Pa zato je on tu, da preuzme krivicu

Ja mislim da je Sotonu izmislila Crkva. Bez Sotone hriscanstvo ne bi moglo ovoliko da profitira. Koliko se samo Crkva nakupila para od oprostajnica. Na kraju su isli toliko daleko da su izdavali oprostajnice cak i za umrle, kako ih Sotona ne bi mucio u 'adu.

e, bre Tozo, stvarno si vampir...

Evolucija i abiogeneya su laž:

Отворено говорећи, еволуционизам стоји на два \"кита\" - абиогенези и дарвинизму. Сваки од њих има фаталну рањивост управо са научне тачке гледишта.

Абиогенеза - је хипотеза о природном настанку живих створења (биосистем) из неживе материје. Еволуционисти предлажу да верујемо да су се из обичних хемијских једињења, која су се нашла у посебним условима, \"сами од себе\" одједном појавили најпростији организми, који су, са своје стране, почели већ даље да се развијају у сложеније.

Али како? На то еволуциониста нема основан и макар мало убедљив одговор. Све етапе абиогенезе које они предлажу (биомономери, биополимери, надмолекуларне структуре итд.) - то су чиста гатања и фантазије, које нису потврђене ничим, штавише, оповргнуте су многобројним доказима, који се наводе још од 20. година прошлог века.

Слични прелаз је у принципу немогућ, јер чак и најпримитивнија једноћелијска бактерија представља сама по себи најсложенији систем, чији су сви елементи међусобно повезани и имају конкретну улогу у оквиру основних задатака живог организма - да подржи своје постојање и да се размножи. На пример, најпростија бактерија - паразит - микроплазма - састоји се из 500 гена, а најпростија аутотрофна бактерија из 1100 гена. И ни један елемент - није сувишан. Сваки тако сложен систем не може се створити \"сам од себе\", по принципу \"у почетку један елемент, затим други, и тако даље\". Он може да \"проради\" само ако постоје одједном сви елементи, при том сабрани од некога по одређеној логичности.

Већ читаве генерације научника, током десетина година у стотинама института најразличитијих земаља, покушавају безуспешно да добију \"самообразовање\" неопходних хемијских једињења у најједноставније једноћелијско створење. У каква све једињења нису спајали та једињења једно са другим, у какве само услове их нису стављали - резултат је један - нула бактерија. И није за изненађење. То је исто као када би сабрали на гомилу нешто гвожђа, стаклића и комада пластике, почели да експериментишемо са тим, и како год их поново мешали и у које год их услове стваљали, сами од себе они се неће сакупити у телевизор!

Абиогенеза се разбија о немогућност образовања сложенијих система путем \"меких корака\". Све што еволуционисти могу на то да кажу - јесу фантазије сложене у глави и \"лаки доручак\" - кажу, ево, ево још само мало и код нас ће се сама од себе родити ћелија, треба само сачекати, и ето, тада ћемо све објаснити. Све што су добили је - раст и подела микрокапи, у које су додани ензими (А. Опарин), или сличне реакције у капима, које су добили након загревања смесе аминокиселина (С. Фокс), то јест, некакве рекације, које нису способне за стварање живота у већ припремљеним \"полуфабрикатима\". И сам С. Милер, након полувековних експеримената, објавио је текстове о нестабилности биомономера. На тај начин, до сада им није пошло за руком да добију ни најпростију бактерију.

Што се тиче дарвинизма, то је идеја о настанку свих врста једне из друге - и коначно од заједничког претка - при условима природне селекције у борби за опстанак. У његовом почетном \"класичном\" виду дарвинизам се више не користи. Највећу распрострањеност има синтетска теорија еволуције, која покушава да усагласи дарвинизам са генетиком, о којој Дарвин није ни сањао. Уз то постоје и шире се и алтернативне варијанте еволуције - различити салтационистички модели (теорија Елдриџове равнотеже, Берова номогенеза).

Разлика између њих је врло битна. Сагласно са дарвинизмом промене се дешавају у току милиона година, полако, неусмерено, ситно, а сагласно салтационизму, еволуционе промене се догађају веома брзо, усмерено, а затим следе - милиони година спорих адаптација.

Наравно, да би се уверили у неодрживост теорије еволуције, чак не треба читати књиге креациониста - довољно је да се упознамо са полемиком та два усмерења еволуционизма и поновимо са Светим Василијем Великим, да ми \"препустивши им да обарају једни друге, сами, не трудећи се да расуђујемо у суштини, и поверовавши Мојсеју да \"Бог створи небо и земљу\" прославићемо најбољег Уметника, који је вешто и премудро створио свет\".[9]

Али, ако већ говоримо о неодрживости тог \"другог кита\", треба указати на главно лукавство еволуциониста - то што они из примера промене кљуна изводе сам кљун, из промене боје крила изводе само крило, то јест из \"параметријске оптимализације\" изводе структурну промену, док су то принципијелно различите ствари.

Примере промене у оквирима споре адаптације унутар животињских врста врло лако се опажају у природи, производе се експериментално и потврђују се археолошки, а ето, озбиљне структурне промене, на чијем допуштењу се наравно, гради целокупна еволуциона идеја \"природног\" преласка једних животињских врста у друге - не налазе се у природи, не производе се експериментално и не потврђују се археолошки. Грубо речено, да би створили нову врсту паса - нема никаквих проблема, а да изведемо \"на природан начин\" мачку из пса, или, рецимо, крилатог пса - немогуће је.

На сваку молбу да чињенично докажу своје хипотезе, еволуционисти са спремношћу наводе примере адаптационих измена унутар врста, познатих људима хиљадама година пре Дарвина, стварајући слику, да су на тај начин доказали саму основу еволуционизма, то јест, идеју о томе, да су се \"саме од себе\" догодиле принципијелне структурне измене организама - идеју, коју они до сада нису успели да докажу ни посматрањима у природи, ни експериментима, ни археолошким налазима.[10]

Али ако побожни хришћанин чак и не зна све то, за правилан избор њему је довољно да зна Реч Божију, да не би, како је говорио Преподобни Амвросије, \"веровао свакој бесмислици без разлике: да је могуће родити се из прашине и да су људи били мајмуни

Pa samo za tvoju informaciju. Mozda je to tekst koji bi ti tako radio zeleo da vidis. Ali to je ono sto ti zelis da vidis.

Za sve ove godine, abiogeneticari su uspeli da tom metodom dobiju preko 70 aminokiselina, a njslozeniji organizam danas ima 20.

Znamo mnogo načina na koje osnovni molekuli koji čine život mogu nastati spontano.

Ne znamo koji od tih procesa je bio važan za život. Moguce je da su nastali nekim procesom za koga još uvek uopšte ne znamo.

Ne znamo kako je došlo do nastanka prvih nukleosida i nukleotida.

Znamo da nukleotidi, kada se jednom stvore, mogu biti lako povezani u dugačke lance pod vrlo jednostavnim uslovima (glina je veoma česta stvar u prirodi). Ako bi ovim procesom bio stvoren samo jedan gram RNK ukupno, taj gram bi mogao da se sastoji od 3.6x1018 (3.6 milijardi milijardi!) različitih molekula prosečne dužine od 250 nukleotida.

Znamo da određena grupa takvih molekula može da sadrži sve funkcije potrebne za njen opstanak: kopiranje i umnožavanje, uništavanje nepogodnih molekula, rekombinacija postojećih u nove forme, itd. Nismo sigurni kako je ova grupa tačno izgledala, koliko bi morala da bude velika, i kako i gde bi se ona održavala.

Znamo da amino-kiseline lako nastaju spontano u prirodi (zapravo, njih je najlakše proizvesti).

Znamo da razni RNK molekuli imaju funkcije specifične prema proteinima: da povezuju pojedinačne amino-kiseline u duže lance, da ih vezuju same za sebe ili za druge molekule RNK, da ih seku na komade i koriste kao izvore energije za druge reakcije...

Znamo da masne kiseline mogu spontano nastati u prirodi, i da se one takođe spontano organizuju u membrane.

Ne znamo kako su se svi ovi delovi povezali u prvu ćeliju.

I zato, ne navodi lazne navode. Daj nesto drugo. 

Evolucija je gnusna laž:

Осврнимо се сада на такозване доказе еволуције да бисмо схватили о чему се ради. Ми нећемо покушавати да их оспоримо, али ћемо покушати да сагледамо каквоту доказа који се користе, као и оно што изгледа толико уверљиво за људе који верују у еволуцију.

1. Постоји стандардни уџбеник зоологије који је почео да се користи пре двадесет година. То је Општа зоологија {General Zoology) Трејсија И. Сторера, која набраја ове доказе. Први доказ који је наведен у књизи назван је \"компаративна морфологија\", односно поређење телесне грађе. Човек има руке, птица има крила, риба има пераја - књига поседује врло уверљиве дијаграме који чине да све то изгледа веома слично. Птице имају канџе а ми имамо прсте и књига показује на који се начин једно може развити у друго[1]. Показано је да сва жива бића имају врло сличну грађу, док су различите грађе прилагођене у складу с различитим родовима и генима. То, наравно, није доказ. Међутим, то је врло логично за некога ко верује у еволуцију.

С друге стране, научници креационисти кажу да, уколико верујете да је Бог створио свемир, онда верујете и да је Он морао имати неки основни, разрађени план стварања. Према томе, све врсте живих бића морају имати неке основне (базичне) сличности. Уколико верујете да је Бог створио сва жива бића, ови дијаграми ће вас свакако уверити да их је Бог створио према одређеном плану. Ако верујете да је једно биће еволуирало у друго, погледаћете ове исте дијаграме и рећи: да, једно биће је еволуирало у друго. У томе, међутим, нема доказа ни у корист ни против еволуције. У суштини, људи прихватају еволуцију на некој другој основи а онда разгледају овакве дијаграме, да би их затим дијаграми још више уверили у њу.

2. Као друго, постоји и \"\'компаративна физиологија\". Књига Општа зоологија тврди: \"Ткива и течности организама показују много базичних сличности по својим хемијским и физиолошким својствима која се могу упоредити с морфолошким цртама\"[2]. На пример,

\"из хемоглобина у крви кичмењака могу се добити кристали оксихемоглобина; њихова кристаласта структура... може се упоредити с класификацијом кичмењака заснованој на телесној грађи. Она је различита за сваку врсту, али сви припадници једног рода имају неке заједничке карактеристике. Поред тога, она код свих птица показује извесне сличности али се разликује од кристала који се добијају из крви сисара или рептила (гмизаваца)[3].

Овде можемо да кажемо оно исто што смо рекли и о морфологији. Ако верујете у стварање, рећи ћете да је Бог створио слична жива бића са сличном крвљу, и неће бити проблема. Ако пак верујете у еволуцију, рећи ћете да је једно биће еволуирало у друго.

Систем датовања замишљен је на основу таложења у крви. Научници су увидели да су таложења слична у свим врстама, да имају нешто заједничко у сваком роду и да су потпуно особена у различитим родовима: код птица и код мајмуна, на пример. На основу тога извршили су извесне прорачуне и утврдили колико су година та различита жива бића удаљена једно од другог на еволуционој скали. Као што се обично дешава, њихови прорачуни искључују све остало. Ако они буду прихваћени, остали системи датовања мораће да се мењају. Међутим, овај систем је још увек споран. Он у суштини ништа не доказује, јер га можете прихватити и као потврду еволуције и као потврду Божијег стварања.

3. Постоји и трећи аргумент, назван \"компаративна ембриологија\". Уџбеници као Општа зоологија обично садрже слике које приказују ембрионе рибе, даждевњака, корњаче, пилета, свиње, човека итд, показујући да су сви они међусобно веома слични и говорећи да се постепено другачије развијају. Ту можете да видите да човеков ембрион има такозване \"шкржне прорезе\". Према томе, претпоставља се да је то успомена на претка[4]. Ернст Хекел у својој \"теорији рекапитулације\" и \"биогенетском закону\" тврди да \"индивидуални организам у свом развоју (онтогенеза) тежи да рекапитулира фазе кроз које су прошли његови преци (филогенеза).\"[5] Еволуционисти данас више не прихватају ову теорију. Научници су открили да \"шкржни прорези\" уопште нису шкржни прорези него припрема за оно што ће се развити у врат људског бића. Тај доказ је, дакле, поуздано оборен. Они су поново искористили аргумент да сличност значи и доказ, што у ствари није случај.

