АМЕРИЧКИ ПОГЛЕД У СРПСКИМ ОЧИМА
 
То је потпуна незачуђеност околностима
Људи једнодушних у ставу
Да је ходање на рукама
Најприроднији облик кретања
И ковит паклених амбиција
у умовима напредних
То је дрскост водитељки
Савршена дикција њиховог причања
Смртоносна пустош
Иза челичног зида вештачких емоција
Затим
‘‘Јеби се кретену’‘ у међуљудским односима
Гласна музика из аутомобила
Са агресивно раздраганим лицима иза волана
Сентименталне керефеке
У мушко-женским односима
То су кафане без песме и туче
Смоки грисине и чипс пред гостима
Забрањена пушења на јавним местима
Кока-коле Спрајтови и Фанте по фрижидерима
И небројене трговинске олакшице
по мега-маркетима
 
Амерички поглед у српским очима
 
Нешто осмехнуто, а лукаво и туђе
И агресивно и кукавичко у исто време
То је не каже се ‘‘на телефону’‘
Већ ‘‘крај телефона’‘
И ‘‘не  може се мимо света’‘
у свим људским подухватима
 
Амерички поглед у српским очима
 
Слушалице у ушима
И глава која се неприметно цима
У ритму дигиталне музике
Одсуство дивљине у срцима
Кабеза уместо крви
Плитка самоувереност ‘‘кул-типова’‘
И залихе флоскула за сваку ситуацију
 
Амерички поглед у српским очима
 
То је чиста чистацка издаја
Најдубља
Сатана који се увукао у гене и ганглије
Преко филмова, серија и ЦД-ова
Преко Вудстока, Холивуда и МТВ-ја
Истеравши гнев и сузе предака
Бојне покличе комита и четника

МИ МУЖЕВИ СРПСКИ
 
Нема никога
да женама свеже језик
да утиша размажену децу
да изроде шутне у дупе
а силеџије заустави на капији
Нема никога
да прекине  галаму
и изда заповести
Наше су жене без мужева
деца без очева
ђаци без учитеља
народ без витезова и мудрих стараца
ускоро ће и мачке гонити керове
јер ми
мужеви српски
без куражи и поноса
без гнева у срцима
којим некада гонили смо
и јаче од себе
сада само стојимо
преварени и збуњени
хумани
доброћудни
обријани
пицнути
сувише цивилизовани
док цементираних мозгова
и сапетих муда
бленемо у истурене сисе дрских конобарица
ми
мужеви српски
исмејани
засрани
од  пацифиста и хомосексуалаца
од феминисткиња и кућних љубимаца
од наркомана, хипика, рокера, панкера,
хистеричних студенткиња, школских педагога,
социјалних радника, полицијских доушника
ми
мужеви српски
без ножева и пушака
без икакве шансе
да опалимо први метак

ЊИМА ТРЕБА МНОГО
 
Издан од браће и сестара
школских другова
жена
сународника
случајних пролазника
издан чак и од пропалица
потпуно сам
на асфалтној пучини
сред голих бутина
и сумњичавих погледа
међу ишараним зидовима
пивским боцама
керећим говнима
потпуно сам…

са неизговореним мислима
и непоказаним  осећањима
залеђеним боловима и мукама
и напуштен од свих
јер

они хоће да путују, летују
да се возе скутером
да се фотографишу на свим  местима
у свим приликама
они хоће да вриште и лудују
да јебу са стране
да се тетовирају
да личе на холивудски шљам
 
они хоће…
они само хоће и хоће
много…

њима треба много…

њима требају дипломе
аутомобили
ручкови по ресторанима
новца и голотиње
а мени не треба ништа од тога

јер сам рашчовечен тим сталним требањима
раскупусан и размонтиран
тим проклетим требањима
ја сам издан њиховим требањима

они ме прождиру касапе кидају
тим ишчашеним требањима
душа ми је самлевена и срозана
њиховим суровим и бездушним требањима
њиховим вечито гладним гузицама,                                                             
њиховим статистичким менталитетом
ја у њима више не видим људе

док леже голишави на плажама
док испијају капућина по кафићима
док грицкају кокице по биоскопским салама
док јуре стипендије по страним колеџима
док гурају џиновска колица по мега-маркетима
док дижу тегове по теретанама
док листају пластифициране магазине
док једни другима купују рођенданске поклоне
у њима више не видим људе
ја  стварно у њима више не видим људе

