi se ovim problemom na različit način. Zbog toga su neke metode pogodnije od drugih za datiranje određenih vrsta stena, zavisno od njihovog sastava i starosti.
Metoda kalijum-argon

Kalijum se može naći u Zemljinoj kori u velikim količinama. Jedan od njegovih izotopa, kalijum-40, radioaktivan je i raspada se u dva različita elementa ćerke, kalcijum-40 i argon-40. Ovo ne predstavlja problem, jer je odnos broja novonastalih atoma ova dva elementa dobro poznat i uvek konstantan – od svih novonastalih atoma 11,2% biće atomi argona-40, a preostalih 88,8% biće kalcijum-40. U nekim situacijama starost stena se određuje pomoću kalijum-kalcijum metoda, ali ovo nije čest slučaj jer se početni sadržaj kalcijuma teško određuje. Argon je, sa druge strane, gas. Kada se stena još nalazi u stanju tečne lave, svi gasovi teže da “pobegnu” na isti način kao što mehurići vazduha uvek izlaze na površinu vode. Kada lava očvrsne, argon koji nastaje od tog trenutka više ne može da izađe napolje. Na ovaj način kalijum-argonski “časovnik” počinje svoj rad onog trenutka kada data stena pređe u čvrsto stanje. U najprostijem slučaju sve što geolozi treba da urade za određivanje starosti uzorka stene jeste merenje odnosa kalijuma-40 i argona-40. Starost stene se potom može izračunati pomoću sledeće jednačine:



Međutim, u praksi se dešava da mala količina argona ostane zarobljena u steni tokom procesa otvrdnjavanja i ovaj argon je obično u obliku sitnih mehurića vazduha. Jedan procenat vazduha koji udišemo je argon. Svaka količina argona prisutna u steni u vidu mehurića vazduha, mora se uzeti u obzir prilikom određivanja starosti stene ako je dovoljno velika u poređenju sa radiogenskim argonom (tj. argonom nastalim procesima radioaktivnog raspada). Ovo će, po pravilu, biti slučaj ako starost stene nije velika (te nije bilo vremena da se generiše veća količina radiogenskog argona) ili ako je originalan sadržaj kalijuma bio relativno nizak. Za praktičnu upotrebu metode kalijum-argon neophodan je način za određivanje količine argona koji se nalazi u mehurićima vazduha zarobljenim u steni. Ovo se izvodi prilično lako jer i sam argon ima nekoliko izotopa od kojih je u prirodi najviše argona-36. Odnos dva izotopa, argona-40 i argona-36, u vazduhu je poznat i iznosi 295 (na svaki atom argona-40 dolazi 295 atoma argona-36), pa se starost stena lako određuje prostim merenjem ukupne količine argona i oduzimanjem količine argona-36.

Starost stena najbolje se određuje upotrebom nekoliko različitih metoda za datiranje istog uzorka. Iako je metoda kalijum-argon veoma jednostavna za upotrebu, mali je broj slučajeva kada njegovi rezultati nisu saglasni sa onim dobijenim putem drugih metoda. Ovo se obično dešava kada mehurići gasa zarobljeni u steni ne potiču od atmosferskog vazduha već dolaze iz duboke unutrašnjosti Zemlje. Ovako prisutan argon naziva se “siroče” jer ne potiče ni od raspadajućeg kalijuma ni od atmosferskog vazduha. U malom broju slučajeva kada se u steni zatekne “siroče” argon, obično se dobija starost veća od stvarne. Međutim, šezdesetih godina XX veka naučnici su pronašli rešenje ovog problema, odnosno usavršenu argon-argon tehniku datiranja o kojoj će biti reči u sledećem odeljku.
Metoda argon-argon

Iako je proteklo skoro pola veka od uvođenja ove tehnike u upotrebu, oni koji sumnjaju u pouzdanost radiometrijskih metoda datiranja retko o njoj raspravljaju. Koriste se potpuno isti elementi kao u metodi kalijum-argon, ali je način izračunavanja vremena (odnosno starosti stene) drugačiji. Umesto da nađe odnos ukupno prisutnog kalijuma i argona koji ne potiče iz mehurića vazduha, metoda argon-argon u stanju je da precizno utvrdi koliko je ukupnog argona nastalo radioaktivnim raspadom kalijuma.

U ovoj metodi uzorak stene postavlja se unutar nuklearnog reaktora gde ostaje nekoliko sati. Jezgro reaktora emituje veliki broj neutrona koji izazivaju radioaktivni raspad kalijuma-40 u argon-39. Argon-39 se ne nalazi kao slobodan u prirodi jer ima kratko vreme poluraspada od samo 269 godina (ovaj period ne utiče na tačnost metode argon-argon ako se merenje obavi u roku od približno pet godina nakon bombardovanja uzorka neutronima). Nakon postupka u reaktoru, uzorak stene postavlja se u peć gde se zagreva i oslobađa argon-40 i argon-39 koji se koriste za dalju analizu. Ideja je sledeća – ako se temperatura uzorka podiže u jednakim intervalima i ako oba izotopa, argon-40 i argon-39, potiču isključivo od radioaktivnog raspada, njihov odnos u oslobođenom gasu biće konstantan bez obzira na rast temperature. Ako je pak u uzorku prisutan argon-40 koji ne potiče iz raspada kalijuma-40 (zarobljen u mehurićima vazduha ili “siroče”) odnos dva izotopa neće biti konstantan i menjaće se sa porastom temperature. Ako se ovo ustanovi, uzorak se odbacuje i ne koristi za određivanje starosti stene.

Slika 2 pokazuje primer “dobrog” argon-argon uzorka. činjenica da je linija na dijagramu skoro horizontalna govori da praktično sav argon u uzorku potiče iz radioaktivnog raspada kalijuma, te da se ovaj uzorak može koristiti za pouzdano datiranje. Sadržaj kalijuma-40 može se odrediti množenjem sadržaja argona-39 faktorom koji zavisi od vremena koje je uzorak proveo u reaktoru. Kada je ovaj podatak poznat, položaj horizontalne linije u dijagramu pokazuje starost stene baziranu na standardnom postupku merenja odnosa kalijuma-40 i argona-40 (što je objašnjeno ranije u metodi kalijum-argon).



    Slika 2: Tipičan dijagram dobijen metodom argon-argon. Svaki mali pravougaonik predstavlja prividnu starost uzorka dobijenu tokom jednog perioda zagrevanja. Gornja i donja ivica pravougaonika određuju gornji i donji limit za izračunatu starost. Starost uzorka određuje se na osnovu izmerenog odnosa argon-40/argon-39 i broja neutrona kojima je uzorak bio izložen u nuklearnom reaktoru. Na horizontalnoj osi vidi se ukupna količina argona-39 oslobođenog iz uzorka. Pouzdano određivanje starosti metodom argon-argon imaće mnogo malih koraka u procesu zagrevanja gde svaki daje isti odnos argon-40/argon-39. Starost stene određena je položajem horizontalne linije, odnosno prosečnom vrednošću svih koraka, u ovom slučaju oko 140 miliona godina. Preuzeto iz S. Turner et al.  (1994) Earth and Planetary Science Letters, 121, pp. 333-348.

Postoje slučajevi u praksi kada metoda argon-argon ne može tačno da odredi starost stene, čak i ako se u njoj nalazi dovoljna količina kalijuma za analizu i ako je sama stena dovoljno stara. Ovo se obično dešava ako je stena u nekom trenutku svog postojanja, a nakon početnog očvršćavanja, prošla ponovo kroz process zagrevanja (obično preko 1000 °C) i hlađenja. Ukoliko se ovo dogodilo, sadržaj argona u steni biće poremećen i linija na dijagramu neće biti ravna niti horizontalna. Primer ovakvog dijagrama može se videti na Slici 3. Lako je uočljivo da nema ravnomerno horizontalnog dela linije, pa je i određivanje starosti nemoguće. U pojedinim slučajevima postoje dva različita horizontalna segmenta koji pokazuju dve starosti stene, onu kada se stena inicijalno formirala i onu kada je prošla kroz proces ponovnog zagrevanja i hlađenja. Važna činjenica vezana za metodu argon-argon je sledeća: Umesto da pokaže pogrešan rezultat, ova metoda će ukazati u kojim slučajevima je određivanje starosti nemoguće usled kontaminacije uzorka i takvi uzorci će biti odbačeni. Mnoge druge metode datiranja imaju ugrađene kontrolne mehanizme kojima se potvrđuje ili odbacuje pretpostavka o kontaminaciji uzorka, a neke od njih biće opisane u nastavku teksta.



    Slika 3: Primer argon-argon dijagrama iz koga je nemoguće odrediti starost stene. Prividna starost različita je za svaki pravougaonik pa oblik linije drastično odstupa od poželjnog horizontalnog. Ovaj uzorak je podvrgnut ekstremno visokom dinamičkom pritisku od 420,000 atmosfera kako bi se simulirao udar meteora, što je izuzetno redak događaj u geološkoj istoriji Zemlje. Ovaj pritisak je zagrejao uzorak što je dovelo do preraspodele argona unutar njega te nemogućnosti tačnog utvrđivanja starosti. Pre nego što je podvrgnut udarnom pritisku, starost uzorka iznosila je 450 miliona godina (isprekidana linija na dijagramu).

