Zacudio sam se kada sam primetio da u religiji nema nijedan tekst o Svetom Savi(ili bar ja nisam primetio)i stoga sam odlucio da mu posvetim jednu temu.Ako neki tekst o njemu vec ne postoji na forumu,voleo bih da neko od moderatora da ovoj temi prefiks VAZNO
jer mislim da nas najveci svetac zasluzuje da ima mesto i na ovom forumu(a ako vec postoji ovakva tema onda je obrisite ili je pak ostavite,vas izbor).



SAVINA BIOGRAFIJA



Sveti Sava - freska iz manastira Mileseve

Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio & a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu. Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru.

Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton. Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.

Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo.
 

Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bio da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule.

Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i nejgova pratnja briznu u plač. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi među isposnicima, a svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha.

Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao.
Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori, i kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Kada se vratio u manastir Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noć, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a uoči nedelje, provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i leti, a od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići po najoštrijem kamenju. Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim. Posle nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, se zakaluđeri u Studenici i dođe svome sinu u Svetu Goru. Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manstir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Zig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog , podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše. Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa umro. U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi, te uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save.

U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona. U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela, te zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, ne bili nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit. Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te se prilično zadrža u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti".

Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo. Za vreme svog boravka u Srbiji Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj Gori, uvodio je lepe običaje, a štetne iskorenjivao.

Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine.

Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope. Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi Žiču. U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate & prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave. Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana, 1220. godine, sazove sabor kod Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski. Posle svega ovoga, krene Sava u "kanonsku vizitaciju" po celoj državi i svuda je učio, upućivao i jeretike (bogumile) obraćao u pravoslavlje.

Posle nekog vremena, krene na Srbiju ugarski kralj Andrija, sa velikom vojskom. Sava ode k njemu da ga odgovori od rata, a kralj mu reče: "Kad si svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati". Sava se pomoli Bogu, te usred najžešće letnje vrućine pade krupan grad, od kojeg i ugarska vojska & i kralj videvši to čudo, vrati se natrag.

Svetosavlje, paganstvo i hrišćanstvo*

O sv. Savi, svetosavlju i pravoslavlju u novije vreme se sve vise govori. Pri tom se zaobilaze rezultati naučnih istrazivanja. Tu svakako spadaju dugogodisnja istrazivanja srpskog filologa, istoricara i antropologa Veselina Cajkanovica, profesora univerziteta i akademika. Ovde prenosimo izvode iz rezultata tridesetogodisnjeg istrazivanja tragova paganstva u srpskom pravoslavlju, koje je prezentirao u Akademiji nauka 1939. godine, a objavljeni su u knjigama 1941, 1973. i 1994. (O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, SKZ, BIGZ i „Prosveta”)