и што је најгоре
више немам о чему да разговарам

са тим сенкама
са тим празним људским амбалажама
са тим серијским производима
плутајући сред ове асфалтне пучине
међу лажним женама
и лажним пријатељима
међу лажном браћом и лажним сестрама
међу лажним комшијама
и лажним боемима
потпуно сам…

и чекајући
да пробије трава
проговоре вулкани
да небо изусти реч

ПУШКЕ ПАЛИХ МУШКАРАЦА
 
Неко је уплашио жене
Неко их је застрашио
Да им животи протичу
без циља и смисла
У сиромаштву и муци
У робовању мушкарцима
Да је свет препун лепота
Од којих баш свака промашује њих
Да су потпуно безвредне
Ако немају високо образовање
И не обиђу земљину куглу
Неко их је престравио
Чак и целулитом после порођаја
И тако преплашене
На смрт
Пустиле су панични врисак
И дигле ужасну грају
Без иједног јасног и видљивог разлога
У страху од сиромаштва и неудобности
Постале су спонзоруше
У страху од мушкараца
Феминисткиње
У страху од живота
Ишчупале су сопствено срце
Бациле на историјски отпад
И празнину попуниле каријером
У страху од себе и других
Сакриле су се иза козметике и дрскости
Елоквенције и супериорности
Постале сувише гласне
театралне
Нескромне
Неженствене
Непоштене
Пожелеле власт
Утицај
Добиле их
А онда нису знале шта ће са њима
Но
Упркос свим поразима
Потпуно слуђене од страха
И даље узимају све што им душмани нуде
И све је толико безумно
И непотребно
Али нема начина да им се каже
Цео свет
Против мушкарца
А оне на страни света
То је ниско и ружно
И прилично смртоносно
Али им не пада на памет да одустану
Док цитирају Глорију Стајнем или Ерику Џонг
Попуњавају аранжмане за Азурну обалу
Упражњавају пилинге кварцовања липосукције
Забрањују пушење у становима
Или терају децу да уче плес и енглески
Није их вредело подсећати
На чукунбабе
Које су некада узимале
пушке палих мушкараца
И настављале да пуцају на Турке
Женама више не пада на памет
Да пуцају на Турке
Оне су постале
Пета колона
Новог Светског Поретка
Издајници своје отаџбине
Своје деце и мужева
Њихов страх је бездан
Који гута све
У коме нестајемо сви
И оне заједно са нама
Лудачки страх
Што се шири космосом
Као епидемија
Преносећи се и на мушкарце
Што су одавно бацили пушке
И узели лап-топове и акт-ташне
Не би ли утихнуо
Панични врисак жена
И на децу
И на сав живи и неживи свет
Страх којим дише Историја
Бунцајући у ружном сну
Страх
Из кога су никле
Научне теорије и системи
Идеологије и уметнички правци
Док пушке палих мушкараца
На угаслим бојним пољима
Зарастају у папрат и маховину
И рђају на киши и снегу

ДИВОВИ ЈАЧИ ОД СМРТИ
 
Сима са стоваришта
Љуштио је вињак
Као кабезу
И бацао џакове преко главе
Са палета на платформе
Притежући јаче опасач
Да му не попуцају киле
И притом се смејао и певао
Подјебавајући све око себе
Необријан и суров
Дивљег сјаја у очима
Пун фазона и провокација
Најјачег међу нама
Могао је да поломи као шибицу
Не улажући никакав напор
Ништа гори није био
Ни Дурмиторац Дакић
Који је са својим братом
Истоварио брод
Са хиљаду двеста тона робе
За мање од недељу дана
И макар се радило до мрака
Увек је звао на пиво
Пред драгстором у Ђуре Ђаковића
Па неки маторац
Кога су прозвали Рупчић
Жилав као сајла
Имао је преко шездесет
Али за мање од два сата крампања
Забадао се по два метра у дубину
Најсагорелијег тла
А онда излазио посут земљом
Црн као гавран
Седао на блок окренут на кант
Натезао флашу
И препричавао своје
Сексуалне подвиге
Какво се обиље снаге
Лило из тих људи
Били су хероји егзистенције
Дивови јачи од смрти
Испод њихове грубе спољашњости
Крио се најсјајнији челик живота
Неуништив и непробојан
Поред њих
И сам си бивао јак
Осећао
Како надолази скривена снага
За коју ниси веровао
Да је има у теби
А онда си одлазио на факултет
Међу професоре и студенте
И слушао грозна наклапања
Гомиле мртвих речи
И лажних поука
Из безваздушних простора ништавила
Или у кафиће и клубове
Међу омладину и пријатеље
Међу генерацију
Која је дувала траву
И ђускала поред звучника са појачалом
Међу њихова испијена уморна лица
И доконе уображене очи
И слушао бапске приче
О Европи
Којој нисмо дорасли
О култури
Коју никада нећемо достићи
О морима
У којима се никада нећемо брчкати
О аутомобилима
Које никада нећемо возити
О платама
Које никада нећемо примати
И душа је скапавала од тога
Једва си чекао да утекнеш
Од тих млаких
Прерано угашених срца
Или си седео на Калемегдану
И гледао стране туристе
Младе и старе људе
Неприродно беле
готово прозирне коже
Полурахитичних удова
Празних и тужних погледа
Како промичу вијугавим стазама
Распоређени у групе
Са водичима испред
Који високо држе таблице
Са бројем групе
Да се неко не би изгубио
И од самог погледа
На та беживотна лица
Из срећног и развијеног света
Уништена експлоатацијом
Срце се ледило од ужаса
Као да је и сама Смрт прешла  у течно стање
Нечујно се разливајући низ свет
У жељи да те пронађе
И попије на сламку
Да и тобом увећа укупну масу
И крене у нове походе
 