Metoda rubidijum-stroncijum

Kod skoro svih metoda datiranja, izuzev u kalijum-argon i srodnoj argon-argon metodi, u uzorku kome se određuje starost postoji određena količina elementa-ćerke u trenutku kada se stena ohladila i očvrsnula. Upotreba ovih metoda stoga donekle nalikuje pokušaju da se kaže koliko je vremena prošlo od trenutka okretanja peščanog časovnika, ali pre nego što je sav pesak iscureo na dno. Postoje načini da se reši ovaj problem kod peščanog časovnika. Može se, na primer, napraviti skala na površini peščanika koja bi tačno označavala koliko peska je iscurelo do određenog trenutka te se tako može precizno meriti vreme. Veća preciznost dala bi se postići ako se u obzir uzme trenje između peska i stakla ili između samih zrnaca peska. Takođe, postoje pouzdani načini da se kaže koliko je elementa-ćerke bilo u datom uzorku u trenutku kada se data stena ohladila iz vulkanske lave.

U metodi rubidijum-stroncijum rubidijum-87 se radioaktivno raspada sa vremenom poluraspada od 48,8 milijardi godina i transformiše u stroncijum-87. Sam stroncijum ima nekoliko izotopa koji su stabilni i ne raspadaju se dalje. Odnos stroncijuma-87 i nekog od njegovih stabilnih izotopa, recimo stroncijuma-86, raste tokom vremena kako se sve više i više rubidijuma-87 pretvara u stroncijum-87. Međutim, u trenutku kada se stena formirala iz tečne lave svi njeni delovi imaju isti odnos stroncijum-87/stroncijum-86 jer su u tečnoj lavi ovi izotopi bili dobro izmešani. U isto vreme pojedini minerali koji sačinjavaju stenu će imati viši rubidijum/stroncijum odnos od drugih. Atom rubidijuma je veći od atoma stroncijuma tako se lakše smesti u kristalne rešetke pojedinih minerala, a teže kod drugih.

Na Slici 4 je dijagram kakav se koristi u određivanju starosti stena metodom rubidijum-stroncijum. Na njegovoj vertikalnoj osi vidi se odnos stroncijum-87/stroncijum-86, a na horizontalnoj osi je odnos rubidijum-87/stroncijum-86. U početku, svi minerali koji čine jednu stenu leže na horizontalnoj crvenoj liniji jer svi imaju isti odnos stroncijum-87/stroncijum-86, ali sa različitim odnosima rubidijum-87/stroncijum-86. Kako vreme prolazi i stena stari, svi uzorci se pomeraju naviše, ali nejednakom brzinom. Odnos stroncijum-87/stroncijum-86 raste, ali različito u različitim mineralima jer se, zbor različitog sadržaja rubidijuma, u nekima od njih stvara više stroncijuma-87, a u nekima manje. Ovaj porast obeležen je na dijagramu isprekidanim linijama sa strelicama čije su dužine proporcionalne odnosu stroncijum-87/stroncijum-86. Stoga će puna linija koja povezuje sve tačke od početnog horizontalnog položaja postajati sve strmija kako stena stari.

Sve kose linije koje se mogu konstruisati u različitim dobima starosti stene treba da prolaze kroz jednu zajedničku tačku koja leži na crvenoj horizontalnoj liniji (konstantan stroncijum-87/stroncijum-86 odnos) i to na njenom levom kraju. Ova tačka, gde je odnos rubidijum-87/stroncijum-86 jednak nuli, govori nam koliki je bio početni odnos stroncijum-87/stroncijum-86. Iz ovoga se može odrediti početni sadržaj stroncijuma-87 a to je ključni podatak za pravilno određivanje starosti date stene. Nagib linije na dijagramu rubidijum-stroncijum proporcionalan je starosti stene. Što je stena starija, linija na dijagramu biće strmija. Ako se nagib linije (odnosno tangens ugla) označi sa m, a vreme poluraspada rubidijuma sa h, starost stene t u godinama može se izračunati na sledeći način:



====================================================


Da nastavim ili je i ovo dovoljno ????

Boli tebe ... za bilo sta drugo, glavni argument ti je:

И на крају се код вас верника све своди на исто БОГ ПО СВАКУ ЦЕНУ!

Poenta je u tome sto zivot moze da nastane iz jednostavnih jedinjenja, koja su postojali u prekambrijskoj periodu

Сад се морамо осврнути на оно што  вера каже о питању еволуције, у случајевима где се она преплиће са философијом и теологијом.

Сагласно теорији еволуције, човек је поникао у дивљини и због тога у књигама кромањонац или неандерталац изгледају веома дивље, спремни да некога ударе по глави и да га прождеру. Очигледно да је то нечија уобразиља; то није утемељено нити на фосилним облицима нити на било чему другом.

Уколико верујете да је човек поникао у дивљини, онда ћете на тај начин тумачити и целокупну протеклу историју. Међутим, према верском становишту, човек је отпао од раја. У еволуционој философији нема места за Адамово натприродно стање. Они, који желе да се придржавају и хришћанства и еволуционизма приморани су да мајмунолико биће налепе на извештачени Рај. То су очигледно два различита система која се не могу мешати.

Људима који то чине (укључујући и многе католике током протеклих деценија) на крају се дешава да схвате да су збуњени, због чега прихватају да еволуција мора бити истинита а да је хришћанство мит. Они почињу да говоре како је човеков пад заправо само пад из космичке незрелости, да су мајмунолика бића, будући у стању наивности, еволуирала у људска бића и да су задобила комплекс кривице - и да је то био пад. Осим тога, они почињу да верују да у почетку није постојао само један пар људских бића него много таквих парова. То се назива полигенизам - идеја да је човек потекао од многих различитих парова.

Кад се једном препустите идеји да се Књига Постања и човеково порекло морају рационално преиспитати - на основу натуралистичке философије модерних мислилаца - хришћанство се мора одбацити. Натуралистичка философија је сфера релативних истина. С друге стране, у учењу Светих Отаца имамо откривене истине које су нам дате посредством богонадахнутих људи.

У светоотачким списима постоји обиман материјал који се тиче еволуције, иако можда не сматрате да је тако. Уколико човек размисли шта еволуција представља у философском и богословском смислу а затим та питања потражи код Светих Отаца, може пронаћи велики број информација. Сада не можемо исцрпно залазити у то питање, али ћемо размотрити неколико тачака, да бисмо еволуцију окарактерисали са тачке гледишта светоотачког учења.

Као прво, нагласићемо да је, сагласно Светим Оцима, постање било нешто сасвим другачије од света какав данас познајемо; у њему се садржи сасвим другачије начело. Оно се супротставља мишљењу модерних \"хришћанских еволуциониста\". Један такав еволуциониста, грчки \"богослов\" Панајотис Трембелас каже \"да је славније, божанственије и усклађеније са редовним методима Божијим, које свакодневно видимо изражене у природи, да су различите форме створене еволуционим методима.\"[1]

(Овде ћемо приметити да су овакви \"богослови\" често сасвим \"иза\" времена. Да би одбранили научну догму, они често иступају са стварима које су научници већ оставили иза себе, јер научници прате литературу. \"Богослови\" често страхују да ће бити застарели или да ће рећи нешто што није у складу с научним мишљењем. Према томе, они се често сасвим несвесно препуштају еволуционој идеји не размисливши о читавој тој ствари, немајући бескомпромисну философију и будући несвесни научних доказа и научних питања.)

Идеја коју износи Панајотис Трембелас - претпоставка да се стварање одвијало сагласно методима које Бог све време користи - у себи нема ништа светоотачко, јер Постање је оно што се догодило кад је свет призван у битије. Сваки свети Отац који пише о томе каже да су тих Шест дана Стварања нешто сасвим другачије од свега што се касније догодило у историји света.

Чак и блажени Августин каже да је Стварање било нешто тајинствено. Он каже да о томе не можемо чак ни да говоримо, јер је сасвим различито од нашег властитог искуства; оно нас превазилази. Ми једноставно не можемо да пројектујемо садашње законе природе на прошлост и да иступимо са разумевањем Постања. Постање је нешто сасвим другачије: оно је почетак свега тога, а не начин на који то данас постоји.

Неки, прилично наивни богослови, тврде да Шест дана Постања представљају бесконачно дуге периоде који би могли одговарати геолошким слојевима. То је, наравно, сасвим бесмислено, јер у геолошким слојевима не постоји нити шест, нити пет, нити четири наслаге које би се лако могле распознати, нити било шта слично. Постоји много, много наслага и оне ни најмање нису у складу са Шест дана Постања. Према томе, ово је веома неубедљиво прилагођавање.

У суштини - иако би оваква изјава могла звучати \"фундаменталистички\" - Свети Оци кажу да је сваки од тих Шест дана трајао двадесет четири часа. Свети Јефрем Сиријски их чак дели у два периода, од којих сваки траје дванаест часова. Свети Василије Велики каже да се у Књизи Постања \"дан први\" не назива тако него \"дан један\", јер је то дан којим је Бог одмерио све преостало стварање. Другим речима, он каже да је Први дан, који је, према његовом мишљењу, трајао двадесет четири сата, управо онај исти дан који се понављао у остатку стварања.