4. Други доказ, који су некада користили снажније него данас јесу тзв. \"бескорисни (закржљали, рудиментарни) органи\". Еволуционисти су прогласили да постоје извесни органи, као што је човеково слепо црево, за које се чини да сада немају никакву функцију и који су се задржали из претходне етапе еволуције, када је мајмун или неки други човеков предак користио те органе. Међутим, све више се открива да ти \"бескорисни (закржљали, рудиментарни)\" органи имају извесну употребу. Откривено је, на пример, да слепо црево врши функцију жлезде, тако да и овај аргумент губи тежину[6]. То што ми не знамо шта је функција одређеног органа још увек не значи да је заостао из неког нижег облика живота.

5. Постоје затим и аргументи преузети из палеонтологије, на основу проучавања фосила. Разуме се да је први привидно уверљиви доказ постојање геолошких слојева као што је Велики кањон, где можете давидите све врсте слојева. Уколико се ниже спуштате, утолико се чини да наилазите на примитивније облике живих бића. Научници датују ове слојеве према врсти живих бића која су у њима откривена.

Научници су ове слојеве открили током 19. века, а затим су одредили који су од њих старији а који млађи[7]. Међутим, целокупан систем датовања је прилично циркуларан. Будући да су ти слојеви, према еволуционом моделу[8], често \"окренути наглавце\", научници морају да изврше извесне исправке. Као што је Птоломејев систем захтевао извесне исправке (епицикли се морају замислити, јер се планете не крећу око земље униформно), на исти начин и еволуционисти морају да уносе исправке кад открију да су слојеви \"окренути наглавце\" у односу на еволуциону теорију. Они морају да их датују на основу фосила који су у њима откривени. Међутим, како знају да се фосили у њима налазе у правилном поретку? Они то знају захваљујући томе што су на неком другом месту фосили били у \"правилном поретку\", сагласном еволуционом моделу, и на основу тога створили су систем. Ако то темељније размотрите, видећете да је то циркуларно (кружно) закључивање. Човек мора да верује да то уистину одговара стварности.

У томе постоји један број недостатака. Као прво, жива бића се у сваком слоју појављују потпуно изненадно, без прелазних типова који би довели до њих. Поред тога, како се истраживање наставља, откривају животиње у оним слојевима за које нису претпостављали да би их тамо могли пронаћи. На пример, сада у прекамбријском слоју налазе жива бића слична лигњама (каламарима) (tribrachidia) и све врсте сложених животиња које не би требало да се тамо налазе јер су наводно еволуирале тек милионима година касније. На тај начин, морате или променити своју идеју о еволуцији таквих бића или рећи да су она била изузеци.

Уопштено говорећи, не постоји доказ да су ти слојеви настајали милионима година[9]. Креационисти који говоре о Нојевом Потопу кажу да је подједнако убедљива и тврдња да је потоп изазвао исте такве последице. Једноставније морске животиње које живе на морском дну требало би да најпре буду закопане и да за њима следе рибе и организми који живе ближе океанској површини. Развијеније животиње, укључујући и човека, требало би да се крећу ка уздигнутијим деловима тла, покушавајући да избегну Потоп. Требало би да се нађе и нешто човекових остатака, јер би човек, у намери да утекне, покушао да се укрца на брод или на нешто слично[10].

Осим тога, постоје неки посебни услови који су неопходни да би се фосили уопште очували. Неко живо биће мора бити изненада закопано у одређену врсту блата која му омогућује да буде сачувано[11].

Целокупна идеја о постепености овог феномена све више и више бива доведена у питање. Сада постоји доказ да нафта, угаљ и сличне ствари могу настати у врло кратком временском периоду - за свега неколико дана или седмица[12]. Стварање фосила, са своје стране, много више говори у корист катастрофе.

У области палеонтологије, најважнији аргумент против еволуционизма је чињеница да би се тешко могло рећи да је некад пронађено било шта што би се могло именовати као прелазна врста. У суштини, Дарвин је много бринуо због тога. Он пише:

\"Број прелазних врста које су некада постојале уистину мора бити огроман. Због чега онда свака геолошка формација и сваки слој нису препуни таквих прелазних карика? Геологија сигурно није открила ниједан тако прецизно степенован органски ланац. То је можда најочигледнији и најозбиљнији приговор који би се могао наметнути овој теорији. Верујем да се објашњење налази у крајњој несавршености геолошких остатака.\"[13]

Данашњи научници тврде да постоји изузетно обиље фосилних остатака: познато нам је више фосилних врста него оних живих. И поред тога, није пронађено више од неколицине оних које би на неки начин могле бити протумачене као прелазне врсте. Они ће вам говорити о птеродактилу, крилатом рептилу (гмизавцу) и рећи да је тај рептил постао птица. Међутим, зашто се једноставно не би могло рећи да је то крилати рептил?[14]

Постоје извесни фосили које називају \"фосилима показатељима\". Када се ти фосили виде у извесним слојевима, установљује се да тај слој не може бити ни старији ни млађи од одређеног датума јер се претпоставља да је та животиња изумрла у том периоду. Проналазе рибу[15] која плива у океану, иако су претпостављали да је изумрла пре седамдесет милиона година[16]. Будући да је сматрана за \"фосила - показатеља\", то је поништило читаву ствар: датовање тог слоја које је извршено на основу изумрле рибе не може се више сматрати тачним[17].

Због чега су неке врсте еволуирале док друге остају исте какве су и биле? Постоје многе врсте које су пронађене у \"древним\" слојевима и оне су истоветне са врстама које и данас живе. Еволуционисти долазе на идеју да су неке врсте \"искварене\" и да се из неког разлога никуда не крећу, док су друге врсте прогресивније, јер имају енергије за напредак. Међутим, то је вера а не доказ. Фосилне врсте које су се сачувале међусобно се исто онолико разликују колико и живе врсте.

6. Постоје затим и \"очигледни\" родни докази за еволуцију. У већини уџбеника о еволуцији постоје извештачени прикази који прате трагове у еволуцији коња и слонова. Ови прикази укључују велику меру субјективности, као у случајевима када уметници приказују неандерталца који је погрбљен, како би што више подсећао на мајмуна. То није научни доказ него машта заснована на филососрским идејама. Међу фосилним остацима постоји много сведочанстава која су или против еволуције или показују да на овај или онај начин докази не постоје. Постоје, међутим, многе ствари које су вредне помена и које се не могу објаснити еволуцијом.

Неколицина \"јасних\" линија порекла - коња, свиње итд - укључује или варијације у оквирима једног типа (као што су, очигледно, различите величине коња) или се пак (кад су очигледно укључене различите врсте живих бића) само претпоставља да је једно живо биће повезано с другим непосредним пореклом[18]. Ако је еволуција тачна, те линије порекла би могле бити вероватне, али оне ни на који начин не чине доказ за еволуцију.

7. Последњи такозвани доказ еволуције су мутације. У суштини, озбиљан научник ће вам рећи да све остало нису истински докази и да је једини доказ мутација.

Постоје неки еволуционисти, као што је Теодосије Добжањски који каже: \"Ја сам доказао еволуцију зато што сам у лабораторији створио нове врсте\". Након што се тридесет година бавите воћним мушицама које се врло брзо размножавају, за неколико деценија можете добити генерацијски еквивалент за неколико стотина хиљада година људског живота. Добжањски је експериментисао тако што је зрачио воћне мушице и најзад иступио са две које су се промениле и које се више нису укрштале с другом врстом воћних мушица. То је његова дефиниција врста - да се више не укрштају. Услед тога, он је изјавио: \"Еволуирао сам нове врсте!\"

Као прво, то је учињено у крајње неприродним условима и помоћу зрачења. Да бисте ово оправдали, морате иступити с новом теоријом о радиоактивним таласима. Као друго, то је још увек воћна мушица. То је још увек воћна мушица и у основи се не разликује од било које друге воћне муве. Једноставно, то је само још једна варијација. На тај начин, он у суштини ништа није доказао[19].

Осим тога, мутације су у 99 % случајева штетне. Сви експерименти, укључујући и оне које су еволуционисти деценијама спроводили, потврдили су се као неуспешни у испољавању било каквог истинског претварања бића једне врсте у друго, чак и у случају најпримитивнијих врста које се репродукују сваких десет дана. Ако ништа друго, сведочанства из те сфере говоре у корист \"постојаности\" врста[20].

На крају, морамо да кажемо да не постоји убедљив научни доказ за еволуцију; исто тако, не постоји ни убедљив научни доказ против еволуције: иако се на основу постојећих сведочанстава то не чини сасвим логично или вероватно, ипак не постоји доказ да након милијарди или билиона година од амебе не би могао постати мајмун. Ко то зна? Ако за тренутак не размишљате о ономе што кажу Свети Оци, могли бисте помислити да је то можда и истина, посебно ако постоји Бог. Ако мислите да се то \"случајно\" догодило нећете моћи да наведете ниједан аргумент за то[21]. Уверење да се то догодило случајно захтева много више вере него веровање у Бога. У сваком случају, сведочанства која смо управо испитали имаће за вас смисла сагласно вашој философији. Креационистичка философија захтева мање проверавање доказа, тако да је у већој мери сагласна с поједностављеним претпоставкама модерне науке.

8. Постоји још нешто што је коришћено као једна врста \"доказа еволуције\", а то је радиометријско датовање: угљеник, калијумаргон, распадање уранијума[22], итд. Сви ови методи откривени су у овом веку, а неки од њих тек недавно. Еволуционисти кажу да ови системи доказују да је свет веома стар. У једном уџбенику се каже да су они довели до револуције у датовању, јер смо раније имали само релативне представе о старости, док су сад те представе апсолутне. Тако се нека стена може тестирати помоћу система калијумаргона, да би се затим иступило с идејом да је стена стара две милијарде година. Ови системи дозвољавају да се погреши највише за десет процената.

Реч је о томе да су научници на основу претпоставки \"знали\" да је земља веома стара и много пре развијања ових система. Од самих својих почетака, системи датовања били су засновани на недоказаним униформистичким претпоставкама Чарлса Лајела да је свет стар милионима ако не и милијардама година. Као што Вилијем Н. Бери пише у својој књизи Пораст преисторијске временске скале:

\"еволуција је на тај начин сама основа геолошке временске скале, иако је сама скала била створена и пре него што су Дарвин и Валас представили научном свету свој систем природног одабирања.\"[23]

Све зависи од ваше философије. Радиометријски систем датовања \"делује\" једино уколико вu већ знате да је свет \"стар милионима година\"[24]. Према томе, они не представљају истинску револуцију у датовању: они се једноставно уклапају у већ прихваћено гледиште. Уколико би тај нови систем датовања рекао да је свет, уместо три милијарде, стар само пет хиљада година, научници га не би прихватили тако лако[25].

Геолошка колона и приближна старост свих фосилних слојева били су такође разрађени сагласно еволуционој теорији, много пре него што се уопште и чуло за радиометријско датовање[26]. Било која објективна научна књига посвећена овој теми рећи ће вам да је прихватање теорије еволуције једини начин на који можете дати апсолутни број година различитим слојевима.

\"Фосили-показатељи\" (\"Index fossils\") користе се као крајњи индикатори старости неког слоја, док је старост \"фосила-показатеља\" заснована на еволуционим претпоставкама о њима[27]. Као што тврди The American Journal of Science,\"једина хронометријска скала која се може применити у геолошкој историји за стратиграфску класификацију и тачно датовање геолошких збивања установљена је на основу фосила. Захваљујући иреверзибилности еволуције, они пружају недвосмислену временску скалу за одређења релативне старости и узајамне везе стена широм света.[28],[29]

Према томе, то је само још један кружни аргумент. Теорија еволуције није доказана \"милионима година\", јер се милиони година ослањају на теорију еволуције. Ако еволуција није истинита, нема потребе ни за милионима година.

Пишући у American Journal of Science (Јан. 1976, c. 53) J. E. О\'Рурки тврди: \"Интелигентан нестручњак је дуго сумњао у кружно закључивање приликом употребе стена да би се датовали фосили и фосила да би се датовале стене. Геолози се никада нису потрудили да дају добар одговор, осећајући да објашњење није вредно труда све док такав поступак даје резултате. Сматра се да је то безосећајни прагматизам\". (Изд.)