Дивови јачи од смрти…
Дивови јачи од смрти…

ПРЉАВЕ  МАГЛЕ
 
Комшијски мачак и даље језиво урла
Иако су га недавно уштројили
Пење се на кров
И пушта отегнуте јауке у ноћ

Будан сам и размишљам о томе
„ГАДИ МИ СЕ ТВОЈЕ ПОНАШАЊЕ’’
чује се женски глас са тротоара
док мушки нешто неразговетно
покушава да каже
Сувише нормални
људи се углавном понашају како треба
Тек понеко се жали да се осећа
као прикључен на стабилизатор
који се повремено пали и гаси
Често им зуји у ушима
Срца на електрични погон
такође се пале и гасе
по новом годишњем распореду
сектора за безбедност
Идиоти напретка
Авети будућности
Немуште сени пропалих идеологија
Једна друга трећа цигара
На периферији туђих очекивања
Једна друга трећа чашица ракије
Међу конобарима
Што свака два минута
Мењају пиксле на твом столу
Међу гостима
Што упитно блену у тебе
Немајући ништа да ти кажу
Сисата маторка
Добацује скривене погледе
Правећи се да слуша свог саговорника
Где си
ко си
шта си
Глува питања
Сувишна питања
Некултурна питања
Сред глувих људи
У глувој ноћи
Сред глувих дрвореда
Међу глувим зградама
И ноћним фаровима
који се помаљају из прљавих магли
што густо се ваљају широким булеварима
Мириси дневног светла
Увек препуне амбуланте
Подземне воде светске историје
Шуме скоцкане у шеталишта
и хајдучке пећине као туристичке дестинације
Редови за маркицу
пред шалтерима ГСП-а
Интелектуалци у папучама
успоравају проток крви
смирују страсти
отварају нове преграде
пуни разумевања за свакога
поносни на своје бестрашће
ширину

блажено се смеше
док им се уручују награде
 
Поново мачак на крову
и поново дуги јаук
у глуву бескрајну ноћ

БИЛДЕРИ
 
Неко чита књиге
Неко учи стране језике
Неко тренира борилачке вештине
Неко држи дијете
Неко диже тегове
Свако иде у своју теретану
и спрема се за евентуалне ствари:

фаталне сусрете
уличне туче
упознавање битних људи
пријеме и коктеле
зарађивање првог милиона
Све се претворило у билдовање

тела, мозга, шарма, лепоте, дикције, понашања
Набилдовани
Знањем
Компјутерима
Бројем пропутованих земаља
Страним језицима
Познанствима
Духовитошћу
Лепотом
Укусом
људи те сусрећу
раздрагани
лажно самоуверени
Гледаш им у очи
док причају
и тражиш их
тражиш оно што желе да сакрију по сваку цену
док се пренемажу и позирају
онај грч уплашене душе
која не сме да изађе на видело
која се крије
иза туђих фраза
научених манира
стечених диплома
прочитаних књига
успешних каријера
иза свих тих бункера
Тражиш их
да се изјасне
открију
да напипаш
оно њихово
да кажу
да заиста проговоре
јер знаш да желе
и то јако
знаш да умиру без тога
да им је тесно у бункерима
да цркавају од самоће
да умиру и вену у њима
у тим мукотрпно саграђеним
златним гробницама
подигнутих страхом
док обучени у туђе коже
бездушно даве себе
тумарајући светом
насмејани и очајни
набилдовани