Ако размислите о томе, видећете да у тој идеји нема никаквих посебних тешкоћа, будући да је стварање Божије нешто што је потпуно изван нашег садашњег знања. Прилагођавање дана епохама нема никаквог смисла; ви не можете да их уклопите једне с другима. Према томе, због чега вам је потребан дан који би трајао хиљадама или милионима година?

Свети Оци опет једногласно кажу да су стваралачки чинови Божији моментални. Свети Василије Велики, свети Амвросије Медиолански, свети Јесррем и многи други кажу да, када Бог ствара, Он изговара реч и то јесте, брже него мисао.

Постоји много светоотачких навода о томе, али сада нећемо залазити у то питање. Ниједан од Светих Отаца не каже да је Стварање било споро. Постоји Шест дана Стварања и они их не описују као дуготрајан процес. Идеја да је човек еволуирао из неког нижег бића потпуно је страна било којем од Светих Отаца. Напротив, они кажу да се најпре појавила нижа творевина, како би било припремљено обитавалиште за више биће, односно за човека, чије је царство морало бити припремљено пре него што он дође. Свети Григорије Богослов каже да је Бог човека створио Шестог дана и увео га у новостворену земљу.

Постоји читаво светоотачко учење које се бави стањем света и човека пре Адамовог пада. Адам је потенцијално био бесмртан. Како каже блажени Августин, он је створен са могућношћу да телом буде или смртан или бесмртан и да је својим падом изабрао да телом буде смртан.

Пре Адамовог пада, васцела творевина била је у другачијем стању, али Свети Оци не говоре много о томе: то је уистину ван нашег домашаја. Међутим, извесни Свети Оци као, на пример, свети Григорије Синаит, који су у највећој мери били посвећени созерцању, описују Рај. Свети Григорије каже да Рај и сада постоји на оном истом месту на којем се и тада налазио, али да је за нас постао невидљив. Он је постављен између пропадљивости и непропадљивости тако да, када дрво падне у Рају, оно не трули као што можемо да видимо свуда око нас, него се претвара у најмирисније вештаство. То је само један наговештај који сведочи да је Рај ван нашег домашаја и да тамо владају сасвим другачији закони.

Познати су нам неки људи који су били у рају. Такав је свети Ефросиније Кувар, који је оданде донео три јабуке. Те јабуке су се неко време одржале, и монаси су их међусобно поделили и појели. Биле су веома слатке. Повест каже да су их јели као свети хлеб, што значи да су имале неке везе са вештаством (материјом), али да су истовремено биле и нешто другачије од вештаства. Савремени људи спекулишу о материји и антиматерији, о томе шта је корен или извор материје - и не знају ништа више. Због чега бисмо онда били изненађени уколико би постојала друга врста материје (вештаства)?

Поред тога, знамо да ће постојати другачије, духовно тело. Наша васкрсла тела биће од вештаства другачијег од оног које сада знамо. Свети Григорије каже да ће оно бити као наше садашње тело, али без влаге и тежине. Ми не знамо шта је то, јер човек, док не види ангела, не може то да зна.

Није ни потребно да спекулишемо какво је заправо то вештаство, јер ће нам бити откривено онда, кад буде требало да то знамо, тј. у будућем животу. Довољно нам је да знамо да су и Рај и стање васцеле творевине пре Адамовог пада били другачији од онога што сада знамо.

Природни закони су закони које је Бог дао након Адамовог пада, односно кад је рекао: Земља нека је проклета због тебе (Пост. 3,17) и с муком ћеш рађати децу (Пост.3,16). Адам је донео смрт у свет и врло је вероватно да пре његовог пада није умрло ниједно биће. Пре пада, Ева је била девственица. Бог је створио мушко и женско знајући да ће човек пасти и да ће бити неопходан тај начин рађања.

Постоји један веома тајинствен елемент у стању творевине пре Адамовог пада који не би требало да истражујемо, јер нас не интересује \"како\" је стварано. Ми знамо да је постојало Шестодневно стварање и да Свети Оци кажу да су то били дани од двадесет четири часа. Нема ничега изненађујућег у чињеници да су чинови стварања били моментални: Бог хоће и то је учињено, Он говори и извршено је. Будући да ми верујемо у Бога Сведржитеља, у томе не постоји никакав проблем. Међутим, како је то изгледало и колико је врста створења постојало - на пример, да ли су већ тада постојале све врсте мачака које данас знамо или само пет основних типова - не знамо и није неопходно ни да знамо.

Ни најмање нам неће помоћи додавање идеје Бога теорији еволуције, што покушавају да учине неки хришћански еволуционисти. Боље речено, то нам обезбеђује само једну врсту помоћи: то вас изводи из проблема трагања за оним одакле је све потекло. Уместо велике чиније космичке прасупе имате Бога. То је много јасније. То је непосредна идеја. Уколико негде у простору имате првобитну прасупу, онда је то врло мистично и тешко разумљиво. Уколико сте материјалиста, онда то за вас има смисла, али је засновано само на вашим предрасудама.

Међутим, независно од тога, питању одакле је све постало неће помоћи додавање идеје Бога теорији еволуције. Тешкоће у тој теорији и даље ће бити присутне, независно од тога да ли је Бог иза ње или не.

Модерна теорија еволуције и верско учење разликују се не само по свом схватању човекове прошлости него и по схватању његове будућности. Уколико је стварање једна дугачка нит која еволуира и прелази у нове врсте, онда можемо очекивати еволуцију \"натчовека\", о чему ћемо расправљати касније. Међутим, уколико је творевина сачињена од различитих створења, онда можемо да очекујемо нешто друго. Не морамо очекивати да се жива бића промене или да од нижих постану виша.

Што се тиче променљивости разних \"врста\" живих бића, Свети Оци имају сасвим одређено мишљење и реч \"врста\" користе у оном значењу које она има у Књизи Постања. Укратко ћемо навести неколико светоотачких размишљања о том питању.

Свети Григорије Нисијски наводи речи које је у вези с тим изговорила његова сестра Макрина лежећи на самртничкој постељи и супротстављајући се идеји о преегзистенцији душа, о чему је учио Ориген. Она, према речима светог Григорија, каже:

\"Чини ми се да они који тврде да се душе селе у природе које су међусобно раздвојене поништавају све природне разлике, да на сваки могући начин мешају и повезују разумно и неразумно, чулно и лишено чула, односно тврде да оне прелазе једна у другу без јасног природног поретка који би им онемогућио узајамни прелазак. То би, да тако кажемо, значило да једна те иста душа, кад је окружена телом, у једном тренутку бива словесна и умна а да након тога гмиже са рептилима, бива у јату птица, бива товарна животиња или месождер, или пак рони у воденим дубинама. И не само то, него се спушта и до безосећајних створења тако да пушта корење па чак постаје и дрво чије гране добијају пупољке а из тих пупољака цветове, или пак постаје трн, или јестив или шкодљив плод. Оне, који то кажу, ништа не спречава да тврде да су све ствари исте и да верују да једна једина природа пролази кроз сва жива бића, да међу њима постоји повезаност која безнадежно замагљује и уклања сва обележја према којима би се једно могло разликовати од другог.\"[2]

Ово веома јасно показује да су Свети Оци веровали у правилно устројство различитих бића. То није, како је тврдио Еразмус Дарвин, једна нит која се протеже кроз сва бића. Напротив, то су различите природе.

Једна од темељних књига православног учења је дело светог Јована Дамаскина Источник знања. Ово велико дело, написано у осмом веку, подељено је у три целине. Прва целина носи назив О философији, друга О јересима а трећа Тачно изложење православне вере, и она представља једну од стандардних књига православног богословља. Свети Јован започиње целином које поставља следећа питања: \"шта је знање\", \"шта је философија\", \"шта је биће\", \"шта је суштина\", \"шта је пројавност\", \"шта је врста\", \"шта је род\", \"каква је разлика међу њима\", \"шта су својства\", \"шта је прирок\", итд. Целокупна верска философија коју он овде излаже заснива се на идеји да је стварност сасвим јасно подељена на различита бића, од којих свако има своју суштину и своју сопствену природу, при чему се једна не меша са другом. Свети Јован сматра да се овај део мора прочитати и да се ова философија мора разумети пре него што се пређе на читање целине о богословљу, Тачно изложење  вере.

Постоји један број основних књига  Отаца које се баве врстама живих бића. Те књиге се називају Шестодневи или Хексаимерони и представљају тумачења Шест дана Стварања. На Истоку постоји Шестоднев светог Василија Великог, а на Западу Шестоднев светог Амвросија Медиоланског (Миланског), као и један број других, мањих књига на ту тему. Постоје затим тумачења Књиге Постања која су написали свети Јован Златоусти и свети Јефрем Сиријски, као и многи списи на ову тему разбацани по делима многих Светих Отаца. У не тако давној прошлости Шестоднев је написао и свети Јован Кронштатски.