Као друго, постоје извесне основне претпоставке које радиометријски систем датовања мора испунити. Системи који следе брзину распадања радиоактивних минерала на \"саставне\" компоненте захтевају: 1) да постоји апсолутна униформност, односно да је брзина распадања увек била иста током читавог периода док је процес трајао, 2) да није било контаминације (загађивања) из спољашњих извора - при чему признају да се то догађа, 3) да је ствар која се датује била изолована и негде закопана, тако да је споља нису дотицале органске материје и, најзад, 4) да на првом месту није била ниједна од споредних (\"кћеринских\" - \"daughter\") компоненти него главна (\"родитељска\" - \"parent\") компонента. Све су то само претпоставке и оне нису доказане.

Еволуциониста Вилијам Н. Бери пише о недоказаним униформистичким покушајима на које се ослањају систем радиометријског датовања и уистину сви видови еволуционе геологије и палеонтологије:

\"Сви феномени који се везују за прошлу историју земље зависе од принципа униформности у природним процесима током времена за њихову интерпретацију. Све, почев од интерпретираних шкољки које су сачуване у стенама као остаци некада живих организама па до установљења протицања времена коришћењем брзине распадања непостојаних изотопа као што су калијум 40 или угљеник 14 зависи од овог принципа. На пример, метод угљеника 14 зависи од овог принципа израженог у претпоставци да је космичка радијација током последњих 35.000 година (временски период за који је овај метод најделотворнији) имала исти интензитет и да је време распадања угљеника 14 увек било исто какво је и сада. Очигледно је да без принципа униформности у природним процесима временска одређења заснована на распадању угљеника 14 не би могла бити ни разматрана.\"[30]

Многи људи, међу којима су и неки нееволуционисти, дозволиће да је угљеник 14 најпоузданији од свих система датовања, па чак и научници - креационисти допуштају да је он прилично поуздан кад је у питању период од протеклих 3.000 година, \"иако са значајном зебњом и неизвесношћу\". Овај метод је тестиран на неким налазима чија је старост била позната и показало се да није далеко од истине. Међутим, кад је у питању старост од 2000-3000 година, он постаје крајње непоуздан. Чак и они, који су присталице овог система допуштају да, будући да је полуживот (half life) угљеника 14 - 5.600 година, он не може бити поуздан у случају старости од 25.000-30.000 година. Што се тиче осталих метода, односно калијум - аргона и распадања уранијума, њихов полуживот износи 1.3, односно 4.5 милијарде година. Према томе, кад говоре о доказивању старости стена, они користе ове методе.

Систем угљеника 14 користи се само за органске материје, док се калијум - аргон и уранијум користе за стене. Оно што је претходно речено, може се применити и у овом случају: морала је постојати униформност током милијарди година, без загађења из спољашње средине. Што се тиче метода калијум - аргона, морате претпоставити да је он у почетку у целини био калијум 40 пре него што се распао на аргон 40, и све те ствари морате прихватити вером. Уколико покушате да измерите нешто из недавне прошлости, на пример нешто од пре милион година и при том користите ове методе, онда је то слично као да милиметар покушавате да измерите штапом од једног километра. Постоје бројни случајеви кад су ови системи примењени на новије стене и кад су показали старост од неколико милиона или милијарди година. Према томе, читава ствар је веома непоуздана. Она најпре захтева да су постојале те милијарде година.

Постоје и други врсте тестова који су коришћени у различитим временима као што је, на пример, брзина којом се натријум и разне хемикалије ослобађају у океану. Ви мерите количину елемената који сада постоје у океану, мерите колико их приближно сваке године оде у море и одатле излазите са претпоставком колико је стар океан; при том је сасвим вероватно да је океан стар колико и свет. То су учинили са натријумом и израчунали да је свет стар 100 милиона година. Међутим, испоставило се да, зависно од тога који елемент користите, добијате различите резултате: олово даје старост од 2000 година, нешто друго старост од 8000 или од 100 година, док неки елементи показују старост од 50.000 година. Ту апсолутно не постоји униформност.

Постоје и други тестови. На пример, извршен је тест заснован на брзини којом хелијум 4 продире у атмосферу кроз сунчеву корону. Овај тест је показао да је земљина атмосфера стара свега неколико хиљада година.[31]

Према томе, сви ови тестови су веома несигурни. Неки од њих посебно су непоуздани у погледу тврдње да је свет нешто што је старо 5 милиона година.

Кад дођете до те тачке, све зависи од онога у шта верујете. Неки научници мисле да је земља веома стара зато што је еволуција незамислива уколико није тако. Уколико верујете у еволуцију, и ви морате веровати да је земља веома стара, јер је очигледно да еволуција не би могла да дејствује на краћој временској скали. Међутим, што се тиче научних доказа, не постоји нити онај да је стара 5 милиона нити онај да је стара 7.500 година. Могло би да буде и једно и друго, и све зависи од претпоставки од којих полазите.

Znaci poceli smo sa dugackim tekstovima, evo i od mene malo. 

Uvod u Evoluciju
1. Od Darvina do danas
     U Darvinovo doba, nauka nije znala skoro ništa o tome kako deca nasleđuju osobine od roditelja (mada je bilo jasno da se to događa), kako se te osobine menjaju vremenom, i koji su osnovni mehanizmi po kojima se sve to događa. Darvin je svoje zaključke izveo na osnovu posmatranja kako se osobine organizama menjaju u skladu sa uslovima u prirodi, i na osnovu tada dostupnih i veoma nepotpunih fosilnih dokaza.
Od tada do danas, evolucija je potvrđena masom dodatnih dokaza. Umesto hiljada klasifikovanih i proučenih fosila, danas imamo milione. Genetske analize i prodori na polju molekularne biologije omogućili su nam da napravimo planove genetskog razvitka i da ih uporedimo sa planovima fosilnog razvitka. Mnogi prelazni fosili koji povezuju stablo života u jednu celinu, nađeni su i izučeni. Delovi teorije koji su bili misterija i samom Darvinu danas su objašnjeni i analizirani.
     Ovaj tekst predstavlja uvod u današnju teoriju evolucije, koja je nastala na preseku svih pomenutih dokaza i koja se otud zove moderna sinteza. Pored analize razloga zbog kojih je teorija evolucije opšteprihvaćena kao objašnjenje za razvoj života na zemlji, dodatni cilj ovog teksta je da pokuša da ukloni neke od čestih zabluda u vezi sa evolucijom i načinom na koje evolucija funkcioniše. Čitaocima preporučujemo da prvo pročitaju ovaj tekst u celosti, pa da tek onda krenu da istražuju ostale tekstove na ovom sajtu.

2. Mehanizmi Evolucije
     U većini modernih udžbenika biologije može da se nađe objašnjenje kako je evolucija zasnovana na mutaciji, prirodnoj selekciji, genetičkom driftu, i genetičkoj migraciji. Na tom mestu tekst obično postane previše tehnički, i dosadan mnogim ljudima, tako da malo ko u današnjem društvu zaista shvata kako evolucija funkcioniše. Stvari, međutim, zaista nisu toliko komplikovane.
     Osnovni činilac evolucije je mutacija, promena u genetskom kodu. Ove promene su neizbežan deo procesa reprodukcije, pošto proces kopiranja DNK nije savršen; pored gena nasleđenih od roditelja, svako ljudsko dete nosi između deset i trideset novih mutacija. Često se može čuti tvrdnja da su skoro sve mutacije “negativne”, i da izazivaju probleme i bolesti. Ovo nije tačno: velika većina mutacija su neutralne (ne menjaju funkciju produkta u dovoljnoj meri). Ako mutacija nije neutralna, ona može biti pozitivna ili negativna. Ključ evolucije je činjenica da negativnost ili pozitivnost mutacije zavisi od okoline u kojoj organizam živi.
     Ovo je drugi osnovni mehanizam evolucije, koga je predložio Darvin, i na kome je teorija evolucije originalno izgrađena: prirodna selekcija. Kako prirodna selekcija “bira” između različitih mutacija? Uzmimo jedan moderni primer evolucije u akciji; da bi stvari bile zanimljivije, uzmimo primer mutacije među ljudima samima.
     Jedna američka porodica nosi mutaciju u jednom od strukturalnih proteina kostiju, sa rezultatom da su njihove kosti značajno čvršće (i do četiri puta čvršće od normalnih ljudskih kostiju). Mutacija je nastala pre nešto više od sto godina u jednom od predaka porodice, i do danas se raširila na preko dvadeset njegovih potomaka. Da li je ova mutacija pozitivna ili negativna? U današnjem dobu automobilskih nesreća, padova, i sličnih događaja u kojima ljudsko telo biva izloženo raznim velikim šokovima, ova mutacija se pokazala kao veoma pozitivna, što je i razlog njenog (do sada) uspešnog širenja.
     Međutim, tu su uvek i drugi aspekti. Tvrđe kosti su takođe i gušće, što znači da ljudi koji nose ovu mutaciju teže plivaju. Takođe, za normalan razvoj im je potrebno više kalcijuma. Dakle, mutacija nije prosto pozitivna bez kvalifikacija: ona je pozitivna u današnjoj Americi, gde je lako pribaviti hranu bogatu kalcijumom, i gde ljudi uglavnom ne moraju da plivaju (osim možda radi zabave i rekreacije).
     Zamislimo da se ista ova mutacija desi čoveku sa Šri Lanke, rođenom u porodici lovaca na školjke. Tvrđe kosti bi samo doprinele da on bude lošiji plivač, i mutacija bi za njega bila negativna. Isto važi i za nekoga ko živi u centralnoj Africi, gde je teško doći do velikih količina hrane bogate kalcijumom: ova mutacija bi ga učinila slabim i bolešljivim, i bila bi negativna. U Šri Lanci i Africi, nikada ne bi nastala porodica ljudi koji nose ovu mutaciju, pošto ljudi kod kojih se ona pojavi ne bi mogli da uspešno prežive.
     Ako razumemo ova dva osnovna koncepta, možemo da razumemo i prvi sistem specijacije (nastanka novih vrsta): nova vrsta će nastati kada se selektivni pritisci okoline na već postojeću vrstu promene, ili kada već postojećoj vrsti postane dostupna nova okolina.
Uzmimo za ilustraciju početak evolucije udova (nogu) iz peraja, ovaj put koristeći fosilne ostatke da rekonstruišemo redosled događaja. Priča počinje sa primitivnijim ribama poznatim kao Palaeoniscoide. Neke od dotičnih su naselile tzv. sezonske reke, vodene tokove koji jedan deo godine budu puni vode (obično u proleće, kada topljenje snega na planinama nosi svežu vodu u doline), dok se u drugim delovima godine pretvaraju prvo u bare, a ponekad se i potpuno osuše.
     U ovim tokovima, Palaeoniscoide su imale obilan izvor hrane, ali i veliki problem u obliku sezonskih sušenja. Naime, kada reka presuši, riba mora da se nada da će završiti u dovoljno velikoj bari, i da ta bara neće i sama presušiti pre nego što naiđe sledeća bujica. Kada se nađe u maloj bari i kada počne da joj nestaje vode, riba može da pokuša da propuzi kroz mulj do sledeće bare, nadajući se da će ta biti veća.
     Palaeoniscoide su naselile ove tokove iz dublje vode, i njihova peraja su bila prilagođena za plivanje kroz vodu. Takva peraja, međutim, nisu uopšte bila upotrebljiva za puzanje kroz mulj. Ali, geni kontrolišu oblik, veličinu, i položaj peraja; mutacije mogu da promene sve te faktore, i među desetinama hiljada riba koje su živele u ovim tokovima postojao je čitav spektar mutacija. Neke su imale oštrija peraja, neke oblija, neke više isturene prema dole, neke više isturene na stranu... One ribe koje su imale obla peraja isturena na stranu najbolje su prolazile u sezonskim rekama, pošto su mogle da koriste ta peraja da se njima odupiru o mulj. Ribe koje su imale oštra peraja okrenuta nadole najgore su prolazile, pošto su im takva peraja samo smetala u puzanju. Prve su preživljavale i ostavljale potomke; ove druge su polako ali sigurno izumrle u novoj okolini.
     Posle više desetina hiljada generacija selekcije, u sezonskim tokovima se razvila čitava nova grupa ribljih vrsta (Osteolepis je dobar primer) čija su peraja postala veoma dobro razvijena za funkciju guranja kroz mulj. Raspored i broj kostiju u ovim perajima je postao shema na kojoj su izgrađeni udovi svih kasnijih vodozemaca, guštera i sisara.
Važno je ovde primetiti jednu stvar koja često zbunjuje ljude: prirodna selekcija nije “inteligentna sila” koja bira neke organizme zato što njihov razvoj vodi ka nekom određenom cilju; Palaeoniscoide nisu počele da evoluiraju “da bi jednog dana od njih nastale žabe”. Ono što se desilo je mnogo jednostavnije: u okviru iste vrste riba, neke su imale malu prednost u odnosu na druge, i te su češće preživljavale suše, duže su živele, i ostavljale su više potomaka. Potomci tih uspešnih riba su nastavili da nose njihove uspešne gene. Neuspešne ribe nisu preživljavale, nisu ostavile potomke, i njihove osobine su polako nestale iz te određene populacije riba.
     Takođe je važno primetiti da se ovo desilo samo sa jednim delom Palaeoniscoida, onim koji je naselio sezonske reke. Palaeoniscoide koje su ostale da žive u dubljim vodama nisu bile pod istim pritiscima, i njihova evolucija je išla potpuno drugačijim tokovima, sa potpuno drugačijim rezultatima.
     Stvar koju treba primetiti jeste da evolucija nije nešto što ide “od manje kompleksnog ka kompleksnijem”, ili od goreg ka boljem. Iste promene na perajima koje su im omogućile da lepo žive u sezonskim rekama i plitkim barama ovim bi ribama bile velika smetnja u dubokoj vodi. One nisu postale “bolje” ili “razvijenije”, već prosto prilagođene svojoj životnoj sredini.
     Ostala su nam još dva važna mehanizma u evoluciji - genetički drift i genetičke migracije. Genetički drift je važniji za ovu diskusiju, pošto predstavlja drugi važan način na koji nove vrste nastaju od starih.
     Genetički drift se događa kada jedna vrsta bude na neki način podeljena na dva ili više delova. U jednom delu vrste se događa jedna serija slučajnih mutacija, u drugom delu se događa druga. Promene ne moraju da budu velike, čak mogu biti nevidljive spolja, ali posle dovoljnog broja generacija nakon odvajanja, odvojene populacije postaju toliko genetski različite da više ne mogu da proizvedu zajedničko potomstvo: postaju dve nove vrste. Klasičan primer ovoga je losos: jedna pra-vrsta riba, koju je podizanje Paname podelilo na dva grupe u dva okeana. Iako su njihovi uslovi života ostali isti, spora akumulacija razlika je dovela do toga da danas postoje dve grupe vrsta, pacifička i atlantska.
     Genetički drift je takođe predmet jednog od najdužih eksperimenata u evoluciji, koje više od dve decenije sprovodi Ričard Lenski. Lenski i njegova grupa su pre više od dvadeset godina jednu bocu sa kulturom E. coli bakterija podelili na tri dela. Ove tri kulture su onda gajene godinama odvojeno, i genetički drift je kroz 25,000 generacija polako uradio svoje. Danas, Lenski ima tri različite podvrste E. coli u svojoj laboratoriji. Jedna podvrsta formira kupaste strukture na dnu boce u kojoj raste, i veoma se čvrsto pripija uz staklo. Druga podvrsta lebdi slobodno u tečnosti, i organizuje uspravne kolumne u kojima se ćelije stalno kreću iz dubine ka površini i nazad, tako da sve ćelije imaju priliku da upiju dovoljno kiseonika. Treća podvrsta se organizuje u tanak biofilm na površini tečnosti.
     Sve tri su nastale od iste grupe originalnih ćelija, sve tri su rasle u istim uslovima (tako da nije reč o prirodnoj selekciji). Razlike u načinu i brzini rasta, kao i razlike u ponašanju, su potpuno rezultat genetičkog drifta, slučajnih mutacija koje su se različito akumulirale u odvojenim populacijama.
     Genetička migracija je obrnuta situacija: tok gena između dve grupe unutar iste vrste koje bi se inače brzo razdvojile. Na primer, mnoge vrste severnoameričkih ptica mogu biti podeljene na tri podvrste: istočnu, zapadnu, i hibridnu. Pripadnici istočne vrste ne mogu da se pare sa pripadnicima zapadne vrste, imaju drugačiju boju perja i drugačije pesme. Hibridna populacija koja živi u centralnom delu Severne Amerike, međutim, može da se pari sa obe vrste, i kroz nju geni, veoma polako, bivaju prenošeni sa jedne obale kontinenta na drugu.