НИРВАНА
 
буквално су
почели да  убеђују
да су и говна сасвим добра
кад нема шта да се једе
музика пуна лепљивих
затупљујућих речи
отромбољених емоција
и књиге које ништа не казују
издркотине лажних мудраца
дуги редови бесмисла
у школама уче да је ропство
културније од слободе
провлаче арматуру кроз
срце и мозак
шалују фоснама напретка
наливају бетоном у правилне коцке
придављени јауци разједају као губа
пустоше сновима
скраћују дах
водитељке са лицима од стакла
тела на надувавање
радиоактивни хуманизам
мале девојчице ходају на штиклама
пре  журке иду код козметичара
дечаци са лептир-машнама
дувају у рођенданске свећице
мајке су поносне
почињу са дванаест
дечаци и девојчице
онако другарски
као да играју кликере
или тапкају сличице
ни љубави ни мржње
ни беса ни спокоја
ни плача ни радости
можда чак ни туге
свуда само
тихи
смртоносни
каријес
Нирване

УТВАРЕ  ПРЕЋУТАНИХ  РАЗЛОГА
 
Блудим као невидљив
кроз квартове са препуним контејнерима
поред шугавих мачака
које се гнезде међу покипелим ђубретом
Запаљене гуме
пуне улице предукусом
израњајућег наличја
о коме се ништа поуздано не зна

немам шта да кажем алкосима
пред продавницом
иако ме упитно гледају
Провлачим се кроз стерилне ходнике
дуж заробљеног цвећа на прозорима
кофа које чекају на пражњење
Од врата до врата
по правоугаоним лавиринтима
занавек усрећеног човечанства
Као непостојећи чекам
да надркане жене
са цигаретама међу прстима
и неоствареним ноћним сањаријама
спусте печат на хартију
Увели мушкарци
из суседних канцеларија
помаљају се сабијени
презривим погледима колегиница
које се присиљавају на нервозну учтивост

осујећени пред моћним гузовима
и врелим лоптама под напетим блузама
што упркос свему
вапе за одважним рукама
Ђаци бацају опушке
и улазе у учионице
да учествују у суморним карневалима
ушкопљених знања
Балсамовање тек рођених
Одабир будућег звања
као спуштање у ископану раку
Поздрављају нас академици смрти
Широкогруди љубитељи моћи
Пријатељи свих непријатеља
Чувари угашених ватри
Наставља се и подупирање
лажних мотива
кроз
широку понуду нахваљених књига
емисија
репортажа
округлих столова
међународних семинара
Нижу се колумне хонорарних бунтовника
као још једна лопата земље
над баченима у масовну гробницу
Ту су и дупли имиџи по свему успешних
неподношљиво драгих масама
Елоквенције шефова одсека
Блиставе каријере
Терор порцуланског савршенства
и друге бесмртне парадигме
Ређају се словеначки артикли по рафовима
ради новог подсмеха докусуренима
хемијски сокови
саламе од хартије
паштете и земичке обојеног безукуса
рибе окупане у мазуту хаварисаних танкера
Звучници истрајно емитују
хрватске сентиш-пиздарије
ради лакирања сасушене балеге

Још нерођено јутро умире
од несносних аплауза будалама
похована ноћ тугује
над испражњеним чашама
зунзаре лете око абажура
кроз погледе равнодушних пријатеља
који се чуде примедбама
Гоне ме духови закопаних прошлости
абортуси историје
утваре прећутаних разлога

скамењени врисак
тражи тло под ногама
 тачке ослонца врте се као рулет   
глава пуца под унутрашњим притисцима
без иједног спољашњег узрока
Све постаје забрињавајуће нормално
--------
Претходне песме су из збирке Горштак са асфалта у издању књижаре Жагор (Кнез Милетина 5, Београд)
Извор: http://www.srpskilist.net/lepa-knjizevnost/gorstak-sa-asfalta

ДИВ  БАЛКАНА
 
Прођох сиње море, Босну, личке горе
Где укинух терор германскога царства
А ускоци српски још увек се боре 
Против католичке силе и лукавства

На коњу кроз бескрај панонских пољана
Где против Угара дизао сам буне
Јурих као оних још давнијих дана
Када гонили смо Атилине Хуне