Tradicija o svetom Savi

Na prvo mesto dolazi najnacionalniji nas svetac - svetac, u isto vreme, o kome se najviše prica i peva - sveti Sava. Formalno, i po imenu, taj tradicionalni sveti Sava, doduse hrišćanski je svetac, i vrlo revnosni propagator Hristove vere; u sustini, međutim, po svome karakteru i temperamentu, po mitovima i verovanjima koji se za njega vezuju, pripada on još starom, prethrišćanskom vremenu. Kratka anketa o tome može nam pokazati zanimljive stvari.
Jedna od glavnih karakternih osobina koje se, u narodnim umotvorinama, pripisuju nasem svetitelju - jeste jaka sklonost ka gnevu i gotovost da kaznjava. Gnev i kazna spominju se često. U Corovicevom zborniku (Vladimir Corovic, Sveti Sava u narodnom predanju, Beograd, 1927) gnev svecev, odnosno kazna, nalazi se kao motiv, često kao glavni motiv, u ne manje od cetrdeset i dve pripovetke! Gnev je često nedovoljno motivisan, neopravdan, a kazne preterane. Poneka kazna, prema nasem shvatanju, čak je i nepravicna. To se lepo daje videti iz pojedinih primera. Sveti Sava je prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao, samo zato što, kad je svetitelj - kao ono Zevs u utakmici sa Apolonom - dzinovski zakoracio s jednog brega na drugi, nije uspeo da i sam učini tako veliki skok, već se stropostao u dolinu. Jedno ni krivo ni duzno cobance pretvorio je u psa samo zato što je lezeci jelo. Neki seljaci iz sela Breska, u juznoj Srbiji, namazali su „iz nestasluka” magarca svecevom crnom bojom; sveti Sava prokleo je celo selo, da se više ne mnozi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. Čitavu jednu veliku varos prokleo je svetac i učinio da propadne u jezero samo zato što mu je neko iz te varosi sakrio rukavice. Zbog toga sto mu jedan covek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strasno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuca, nego da se potucaju po tudjim kucama i da su uvek zeljni hleba. I tako redom. Razume se da je ovako sto teško dovesti u sklad sa etikom i navikama hrišćanskih svetaca, čiji su glavni atributi ¢pŸeia i ¢tarax¿a1, i kod kojih je mesto Írg² dosla cŸri{2. Naprotiv, gnev je jedna od osnovnih karakternih osobina primitivnih, paganskih bogova: oni su često nemilostivi, nervozni, uvredljivi. Molitve i žrtve, i uopste sve kultne i magicne radnje u paganizmu, imaju za krajnji cilj da sacuvaju ljude od gneva bogova, paces deorum quaerere. Sveti Sava po ovoj svojoj crti ne nalici na hrišćanskog sveca. Čak ne bi bilo opravdano traziti eventualni obrazac za gnev svetoga Save ni u poznatom „gnevu” starozavetnog Gospoda.

*

Ali tradicija vezuje za svetoga Savu i nezgodnije osobine. U jednoj pripovetki iz Temnica prica se kako je sveti Sava upropastio ticu kosa takoreci ni za šta. Nezlobivi kos, jednog veselog proletnjeg dana, pevao je bezbrizno na nekom glogu. Sveti Sava zapita ga, kao saleci se, zašto je pokunjio nos, a ovaj mu odgovori da on nije kos sto je pokunjio nos, nego kos sto dize nos. „Na takav se odgovor naljuti sveti Sava, pa zapovedi da odmah padne sneg sa hladnim vetrom i jakim mrazem.” I iducega dana gresni kos doista je pokunjio nos, jer mu je od mraza uginula zenka, i on se sam bio već skoro smrzao. I tek tada sveti Sava „smilovao se” i vratio lepo vreme. U ovoj kratkoj istoriji imamo izvanredan primer za bozansku zavist, za ono cuveno tË qeÅon fqonerÊn, jedan afekat koji se kod hrišćanskog svetitelja ne može ni zamisliti, ali koji je utoliko vise karakteristican za pagansku religioznost. Taj primer toliko je zanimljiv da bi mogao uci u udzbenik za istoriju religije. Cuvena „zavist” starih bogova, koju je lepo uocio još Herodot! „Zar ne vidis” - rekao je Artaban Kserksu - „kako bog gadja gromom samo velike zivotinje i ne daje im da se razmecu, a male ne izazivaju njegov gnev; i kako gromovi udaraju samo u velike gradjevine? Ocevidno je da bog uziva u tome da srusi sve što se malo vise izdiglo” (Herodot, 7, 10). Indijski Indra, kako se kaže u Vedama, „mrzi onoga kome dobro ide”. Pravo na savrsenstvo i na sreću bogovi su za sebe zadrzali; svako prekoracenje granice, voljno ili nevoljno, izaziva kod bogova zavist i gnev. Jedina mogućnost da se, u ovome pravcu, sa bogovima ne pokvare dobri odnosi, jeste da se covek cuva da ne prevrsi meru sreće koja je ljudima dopustena.

