Најстарије свете књиге Индуса зову се Веде. У њима има не само религиозног песништва него и философије разних праваца: теизам, пантеизам и атеизам, чак и скептицизам, затим у делу које се зове Атарва Веда има и мађијских формула и заклињања. Осим тога, има у Ведама и обичних световних песама, чак и крајње непристојних стихова.
 Књиге које сачињавају збирку Веда писане су као и Библија, као и Талмуд, у једном дугом временском размаку, од стране многих писаца. Објективној науци није пошло за руком да тачно утврди време постанка Веда. Неки научници сматрају да су Веде написане најраније 1.100 година пре Христа. Дакле, отприлике у време цара Давида Псалмопевца. Други, пак, држе, да су Веде оне старе чак 4.000 година пре Христа. А Шрила Прабупада, тај савремени мисионар хиндуизма међу хришћанима, сведочи нам сасвим озбиљно да “ти списи постоје од почетка стварања света” (стр. 22).
 Оставимо тај проблем научницима и стручњацима нека се њима позабаве, а Шрила Прабупади кажимо отворено да ниједан разуман човек не може у то веровати.
 Као што европска историја има стари, средњи и нови век, тако и културно-религијска историја Идије има три периода који постепено прелази један у други. То су: стари период назван ведизам, средњи период назван браманизам, и најновији још и садашњи период назван хиндуизам.
 У браманизму се старом кодексу светих књига Ведама прикључују нови списи Упанишаде. Реч Упанишаде значи отприлике “тајно заседање”, то јест седница философа и њихових ученика. Основна философија Упанишада јесте пантеизам. У њима се расправља такође и о многим проблемима живота и смрти. У једној Упанишади која се зове Каушитаки-брамана први пут се спомиње вера у реинкарнацију, или у сеобу душа. То место гласи: “Сви који напуштају овај свет пада ју на Месец који се у својој првој, светлој половини надме од њиховог даха. А у другој, тамној својој половини Месец их припрема за ново рођење у виду црва, мољаца, риба, птица, лава, дивље свиње, дивљег магарца, тигра, човека или било ког дугог бића у овом или оном стању.”

Мануов законик

 У религиозно-философску литературу браманског периода спада и такозвани Мануов законик. У њему је вера у сеобу душа, или реинкарнација, систематски изложена и до ситница разрађена.
 Ко је то Ману чије име носи овај законик? Према тврдњи Рг-Веда, то је родоначелник људског рода, као библијски Адам. По другим списима то је човек који је са осам мудраца преживео потоп, као библијски праотац Ноје. А по тврдњи самог Мануовог законика Ману је манифестација апсолутног Бића, Браме. Очигледно је, дакле, колико те “свете” књиге противрече саме себи.
 У том законику је тачно, такорећи таксативно, набројано шта ће се десити са којим човеком у поновном рођењу. Разбојник ће се поново у виду грабљиве птице. Ко краде жито, родиће се као пацов. Ко краде месо, родиће се као јастреб. Ко убије брамана, родиће се као пас или као магарац. Браман, ако је пијаница, родиће се као смук; ако је лопов, родиће се као мољац. Ко заведе жену свога учитеља, родиће се у виду трна, или чкаља, или крвожедне звери.