Шумадијска брда и плодне низине
Где сам смртну рану задао Стамболу
Пролебдех без грама телесне тежине
Међу девојкама у живахном колу

С Косова сам туђе разјурио хорде
Збланут несрећама тугама и плачем
И НАТО-вске трупе безличне и горде
У јуришу гневном покосио мачем

Пређох област Рашку, код Пријепоља стадох
На тромеђи трију српских република
И у Милешеви на колена падох
Пред чистотом белог анђеоског лика

Херцеговске крше, црногорске стене
Чувале су лозе јуначкога соја
С покличима гласним дочекаше мене
Овенчаног славом из недавног боја

Зајечаше гусле исконском дубином
Док смо око ватре седели у тами
Сједињени густом свечаном тишином
Пресецану гласом што у битке мами

А на врху Кучких нетакнутих стена 1
Ћутах пред лепотом Божијега дела
Чудећи се како чак и разбијена
Србија је дивна, раскошна и цела

Пред Арбанасима мргодним и љутим 
Што кодексе старе чували су страсно
Желео сам најпре да презриво ћутим
Али бесу 2 ипак дали су ми часно

Пошто утврдисмо завете поштене
Примише ме као уваженог госта
С очима на земљи беспрекорне жене
Изнеше на софру ђаконија доста

Душмани смо – рекох – ал ће доћи време
Када васкрснуће наша стара својства
И са Мар-Миљаном 3 носићемо бреме
Заједничких дела јунаштва и чојства

До Грчке се спустих са албанских страна
И дотакох редом развалине давне
Присетих се својих тројанских мегдана
Тргова где држах све беседе јавне

Медитеран сунцем непрестано жари
Ал ипак обиђох земљу славног мита
Ја и Грк Зорба 4, боемчина стари
Играсмо сиртаки на обали Крита

С Бугарима сам се пењао на Рилу 5
Због комитских дана када смо са њима
Османлијску најзад докрајчили силу
Родивши се опет из ватре и дима

Звук панове фруле Георге Замфира 6
Носио ме древном румунском равницом
Где усамљен чобан 7 крај оваца свира
Разговоре с небом, облаком и птицом

Обишавши целу балканску оазу
Коју ми је Господ на чување дао
Ја сам окончао кривудаву стазу
На Калемегдану где сам најзад пао

И на месту где се укрштају реке
А четири стране због превласти туку
Пијан од лепоте и тајне далеке
Речима сам овим надјачао буку

Ја Див Балкана из Србије свете
Где се битке страшне непрестано воде
Разорићу опет силе што нам прете
Срцем пуним правде, истине, слободе