*

Koliko shvatanja u tradiciji o svetome Savi mogu biti daleko od hrišćanske teodiceje i hrišćanskog morala, može nam kao primer posluziti i druga jedna prica iz Temnica. Sveti Sava, putujuci, svratio je na rucak u neki manastir i, posto je rucao, hteo je da krene dalje. Ali se nebo odjednom natusti, otpoce da grmi i seva, i da prokapljuje kisa s gradom. Na to mu, sasvim dobronamerno, primeti jedan kaludjer: „Gospodine, ja bih ti rekao da ne putujes, jer će te na putu vijati nepogoda”. Ali mu svetac rece: „Idi odmah da pases travu”, i namah se od kaludjera stvori magarac. Svetoga Savu su od puta odvracala još četiri kaludjera, ali je svetac i njih pretvorio u magarce, i krenuo se na put. Odmah zatim razvedri se. Tek tada smilovao se svetac i povratio kaludjerima ljudski oblik, preporucivsi im „da se više ne mesaju u Bozju rabotu, jer, Bog koji oblaci, on i vedri”.

*

I ovde smo u punom paganizmu. Vidimo odnose koji su hrišćanstvu tudji, a u primitivnoj religiji normalni. Paganskim bogovima, koji prema ljudima imaju stav mandarina, teško je ugoditi: oni su cudljivi; njihove zelje i prave namere nemoguće je razumeti.

*

Ali u osobinama koje su pozitivne, sveti Sava iz narodne tradicije blizak je paganskim bogovima. On čini mnoga dobra, i celom drustvu i pojedincima. Dobrocinstva koja čini svima ljudima, čitavom narodu kao celini, i koja se sastoje u stvaranju materijalnih dobara, u docaravanju čitavog jednog materijalnog preporodjaja (on, na primer, uci narod kako će da ore, da siri sir, da plete uzeta, da otvara prozore, da kuje gvozdje, da gradi vodenicu; pa onda, podize put po moru, otvara izvore, stvara ribe, pecurke, beli luk, itd.) daju nam povoda da ga uporedimo ili sa starinskim tezmoformskim bozanstvima - kakva su Dionis, Orfej, Oziris, Dimitra, Vodan, Donar - koja putuju po svetu, bore se sa ostacima prvobitnog haosa, podizu kulturu, uvode red; ili sa tvorcem i rodonacelnikom celoga naroda, koji je, tim samim sto je stvorio jedan narod, duzan da ga materijalno i moralno podize (upor. i K. Beth u Handwörterbuch, 3, 945). Ali i po dobrocinstvima koja čini pojedincima, tradicionalni sveti Sava blizak je bogovima iz paganizma: to su najcesce čisto materijalna dobra, koja se pristrasno daju onome ko ih ne zasluzuje, a uskracuju onome za koga bismo ocekivali da će ih dobiti. Sveti Sava je i tu bog davalac ili darovalac.

Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje svetoga Savu dovodi u vezu sa vucima. Prema tom verovanju, sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove sto ih ima, i - u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da trazi i dobije svoju „nafaku” - određuje im hranu („tajin”) za narednu godinu, to jest salje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.

*

U nasoj narodnoj tradiciji vuci su, inače, stalni pratioci svetoga Save, njegovi hrtovi ili kerovi, kao sto su, u germanskoj mitologiji, vuci hrtovi Vodanovi. Odnosi između svetoga Save i vuka intimni su i prijateljski: sveti Sava naziva vuka drugom, i još mu daje blagoslov da uvek može izabrati najbolju ovcu. Ocevidno je, dakle, da je veza između svetoga Save i vukova vrlo cvrsta, i da za nju moraju postojati naročiti razlozi.