Zašto su genetičke migracije važne? One su “sila” koja vezuje vrstu u jednu celinu, i u njemu je razlog što vrste mogu da ostanu iste milionima godina. Nakon određenog (velikog) broja generacija, vrsta se potpuno prilagodi svojoj okolini: sve značajne pozitivne mutacije koje se lako mogu desiti -dese se i prirodna selekcija odabere one koje najbolje odgovaraju okolini. Mutacije se i dalje događaju, naravno; ali one su velikom većinom ili neutralne ili negativne, tako da ili nemaju uticaja, ili njihovi rezultati bivaju brzo izbačeni iz igre. Blago pozitivne mutacije ne mogu da se akumuliraju, pošto u velikoj populaciji vrlo brzo budu potopljene u moru drugih blago pozitivnih i blago negativnih. Iz ovog razloga, recimo, su ajkule ostale veoma slične svojim precima (mada ne identične).
     Ako se gentička migracija, međutim, prekine, onda genetički drift i prirodna selekcija stupaju u igru, i počinje rađanje novih vrsta. Dobar primer ovoga je Kineski zid, koji je podelio populacije biljaka u Kini, i prekinuo genetičku migraciju između njih. Kao rezultat, nastale su mnoge nove vrste divljeg cveća i trava, sa različitih strana zida.

Da sumiramo:
    Mutacija neizostavno vodi prvo u tzv. mikroevoluciju, stvaranje malih razlika unutar iste vrste. Genetičke migracije održavaju vrstu homogenom, utapajući nove mutacije u opštu populaciju, i čineći da svi pripadnici imaju veoma sličan genetski sklop – različiti su u malim detaljima, ali slični u opštoj strukturi.
     Prekidanje genetičkih migracija pokreće specijaciju. Ako se populacija prosto podeli na dva ili više delova, genetički drift će veoma, veoma polako izazvati podelu vrste na više novih vrsta. Ako se deo populacije nađe u novim, značajno drugačijim uslovima života, prirodna selekcija će delovati na prethodno male razlike, čineći ih sve većim, dok od te izdvojene grupe ne nastane nova vrsta.

3. Neke ilustracije evolucije
a) Prstenaste vrste
     Jedna dobra ilustracija evolucije u akciji je koncept “prstenastih vrsta”, konglomerata genetski povezanih populacija koje je genetski drift doveo na ivicu podele u nove vrste. Tri najpoznatija primera su kalifornijski salamander (Ensantina eschscholtzi), polarni galeb, i zeleni slavuj (Phylloscopus trochiloides). Za ilustraciju koncepta, u okviru ovog teksta ćemo upotrebiti slavuja.
     Zeleni slavuj je ptica koja živi u planinskim šumama, i potiče iz oblasti Himalaja (mesto označeno sa A na mapi ispod). Šireći se iz svoje početne oblasti, prelazeći sa planine na planinu, populacija zelenog slavuja se raširila u prstenu oko Tibetanske stepe (u kojoj nema dovoljno drveća da bi slavuj uspeo da preživi).



Šireći se oko Tibeta, međutim, populacije slavuja u odvojenim područjima su postajale sve udaljenije jedna od druge. Genetički drift je ovde stupio na snagu, i populacije su postajale sve različitije i različitije. Boja i oblik perja su postali značajno različiti između odvojenih populacija.
     Seksualna selekcija je takođe stupila na snagu: slavujeva pesma se polako menjala zajedno sa selidbom, što je dovelo do dodatne izolacije među populacijama: ženka jedne grupe više “ne razume” pesmu mužjaka druge grupe, i time je međusobno ukrštanje otežano.
     Kakav je ukupan efekat ovih događaja? Susedne grupe su još uvek dovoljno genetski i vizuelno slične da bi mogle da se pare. Slavuji iz grupe A se redovno pare sa slavujima iz grupa F i B, na primer; ređe sa slavujima iz grupa C i G. Međutim, kada se udaljenost poveća, više nema parenja: parovi se nikada ne uspostavljaju između grupa E i A, ili F i D. A na samim ivicama prstena, dolazi do situacije u kojoj su genetske promene dovoljno velike da sprečavaju ukrštanje: slavuji iz grupa G i H ne mogu da se pare jedni sa drugima, pošto je genetska udaljenost postala suviše velika.
     Posmatrajući zelenog slavuja, možemo videti mehanizam gradacije vrsta u akciji: susedne grupe još uvek pripadaju istoj vrsti, ali kada udaljenost postane suviše velika, moramo početi da govorimo o dve vrste slavuja.
b) Rekonstrukcija na osnovu fosila. Primer: nastanak vodozemaca

     Ali slavuji su i dalje slavuji, neko će reći. To je svakako tačno; ali ista vrsta promena koja vodi podeli jedne vrste slavuja na dve vrste, neizostavno vodi i u dalje promene koje postaju sve veće i veće kako vreme prolazi. Mi to, međutim, ne možemo lako da pratimo, pošto proces traje previše dugo.
     Prateći takozvani “genetski časovnik”, naučnici koji izučavaju zelene slavuje utvrdili su da je širenje vrste počelo pre otprilike deset hiljada godina. Drugim rečima, da bi se stiglo od jedne vrste slavuja do današnje “skoro dve”, trebalo je da prođe deset milenijuma! Za veće promene, treba još više vremena. Ako slavuji ne izumru, mutacije će ih polako ali neminovno, pre ili kasnije, pretvoriti u nešto potpuno drugačije od onoga što su danas...ali mi to ne možemo videti, pošto ne možemo da sedimo i posmatramo slavuje sledećih par miliona godina.
     Za praćenje većih promena kroz duge vremenske periode, moramo se osloniti na fosile. Takozvani prelazni fosili nam pokazuju kako su vrste polako nastajale jedna iz druge, i kako su se osnovne karakteristike živih bića menjale kroz istoriju. Za primer možemo uzeti Palaeoniscoide o kojima smo već govorili. U prethodnom tekstu, objašnjeno je kako je Osteolepsis nastao od originalnih Palaeoniscoida...ali šta se desilo sa njim nakon toga?
     Da se podsetimo: Osteolepsis i dalje ima peraja, ali sa skupom debelih kostiju u peraju koje će kasnije postati prsti, i primitivnim "laktom" u pregibu peraja. Osteolepsis je takođe imao primitivna pluća, razvijena najverovatnije iz veoma dobro prokrvljene kesice u okviru sistema za varenje. Iz grupe vrsta veoma sličnih Osteolepsisu je pocela linija koja je dovela do vrste Eusthenopteron.
     Eusthenopteron i dalje ima samo peraja, ali je raspored kostiju u perajima i raspored mišića prilagođen odgurivanju niz mulj više nego plivanju. Zadnja peraja imaju primitivna kolena, lakat u prednjim perajima je potpuno razvijen. Takođe, Eusthenopteron poseduje nozdrve, koje pokazuju da je organizam često udisao vazduh van vode.
     Panderichtys je sledeći korak, ključni u prelazu ka vodozemcima. Najveći deo tela ove “ribe” je potpuno analogan ranim vodozemcima – građa lobanje je identična, kost za kost. Kosti prednjih i zadnjih peraja postaju analogne kostima koje poseduju svi kopneni kičmenjaci: humerus, ulna i radius u prednjim udovima, i femur, tibija i fibula u zadnjim udovima. Osim ova dva para peraja koja odgovaraju udovima četvoronožaca, preostala peraja (leđna i analna) zakržljavaju. Kod ove vrste se prvi put pojavljuje čoana, prolaz koji povezuje nos sa ustima i omogućava disanje kroz nozdrve.
     Primer daljeg razvoja je Acanthostega, i dalje ribljeg tela, ali sa izduženim (mada nesavitljivim) nogama. Acanthostega je imala i pluća i škrge istovremeno, kosti lobanje istovetne vodozemačkim (ali još uvek ribljeg oblika), ribljom vezom između lobanje i kičme, vodozemačkim zubima, ribljom lateralnom linijom...nemoguće je reći da li se radi o ribi ili o vodozemcu.
     Ovde dolazimo do Ichthyostege. Ichthyostega pokazuje jednu veoma značajnu vezu: oblik lobanje i njena unutrašnja podela su identični Eusthenopteronu, i imaju seriju karakteristika koje su jedinstvene među svim kičmenjacima.
     Ichthyostega već sasvim jasno imaja stopala, mada se ona i dalje završavaju izraslinama koje su slične perajima, i nemaju članak na nozi. Rep je dugačak i mišićav, tipičan za amfibijske životinje, ali i dalje ima repno peraje iznad i ispod celom duzinom. Laktovi i ramena su prilagođeni ne samo odgurivanju, vec i izdignutom hodanju iznad čvrste povrsine. Veoma važna činjenica je da je Ichthyostega i dalje vodena životinja, sa jasno definisanim škrgama, i da je mogla da preživi van vode samo ograničeno vreme (inače bi se škrge osušile).
     U ovom periodu nailazimo na nešto što je dugo predstavljalo problem za rekonstrukciju evolucije vodozemaca. To je takozvani “Romerov prekid” – period iz koga nismo imali nikakve fosile. Ovo se promenilo nedavno, kada je u Julu 2004 objavljen nalaz fosila iz ovog perioda. Nazvan Pederpes finnae, fosil pokazuje sledeći korak u prelazu.
     Acanthostega i Ichthyostega su imali prste kojima su mogli da se odupru o čvrsto zemljište, ali Pederpes je prva vrsta za koju znamo da je posedovala razvijen članak, sa stopalom usmerenim unapred umesto prosto raširenim paralelno sa telom. Po obliku tela je bio veoma sličan Acanthostegi, ali imao je dovoljno snažne udove za hodanje po čvrstom tlu, i veoma primitivno čulo sluha.
     Poslednja karika u ovom delu lanca su kasniji Labyrinthodonti (više stotina vrsta; Pholidogaster i Pteroplaks su dobri primeri). Oni i dalje pokazuju osobine slične Ichtyostegi i Acanthostegi: tipični raspored kostiju lobanje, lobanja je povezana sa kičmom kao kod riba, zubi su i dalje riblji. Udovi su, međutim, potpuno razvijeni, sada bez tragova peraja, više nema peraja ni na repu, a nosne šupljine su takođe potpuno razvijene. Čulo sluha je još uvek primitivno ali daleko razvijenije nego kod Pederpesa. Plućno disanje je potpuno prevagnulo, i škrge su skoro sasvim nestale: Labyrinthodonti više nisu mogli da žive pod vodom, bez disanja spoljnog vazduha.