БЕДЕНИЧКА БИТКА

Зло велико Србе притиснуло,
кидисали редом сви душмани
ђедовину да им силом отму,
што на силу а што на лукавство.
Ђе су Лазар и сви мученици
својом крвцом земљу натопили
и Србију с Богом збратимили
урла сада силни Арнаутин,
жари, пали, Србе рашћерује,
пјан од крви љуто подврискује
да Косово биће Албанија.
Исто чини погани Балија
Србинову Босну преотима,
жари, пали, Србе рашћерује,
пјан од крви љуто подврискује
да ће Србу сјеме утулити
да ће Босну својом начинити
ко што бјеше за турског земана.
Понајгоре кидишу Хрвати
што немају части ни образа
нити знају икаких светиња
осим да се поклоне силнима.
Клањали се цару аустријском
клањали се љутоме Хитлеру
сад Европи метаније чине.
Ђе је силе у свијету било
Хрвати су за њом потрчали,
мјесто слабог од јаког да бране
они вазда с јаким на слабога.
Хрват није јунак од мегдана
да се часно с душманима туче
но све чини тајно и лукаво
на превару битке задобија
на превару, лажи и издајство.
Два је вјека Србину тепао
и својим га братом називао,
не би ли га на врата пустио
не би ли му кућу раскућио
и гркљана лакше пререзао.
Жари, пали, Србе рашћерује
пјан од крви љуто подврискује
да Хрватска биће до Земуна.
На све стране јаук и кукњава
на све стране српска бјежанија,
пиште ђеца до неба се чује
у груди се жене ударају
за покланом својом фамилијом
за спаљеном кућом и огњиштем,
крв се леди од њиових клетви
душманима што их набрајају.
Све то чује Европска Унија
све то чује силна Америка
све то чују ал се глуви чине
те Хрвате тобож опомињу
ал их тајно на Србе хушкају
и оружје силно дотурају.
Још по свјету лажи раширили
да су Срби народ крволочан
да злочине многе починише
над Шиптаром, Балијом, Хрватом,
што се јадни сад од њега бране.
Нађоше се Срби на невољи
без икога у свијету свога,
од негдашњих силних пријатеља
не остаде ниђе ни једнога,
сви им редом леђа окренули
и сили се свјетској поклонили,
сви неправди одобрили путе.
И Русија, голема држава,
и она се грдно избрукала,
гледа шта се са Србима чини
ал истину не смије да збори,
но пажљиве рјечи изговара
америчке лажи одобрава,
америчке лажи и поганства.
Но да видиш јада још горега
што се чини међ самим Србима.
Око власти потукле се вође,
међу собом све се искрвило,
као пашчад сеоска се кољу
кад с трпезе збришу се остаци,
за кукавни народ и не маре
нити јаук у срце их дира.
Све се куну у своје јунаштво
све се куну у част и поштење,
Обилић им с уста не силази
ни Обилић, ни Лазар, ни Сава,
а с душманом пазар утврдили
и земље му српске поклонили
усташама нејач оставили.
Ниђе једне разборите рјечи
да сплашени народ осоколи,
ниђе једног честитог главара
да јуначки пред народом стане
и злотвору на мегдан изиђе.
Ђенерали војску издадоше,
голобраду ђецу оставили
и душману путе олакшали.
Касарне им редом препустили
И голема складишта џебане.
Сакриле се политичке вође
ућутале црквене владике
побјегоше с фронта официри
оста стадо без својих пастира
да га вуци кољу и сакате.
Ал не бјежи Тепићу Милане
дични мајор са славне Козаре
већ се диже и оружје паше
да јуначки дочека усташе.
Војнике је мајор окупио
Те очинску рјеч им вако збори:
“Ђецо моја, дико Србинова,
виђесте ли шта са нама бива
и злотвори шта нам починише.
Виђесте ли како их поможе
поганстава пуна Америка,
што дукату подиже олтаре
и дукат јој закон исписује
а правди се Божјој изругује,
а са њоме Швабо и Арапин
што на Србе вазда су лајали
и земљу нам силом отимали.
Виђесте ли да нас одрекоше
они што нас некад братимише
ко што Петар одрече се Христа.
Виђесте ли наше поглавице
За дукате што нас издадоше
За дукате и главарства своја
На зло роду, себи на срамоту.
Ал се ђецо ви не поплашите
но се сложно уза ме прибијте,
да бранимо што се бранит мора.
Зло је свјетско коров непрестани
сјеме му се не да ископати,
људска срца слаба и нејака
тим коровом олако зарасту,
ал јунаштвом тај се коров пљеви
да на дуже не изникне вријеме.
Боље нам је злу се противити
и у борби душу сачувати
макар при том главу изгубили,
него злу се с пута уклонити
под срамотом дане проводити
да нас куну ђеца и унуци.”
Малена је војска у Милана,
малена је и још голобрада
али сложно пред мајора ступа
и једнијем грлом проговара:
“ Сви смо с тобом Милане Тепићу
пред зло ћемо радо ишетати
да срамоту српску оперемо
да душмански зулум уставимо!”.