*

Iz svega ovoga - iz legenada i iz kultnih obicaja - jasno je da je sveti Sava, prema starinskim shvatanjima srpskog naroda, zastitno bozanstvo vukova, ili „vucji pastir”; a to znaci, drugim rečima, da je u srpskom paganizmu postojalo vucje bozanstvo, čije su funkcije prenesene docnije na svetoga Savu.
Kod ovakvog stanja stvari mogućno je da se nacini pretpostavka i o prirodi i značaju tog starinskog bozanstva koje se iza svetoga Save krije. Religijski značaj vuka poznat je. On je demonska zivotinja, koja stoji u vezi sa donjim svetom. Za to možemo naći dovoljno dokaza u mnogim religijama, u grckoj, rimskoj, germanskoj, galskoj, i u religijama drugih naroda sredozemnoga sveta, kakve su etrurska i misirska. Htonicna bozanstva i demoni javljaju se često u vucjem obliku...

Sveti Sava kao bog pastirski

Narodna tradicija dovodi svetoga Savu u vezu sa stocarstvom, sa cuvanjem, podizanjem, iskoriscavanjem stoke. O tome ima mnogo podataka kako u spomenutom Corovicevom zborniku, tako i u knjizi prote Steve M. Dimitrijevica (Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju, Beograd, 1926, 75 idd). Ponesto od ovoga vezano je za svetoga Savu kao opsteg prosvetitelja i sirioca kulture: on uci narod kako će da siri sir, da kiseli mleko, onako isto kao sto ga je ucio kako će da pravi prozore i da tka, dakle: u svojoj opstoj funkciji boga (ili heroja) rodonacelnika i prosvetitelja. Ali ako se detaljnije ispita tradicija o svetome Savi i uzmu u obzir sva verovanja i obicaji koji ovoga sveca dovode u vezu sa stokom, lako će se moći utvrditi da ni ova veza nije slučajna, i nije ili nije samo kulturno-ekonomska (upor. o tome i Corovic, XXII), nego da ima dublji značaj, i da je njen karakter čisto religijski. Čak se može reći da se sveti Sava sasvim izuzetno javlja u ulozi prostog ucitelja i savetodavca, koji narodu daje savete i pouke u oblasti stocarstva; u najvecem broju slučajeva on, i po svojoj spoljasnjosti, po atributima i nacinu svoga pojavljivanja, po svojoj nadljudskoj moći, dèlâ, u oblasti stocarstva, kao kakvo bozanstvo iz stare vere, i vrsi reforme, stvara boljitak i napredak ne svojim poukama, nego prosto svojim prisustvom, supranormalnom snagom svoje reci, i magicnom moći svoga stapa, „od koga se nikada nije rastavljao” (Corovic, II, 127). To se naročito lepo vidi iz onih legenada u kojima se prica kako je on „naucio” ljude izvesnim stvarima iz daleka i ne dosavsi među njih. Tako se, na primer, on, posto je prethodno proputovao celu Hercegovinu i lično naucio ljude kako da kisele mleko i sire sir, sa vrha planine na bosanskoj granici okrenuo ka Bosni, prekrstio je svojom stakom i blagoslovio da se od tada u njoj kiseli i siri. „I od tada se u cijeloj Bosni, iako kroz nju nije prolazio, pocelo raditi sve onako kako je on kazivao” (BV, 12, 1897, 295 = Corovic, III, 48; upor. i BV, ibid., 343). Već ovo dovoljno je da svetoga Savu okarakterise ne kao ucitelja, nego kao bozanstvo, čija je oblast stocarstvo i stoka.
*
Prema svemu ovome, jasno je da se sveti Sava, i po svojoj funkciji zastitnika ovaca i stoke i pastira njihovog, manifestuje kao bozanstvo donjega sveta, kakav je, kao sto smo već rekli, grcki Hermes, germanski Vodan, galski Dispater, slovenski Veles.

*) Iz: Veselin Cajkanovic, O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, Beograd 1994, str. 21-22, 23-24, 24-25, 25, 26, 32, 33, 34, 37-38, 41.
1 Neosetljivost (stoicki mir) i stanje bez strasti (dusevni mir).
2 Mesto gneva dosla milost.

Inzuki ovo je bas stara tema. Imas novijih. Koristi pretragu:
http://forum.burek.com/sveti-sava-srpska-slava-t415474.html