Sveti Georgije ubiva azdahu :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Ljubavna priča u vihoru rata

Ljubavna priča u vreme Prvog svetskog rata. „Prohujalo sa vihorom” na srpski način - ovako Lazar Ristovski ukratko prepričava radnju filma „Sveti Georgije ubiva aždahu”, čija je premijera večeras u „Sava centru”, a u kome naš poznati glumac tumači jednu od glavnih uloga. U razgovoru za „Blic” Ristovski, koji je u ovom velikom projektu imao dvostruku ulogu - glumca i producenta, priča o liku Đorđa koji tumači, snimanju i svojim očekivanjima pred večerašnju premijeru.

Lik Đorđa koji vi tumačite je kompleksan - čovek koji se bori sa sobom, dobrim i zlom, ženom, prijateljem... Kakav je i ko je za vas Đorđe?
- To je jedna od onih uloga kakvu glumci ponekad čekaju ceo život. Ja sam igrao nekoliko takvih uloga u karijeri, tako da je nisam dočekao nespreman. Ono što je u toj ulozi neobično i inspirativno za glumca jeste količina spremnosti na praštanje i na jednu hrišćansku spremnost na žrtvovanje. Taj lik je obeležen jednom posebnom vrstom morala. Sve to lepo zvuči na literarnom planu, ali sve to otežava glumčev rad na toj ulozi, jer sve se mora prevesti na praktičan glumački jezik i značenje. Spremnost na praštanje i razumevanje, za ono što nije za praštanje i razumevanje na početku 20. veka u Srbiji. S druge strane, Đorđe je i jedan vestern junak. Ne samo zato što jaše konja i nosi kolt, već zato što u svojoj muci ostaje dosledan u svojim principima. Ne želi da ubije po svaku cenu.

Direktni partneri u filmu su vam mladi glumci Nataša Janjić i Milutin Milošević koji su nepoznati široj publici. Kakva je bila vaša saradnja?
- Nismo se mnogo družili i zabavljali. Ja nisam od onih glumaca koji se maze i paze sa kolegama ne bi li i oni njih dizali u nebo i pričali o njima bajke. Kod nas se glumci često druže na tom principu. Ja to ne radim, bili oni mladi ili stari. Moja saradnja sa glumcima je, u stvari, saradnju likova koje tumačimo. Pokušavam da i u vremenu u kome ne snimamo održim hemiju koja treba da vlada među likovima u kadru. To je teži način kako se dolazi do cilja. Mislim da su i Nataša i Milutin napravili uzbudljive uloge. Imali smo dobar odnos za vreme snimanja. Kreativan.

Ovo je jedan od najvećih projekata domaće kinematografije, sniman je dugo i sa preprekama. Koliko je bilo teško napraviti ovakav film?
- Ovo je producentski jedan od najvećih projekata u kojima sam ja radio kao producent. Ipak, ne bih mnogo da raspredam priču na ovu temu jer želim da ovaj film zapamtim po tome što sam u njemu igrao jednu od mojih najboljih i najtežih uloga. O teškoćama i o veličini ovoga filma u producentskom smislu se već dosta govorilo i mislim da je došlo vreme da se priča o filmu i o njegovim umetničkim dometima.

Da li je snimanje bilo dodatno otežano time što je u pitanju epoha? U Deliblatskoj peščari podignut je mali filmski grad za potrebe snimanja.
- Producentski jeste bilo teže i skuplje, ali kada se igra u kostimima iz epohe i kada se igra u ambijentu od pre sto godina, glumac dobija posebnu vrstu nadahnuća i inspiracije. Glumačka uobrazilja dobija istinsku šansu da se potvrdi. Snimalo se i na plus 50 i na minus 10. Glumci vole da se pate, pa što je teže, to je za njih izazovnije. Ako je merilo za kvalitet i količina uloženog truda, onda će ovo sigurno biti dobar film.

Istorija se u našem slučaju često ponavlja. Koliko je tema ovog filma bliska sadašnjem stanju u Srbiji?
- Nažalost, u Srbiji se sve ponavlja, a mi vrlo malo učimo iz tih časova istorije. U filmu ratni invalidi pišu pisma i žale se vladi što ih je zaboravila, dok se danas na našim ulicama dešavaju iste scene. To je dokaz i jedne vrste piščeve vidovitosti. Duško je često kao pisac bio prorok. Što se tiče ljubavne i tragične priče u filmu, nažalost, tu sličnosti nema. Taj romantičarski ljubavni zanos o kome sam govorio nema odraza u današnjem vremenu. Danas se te dileme rešavaju na mnogo banalniji način i ljubav je često samo izgovor za zločin.

Film je zasnovan na istinitoj priči. Koliko je to uticalo na oslikavanje likova iz filma?
- Istinitost je važna na literarnom planu. Važna je na istorijskom planu, kao činjenica od koje se polazi. Međutim, za glumca, bar ja tako mislim, sve je to samo uvod u svet imaginacije koji on mora da prevede na svoj specifični jezik znakova, koji su tu da publici, zbog koje se sve ovo i radi, dešifruje, ili da publiku uvuče u igru.

Kakva su vaša očekivanja, kako će publika reagovati na ovaj film?
- Ima mnogo razloga da publika voli ovaj film. Prvo on govori o jednom od najsvetlijih perioda srpske istorije. Prvi svetski rat je stavio Srbiju na počasno mesto kada se govori o ratovanju i žrtvi jednog naroda. Drugi i možda važniji segment priče je ljubavna priča. Ljubavni trougao između gradske devojke Katarine (Nataša Janjić) i dvoje ljudi sa sela, Gavrila (Milutin Milošević) i Đorđa Džandara. Prožimanje te dve priče je često bio recept za uspeh, pa se nadam da će tako biti i ovog puta. Publika se uželela velikih i skupih filmova. Naša kinematografija, nažalost, nije često u situaciji da sebi priušti ovakav film.

„Drim tim” na čekanju
Na kojim projektima sada radite?
- Ja sam se bavio ovim filmom dosta dugo, tako da nisam smislio šta ću dalje i da li ću uopšte dalje. Ovakvi projekti iscrpljuju. Imao sam, doduše, plan da sa Milošem Radovićem radim seriju za RTS, „Drim tim”, koju je Miloš i napisao, a koju su ljudi iz igrane redakcije i naručili. Jednom smo pripreme već bili i počeli, ali se gospoda sa RTS-a ponovo dugo premišlja, tako da ne verujem da će od te sjajno napisane serije o fudbalu išta biti. Ionako na RTS-u nisam ništa radio od oktobarske revolucije naovamo. Ne znam da li je to stav RTS-a ili štaba revolucije?

Junaci filma
„Sveti Georgije ubiva aždahu” nastao je kao komad Duška Kovačevića, koji je ujedno i pisac scenarija, dok režiju za film potpisuje Srđan Dragojević. Osim pomenutih junaka o kojima Ristovski govori, igraju i Bora Todorović, Zoran Cvijanović, Branislav Lečić, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Boris Milivojević, Boda Ninković, Goran Jevtić, Srđan Timarov…

Izvor: Blic