  Iz Labyrinthodonta je krenulo grananje koje je sa jedne strane (preko amniota) odvelo do gmizavaca, a sa druge strane kroz niz grananja moderne grupe amfibijskih organizama.
d) Ugnježdena hijerarhija

     Ugnježdena hijerarhija je jedna od ključnih opservacija koje su dovele do razvitka teorije evolucije. Radi se o opservaciji da se sav život na zemlji može podeliti na kategorije koje se uklapaju jedna u drugu, kao grane drveta – ili, tačnije, kao grane iste porodice, u kojoj potomci nasleđuju osobine predaka.
     Da ilustrujemo ovaj koncept na primeru čoveka. Ovaj deo nekima može biti dosadan, ali predlažem čitaocu da stisne zube i pročita do kraja – jer je zaključak koji sledi iz cele ove priče neosporiv.
     U samoj osnovi podele živih bića na svetu jeste podela na tri osnovna domena: arhaebakterije, eubakterije, i eukariote; uobičajeno je da se arhaebakterije i eubakterije zajedno nazivaju prokariote. Između ovih grupa postoji mnogo razlika, ali najuočljivija je ta da eukariote imaju ćelijsko jezgro; prokariote ga nemaju. Takođe, eukariote imaju ćelijske organele (mitohondrije, hloroplaste, itd.), drugačiji sistem proizvodnje proteina, DNK spakovanu u hromozome, i mnoge druge ćelijske strukture koje su na daleko razvijenijem nivou nego kod prokariota.
     Ljudi su eukariote: ćelije čoveka imaju jezgro, organele, hromozome...isto kao i sve druge eukariote, od algi do riba.
     Reći da je nešto eukariota ne sužava izbor previše. Među eukariotama se nalaze nekoliko podgrupa poznatih kao carstva – biljke, gljive, crvene alge, metazoe... metazoe, ili popularnije, životinje, jesu carstvo kome pripada čovek. Za razliku od većine drugih eukariota, metazoe ne proizvode sami sebi hranu, već moraju da jedu druga živa bića. Metazoe takođe imaju specifične ćelijske osobine – nemaju ćelijske zidove, već samo membranu, a ćelije mogu biti međusobno povezane kanalima i specifičnim vancelularnim proteinima kao sto je kolagen. Ovo su osobine svojstvene metazoama – druge eukariote ih nemaju.
     Metazoe su i dalje veoma široka grupa organizama: od pljosnatih crva do lavova, sve životinje imaju osnovnu grupu osobina koje ih čine metazoama. Kada se pogledaju razlike među metazoama, može se primetiti da postoji nekoliko grupa, zvanih filumi. Jedna od ovih grupa su Chordate, životinje koje imaju skup nerva u leđima poznat kao notokord, ljudima poznatiji kao kičmena moždina. Ovoj grupi pripada i čovek. Čovek takođe ima lobanju, što ga stavlja u podgrupu Chordate poznatu kao kranijati.
     Chordate se dele na nekoliko podfiluma, od kojih čovek pripada kičmenjacima: grupi životinja koje imaju tvrdu kost oko svog notokorda.
     Čovek je takođe tetrapod: ima četiri uda sa određenim brojem i rasporedom kostiju, i sistemom veze tih udova sa kičmom.
     Tetrapodi se mogu podeliti na više grupa. Jedno od merila je struktura lobanje, po kojoj se razlikuju anapsidi (kao što su kornjače), diapsidi (reptili, ptice), i sinapsidi (među kojima je i čovek). Od svih sinapsida koji su živeli na svetu, preživela je samo jedna klasa: sisari (Mammalia). Sisari su toplokrvni, imaju sposobnost da proizvode mleko kojim hrane mladunčad, i imaju dlake umesto krljušti. Čovek je sisar.
     Sisari se dele na podklase Monotrema (sisari koji ležu jaja, od kojih je platypus jedini preživeli član), Marsupialia (sisare koji rađaju mlade veoma rano, pa ih onda odgajaju u vrećama na prednjem delu tela, na primer kenguri) i Eutheria (sisari koji imaju placentu koja održava mladunčad živim unutar materice). Ljudi su eutheria, placentalni sisari.
     Eutheria se dalje deli na nekoliko redova, među kojima je i Primates. Svi primati imaju pet razvijenih prstiju na rukama i nogama. Svi primati imaju dve dojke, i one se nalaze na grudima, umesto na stomaku (kao kod većine drugih eutheria). Umesto kandži ili kopita, imaju nokte. Jedini od svih životinja na svetu (osim zamoraca, koji su tu sposobnost izgubili na potpuno različit način), primati ne mogu da proizvode vitamin C, već moraju da ga uzimaju kroz ishranu.
     Red Primates se deli na nekoliko porodica, od kojih je jedna Hominidae (hominidi). Hominidi nemaju rep, već samo zakržljali ostatak koji čak i ne viri kroz kožu. Svi hominidi imaju isti oblik kutnjaka, mnogo pokretljivija ramena nego drugi primati, znatno veći kapacitet lobanje (i time znatno veći mozak), i sposobnost za stajanjem i hodanjem na dve noge. Ovaj skup osobina je nešto što poseduje veoma mala grupa životinja: čovek, orangutan, šimpanza, gorila i bonobo.
     Konačno, dolazimo do genusa Homo, čovek, od koga je jedina živa vrsta danas Homo sapiens, razumni čovek – po pretpostavci, i pisac ovih redova, i onaj koji ove redove čita.
     Mada je biolozima i biohemičarima još od samog početka jasno zašto ova hijerarhija podrazumeva zajedničko nasleđe, većini ljudi je ovo suvoparno nabrajanje činjenica i mnogima je nejasno zašto je ovo tako dobar dokaz evolucije. Do objašnjenja možemo doći ako idemo unazad:
     Radi se o prostoj činjenici da sve navedeno nema smisla u stvorenom svetu, već samo u okviru evolucije. Da je svet stvoren, bilo bi očekivano da svaka životinja ima ono što joj je potrebno za što bolje preživljavanje. To bi podrazumevalo da bi sve osobine bile podeljene i izmešane među svim životinjama. Međutim, to nije ono što vidimo.
     Svi članovi porodice Hominidae imaju određenu grupu osobina koje nema nijedna druga životinja na planeti. Razlog je što svi hominidi potiču od jednog istog, zajedničkog pretka. Na osnovu osobina koje hominidi dele sa primatima, znamo da je zajednički predak hominida bio primat.
     Svi primati imaju određen skup osobina koji, opet, nema nijedna druga životinja na planeti. Svi primati su osetljivi na virus side. Nijedan primat ne može da proizvodi vitamin C. Svi primati dele istu arhitekturu tela. Ovo je tako zato što svi primati potiču od istog pretka, koji je bio placentalni sisar.
     Svi placentalni sisari imaju zajedničke osobine. Sve životinje koje imaju placentu su sisari – ne postoje životinje koje imaju placentu, a nisu sisari. Razlog za ovo je što su svi placentalni sisari nastali od istog pretka koji je bio sisar.
     Svi sisari imaju zajedničke osobine. Sve životinje koje imaju mlečne žlezde imaju i druge osobine sisara: ne postoje gušteri ili ptice sa mlečnim žlezdama. Svi sisari su toplokrvni. Svi sisari imaju dlake. Zašto nema sisara sa krljuštima? Zašto nema guštera koji doje mladunčad? Zato što su ove osobine bile osobine zajedničkog pretka, od koga su nastali svi sisari. Svi sisari su sinapsidi, zato što je i njihov predak bio sinapsid.
     Taj predak je takođe bio tetrapod. Svi diapsidi, sinapsidi, i anapsidi su tetrapodi, zato što je zajednički predak iz koga su sve ove grupe nastale bio tetrapod. Svi tetrapodi su kranijati – svi imaju lobanju. Svi su takođe i kičmenjaci.
     Postoje životinje koje imaju kičmu, ali nemaju lobanju. Međutim, svaka životinja na svetu koja ima lobanju ima i kičmu. Zašto? Zato što je prvi kranijat bio kičmenjak. Isto važi i za vilicu i zube: ne postoji životinja na svetu koja ima vilicu i zube, a nema kičmu. Za ovo ne postoje anatomski razlozi – da je život stvoren, vilicu i zube bi mogle imati razne druge životinje. Međutim, pošto je život evoluirao, imaju ih samo potomci onog kičmenjaka kod koga su se vilica i zubi prvi razvili. Taj kičmenjak je takodje pripadao filumu Chordate.
     Nemaju sve životinje sa notokordom kičmu, ali one koje imaju uvek imaju i notokord. Nemaju sve životinje notokord, ali sva živa bića koja imaju notokord su životinje (ne postoje biljke ili gljive sa notokordom). Sve eukariote nemaju kolagen, ali zato su sva živa bića koja koriste kolagen eukariote.
     Ova struktura, koju smo obradili samo za jednu vrstu, čoveka, važi za sve vrste na svetu! Umesto tragova dizajna, pravljenja vrsta tako da odgovaraju određenoj sredini ili ponašanju, ono što vidimo u prirodi su tragovi zajedničkog nasleđa: podela osobina na osnovu zajedničkih predaka – tekovina vrsta koje su se delile na podvrste kako je vreme prolazilo.
     Na genetskom nivou, ovo je još jasnije vidljivo. Poređenje gena sa istom funkcijom pokazuje da su sličnosti sve veće kako se srodnost sve bliža – potpuno jednako kako se to događa kada se porede geni unutar porodice! Ako poredimo rođenu braću, oni će biti genetski mnogo sličniji nego kada poredimo braću od strica. Isto je i kada poredimo različite vrste: grana života iz koje su nastale biljke davno se odvojila od stabla iz kog smo nastali mi. Ako uporedimo gene biljaka sa našima, naći ćemo mnoge sličnosti (jer i biljke i mi smo eukariote), ali i mnoge razlike. Ako uporedimo gene gmizavaca, od kojih smo se odvojili znatno kasnije, biće mnogo više sličnosti i mnogo manje razlika. Konačno, ako uporedimo gene sa našim najbližim rođacima, šimpanzama, naći ćemo zapanjujuću sličnost od 98%!