Ово су веома надахњујуће књиге јер се у њима не излаже само апстрактно знање. Напротив, оне су преиспуњене практичном мудрошћу. Свети Оци користе љубав према природи и раскош творевине Божије да би нама, људским бићима, навели разне примере. Постоје бројни занимљиви примери којима се говори како би у љубави према супружницима требало да се уподобимо голубици, како би требало да се уподобимо мудрим а не приглупим животињама, и слично. У нашем манастиру наводимо као пример веверице. Не бисмо желели да будемо похлепни као оне него да будемо благородни као јелени. Свуда око нас налазе се примери слични овима.

У свом Шестодневу, свети Василије Велики наводи речи Божије из Књиге Постања: нека изникне из земље. \"Ова кратка заповест\", каже свети Василије, \"постаде сместа велика природа и уметничка творевина, стварајући, хитрије од наше мисли, небројано мноштво врста растиња.\"[3] На другом месту, у вези са заповешћу Божијом нека изникне из земље трава, биље, свети Василије каже: \"На ове речи нагрнуше све шикаре земаљске, и стаде да буја сваковрсно дрвеће... и сво жбуње наједном постаде богато грањем и лишћем... све то настало је у једном временском трену...\"[4]

У Деветој омилији свог Шестоднева, свети Василије бави се самим питањем узајамног прејемства живих бића, једног за другим. Он наводи текст Књиге Постања: Нека земља пусти из себе душе живе, стоку и ситне животиње и звери земаљске (Пост. 1,24). Свети Василије о томе каже: \"Замисли како реч Божија прониче кроз твар, па како је тада започела тако је и сада делатна и доспева до свог крајњег циља, све док се саздавање васељене не оконча. Као што лопта, ако је неко потисне те се она, како због свог облика тако и због равне подлоге, низ какву стрмину котрља и не може да се заустави пре него што доспе на равну површину, тако и природа бића, покренута једанпут заповешћу Божијом, која се равномерно распростире кроз постајање и пропадање творевине, може да очува животињске врсте кроз непрекидно прејемство њихове узајамне истоветности све док не доспеју до свога испуњења. Коњ настаје од коња, лав од лава, а орао од орла. И свака животиња узајамним прејемством чува неизмењивост своје врсте, све до окончања васељене. Никакав временски период није у стању да изопачи или да избледи својства која свака животиња има, већ њена увек млада природа, као да је овог часа створена, напредује заједно са временом.\"[5]

То није научни него философски исказ. То је начин на који Бог ствара жива бића: свако од њих има одређено семе и одређену природу коју преноси и на своје потомке. Тамо где дође до изузетка дође и до наказности; то не поништава начело природе ствари, од којих је свака сасвим различита од других. Уколико нисмо у стању да разумемо разноликост творевине Божије, онда је то наша а не Божија грешка.

Код светог Амвросија може се наћи неколико сличних цитата. Његов Шестоднев је по свом духу веома близак Шестодневу светог Василија.

Још неки наводи из светоотачких списа показаће нам да су се и они, у древна времена, сукобљавали са нечим што подсећа на модерну теорију еволуције. Била је то јеретичка идеја да је човекова душа створена после тела. Ту исту идеју данас заступају \"хришћански еволуционисти\" иако, разуме се, древна јерес није исто што и модерна теорија. Они који су заговарали древну јерес заснивали су своју идеју на погрешном тумачењу стиха из Књиге Постања: А створи Господ Бог човека узевши од праха земаљског, и дуну му у лице (у нос) дах животни (Пост.2,7). Чак и данас се хришћански еволуционисти позивају на овај стих и кажу: \"То значи да је човек најпре био нешто друго и да је затим постао људско биће.\"

У древна времена, тој идеји (да је тело створено пре душе) супротстављала се исто тако погрешна идеја о преегзистенцији душа. Одбацујући оба ова гледишта, Свети Оци су недвосмислено тврдили да су човекови душа и тело створени истовремено. Тако свети Јован Дамаскин пише: \"Тело и душа створени су истовремено - не једно пре а друго после, као што је Ориген празнословио...\"[6]

У одбацивању ових јереси, свети Григорије Нисијски у већој мери залази у појединости. Он најпре описује Оригенову идеју о преегзистенцији душа, односно о \"паду\" душа у наш свет: \"Неки од оних који су се пре нашег времена бавили питањем начала сматрају да је исправно да кажу да су душе претходно већ постојале као посебан народ и заједница и да су међу њима такође постојала мерила порока и врлине, те да су оне душе, које су тамо пребивале у добру, остале неповезане са телом. Међутим, уколико су отпале од причасности добру, пале су доле, у овај нижи живот, и дошле да буду у телу.\"[7]

Након тога свети Григорије описује другу јерес, која одговара идејама модерног \"хришћанског еволуционизма\": \"Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега. Они кажу да је душа створена ради тела како оно што је створено не би било без даха и кретања и да је све, што је због нечега створено, сигурно мање драгоцено од онога, ради чега је створено.\"[8]

Иако се појавило у сасвим другачијој идејној клими, ово учење је блиско модерној еволуционистичкој идеји да је материја прворазредна а да је душа секундарна.

Свети Григорије побија ту теорију следећим речима: \"Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато... Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином.\"[9]

Разуме се да целокупна основа за идеју еволуције подразумева да не верујете да је Бог довољно моћан да Својом Речју створи цео свет. Ви покушавате да Му помогнете, допуштајући природи да изврши већи део стварања!

Свети Оци говоре и о значењу исказа да је Адам створен од праха земаљског. Неки људи позивају се на чињеницу да је свети Атанасије на једном месту записао: \"Првостворени човек саздан је од праха земаљског као и сви остали, и рука која је тада створила Адама створила је и све оне што су дошли после њега.\" Они то коментаришу овако: \"То значи да је Адам потекао од неког другог бића. Он није морао да буде узет од истинске прашине. Не морате дословно да тумачите овај део Књиге Постања!\' Међутим, догодило се да су о овој појединости детаљно расправљали многи Свети Оци. Они су је изражавали на много различитих начина, али је сасвим јасно да су Адам и Каин различите врсте људи. Каин је рођен од човека, док Адам није имао оца. Адам је створен од праха земаљског, непосредно руком Христовом. Многи Свети Оци кажу ово исто: свети Кирил Јерусалимски, свети Јован Дамаскин и др.

Кад дођемо до питања о томе шта у Књизи Постања треба тумачити дословно а шта символично или алегоријски, Свети Оци нам предочавају веома јасно учење. У својим тумачењима, свети Јован Златоусти у извесним одломцима чак и истиче шта је дословно а шта фигуративно речено. Он каже да они, који покушавају да (цео текст) тумаче алегоријски, покушавају да униште нашу веру.

Може се рећи да су истине, изложене у Књизи Постања, већим делом дате на два нивоа: постоје дословне истине али исто тако, ради наше духовне користи, постоје и духовне истине. У суштини, постоје системи од три или четири нивоа значења; међутим, нама је довољно да знамо да у Светом Писму постоје многа дубља значења и да се дословно значење веома ретко занемарује. Постоји само неколико места која се у целини могу тумачити фигуративно.

Уопштено говорећи, еволуцију у њеном философском аспекту можемо окарактерисати као натуралистичку \"јерес\"[10] која је у највећој мери противна древној јереси о преегзистенцији душа. Идеја о \"преегзистенцији душа\" тврди да једна природа душе пролази кроз материју док се идејом еволуције сматра да једна врста материје прожима васцелу творевину. И једна и друга идеја поништавају учење о различитим природама створених бића.

Идеја еволуције означава јерес каква се није појавила у древна времена. Православље обично представља \"средњу стазу\" између две грешке: између Аријевог искорењивања божанске природе и монофизитског искорењивања људске природе. У овом посебном случају, друга јерес (еволуција) није се оваплотила у древна времена. Она је \"чекала\" модерно доба да би се појавила на светлости дана.


 

 Čitaocima se preporučuje da, ako već nisu, prvo pročitaju tekst “Uvod u Evoluciju”, radi lakšeg razumevanja ovog teksta.
1. Uvod – Šta su to prelazni fosili?

Pokušajmo da, za početak, ovom pitanju priđemo sa neutralne tačke. Zamislimo dvojicu paleontologa koji vrše iskopavanja u nekom nalazištu bogatom fosilima. Jedan paleontolog veruje da je teorija evolucije tačna, drugi paleontolog je kreacionista i veruje u doslovno stvaranje za šest dana.
    Počnu njih dvojica da kopaju, i u jednom dubokom sloju ubrzo nađu fosil koji ne liči ni na jednu danas postojeću vrstu. Po kostima se vidi da je životinja bila biljožder, srodna današnjim kopitarima. Na osnovu lobanje:



    Sa tačke gledišta evolucije, ovo je jedna od mnogih izumrlih vrsta koje su živele i nestale tokom zadnjih nekoliko miliona godina. Sa stanovišta kreacionizma, ovo je jedna od vrsta koje su nestale u zadnjih šest hiljada godina, najverovatnije u potopu. Znači, ni jedan ni drugi pristup nema problema sa ovim nalazom... Nakon analize i diskusije, naši paleontolozi se dogovore da nazovu ovu novu vrstu Eotitanops borealis.
    Zadovoljni svojim otkrićem, naši paleontolozi nastavljaju svoje iskopavanje. Prešavši na obližnji plići sloj, ubrzo nalete na mnogo veću zverku. Kosti su ogromne, životinja je bila velika otprilike kao današnji slonovi ili nilski konji. Pritom, opet se radi o nekoj vrsti koja nije preživela do danas. Pogledajmo njenu lobanju:



Rekonstrukcija izleda nam daje zaista fantastičnu sliku:



 Ovde dolazi do prvog malog neslaganja. Sa kreacionističke tačke gledišta, ovo je samo još jedna vrsta koja je nestala od trenutka Stvaranja do danas. Sa stanovišta evolucije, situacija je komplikovanija. Naime, možda se radi o nepovezanoj izumrloj vrsti. Ali naš paleontolog-evolucionista primećuje mnoge sličnosti u obliku i broju kostiju, u građi vilice i nosa...sa stanovišta evolucije, vrlo je verovatno da je ova životinja daleki evolutivni rođak vrsti koju smo ranije našli, našem malom konju!