Кратко врјеме после тога било
ал се крену усташка ордија
међ Србима зулуме да чини
праште пушке, штекћу митраљези,
српске куће огањ редом ждере,
силне ватре до неба се дижу.
Српска тјела свуда разбацана
мирно крмад по тјелима рове
путевима утробе развлаче.
А усташа грдно осилио,
крвавијех руку до рамена
жари, пали и радостан пјева
да Хрватска биће до Земуна.
Ал ето ти Милана Тепића
и његове војске убојите,
на усташе јуриш учинише
те по њима огњем распалише.
Збунише се слуге сатанине
кад виђеше младе соколиће
како бјесно на њих јуришају
а пред њима Милане Тепићу
што из гласа војсци довикује:
“Удри сада војско Србинова
не остави ниђе ниједнога!”.
Половину одмах погубише
половину пољем рашћераше,
што из боја живо прекостаде
на мјесту му метком пресудише.
Потукоше војску усташину
што је већа и бројнија била
те линију фронта направише
да би села српска заштитили
пред Хрвата браник поставили.
Огрија се срце Србиново
огрија се вјером и надеждом
читав народ једним грлом кличе:
“Слава теби Милане Тепићу
слава Богу који те послао,
благо мајци која те родила
и народу који те имаде!”.
Ал да видиш јада изненада,
сабрала се војска усташина
те с големом силом наваљује
да потисне војску мајорову
да линију његову пробије.
Малобројна војска мајорова
малобројна ал се силно бори
да је коме стати па гледати
како ђеца јуначки се туку,
коме неста у пушци метака
тај не бјежи главу да сачува,
право испред рова истрчава,
на бајонет чека душманина.
Три се дана бише и тукоше
и многог Хрвата погубише,
позадуго држали линију,
ал не могу више одољети,
душманска је преголема војска.
Ситне књиге мајор Тепић шиље
те зазива српске поглавице:
“Чујете ли српске поглавице,
шаљите нам људи и оружја
да линију нашу одржимо
да душмански зулум уставимо,
ако ли нам тога не пошљете
сва ће моја изгинути војска
сва ће села Хрват попалити
сву ће нејач српску поморити.”
Заћутале српске поглавице
не смје нико јавом да се јави
а камоли да шиље помоћи,
да се свјетске силе не ражљуте
да Унији Европској угоде.
Кад то виђе Милане Тепићу
да му помоћ ниоткуд не стиже
стаде војску своју повлачити
да измакне бројнијем усташи,
ал му они измаћи не дају
већ са јачом силом наваљују
мајорову да опколе војску
Читав дан их били и гонили,
са стране их сваке салјетали,
догнаше их селу Беденику
ђе складиште џебане је било.
Храбро туку момци Миланови
по усташи метак просипају,
храбро туку али гину често
све их мање крај мајора бива.
Довикује командант усташки:
“ Предајте се, проклети четници
предајте се, не будите луди!
Ако ли се у миру предате
живот ћемо свима поклонити
и кућама здраво отправити,
ако ли се предати нећете
свима ћемо очи повадити
и на ватри живе сагорети!”
Мајор њима вако одговара:
“ Не будали слуго сатанина,
чијој кући да нас отправите
кад на нашу кућу ударате,
ми пред својом кућом већ стојимо
од вашег је бранимо зулума,
живи вам се нећемо предати
изгинули макар до једнога!”
Цикну Хрват као гуја љута
ранише га рјечи мајорове:
“ Виђећемо четничко копиле
је ли кућа моја или твоја!”
Запрашташе пушкомитраљези
заурлаше од бјеса Хрвати
на мајора љуто наваљују
преосталу да прегазе војску.
Пред само их складиште догнаше
и редове њине проредише.
Жао било Тепићу Милану
греота му ђеце голобраде
када виђе ђе ће изгинути
и ниједног неће прекостати.
Кратко врјеме мајор се мислио
док на једно бијаше смислио
те им вако стаде бесједити:
“Ђецо моја, војско Србинова,
послушајте што вам имам касти!
Ви сте досад јуначки се тукли
и Хрвата јадом забавили
и образа српског осветили
и заповјест Божју испунили
да се ближњи од душмана брани
да се злу не уклониш са пута.
Зло усташко ми би надјачали
поглавице да не издадоше
земље српске да не продадоше
туђинима да би угодили
и првенства своја одржали.
Томе злу се нећу уклонити
ал ћу главе ваше сачувати.
Скупа ћемо у складиште ући,
све ћошкове редом минирати,
ви ћете се крадом ишетати
кроза шуме слободно утећи,
мене ћете самог оставити
усташама гозбу да приправим.
Кад усташе у складиште уђу
експлозиве ја ћу упалити
складиште ћу у ваздух дигнути
с усташама небу полећети.”
Кад то чуше млади соколићи
не шћедоше њега послушати,
већ овако сложно бесједише:
“Послушај нас господин мајоре
послушај нас што ћемо ти касти!
Досад смо те у свему слушали