Pomenuti vitamin C je odličan primer genetskog nasleđa. Naime, predak svih primata je imao mutaciju na jednom od gena neophodnih za proizvodnju vitamina C. Taj predak je živeo u džungli, kao i većina primata posle njega, gde su mu bili dostupni sveži plodovi. Pošto je iz plodova dobijao dovoljno vitamina C, pomenuta mutacija je za njega bila neutralna; on je preživeo, i svi njegovi naslednici su nasledili tu mutaciju. Svi primati u svojoj DNK nose ovaj oštećeni gen: i moderni čovek u svakoj svojoj ćeliji nosi kopiju ovog gena, sa greškom koja ga onesposobljava. Kao i svi moderni primati, moderan čovek mora da nastavi tradiciju svog prapretka: mora uzimati dovoljno vitamina C, inače će da oboli od skorbuta.

Važnost genetskih dokaza

Jedno od osnovnih merila čvrstoće neke naučne teorije je pitanje koliko se ona uklapa u dokaze i činjenice koje se pojave nakon objavljivanja teorije. U Darvinovo doba, ništa nije bilo poznato o genetici, DNK, rekombinaciji... Da je nauka našla nešto što se ne uklapa u Darvinovu teoriju (recimo, da smo ustanovili da su mehanizmi nasleđa fiksirani, i da se geni ne menjaju nikada; ili da su geni čoveka značajno različiti od gena drugih životinja), cela teorija evolucije bi pala u vodu.

Međutim, desilo se upravo suprotno. Sve što smo naučili do sada o genetici i molekularnoj biologiji ne samo što se uklapa u teoriju evolucije, već nema smisla osim u svetlu evolucije. Strukture nasleđa, genetske razlike između organizama, pa i sami detalji ćelijske biohemije daju neoborive dokaze za evoluciju. Darvinova teorija ne samo što nije oborena, već svake godine ima sve veći i veći uticaj u nauci.

Šta su to mutacije?

Kratak pogled na osnove genetike

Da bi smo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo da znamo nešto o tome šta je genetski kod, i kako on funkcioniše. Ovo što sledi je kratak i veoma uprošćen uvod u najosnovniju genetiku...



U svakoj modernoj živoj ćelliji na svetu se nalazi centralni kontrolni sistem, zapis na osnovu koga ćelija funkcioniše, na osnovu koga se razmnožava, i koji kontroliše njeno ponašanje. Ovaj kontrolni sistem se sastoji od DNK, deoksiribonukleninske kiseline.

DNK sadrži informacije u vidu nizova baza: adenozina, timina, guanina i citozina, koji se najčešće označavaju skraćeno kao A, T, G i C. Nizovi ove četiri baze čine genetski kod, na osnovu koga život funkcioniše. Ovaj kod, kada se napiše slovima, obično izleda kao dugačak, besmislen niz slova: ATGCCTAAATCTG...

Na nekim mestima u ovom nizu “slova”, međutim, pojavljuju se specijalne oznake, obično u vidu posebnih sekvenci poznatih kao promoteri. Primer promotera je sekvenca ATG desetak baza nakon sekvence TATAAT. Ovakve specijalne sekvence označavaju aktivne delove DNK, poznate pod nazivom geni, i ti aktivni delovi su zaista važan deo celog sistema.

Ali kako se od gena, prostih nizova baza na DNK, dolazi do konačnog produkta, ćelije? Da bi smo ovo razumeli, moramo prvo da znamo još nešto o ćelijskoj hemiji. Ako zamislimo DNK kao “arhivu” u kojoj su pohranjene informacije o tome kako ćelija treba da radi i da se razmnožava, radnici koji obavljaju sav posao – čitaju informacije iz arhive, prave ćelije, dele ih, izvode sve procese koji su ćeliji potrebni da preživi – pripadaju drugoj klasi velikih molekula, poznatoj kao proteini.

Proteini su, po organizaciji, donekle slični DNK. Isto kao što je DNK lanac četiri osnovna sastojka koja se ponavljaju u različitim kombinacijama, proteini su lanci istih sastojaka...s tim što se proteini umesto četiri sastoje od dvadeset osnovnih delova, amino-kiselina. Svaka od ovih dvadeset amino-kiselina ima svoje posebne osobine, i njihove kombinacije omogućavaju proteinima da budu veoma fleksibilni i da obavljaju sve raznovrsne hemijske procese potrebne za opstanak života.

Svaki gen u okviru DNK sadrži informaciju o jednom određenom proteinu. Proteini nastaju na osnovu gena, i geni deluju tek kroz proteine napravljene na osnovu njih. Ako to razumemo, možemo da opišemo put od DNK do proteina:

Gen prvo prolazi kroz proces transkripcije. U ovom procesu, DNK lanac se razdvaja na dva dela, i jedna strana biva iskopirana u kraću sekvencu veoma slične kiseline, poznate kao ribonukleinska kiselina (RNK). Ovaj novostvoreni RNK lanac, za razliku od ogromnog lanca DNK, sadrži samo jednu informaciju: kako napraviti jedan određeni protein. Takodje, u lancu RNK, baza timin (T) biva zamenjena jednom drugom sličnom bazom, uracilom (U).

Nakon što je gen iskopiran u RNK, sledi proces translacije. RNK lanac odlazi do kompleksnog skupa molekula, ribozoma. Ribozom “čita” RNK lanac, i na osnovu RNK koda proizvodi novi protein. Pošto RNK, isto kao i DNK, ima samo četiri baze, potreban je određeni kod da bi se pomoću četiri slova mogao izraziti proteinski niz koji, setimo se, može imati bilo koju kombinaciju dvadeset amino-kiselina. Zbog ovoga, genetski kod je troslovan: svake tri baze u lancu RNK označavaju po jednu amino-kiselinu u novom proteinu.

Ovo je lakše razumeti na primeru. Zamislimo da se na DNK nalazi veoma kratak gen sa sledećom sekvencom:

ATGGTGCCTAATATTAGCTAG

Ovo će prvo kroz proces transkripcije biti prevedeno u RNK lanac sa sekvencom:

AUGGUGCCUAAUAUUAGCUAG

Ribozom će ovo citati tri po tri baze, i prevesti u niz amino-kiselina

AUG GUG CCU AAU AUU AGC UAG
Met Val Pro Asn Ile Ser Stop

Troslovne oznake (Val, Pro...) su simboli za određene amino-kiseline (valin, prolin...itd.). Zadnja tri slova, UAG, čine tzv. stop kodon, koji daje signal ribozomu da na tom mestu treba da prestane sa daljom sintezom proteina. Ova ilustracija pokazuje kako bi se od kratkog niza DNK mogao proizvesti kratak protein, koji onda može da obavlja nekakvu funkciju u okviru ćelije.

Za razliku od ovog našeg primera, naravno, stvarni proteini su daleko veći. Na primer, keratini, proteini od kojih su najvećim delom sačinjene naše dlake i nokti, su preko 300 amino-kiselina dugački, što znači da su geni na osnovu kojih su sačinjeni dugački više od 1200 baza. Najveći poznati protein, titin, se sastoji od neverovatnih 28000 amino-kiselina!
Šta su onda mutacije?

Mutacije su promene u genetskom kodu, do kojih može doći na mnoge načine. Svaki put kada se ćelija deli, recimo, DNK mora biti iskopirana u dve kopije, po jedna kopija za svaku novu ćeliju. Mada je ovo kopiranje veoma precizno, ono ipak nije savršeno – otprilike na svakih milijardu tačno iskopiranih baza, jedna biva pogrešno prenesena. Drugi izvor su oštećenja na DNK, do kojih može doći spontano kroz normalan život ćelije, ili kroz spoljne otrove ili negativne uticaje (ultraljubičasto zračenje, na primer). Kroz evoluciju, ćelije su razvile veoma kompleksan sistem za popravku promena na DNK, ali ovi sistemi ne samo što imaju ograničenja, već ponekad umeju da i sami izazovu dodatne greške.

Konačno, jedna čitava klasa virusa, takozvani retrovirusi, igra veoma značajnu ulogu u mutacijama na DNK. Ovi virusi ne samo što inficiraju ćelije, već sadrže proteine zvane integraze, kkoji im omogućavaju da svoje gene upišu direktno na DNK same ćelije. Tako geni virusa postaju deo genetskog sklopa samog organizma, i mogu ostati u tom sklopu praktično zauvek.

Mada ovo na prvi pogled može izgledati kao nevažna stvar, bar što se genetike tiče, retrovirusi su u stvari igrali ogromnu ulogu u razvoju života na zemlji. Izgleda neverovatno, ali najveći deo ljudske DNK ne čine naši geni...već ostaci retrovirusa koji su se kroz milijarde godina integrisali u naš organizam, postajali neaktivni kroz mutacije, i prosto bivali kopirani iz generacije u generaciju zajedno sa aktivnim delom našeg genetskog koda. Najpoznatiji i najzloglasniji retrovirus današnjice je HIV, koji izaziva ljudsku imunodeficijenciju, poznatiju kao sida.

Postoje razne vrste mutacija, od kojih ćemo ovde radi ilustracije pomenuti dve osnovne varijacije.

Prva vrsta su takozvane point-mutacije, u kojima dolazi do promene jedne baze u genetskom kodu. Kao što će biti objašnjeno u daljem tekstu, ova vrsta mutacija ponekad ne izaziva nikakvu promenu u organizmu uopšte, ali ponekad može da bude veoma značajna. Primer pozitivne point mutacije je nedavno otkrivena point mutacija na jednom regulatornom genu, koja postoji u severnoj Italiji, među naslednicima čoveka kod koga se ona originalno dogodila. Ljudi koji nose ovu mutaciju imaju značajno manje šanse da dožive infarkt ili srčani udar, pošto se njihove arterije automatski čiste mnogo bolje nego kod ostalih ljudi. Primer negativne point mutacije su relativno česti problemi sa mutacijama na proteinu kolagenu, koje dovode do deformacija kostiju kod dece.

Druga vrsta su takozvane frejmšift (frameshift) mutacije, u kojima baza biva ubačena ili izbrisana. Ove mutacije su obično mnogo radikalnije od point-mutacija, pošto potpuno menjaju strukturu proteina. Pogledajmo razliku između point i frejmšift mutacija na našem malom genu koga smo pomenuli ranije. Originalni gen izgleda ovako:

Gen:       AUG GUG CCU AAU AUU AGC UAG
Protein:   Met Val Pro Asn Ile Ser Stop

Zamislimo sada da se desi jedna point mutacija u kojoj jedan citozin bude zamenjen, recimo, adeninom. Rezultat će biti sledeći:

Gen:       AUG GUG ACU AAU AUU AGC UAG
Protein:   Met Val Thr Asn Ile Ser Stop

Point mutacija je promenila CCU, kod za amino-kiselinu prolin, u ACU, kod za amino-kiselinu treonin. Ovo može, ali ne mora, uticati na funkciju čitavog proteina. Frejmšift mutacija na istom mestu, međutim, ima daleko veće posledice:

Gen pre mutacije:   AUG GUG CCU AAU AUU AGC UAG
Gen nakon mutacije: AUG GUG  CU AAU AUU AGC UAG
Citanje gena:       AUG GUG CUA AUA UUA GCU AG?
Protein:            Met Val Leu Ile Leu Ala ...

U ovom slučaju, citozin je prosto izbrisan iz genetskog koda...što je izazvalo da se sve kombinacije nakon toga (setimo se, ribozom čita kod tri po tri slova) promene. Sastav proteina nakon mesta brisanja je potpuno promenjen! I ne samo to, već je stop kodon, UAG, sada oštećen. Ako se u RNK nizu iza UAG nalazi još baza (za koje nije bilo predviđeno da budu prevedene), te baze će biti pročitane, i na osnovu njih će na protein biti dodato još amino-kiselina, što će dodatno promeniti njegovu strukturu i funkciju.
Zašto je većina mutacija neutralna?

Postoje dva osnovna razloga zašto je većina mutacija neutralna. Prvi od njih je što tri baze mogu da formiraju 64 različita koda, a pritom postoji samo dvadeset amino-kiselina. Rezultat ovoga je da više različitih kombinacija kodira istu amino-kiselinu.

Standardni genetski kod, koga prate skoro svi živi organizmi na svetu, je prikazan na slici ispod.