    Znači, sa tačke gledišta evolucije, on tvrdi da je moguće da su vrste evolutivno povezane, da je mali Eutitanops daleki predak ove gigantske zverke:



  Kreacionisti ovo, naravno, izgleda smešno – od tog malog konja, do ogromnog nosoroga, to ne može biti moguće. Sa stanovišta evolucije, moraju postojati prelazni fosili. Gde su oni? Imamo samo jedan veliki znak pitanja. Jaz između dve vrste je ogroman. Nakon diskusije, naši paleontolozi ostave ovu hipotezu po strani, i dogovore se da veliku zverku nazovu Brontotherium gigas.
     I, naravno, nastave da kopaju dalje. Uskoro, u jednom sloju negde između prethodna dva, nalete na još jedan nalaz! Srećni i oduševljeni, očiste kosti i urade rekonstrukciju. U trenutku kada nađu lobanju, paleontolog-evolucionista počne da skače od sreće; paleontolog-kreacionista mora da se malo namršti. Pogledajmo zašto:



  Rekonstrukcija izgleda je takođe zanimljiva:



Slika evolucionog razvoja sada izgleda mnogo bolje. Umesto jedne velike rupe, sada imamo dva koraka:



    Paleontolog-kreacionista priznaje da postoje velike sličnosti; ali pitanje još nije rešeno. Štaviše, sada postoje dve rupe koje treba popuniti. I dalje je moguće da se radi prosto o tri vrste koje su stvorene, i onda izumrle u potopu.
Ovde ćemo napustiti naše izmišljene paleontologe, i preći na ozbiljnu diskusiju. Fosili koji su prikazani iznad su stvarni nalazi, mada je u realnosti vrlo neverovatno da bi dvojica paleontologa uspela da naleti na tri ovako povezane vrste u okviru iste iskopine. Šta ovaj naš primer pokazuje? Ni kreacionizam ni evolucija nemaju problema kada postoji samo jedan ili dva fosila, ali kako se broj fosila povećava, tako se povećavaju problemi kreacionizma, a smanjuju problemi evolucije.
    “Ali to nije tačno,” reći će čitalac ovog teksta. “Slike lepo pokazuju neke sličnosti, ali čak i zadnja slika, na kojoj su date tri životinje, i dalje ima ogromne rupe. Ja i dalje ne verujem da je Eutitanops predak Brontoterijuma. Razlike su suviše velike!”
    Vreme je da pogledamo celokupnu sekvencu fosila:



 Kao što se može videti, ovde više nema reči o velikim skokovima i ogromnim prelazima. Razmak između A i F je ogroman, i teško je poverovati da je ogromna životinja slična nosorogu nastala razvojem male životinjke slične patuljastom konju. Međutim, ako posmatramo celu sekvencu, slika je znatno drugačija. Prelaz od A do B, ili od B do C, ili od C do D...sve do prelaza između E i F...svi ti prelazi su veoma mali, i itekako mogući. Štaviše, razlike između pojedinačnih koraka su manje nego razlike koje su ljudi veštačkom selekcijom proizveli kod, recimo, pasa. Jedina bitna razlika je što je posao izbora u slučaju evolucije obavljala prirodna selekcija, bez učešća čoveka – i na daleko većoj skali.
    U ovom uvodu, posmatrali smo razvoj Titanothera, izumrle klase srodnika današnjih kopitara. Ovakve sekvence su najčešće viđene u fosilnom zapisu: 99.9% vrsta koje su postojale kroz istoriju sveta danas postoje samo kao fosili, i svi njihovi potomci su davno nestali sa lica Zemlje. Ali najzanimljivije pitanje u vezi fosilnog zapisa je pitanje živih vrsta. Kako su one nastale? Koji procesi su ih stvorili, i kako je život došao do svih fantastičnih oblika koje danas vidimo? Ovim pitanjem ćemo se pozabaviti u sledećim poglavljima ovog teksta, korak po korak.
    Pre nego što počnemo sa time, potrebno je objasniti konvenciju za označavanje vremena, i obraditi dve najčešće greške koje ljudi prave u vezi prelaznih fosila.

Označavanje “dubokog vremena”
     Kada su naučnici počeli da razotkrivaju ogromnu starost sveta i nalaze dokaze da je život postojao mnogo duže nego što je iko ikada ranije i sanjao, pojavio se jedan novi jezički problem: naučni tekstovi su svakih pet reči pominjali milione i milijarde godina, toliko učestalo da je čitanje tekstova postajalo problem.
     Zbog ovog, razvijena je konvencija označavanja starosti fosila i stena, zasnovana na metričkom sistemu. Konvencija je veoma jednostavna:
- starost u hiljadama godina se označava slovima Ka
- starost u milionima godina se označava slovima Ma
- starost u milijardama godina se označava slovima Ba

    Znači, ako se za nešto tvrdi da je staro deset hiljada godina, može se reći “to je staro 10Ka. Neki fosil, recimo stromatolit, star 3200 miliona godina, može biti označen kao fosil starosti 3200Ma, ili 3.2Ba.
     Radi jednostavnosti, ovu konvenciju ćemo koristiti u ostatku ovog teksta.

Nedostajuća veza

    Prva greška je ideja “nedostajuće veze”. Na prethodnom primeru, moguće je da će paleontolozi u budućnosti naći još dodatnih prelaznih formi iz ove grupe (recimo, lobanju koja se uklapa između tačaka C i D u našoj shemi), i da tako još više upotpune sliku evolutivnog razvoja Titanotera.
     Mnogo češće se, međutim, događa da delovi fosilnog zapisa nedostaju. Ovo je, recimo, dugo bio slučaj sa razvojem kitova: postojao je samo jedan jedini fosil koji je ličio na prelaznu formu, a čak i taj fosil je bio povezan sa kitovima samo na osnovu građe slušnog aparata.
     Kreacionisti su decenijama ukazivali na ovo kao veliku rupu u evoluciji, i izvrgavali celu nauku ruglu zato što povezuje sisare sa kitovima “pomoću kostiju uveta”. U zadnjih dvadeset godina je nađeno nekoliko drugih fosila koji su dopunili sliku razvoja kitova (kao što možete i sami videti u poglavlju 9), što je ostavilo te kreacioniste na suvom. Ali čak i da ovi fosili nisu nikada nađeni, krecionistički argument i dalje ne bi mogao da opstane.
     Zašto? Pogledajmo jedan primer.
     Do danas je nađeno toliko prelaznih fosila, i toliko je detaljno poznat prelaz između mnogih vrsta (uključujući tu čak i prelaz između Homo erektusa i Homo sapiensa u evoluciji čoveka) da je razvoj većine vrsta vrlo dobro poznat. Drugim rečima, fosilni zapis daje dokaze o evolucionom razvoju čoveka, konja, mačaka, pasa, žaba, paukova...itd, itd.
     Pritom, fosilni zapis šišmiša je, na primer, i dalje pun rupa. Paleontolozi prosto do danas nisu još našli značajne prelazne forme u razvoju šišmiša. Da li ovo znači da je evolucija propala? Ne – zato što nam rupe u fosilnom zapisu šišmiša ne daju za pravo da ignorišemo nedostatak rupa u fosilnim zapisima drugih organizama.
     Drugim rečima, kreacionista koji pokazuje na rupe u fosilnom zapisu šišmiša ne može da tvrdi da je to znak da je svet stvoren. Fosilni zapis ljudi pokazuje da su ljudi evoluirali, fosilni zapis konja pokazuje da su konji evoluirali, itd. Prema tome, kreacionista može (ako želi) da tvrdi da je Bog posebno stvorio šišmiše, dok su sva ostala živa bića evoluirala. Ili može da prihvati da se isti proces koji se desio sa svime ostalim najverovatnije desio i kod šišmiša, samo što još nismo našli fosile.
     Takođe, fosilni dokazi su samo jedan delić dokaza evolucije. Genetski dokazi, kao i fiziologija i morfologija šišmiša pokazuju njihov put razvoja, i čak omogućavaju da se sa visokom preciznošću izračuna kada su nastali i kada su se razdvojili na razne vrste koje danas nalazimo širom sveta.
     Konačno, sigurno je da je postojalo mnogo vrsta čije fosile nikada nećemo naći. Ptica dodo, čuveni izmrli simbol pokreta za očuvanje prirode, je gusto naseljavala ostrvo Mauricijus pre nego što su na njega naišli ljudi; kada je ostrvo naseljeno, ova ptica je potpuno istrebljena u roku od nekoliko decenija. Mi znamo da je ona postojala, imamo slike, kosti, i druge ostatke koje su ljudi sačuvali do danas. Ali nikada nije nađen nijedan jedini fosil ptice dodo. Fosilni zapis svih živih bića najverovatnije nikada neće biti potpun: ali i nepotpun, on potvrđuje teoriju evolucije kao objašnjenje za raznovrsnost života na Zemlji.