у овом те слушати нећемо,
сви другови наши изгинуше
остављати јер те не хтједоше,
што би и ми друкчије чинили,
што би и ми тебе напуштали
и животе своје сачували,
с тобом ћемо рађе изгинути
кад већ тако Господ заповједа!”
Кад то чуо Милане Тепићу
овако је њима бесједио:
“Ђецо моја, српски витезови,
да је таке још у Срба ђеце
с Богом бисмо сродство очували,
сродство што га Сава утврдио
на Косову Лазар потврдио
и дугове своје намирили
све дугове што му дугујемо
од Косова до нашијех дана,
и грјехове своје окајали
све грјехове што смо починили
трчећи за туђим боговима
одричући Христа васкрслога.
Последње вам дадох наређење
ви га ђецо сада послушајте
ко што сте ме и досад слушали.
Другови су ваши изгинули
али ви сте живи прекостали
иако сте једнако се тукли
на душмане храбро јуришали,
Божја воља хоће да живите,
вас је Господ узо за сјемена
да јуначка изникну потомства,
вољу Божју барем послушајте
ако мене слушати нећете.”
Још је мајор у тој рјечи био
ал усташе сасвим примакоше
те пушкама на њих запрашташе.
Скочи мајор а за њим војници,
у складиште брзо утекоше,
једни ватром туку по Хрвату
други редом мећу експлозиве.
Кад складиште бјеху минирали,
мајору се ђеца окренула
те се вако с њиме поздравише:
“Бог да прости господин мајоре
кад пред Њега будеш ишетао
замоли Га да нам се смилује,
од душманске да нас чува руке.”
Како рјечи ове изрекоше
низ лице им сузе потекоше
са глава су капе поскидали
с мајором се редом ижљубили
пак су брзо одостраг изишли
преко шума слободно утекли.
Но да видиш чуда големога!
Док се мајор с војском поздрављао
бијаше се један притајио
да га мајор не би угледао
да га не би с војском отправио.
То бијаше Мирковић Стојадин
што усташки напад устављаше
устављаше пушкомитраљезом
док су други екплозив метали.
Кад га виђе зачуди се мајор
те овако стаде бесједити:
“Чедо моје дјете Мирковићу,
што ме дјете вако насамари
што ме ниси послушао синко
и с другима шумом утекао
но ћеш сада изгубити главу.
Осамнесто тек си узо љето
прва брада тек ти гари лице,
још ђевојке ниси пољубио
ни животну радост окусио
да погинеш ражалићеш Бога.”
Ал говори дјете Мирковићу:
“Послушај ме господин мајоре
послушај ме што ти имам касти!
Шта су друго животне радости
него свињско по блату ваљање,
шта је чоек надут од ситости
но говече тупога погледа.
Слађе ми је с тобом погинути
но најљепшу ђевојку љубити
но највеће сласти окусити.
Данас ћемо Немању виђети
И Немању и Светога Саву,
Цар Лазара, Милош Обилића,
Карађорђа, Стеван Синђелића,
Синђелића, Марка Миљанова,
Миљанова, Лекса Саичића
и Владику с њима Николаја.
Оба ћемо пред њих ишетати
благослова њиовог примити
за небеском трпезом сеђети
шта од тога слађе може бити?”
Кад је рјечи ове саслушао
зачуди се мајоре Тепићу,
на очи му сузе ударише
ал их с муком јунак уздржава
те овако збори Мирковићу:
“Чини дјете што ти срце каже
и како те Божја рука води
а од мене нека ти је просто.”
Док је мајор фитиљ везивао
једним крајем с полугом спајао,
Мирковић је напад устављао
силан метак усташама слао.
Хрвата је многог оборио
ал је Хрват многобројан био,
метковима обасуше дјете
по тјелу му ране зададоше.
Клону земљи храбри Мирковићу
те не стиже ни јаук да пусти.
Кад то виђе мајоре Тепићу
у добар се заклон заклонио,
лјевом руком ручку дохватио
а десном се руком прекрстио
те се драгом Богу помолио.
Кад на улаз јурнуше усташе
по складишту кад се растрчаше
полугу је Милан притиснуо
експлозиве редом упалио.
Одјекнуше силне експлозије
затутњаше брда и долине,
запаљена урликну џебана.
Праште меци, фијучу гранате
Голем огањ небу се пропиње
Густа ватра около се шири.
Експлозија једна тек умине
већ следећа јаче одјекује
све се јача са јачом сустиже.
У парчад се разлеће складиште
све усташе листом изгинуше
тек понеки да жив прекостаде.
Ту погину Тепићу Милане
на небеса душа му полеће
да се тамо са Богом састане.
Од Господа милост да затражи
за Србина и његове муке
да га чува од душманске руке,
да се српска душа не расрби
док се мутна вода не разбистри,
док се спере са светиња блато
док престану заваде и клања.
Док се нови јунаци не роде
да поведу Србе до слободе.

У време Петровског поста, 2004

Напомена: Светислав Пушоњић је наставник српског у средњој Ваздухопловно-техничкој школи у Београду, сарадник Српског листа и члан Српског клуба.