Kao što možete videti iz gornje tabele, neke amino-kiseline su kodirane samo jednim kodom (recimo, UGG je jedini kod za triptofan), ali većina ima tri, četiri, ili više kodova. Leucin, najčešća amino-kiselina, ima čak šest različitih kodova. Sa stanovišta mutacija, ovo ograničava njihov efekt značajno. Recimo, ako point mutacija proizvede promenu u genu iz CUU u CUC, to neće imati ama baš nikakav efekt, pošto oba kodiraju leucin, i proizvedeni protein će biti identičan.

Drugi razlog je fleksibilnost proteina. Sve amino-kiseline koje čine protein se mogu grubo podeliti u tri grupe. Prvo, tu je nekoliko ključnih amino-kiselina, koje učestvuju direktno u hemijskim reakcijama kojima proteini upravljaju, i koje se zato ne smeju menjati praktično uopšte. Drugo, tu su amino-kiseline važne za strukturu, koje mogu da se menjaju donekle, dogod promena nije preterano velika (po naelektrisanju ili po veličini). Treću grupu čine “slučajne” amino-kiseline, koje prosto povezuju prethodno pomenute dve grupe u niz odgovarajuće dužine, i koje se mogu menjati praktično bez ograničenja, a da pritom protein ostane funkcionalan.

U eksperimentalnim istraživanjima, naučnici su menjali i do 97% amino-kiselina u okviru nekih proteina, i uspevali da zadrže potpunu funkcionalnost.

Abiogeneza

Često se može među kreacionistima čuti argument da evolucija ne može biti tačna pošto se još uvek ne zna kako je život na Zemlji nastao. Ovaj argument je netačan, iz prostog razloga što se evolucija ne bavi nastankom života. Evolucija je teorija o razvoju života, a da bi bilo razvoja, život mora već postojati. Da li je prvi život nastao hemijskim procesima, da li je pao na zemlju iz svemira, da li ga je stvorio Bog, ili su ga napravili vanzemaljci – za evoluciju je ovo potpuno nebitno.

Radi ilustracije, uporedimo ovo sa jednom drugom teorijom: teorijom gravitacije. Ova teorija objašnjava kako tela koja poseduju masu deluju jedna na druge, i koje zakonitosti vladaju među njima. Međutim, otkud telima masa uopšte? Zašto materija ima težinu? Nijedan naučnik na svetu ne zna odgovor na ovo pitanje, mada postoje razne hipoteze. Šta ovo znači za nauku? Upravo ono što je napisano: mi znamo kako gravitacija deluje i kako nastaje, ali ne znamo odakle ona potiče.

 Isto važi i za evoluciju. Iako i dalje ne znamo kako je nastao život na Zemlji, mi znamo da je taj život u početku bio jako primitivan, i da se kroz proces evolucije polako razvijao i postajao sve kompleksniji. O nastanku života, za sada, naučnici ne mogu da tvrde ništa definitivno; evolucija je, međutim, činjenica.

Polje nauke koje istražuje nastanak života se naziva abiogeneza (“nastanak iz neživog”). Mada se ovaj sajt bavi prvenstveno evolucijom, vredi baciti pogled na ono što danas znamo o abiogenezi, načinima na koji se ona mogla odigrati, i razlozima zbog kojih naučnici istražuju ovu oblast.
1. Zašto nauka ne traži Boga?

“Ono što meni nije jasno je sledeće: i sami naučnici kažu da ne znaju odakle život potiče. Zašto onda ne kažu da ga je možda stvorio Bog?”

Ove reči, ili nešto veoma slično njima, se često mogu čuti od strane kreacionista, i predstavljaju jedno od retkih dobrih pitanja. Zaista, zašto naučnici ne zamisle da je Bog stvorio život?

Da bi smo odgovorili na ovo pitanje kako treba, napravimo prvo jednu analogiju. Zamislimo detektiva koji je pozvan da reši zagonetno ubistvo. čovek je ubijen pucnjem iz pištolja, a telo je nađeno u sobi bez prozora, zaključanoj iznutra. Detektiv pogleda sobu, pogleda žrtvu, počeše se po glavi, i kaže “Rešenje je očigledno! Ovog čoveka mora da je ubio neki duh!” I onda se okrene i ode kući.

Verovatno bi se svi složili da ovaj detektiv baš i nije preterano bistar.

Ali zašto detektiv ne treba da uzme ideju o duhu-ubici u obzir? Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Prvi je verovatoća: u svoj istoriji, ne postoji nijedan dokumentovan i dokazan slučaj da je neki duh pucnjem iz pištolja ubio čoveka. Sa druge strane, postoji ogroman broj slučajeva u kojima su ljudi uspeli da izvrše krajnje neobična ubistva, i da svoje tragove sakriju sa neverovatnom veštinom. Razuman detektiv će pretpostaviti, na osnovu svog prethodnog iskustva i istorije koja mu je na raspolaganju, da je zločin izvršio neki čovek; i krenuće u potragu za dokazima pomoću kojih može da rekonstruiše način na koga je takvo ubistvo moglo biti izvedeno, i kako je ubica uspeo da izađe iz zaključane sobe.

Drugi razlog je nedostatak dokaza. Sve i da je ubica neko natprirodno stvorenje, otkud detektiv zna da je u pitanju baš duh? Možda je u pitanju neka vila, ili možda Deda Mraz? Osim ako ne nađe nekakve dokaze da duh postoji, i da je baš taj duh izvršio ubistvo – detektiv ne može da tek tako svaljuje krivicu. Njegova izjava je čista izmišljotina: umesto da pokuša da istraži zločin, on je prosto izmislio krivca.

Posao naučnika je veoma sličan poslu detektiva: naučnik mora da nađe dokaze o tome kako je život na zemlji nastao, koji procesi su “odgovorni”, i koji je bio redosled događaja. U istoriji nauke, ne postoji nijedan zabeležen slučaj da se bilo šta živo pojavilo odjednom, potpuno stvoreno. Takođe ne postoji nijedan primer Boga koji se pojavljuje na Zemlji i menja stvari. Do sada, u svojih tri stotine godina postojanja, moderna nauka nije pronašla ništa što se kosi sa osnovnim prirodnim zakonima, i što funkcioniše kroz procese koji su drugačiji od tih prirodnih zakona.

Naučnik koji kaže “Bog je stvorio život” pravi istu grešku koju pravi detektiv kada kaže “duh je izvršio ubistvo”. Duh možda jeste izvršio ubistvo, ali detektiv prvo mora da nađe neki dokaz da bi to mogao da kaže. Bog možda jeste stvorio život, ali nijedan naučnik nije našao nikakve dokaze za to.

Prema tome, naučnici nemaju izbora: oni moraju da istražuju na osnovu onoga što nauka poznaje, i moraju da prate dokaze koje do sada imaju. Šta će naći sutra – niko ne zna. Ostaje nam da sačekamo i vidimo...
2. Šta je to organizam?
Da bi smo razumeli šta abiogeneza pokušava da objasni, pogledajmo za trenutak od čega se sastoji život kakav danas poznajemo.

Jedinica života je ćelija. Svi organizmi na svetu počinju svoj život od jedne jedine ćelije, uključujući tu i čoveka (koji počinje život kao oplođena jajna ćelija u materici svoje majke). Najprostiji organizmi na svetu su jednoćelijski, i prema tome, zadatak abiogeneze je da pokuša da nađe način na koji su takvi organizmi mogli nastati. Da bi smo to istražili, moramo prvo pogledati od čega se sastoji jedna standardna prosta bakterijska ćelija.



Ćelija je ograničena membranom, koja se sastoji od dvostrukog zida sačinjenog od masnih kiselina. Unutrašnjost ćelije je ispunjena citoplazmom, rastvorom u kome se nalazi celokupna mašinerija života. Tri osnovna dela čine ovu mašineriju i upravljaju procesima koji omogućavaju život.

Proteini su “radnici” u okviru ćelije. Skoro svi procesi koji se odvijaju unutar ćelije su funkcija proteina. Proteini unose hranu u ćeliju, pretvaraju tu hranu u upotrebljivu energiju, izbacuju otpadne materije, kontrolišu jedni druge, popravljaju oštećenja...

DNK, dezoksiribonukleinska kiselina, predstavlja “kontrolni centar” ćelije. Nizovi baza u okviru DNK sadrže kodove na osnovu kojih se proizvode proteini, kao i sekvence koje određuju koliko čega će se proizvoditi u kojim uslovima, i signale koji kontrolišu glavne događaje u životu ćelije (recimo, kada će ćelija početi da se deli).

RNK, ribonukleinska kiselina, se javlja u nekoliko različitih oblika. Prvi oblik vrši ključnu funkciju u proizvodnji proteina. Naime, proteini se ne proizvode na osnovu DNK kodova: umesto toga, DNK kod biva prvo iskopiran u RNK kod, koji zatim na velikim molekularnim strukturama poznatim kao ribozomi služi kao osnova za proizvodnju proteina. Ovi lanci RNK koji tako prenose poruku od DNK do ribozoma se nazivaju mRNK (‘m’ dolazi od “messenger”, engleske reči za “glasnika”)



 Međutim, naučnici su dugo bili iznenađeni činjenicom da su sami ribozomi većim delom sastavljeni od RNK. Ova, ribozomalna RNK (rRNK) igra ključnu ulogu u objašnjenju abiogeneze.

Proteini su lančani molekuli, sastavljeni od manjih delova poznatih kao amino-kiseline. DNK sadrži informacije o tome koje amino-kiseline treba povezati u kakvom redu da bi se proizveo određeni protein. Te informacije bivaju iskopirane na mRNK, koja onda ide do ribozoma, koji onda povezuju jednu po jednu amino-kiselinu u lanac, dok na kraju ne nastane čitav protein. Amino-kiseline, međutim, ne idu same od sebe do ribozoma: tamo ih nose, jednu po jednu, posebni molekuli transportne RNK (tRNK).

Konačno, tu su razni oblici malih RNK molekula koji kontrolišu koji geni će biti kopirani sa DNK, menjaju druge RNK molekule, i ponekad učestvuju u reakcijama zajedno sa proteinima. RNK, otud, obavlja veliki broj funkcija u ćeliji – još jedna činjenica koja će biti veoma važna za abiogenezu.

Vratimo se sada našem osnovnom pitanju: kako je ovakav sistem mogao nastati spontano, dejstvom prirodnih zakona? Naučnici su ubrzo otkrili da je ovo pitanje previše kompleksno, i da je potrebno podeliti ga u dva potpitanja:
- kako su nastali osnovni molekuli koji čine žive organizme danas?
- kako su se ti molekuli organizovali u prvo živo biće?

3. Sastavni Delovi
Uri i Miler su još 1953. godine izveli svoj čuveni eksperiment kojim su pokazali da amino-kiseline mogu nastati kroz spontane hemijske reakcije u atmosferi za koju se tada smatralo da je postojala na ranoj zemlji. Praktično svi kreacionistički tekstovi o nastanku života pominju ovaj eksperiment, i ukazuju na probleme sa njime: atmosfera verovatno nije bila onakva kao što su Uri i Miler mislili, u njihovim eksperimentima ne nastaju sve amino-kiseline koje se nalaze u današnjim živim organizmima, itd.

To je sve tačno. Ali Miler-Uri eksperiment je izveden pre više od pedeset godina, i jedini značaj njihovih rezultata je to što su prvi pokazali da je takva “slučajna sinteza” moguća. Od njihovog eksperimenta do danas, naučnici su našli da razne amino-kiseline (preko sedamdeset različitih vrsta, daleko više nego dvadeset amino-kiselina koje se pojavljuju u modernim organizmima) nastaju raznim mehanizmima, na najrazličitijim mestima. Pokazano je da uslovi slični onima u blizini podvodnih vulkanskih izvora, na primer, generišu ne samo masivne količine amino-kiselina, već i osnovnih masti. Još značajnije, iz razloga koje ćemo obraditi malo niže, nađeno je preko dvadeset načina pomoću kojih mogu spontano nastati značajne količine purinskih i pirimidinskih baza, osnovnih sastojaka u sklopu RNK i DNK.

Možda najzanimljiviji nalazi su oni koji pokazuju nastanak osnovnih blokova života u svemiru. Mnogi kreacionisti misinterpretiraju (namerno ili iz neznanja) ove nalaze, i pitaju “ako je život došao na zemlju iz svemira, kako je onda nastao u svemiru?”. Mada su se neki poigravali ovom idejom sredinom šezdesetih godina prošlog veka, nijedan ozbiljan naučnik ne tvrdi da je život došao iz svemira. Ono što jeste došlo iz svemira su pojedinačne amino-kiseline, nukleinske baze, i drugi molekuli koji čine današnja živa bića.