Evolucija vrsta

     Druga greška je ideja da evolucija ide po nekoj zadatoj putanji, sa konacnim ciljem. Ovo se najcešce pojavljuje u vidu pitanja “ako su ljudi nastali od majmuna, zašto onda nisu svi majmuni evoluirali u ljude”? Tekst “Uvod u Evoluciju” [link] objašnjava ovo, ali poentu vredi ponoviti još jednom.
     Vuk i pas su slične vrste; može se čak i tvrditi da su jedna vrsta, pošto i dalje mogu medusobno da se pare. Ali ljudi su od tih osnovnih “vukolikih pasa” veštackom selekcijom proizveli razne rase koje danas postoje. Pogledajmo, recimo, bernardince i čivave – kada ne bi znali unapred da su obe vrste psi, na osnovu spoljnog izgleda bi smo možda pomislili da su u pitanju dve potpuno odvojene vrste.
     Ali ako su čivave nastale od vukolikih pasa, kako to da još uvek postoje vukoliki psi? Odgovor je očigledan: kada su ljudi vršili selekciju koja je proizvela čivave od vukolikih pasa, nisu to radili sa svim psima na svetu, već samo sa jednom malom grupom. Ovo je i odgovor na pitanje o ljudima i majmunima: kada je došlo do razdvajanja predaka ljudi i današnjih šimpanzi, dve grupe su naselile dve različite oblasti, i na njih su delovali različiti oblici prirodne selekcije koji su birali različite osobine. Otud su šimpanze prilagođene za život u džungli, dok su naši preci australopitekusi postali prilagođeni za život u stepi.
     Ali primer pasa možemo da upotrebimo i za objašnjenje jedne poente u vezi fosila koja zbunjuje mnoge ljude. Zamislimo da se sutra desi nešto što izazove da svi psi na svetu izumru; i da posle ko zna koliko godina, neki budući paleontolog pokuša da razluči kako su nastale čivave i bernardinci. Krene da kopa...i nađe ostatke bernardinaca, čivava, vukolikih pasa...sve u jednom sloju. U nešto ranijem sloju, nađe ostatke čivava, vukolikih pasa, i velikih pasa slicnim bernardincima. U još ranijem sloju, nađe ostatke vukolikih pasa i malih pasa slicnih čivavama. Konacno, u najstarijim slojevima, nađe ostatke samo vukolikih pasa. Šta iz ovoga može da zaključi? Pogledajmo kako to izgleda na slici (imajte u vidu da je ovo izmišljeni primer, ilustracija principa; niko ne kopa za fosilima pasa – informacije o razlazu rasa znamo na osnovu istorijskih zapisa; takode, datumi su u ovom primeru dati otprilike):



Dužina linije na ovoj shemi pokazuje gde se i kada nalaze prvi ostaci. Znači, možemo da vidimo da se prvi psi koji su nešto između prethodnih vukolikih pasa i bernardinaca pojavljuju tokom šesnaestog veka, i nestaju negde sredinom osamnaestog. Pravi bernardinci se pojavljuju negde početkom osamnaestog veka i opstaju dalje...paralelno sa njihovim precima, vukolikim psima.
     Pogledajmo kako sličan dijagram izgleda u slučaju razvoja ljudi:



   Homo erectus je, po ostacima, živeo skoro pola miliona godina zajedno sa Homo heidelbergensisom, koji je opet živeo paralelno sa Homo sapiens neanderthalensisom, i sa precima današnjeg čoveka, Homo sapiens sapiens.
     Poenta svega ovoga je prilično jednostavna: evolucija nije linearna. U evoluciji nije reč o jednoj vrsti koja se pretvara u drugu. Reč je o jednoj grupi unutar jedne vrste koja postaje malo drugačija. Ostatak ove vrste može ostati isti sve do danas, može izumreti, može postati predak drugih vrsta i drugih grana razvitka...
     Ostaje nam da objasnimo još jednu stvar: šta u analizi fosila zapravo znači kada se kaže da je neka vrsta ”predak” neke druge vrste. U gornjem tekstu je pokazana evolucija izumrlih titanotera od male životinje slične konju, do ogromnog “nosodvoroga”. Evolucioni put titanotera je rekonstruisan na osnovu datiranja starosti nađenih fosila, i njihove morfologije (poređjenja oblika i položaja kostiju). Ali zamislimo za trenutak da nam je poznata samo starost, i da ne možemo da uporedimo morfologiju kostiju...šta bi to značilo? Pogledajmo sliku:



Sva ova stabla nastanka su moguća. Možda je vrsta C nastala od vrste B, a vrsta B od vrste A. S druge strane, možda se vrsta B odvojila od A, pa zatim izumrla, dok je vrsta C nastavila dalji razvoj...
     Ovo je standardan problem u paleontologiji. U današnje vreme, molekularna biologija omogućava izgradnju stabala razvoja na osnovu gena, i to omogućava da se razjasne neki detalji u razvoju vrsta. Međutim, genetska analiza je moguća samo ako danas postoje živi srodnici izumrle vrste, a čak i sa genetskom analizom se najčešće ne može ustanoviti da li se radi o direktnom odnosu predak-potomak, ili o dva bliska potomka koja su nastala od istog pretka.



   Znači, kada na osnovu fosilnog zapisa govorimo o “precima”, tu reč ne koristimo u doslovnom smislu. Na primer, ihtiostega, prelazna vrsta na putu od riba ka vodozemcima, je možda direktan predak kopnenih organizama; moguće je da su svi kopneni tetrapodi (životinje sa četiri noge) potomci ihtiostege. Ali moguć je i drugačiji scenario: da je postojala neka vrsta čije fosile nismo našli, od koje je sa jedne strane nastala ihtiostega, a sa druge strane neka druga nepoznata vrsta koja je bila direktan predak današnjim tetrapodima. Na osnovu do sada rekonstruisane evolucije, ova druga mogućnost je, u stvari, mnogo verovatnija od prve.
     Ali bez obzira na to, jednu stvar znamo sa visokim nivoom sigurnosti: čak i ako ihtiostega nije naš direktan predak iz tog perioda, neka druga vrsta koja je veoma ličila na ihtiostegu jeste. Sekvenca nastanka životinja koju nalazimo u fosilnom zapisu, stepeni gradacije, i moderne genetske analize...sve zajedno ukazuje na prelaz između riba i vodozemaca upravo u periodu vremena u kome su živele ihtiostege. Ono što znamo o ovim promenama možete videti u daljem tekstu...

Gde su kosti Adama, Eve ili bilo kojeg njihovog potomka, gde?

1 – Razvoj višećelijskih organizama i Kambrijska eksplozija

    Najstarije stene i minerali pokazuju da se život razvio na Zemlji pre oko 3800 miliona godina. Da ne bi skakali iz perioda u period, krenimo kroz vreme, onako kako su ga naučnici izmerili pomoću raznih metoda, period po period...

3800Ma do oko 3000Ma – rana Arhejska era
     Jedini fosili koje nalazimo u ovom periodu su mikrofosili jednoćelijskih bakterija, najprostijih organizama na Zemlji. Najveći deo ovih bakterija je spadao u dve vrste. Hemoautotrofne bakterije su se hranile visokoenergetskim jedinjenjima koje su ispuštali mnogobrojni vulkani tog perioda. Fotoautotrofne bakterije su hranu proizvodile fotosintezom, isto kao što to čine današnje biljke. Konačno, verovatno su postojale i vrste bakterija koje su se hranile proždirući druge bakterije...ali ništa kompleksnije od toga do danas nismo uspeli da pronađemo.

3000Ma do 2500Ma – druga polovina Arhejske ere
     Ovde se pojavljuju prvi mikrofosili prostih, jednoćelijskih eukariota, kompleksnih organizama čije ćelije sadrže nukleus (sve životinje, uključujući tu i ljude, su eukariote). Takođe, nalazimo prve fosile koji daju znake organizacije jednoćelijskih organizama u kolonije: stromatoliti.
     Stromatoliti su velike kolonije fotoautotrofnih bakterija poznatih kao cijanobakterije. Cijanobakterije su rasle na površini kamenja blizu obala mora, i drugim sličnim vlažnim površinama. Da bi sprečile talase i kišu da ih speru sa kamena, lučile su niz supstanci koje su vezivale telo ćelije za površinu kamena, i stvarale sluzav sloj koji voda nije mogla da spere.. Neke ćelije su pritom umirale, i nove ćelije bi se naselile iznad njih. Veoma sporo, slojevi odumrlih ćelija bi otvrdnuli i sasušili se, odsečeni od vlage slojevima novijih ćelija iznad sebe, proizvodeći slojevite strukture velike čvrstoće.



2500Ma do 1600Ma – Paleoproterozoik
    U ovom periodu, stromatoliti vladaju svetom kao najkompleksniji oblik života. Kroz fotosintezu, proizvode ogromne količine kiseonika. Razni minerali koji su do sada slobodno plutali u okeanima i izloženi na površini Zemlje, počinju da se oksidišu. Najznačajniji od ovih je gvožđe, koje je pre ovog perioda bilo veoma bogato u okeanima. Međutim, sa porastom nivoa kiseonika u atmosferi, gvožđe počinje da rđa, i ova rđa se nakuplja na dnu okeana u vidu slojevitih gvozdenih formacija. Skoro milijardu godina prolazi dok svo gvožđe ne bude oksidisano, i dok se ne uspostavi stabilan nivo koncentracije kiseonika u atmosferi. Oksidacija gvožđa je toliko značajna da se ovaj period u geologiji često naziva “rđanje Zemlje”.
    Razni oblici hemoautotrofnih prokariota organizama, čiji su osnovni biohemijski sistemi osetljivi na kiseonik, masovno izumiru. Njihovi potomci uspevaju da prežive samo na najekstremnijim mestima na Zemlji, kao što su vreli vulkanski izvori.

1600Ma do 900Ma – Mezoproterozoik

 Ovde počinjemo da nalazimo prve tragove višećelijskih organizama. Uglavnom se radi o fosilima višećelijskih algi, koje su se povezivale u dugačke lance vezane jednim krajem za neku čvrstu površinu. Ovo vezivanje u lance je omogućavalo algama da izbegnu da ih more odnese do nekog nepogodnog mesta (recimo, da ih izbaci na plažu gde bi se osušile).
    U ovom periodu se događa i jedan drugi značajan korak: razni oblici uglavnom jednoćelijskih gljivica napuštaju okeane i počinju da naseljavaju suvu zemlju. Prvi fosili veoma primitivnih višećelijskih životinja se takođe javljaju pred kraj ovog perioda, jedva više od organizovanih grupa jednoćelijskih organizama koje su formirale kolonije slične malim vrećama ili šupljim cilindrima

900Ma do 544Ma – Neoproterozoik
    U ovom periodu nalazimo mnoge fosile prostih, mekih organizama i razvoj života počinje da se ubrzava. Proste kolonije koje smo videli u prethodnom periodu se organizuju u kompleksnije oblike.
    Prve životinje koje se pojavljuju u ovom periodu su postojale, sa geološke tačke gledišta, vrlo kratko – samo nekoliko desetina miliona godina. Razlog za ovo je brz razvoj novih, sposobnijih vrsta, koje su ubrzo potisnule prvobitne, primitivne organizme, kao i razvoj genetskih alatki za brzo prilagođavanje (o ovome će biti više reči u daljem tekstu).



  Najčešće životinje iz ovog perioda su bile razne vrste slične današnjim meduzama, primitivni preci dupljara, i prvi preci prostih crva. Na slici možete da vidite par fosila iz ovog perioda. Fosil označen sa A je jedan tipičan predstavnik ovog perioda, Charniodiscus arboreus. On bi nam danas izgledao kao veliko pero zalepljeno za kamen na dnu mora. Pripadnici ove klase organizama su se brzo razmnožili i prekrili dna okeana, da bi samo par miliona godina kasnije potpuno izumrli.
    Fosil označen slovom B je pripadnik uspešnijeg roda. Verovali ili ne, radi se o veoma prostom pljosnatom crvu, Dickinsonia costata. Teško je zamisliti prostiju višećelijsku životinju od dikensonije: ona se sastojala od jedne izdužene cevi, u kojoj je jedan kraj služio kao “usta”, a drugi kao “anus”. Pljosnato telo je bilo u stanju da se kreće puzećim pokretima, i da prenosi organizam od jednog izvora hrane ka sledećem.
    Ovi rani oblici višećelijskih organizama su potpuno promenili izgled zemaljskog ekosistema. Brzo se granajući u nove, različite vrste (iako su fosili iz ovog perioda veoma retki, poznato je preko dvadeset različitih vrsta dikensonije), oni su započeli prve korake borbe za život koja će sve većom brzinom proizvoditi ogromne količine novih strategija ishrane, razmnožavanja, i preživljavanja.



 Od ovog skromnog početka, život brzo napreduje. Pred kraj ovog perioda, nalazimo veliki broj raznovrsnih životinja. Neke od ovih životinja ne liče ni na šta pto bi smo danas prepoznali. Recimo, označen sa C na slici, fosil Tribrachidium heraldicuma predstavlja potpunu zagonetku. Neke su preci vrsta koje će biti veoma važne u istoriji života, ali neće preživeti sve do danas; označen sa D na slici, Parvancorina minchami je fosil vrste od koje su možda nešto kasnije nastali trilobiti.
    Neke vrste, međutim, već počinju da liče na organizme koje danas poznajemo. Označena sa E na slici, Spriggina floundersi je vrsta primitivnih pljosnatih crva. I dalje veoma slična dikinsoniji (identična građa tela, samo izdužena po jednoj osi, što olakšava puzanje), sprigina je imala i jasno definisana usta koja su verovatno mogla da žvaću ulovljeni plen. Fosili označeni sa F su prvi primeri okoštalih tkiva. Primitivni i prosti čak i u poređenju sa modernim školjkama, ovi fosili (poznati kao Tomotijanska fauna) pokazuju prve korake koji će uskoro dovesti do prave eksplozije života...
    Ove nove, sposobnije vrste počinju da potiskuju stromatolite, koji su do tada bili neprikosnoveni vladari sveta. Na slici možete videti rekonstrukciju kako je dno mora možda izgledalo u ovom periodu.



Nekoliko novih nalazišta fosila iz ovog perioda je otkriveno u zadnjih par godina, uključujući i nalazište u južnoj Kini, u kome su nađeni primerci životinja starijih i primitivnijih čak i od najprostijih koje smo pomenuli ovde. Ovi nalazi se još uvek analiziraju, i u trenutku pisanja ovog teksta još uvek nije dostupno dovoljno informacija da bi smo mogli i ove primerke obraditi ovde. Ali fosilni zapis ovog perioda se svakodnevno dopunjava, i broj fosila postaje sve veći i veći.

544Ma do 500Ma – Kambrijska eksplozija
 Kambrijski period je trenutak kada su razni organizmi počeli da prozvode koščata tkiva – prvo spoljne štitove i oklope, pa zatim i unutrašnje kosti. Koščati delovi životinja mnogo lakše preživljavaju duge periode vremena, i lakše se fosilizuju. Ukupno, koščati deo životinje će se fosilizovati sto hiljada puta češće nego meko tkivo; ili, drugim rečima, za svaki fosil mekog tkiva, naći ćemo preko sto hiljada fosila kostiju.
     Paleontolozima koji su iskopavali prve fosile je ovo izgledalo kao nagli skok: u nižim slojevima nema praktično ničega...pa se onda, odjednom, pojavljuju slojevi sa hiljadama fosila koščatih životinja. Iz ovog razloga, ovo se dugo smatralo periodom u kome se dogodila najveće razdvajanje tipova životinjskih vrsta, i ovaj period je nazvan “Kambrijska eksplozija”. U Kambrijskom periodu su uspostavljeni sve moderne grupe životinja – tj. za svaku grupu životinja koju poznajemo danas, možemo naći pretke u Kambrijskom periodu.

  U Kambrijskoj eri su morima vladali danas izumrli trilobiti. Njihove kalcijumske školjke će se zajedno sa skeletima jednoćelijskih diatoma milionima godina nakupljati na dnu okeana, i biće građa za čitave planinske lance sastavljene od karbonatnih stena. Razne vrste crva se u ovom periodu šire i evoluiraju u hiljade različitih vrsta, uključujući tu i neke koje izgledaju krajnje fantastično – kao što je, na primer, čuvena Hallucigenia.



Zbog retke fosilizacija životinja bez kostiju, fosili iz prekambrijskog perioda su veoma retki. Prvi fosili iz ovog perioda su nađeni tek 1946-te godine; pre ovog nalaza, u fosilnom zapisu je postojala ogromna rupa: naučnici su imali stromatolite i mikrofosile višećelijskih algi, ali nisu imali nikakvog traga koji bi im pokazao kako su nastale prve višećelijske životinje. U zadnjih pola veka, situacija se potpuno promenila – kao što se, uostalom, može videti i iz ovog teksta.
Međutim, kreacionisti to uopšte nisu primetili. Jedna od verovatno najčešćih tvrdnji koje se mogu naći u raznim njihovim tekstovima je da životinje pojavljuju “odjednom, potpuno formirane” u Kambrijskom periodu. Ova faktički netačna tvrdnja je jedan od većih izvora sramote za kreacioniste koji tvrde da su njihove ideje zasnovane na naučnim osnovama.
Neki kreacionisti, budući malo moderniji, pokušavaju umesto ovoga da izvrnu činjenicu da se preci svih rodova životinja nalaze u ovom sloju. U njihovoj literaturi, oni svojim čitaocima tvrde da to znači da se svi oblici današnjih životinja mogu videti u Kambrijskim stenama. Ovo je potpuno netačno: u kambrijskim stenama ima veoma malo životinja koje liče na današnje životinje – čak nema ni koščatih riba, kamoli bilo čega što bi ličilo na vodozemce, reptile ili sisare. U ovim stenama, međutim, nalazimo primitivne ribe, koje su evolutivni preci vodozemaca, reptila i sisara, i koji se iz tog razloga nalaze u istoj bioloskoj grupi. Drugim rečima, kreacionisti pokušavaju da negiraju evoluciju pozivajući se na fosile evolutivnih predaka modernih organizama.