Kako ovo znamo? Ostaci više različitih meteorita sadrže značajne količine amino-kiselina i drugih organskih supstanci (najznačajniji od ovih je Murčison meteor, nađen u Australiji, u kome je nađena mešavina više desetina različitih amino-kiselina). Astronomi su ustanovili da komete sadrže velike količine istih ovih supstanci, i da su organski molekuli sveprisutni na mnogim neočekivanim mestima u svemiru. Veoma kompleksni policiklični organski molekuli su čak nađeni u ogromnim količinama kako plutaju kroz svemir u okviru nebula! Otud, mi znamo da je velika količina takvih materijala došla na zemlju u ranom periodu njenog razvitka. Ono što ne znamo je da li su ti materijali bili važni za nastanak života na zemlji, ili je život nastao nekim drugim putem... Za sada, svemir kao izvor materijala je samo jedna od mogućih hipoteza.

U svakom slučaju, danas više nije pitanje da li osnovne supstance koje čine život mogu nastati nezavisno, same od sebe – znamo da mogu, i stotine eksperimenata izvršene u zadnjih pedeset godina to potvrđuju. Pitanje je kako su se one povezale u prvu živu ćeliju?

4. Moderna teorija abiogeneze: RNA svet



U potrazi za izvorom života, naučnici su veoma brzo ustanovili da dve neizostavne osobine današnjih ćelija ne predstavljaju ozbiljnu prepreku abiogenezi. Prva od ovih je ćelijska membrana. Naime, membrane većine modernih ćelija se sastoje od masnih kiselina, dugačkih molekula čija jedna strana privlači molekule vode, dok ih druga strana odbija. Ovakve masne kiseline, ubačene u vodu, same od sebe formiraju takozvane lipozome, dvostruke zidove identične membranama modernih ćelija.

Takođe, otkriveno je da neki od najprimitivnijih oblika jednoćelijskih organizama, takozvane arheje, imaju ćelijske membrane napravljene od kompleksnih šećera, a da virusi koriste kapsule sastavljene u potpunosti od proteina. Otud, prvi oblici života su mogli da koriste više različitih materijala za proizvodnju prvog ćelijskog zida, i takav zid bi se formirao sam od sebe.



Druga stvar koja ne predstavlja problem će mnogima koji su čitali kreacionističku literaturu doći kao veliko iznenađenje: radi se o samoj DNK. Kao što smo već videli ranije u ovom tekstu, informacije sadržane u DNK prvo moraju da se iskopiraju u RNK da bi mogle da se koriste. Takođe, ako pogledamo hemijsku strukturu DNK i RNK, možemo da zapazimo da su one praktično identične. Razlike (označene plavom bojom na slici) su minimalne: jedan jedini atom kiseonika je uklonjen, i to ne sa baza koje sadrže informacije, već sa šećera riboze, koji služi samo da drži baze povezane u nizu. Jedna od DNK baza, timin, je u RNK zamenjena veoma sličnom bazom uracilom (razlika je opet minimalna, čini je samo jedna dodata metil grupa). Takođe, mnogi veoma kompleksni virusi nose sve svoje informacije isključivo u RNK obliku, što pokazuje da ne postoji razlog zašto organizam ne bi mogao da živi i da se razmnožava bez korišćenja DNK.

čemu DNK onda uopšte služi, zašto postoji? Razlog je stabilnost. DNK je mnogo stabilnija od RNK, što omogućava organizmima da budu veći i kompleksniji. Organizam koji svoje informacije čuva na RNK može da preživi i da se razmnožava, ali ima granicu koju ne može da pređe: ako njegovi geni postanu preveliki, i ako evoluira previše novih gena, statistička verovatnoća da će se njegova RNK raspasti na nekom važnom mestu postaje prevelika.

Prvobitni organizmi su, po pretpostavci, bili primitivni. Prema gornjem, možemo da pretpostavimo da bi oni svoje gene držali na RNK nizovima, i da je DNK nastala tek kasnije – evolutivni korak koji je omogućio nastanak prvih kompleksnih organizama, i koji je druge organizme zasnovane na RNK brzo potisnuo van slike.

Ostaju nam, dakle, proteini i RNK – odake su oni došli. Ovo je dugo vremena bila najveća misterija abiogeneze.

Proteini su centar današnjeg života. Njihova glavna funkcija je kataliza, ubrzavanje hemijskih reakcija koje bi inače bile previše spore da omoguće upotrebu energije u procesima neophodnim da bi život opstao. Ribozomi, koji proizvode proteine, su kompleksne strukture koje se i same sastoje od nekoliko proteina, okupljenih oko dugačkog lanca rRNK. Krajnje je neverovatno da bi takva struktura mogla nastati sama od sebe. A ako nije, kako onda objasniti paradoks – ako su proteini potrebni za proizvodnju proteina, kako je nastao prvi protein?

Odgovor na ovo pitanje je počeo da se javlja tek početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada su otkrivene dve krajnje iznenađujuće stvari. Prvo je otkriveno da u ribozomima, katalizu reakcije koja od pojedinačnih amino-kiselina proizvodi protein ne vrše drugi proteini, već molekuli rRNK i tRNK. Proteini služe samo da stabilizuju i optimizuju proces!

Istovremeno, usledila je čitava bujica otkrića novih katalitičkih RNK molekula, sa specifičnim funkcijama katalize identičnim onima koje obavljaju proteini. Otkriveni su RNK molekuli koji povezuju amino-kiseline jedne sa drugima (primitivni ribozomi), koji seku, vezuju ili kopiraju druge RNK molekule ili delove samih sebe, koji povezuju pojedinačne amino-kiseline sa specifičnim RNK molekulima (formirajući tako primitivnu tRNK), itd.

U roku od par godina, moderna ideja abiogeneze se kristalizovala, i u zadnjih petnaest godina većina istraživanja je usmerena u ovom novom pravcu, i svaka godina donosi nove napretke. Recimo, jedno od većih pitanja je bilo kako se pojedinačni sastavni delovi RNK povezuju u lance koji mogu da vrše katalizu; sredinom devedesetih, otkriveno je da obična glina vrši potrebnu hemijsku rekaciju kojom se stvaraju takvi lanci.

Šta mi onda, na kraju, znamo o abiogenezi, šta pretpostavljamo, a šta još uvek nije jasno? Počnimo od početka, i pogledajmo jedan mogući put nastanka kojim se ovo moglo desiti...

Znamo mnogo načina na koje osnovni molekuli koji čine život mogu nastati spontano. Baze koje čine DNK i RNK, amino-kiseline, osnovni šećeri... Nismo sigurni koji od tih procesa je bio važan za život, a i dalje je moguće i da su prvi molekuli potrebni za život nastali nekim procesom za koga još uvek uopšte ne znamo.

Ne znamo kako je došlo do nastanka prvih nukleosida i nukleotida. Nukleosidi su pojedinačni delovi RNK lanca, sastavljeni od dva dela, riboze i baze. Nukleotidi su nukleosidi kojima je dodatna fosfatna grupa, što je neophodno za povezivanje u lanac.

Međutim, znamo da nukleotidi, kada se jednom stvore, mogu biti lako povezani u dugačke lance pod vrlo jednostavnim uslovima (glina je veoma česta stvar u prirodi). Ovakvi procesi bi proizveli ogroman broj RNK molekula, od kojih bi mnogi imali različite katalitičke funkcije. Radi ilustracije, ako bi ovim procesom bio stvoren samo jedan gram RNK ukupno, taj gram bi mogao da se sastoji od 3.6x1018 (3.6 milijardi milijardi!) različitih molekula prosečne dužine od 250 nukleotida.

Znamo da određena grupa takvih molekula može da sadrži sve funkcije potrebne za njen opstanak: kopiranje i umnožavanje, uništavanje nepogodnih molekula, rekombinacija postojećih u nove forme, itd. Nismo sigurni kako je ova grupa tačno izgledala, koliko bi morala da bude velika, i kako i gde bi se ona održavala.

Znamo dda amino-kiseline lako nastaju spontano u prirodi (zapravo, njih je najlakše proizvesti). Znamo da razni RNK molekuli imaju funkcije specifične prema proteinima: da povezuju pojedinačne amino-kiseline u duže lance, da ih vezuju same za sebe ili za druge molekule RNK, da ih seku na komade i koriste kao izvore energije za druge reakcije... Takođe, znamo da masne kiseline mogu spontano nastati u prirodi, i da se one takođe spontano organizuju u membrane.

Ne znamo kako su se svi ovi delovi povezali u prvu ćeliju, kako su te prve ćelije tačno izgledale, i kako su tačno funkcionisale (recimo, kako su funkcionisali prvi sistemi deljenja, koji je bio protok energije, itsl.).

5. Zaključak
Mnogo toga je još uvek nepoznanica na polju abiogeneze, i malo je verovatno da ćemo naći odgovore u neposrednoj budućnosti. Nauci je potrebno vreme da proizvede rešenje za bilo kakav problem, a ovo je jedan od najvećih problema koji danas postoje. Međutim, pažljiv čitalac ovog teksta može da primeti da je broj nepoznanica mnogo manji nego što je bio pre samo par decenija, i da su mnoga otkrića pronađena u ovoj potrazi za načinom nastanka života.
Ostaje nam da vidimo šta će biti otkriveno u sledećim godinama i decenijama.

Evolucija je laž smislena od strane *********!

Evolucija  подразумева постојање натуралистичког еволуционог процеса способног да од једноставног почетка створи веома сложене ствари. Тај процес мора најпре бити неруковођен, јер би ум, способан да руководи еволуцијом, и сам морао еволуирати из неживе материје. Кад су људска бића једном еволуирала, еволуција је, наравно, могла да постане руковођен процес посредством практиковања генетског инжењеринга.

Када изнесемо ове претпоставке, нешто што бар грубо личи на дарвинизам једноставно мора бити истинито, без обзира на доказе. Еволуција мора да започне пуким случајем или случајним променама и то мора поседовати неку безумну руководећу силу, способну да ствара чуда сложеног инжењеринга који називамо организмима. Због тога је Ричард Докинс у предавањима наводио да, уколико сложени живот постоји на другим планетама, онда би за то била одговорна дарвинистичка еволуција. Нема потребе за доказима или посматрањима, јер је дарвинистички механизам једини могућ кандидат за то дело, имајући полазиште у натурализму. То логично објашњава зашто су дарвинисти непоколебиви пред свим очигледним проблемима које су идентификовали критичари какав сам и ја сам. Теорија мора да буде уистину безобзирна јер ћемо у противном бити без материјалистичког објашњења за комплексност живота и мораћемо да се окренемо Богу. Ова логика је била несмотрено сажета у једном одломку есеја из 1997. године, који је написао водећи генетичар Ричард Левонтин:

\"Ми стајемо на страну науке упркос очигледној апсурдности неких њених конструкција, упркос њеној неспособности да испуни многа од својих неумерених обећања у погледу здравља и живота, упркос толеранцији научних кругова према неутемељеним причама, јер ми имамо превасходну обавезу, обавезу према материјализму. То не значи да нас научни методи и институције на неки начин присиљавају да прихватимо материјалистичка објашњења за феноменални (појавни) свет него, напротив, да смо нашом а приори приврженошћу материјалним узроцима приморани да створимо истраживачки апарат и групу појмова који дају материјална објашњења, без обзира како контраинтуитивна, без обзира како мистификована била за непосвећене. Штавише, тај материјализам је апсолутан, јер не можемо дозволити Божанску Стопу пред својим вратима.\"[1]

Нема потребе да се још нешто каже. Можемо сагледати дубоку истину у коментару оца Серафима који каже да ЕВОЛУЦИЈУ НИКАДА НЕ БИ МОГЛИ ДА СМИСЛЕ ЉУДИ КОЈИ ВЕРУЈУ У ОНОГ БОГА КОЈЕМ СЕ КЛАЊАЈУ ХРИШЋАНИ (наглашено у оригиналном тексту). Кад се Божанска Стопа једном нађе пред вратима, нема више разлога да се постулираЈу нити легиони невидљивих фосилних предака, нити безумни материјални процес који твори чудо стварања.