   Na slici ispod možete videti rekonstrukciju dna okeana u Kambrijskom periodu. Pored različitih crva i trilobita (neki od kojih su bili preko pola metra veliki), možete primetiti u sredini donjeg dela slike malu crvenkastu životinju koja liči na plovećeg puža (boje životinja su plod mašte autora slike; mada znamo kako su životinje ovog perioda izgledale, ne znamo koje su boje bile njihove kože i ljušture). Ovo biće, nazvano Pikaia, je možda predak svih kičmenjaka...



U ovom periodu životinjski svet postaje suviše komplikovan da bi smo mogli da ga pratimo u jednoj opštoj slici. Zbog toga ćemo se u daljim poglavljima koncentrisati na nekoliko određenih klasa životinjskog carstva, i njihov posebni tok razvoja.

Tehnička diskusija: Razlog za eksploziju

    U Kambrijskom periodu razvoj života ulazi u novu eru. Da bi smo razumeli život ovog perioda, moramo se zapitati šta je razlog ovako naglog razvoja gomile novih vrsta? Mada razni biolozi imaju svoje omiljene ideje, najverovatnije se radilo o skupu više odvojenih stvari od kojih ćemo ovde pomenuti tri koje su verovatno među najznačajnijima.
    Prvi uticaj je bilo nagla promena klime. Geološki dokazi pokazuju da je veći deo Zemlje bio pokriven ledenim omotačem neposredno pre Kambrijskog perioda. Vulkanska i sunčeva aktivnost je, međutim, ubrzo promenila situaciju, i led je počeo naglo da se topi, povlačeći se na polove u roku od samo nekoliko hiljada (možda čak i samo nekoliko stotina) godina. Ovo je oslobodilo ogroman prostor za širenje života, i nove vrste su imale nova staništa kojima su mogle da se prilagođavaju. Ledeni ciklus se zatim ponovio dva ili tri puta, povlačeći sa sobom naizmenične talase izumiranja, izolacije, i evolucije.

    Drugi uticaj je bio razvoj vida. Primitivni oblici vida su prisutni već u jednoćelijskim organizmima, gde grupe molekula osetljivih na svetlosnu energiju mogu da omoguće ćeliji da prepozna pravac iz koga svetlost dolazi (ovo je važno u morskim dubinama, gde je lako za jednoćelijski organizam da ode previše duboko, i da zađe u pojas vode u kome više nema kiseonika). Prve oči višećelijskih organizama su bile jako primitivne, jedva nešto više od grudvica ćelija osetljivih na svetlost, ali su omogućile nešto potpuno novo: do tog trenutka, lovci su morali da naslepo puze okolo, dok ne nalete na svoju žrtvu. Sa očima, ma koliko primitivnim i neefikasnim, lovac može da vidi svoj plen na daljinu, i da ga namerno lovi. U određenom smislu, čitav razvoj života u Kambrijsom periodu se svodi na razvoj odbrane lovine od novih, opasnih lovaca, i razvoj lovaca da zaobiđu nove odbrambene strategije svog plena. Naglo izumiranje čitavih tipova životinja (“perje” koje je prekrivalo dno mora u toku Proterozoika biva potpuno istrebljeno u veoma kratkom periodu) pokazuje koliko razliku je učinio vid.

    Treći uticaj je genetski razvoj, koji zahteva malo detaljniju diskusiju, pošto se radi o nečemu što će uticati na razvoj životinja od ove tačke u vremenu sve do danas.
     Sposobnost brze adaptacije na promenu u uslovima života je veoma korisna stvar za svako živo biće. Ako promena oblika ili veličine nekog dela tela zahteva komplikovane i malo verovatne mutacije, životinji će trebati jako mnogo vremena da se adaptira novim uslovima. S druge strane, ako su mutacije suviše jednostavne i suviše česte, previše mladunčadi će se rađati sa smrtonosnim deformacijama, što je opet veoma negativna stvar. Rane životinje su otud bile pod selektivnim pritiskom da razviju genetski sistem koji omogućava nekakav balans između ove dve potrebe.
     Sistem koji je razvijen se pojavio (prema genetskim analizama, i njihovim poređenjem sa fosilnim zapisom) znatno pre Kambrijske eksplozije, i verovatno je bio prisutan već u Neoproterozoiku. Sve životinje, od tada do danas, svoj telesni “plan razvoja” kontrolišu pomoću grupe gena poznatih kao “homeoboks”, ili hox geni. Ovaj skup gena predstavlja osnovni sistem kontrole veličine tela, položaja udova, sekvence razvoja, itd. Crvi, insekti, glodari, ljudi...sve životinje na svetu kontrolišu svoj razvoj pomoću ovih gena. Mada u višim organizmima postoje i drugi, kompleksniji dodatni sistemi, hox geni i dalje igraju ključnu ulogu.
     Ovaj sistem omogućava populaciji životinja da bude dovoljno slična da omogući celoj vrsti da živi u istim uslovima, ali da pritom među njima postoji određena količina varijacija (recimo, među ljudima postoje neki koji imaju duže ruke, neki koji imaju kraće; neki imaju manji nos, neki veći; itd). Na osnovu ovih varijacija, moguća je relativno brza selekcija u slučaju da se situacija u životnoj sredini značajno promeni – recimo, dugačke ruke naših ranih predaka, prilagođene za život u drveću, su postale značajno kraće veoma brzo nakon što su se naši kasniji preci preselili u savane.
Šta ovo konkretno znači za ovu našu diskusiju? Primitivne životinje, koje imaju mali broj relativno prostih sistema, lako mogu da dodaju nove sisteme ili da potpuno preurede postojeće. Ali kada životinja postane dovoljno kompleksna, dodavanje novih sistema postaje mnogo teže, pošto svaki novi sistem mora da se uklopi u već postojeće.
     Tako, recimo, morska sasa može da razvije novu grupu pipaka bez ikakvih problema. Neki sisar, međutim, ne može prosto da razvije još jedan dodatni par nogu: to bi zahtevalo razvoj čitave nove grupe mišića, promenu strukture tela, gomilu novih dodatnih kostiju, nove arterije, vene, nerve, i mnoge druge promene.
    Drugim rečima, takav razvoj je praktično nemoguć – što je i osnovni razlog zbog koga su osnovne osobine klasa životinja prisutnih u Kambrijskom periodu ostale prisutne sve do danas. Ovo je, takođe, razlog zbog čega možemo da vidimo značajna poklapanja u osnovnim parametrima koji definišu telo (recimo, broju kostiju u udovima) kod srodnih organizama (recimo, svih četvoronožnih životinja).
    Međutim, manje varijacije se dešavaju veoma brzo: promena dužine i oblika kostiju, promena oblika lobanje, tačan položaj unutrašnjih organa... Sve te stvari kontroliše ponašanje hox gena, koji značajno variraju u svakoj populaciji. U određenom smislu, hox geni su skup genetskih alatki napravljen da bi životinjama omogućio bržu evoluciju u periodima kada je to potrebno.

Довде сам читао, даље нисам могао, од толике концентрације глупости почела је да ме боли глава.
Који сте ви свештеници испирачи мозга, људи који су били у рају, јабуке од антиматерије, па ********* види се да не знате ни основне ствари из физике а хоћете нешто да причате. Материја и антиматерија се међусобно поништавају и стварају зрачење које се ослобађа у виду гама кванта. Истог момента када би дотакли јабуку, рука и јабука би се анхилирали и израчили се у виду електромагнетног зрачења. Не могу да верујем да постоје овакви ************ а да су то одрасли зрели људи.



 


Цензура! Вређање учесника форума је строго забрањено!

Такав речник користите у својој кући и са својим укућанима, овде нећете моћи !!!

Sutra cu jos da postavim nesto na ovu temu.
# Razvoj kičmenjaka
# Od riba do vodozemaca
# Od vodozemaca do reptila
# Od reptila do sisara
# Od reptila do ptica
# Kratak pregled evolucije biljaka
# Žirafe, kitovi, konji i druge napomene

Dobri i premudri gospod ih je uyneo kod sebe ne bil spriječio ********, oličene u vidu **** Darvinista da ih devastiraju i unište!




 


Цензура! Вређање учесника форума је строго забрањено!

Такав речник користите у својој кући и са својим укућанима, овде нећете моћи !!!