Потоп

 Како је и зашто настао потоп? Десило се да се Брама одмарао, па ваљда мало придремао, а један демон по имену Данит-Хаџагрива украде му из руку Веде. Људи после тога заборавише за Веде, постадоше зли, па је зато наступио потоп.
 У трећем културно-историјском периоду званом хиндуизам, појављују се нове “свете” књиге и то две Рамајане. Она старија потиче од песника Валмикија, а она новија из 16. века хришћанске ере потиче од песника Тулзи-Даса. Обе говоре о Рами који је инкарнација бога Вишну. Још значајнији је за религију хиндуизма спис “Махабхарата”. То је највећи еп у индијској књижевности. Она има 2.109 певања и 100.000 двостиха. Све те песме прикупио је у једну целину митски певач Вјаса, као што је “Илијаду” и “Одисеју” прикупио Хомер. За историју религије најважнији је онај део “Махабхарате” који носи назив “Багавад-Гита”. Њу често цитира и споменути пропагатор кришнаизма Шрила Прабупада.
 У овом хиндуистичком периоду појављују се и списи под називом Пуране у којима се говори о космогонији. Нарочито су познати списи Тантре, чији се поједини стихови зову мантре, што је дало повода српским шаљивцима да створе израз “тандара-мандара”, кад хоће да прикажу бесмисленост и безвредност неког списа или говора. И заиста, ТАнтре управо и јесу то. У њима је пуно магичких формула такозваног тајног култа који је у Индији раширен. То је нека врста еротичног мистицизма. Таквих секти је било и међу хришћанима, на пример стари николаити још из доба св. Јована Богослова, па акуљиновци у 16. веку у Русији, па следбеници Еве Бутлар у Немачкој, па “Храм народа” у Америци, па “Бело братство” која су ових дана чинила нереде по Украјини и још многи други. У Тантрама су детаљно описане теревенке и авантуре које је Кришна водио са “гопијама” (пастирицама) и посебно са лепом Радхом, са којом, по сазнању Шриле Прабупаде, и данас живи у Врндавани (стр. 220).

Божанства у Индији

 Тешко је наћи шаренији и фантастичнији политеизам (многобоштво) него што га је створила народна машта Индије. У ведској теологији обично се избрајају  тридесет и три бога, који су подељени на богове неба, ваздуха и земље. Али у једној песми Веда говори се да су се богу Агни поклонили 3.339 богова.
 У прадавно, преведанско доба, Индуси су знали само за једног Бога, кога су звали “Дијатус-Питар”, што значи Небески Отац. Чувени историчар религије Макс Милер каже да је то доказ данашњег, већ заборављеног једнобоштва. У веданском периоду њега су заменили многи богови и полубогови, међу којима су се највише истицала три бога: Варуна као Господ неба који влада светом, затим Агни који је најприснији са људима и Индра који је био посебно омиљен у војничкој касти кшатрија, јер је он замишљен као непобедиви борац. Кад се једном приликом докопао свога највећег непријатеља, ваздушног чудовишта, старе змије Вритре, тада се развила страшна борба да су сви богови у страху побегли са небеса куд који, а бог Твастар, који је као божански ковач исковао за Индру копље и оружје, није стигао ни да побегне него се од страха просто онесвестио.
 А што је Индра могао да поједе и да попије, то му није било равна! Сома је божанско пиће. Индра попије пуно језеро соме па збрљави и целу ноћ онако пијан лута испод неба не успевајући да пронађе небеска врата. А ни у браку не беше баш беспрекоран па његова жена мора много пута да му прогледа кроз прсте.
 Ево још једног божанског скандала из веданског периода. Ради се о рођењу бога Рудре, једног злог и пакосног бога који шаље болест и пушта смртне стреле у људе и стада. Он је постао тако што је бог Праџапати извршио родоскврњење са својом ћерком коју је силовао. Богови згранути над таквим грехом решише да створе једно биће које ће бити исто толико зло као и сам тај грех. То биће је Рудра. Касније у хиндуизму Рудру ће заменити и наследити бог Сива.
 У периоду браманизма стара веданска божанства одлазе у позадину. Народ их заборавља и замењује новим божанствима. Тако Варуну замењује Брама, Агнија Вишну, а Индру и Рудру Сива. Реч “брама” првобитно је значила молитва. Затим се у Упанишадама употребљава у средњем роду у смислу пантеистичком, као Апсолутно Биће. Најзад је у фантазији народних маса он постао лично биће мушког рода, па су га чак и оженили божицом Сарасвати. Он је у браманизму био највише божанство и називан је каткад и Васвакарман, а некад и Праџапати. Он је Бог саздатељ, тако да није јасно да ли та три имена означавају три различита бога, или су само три имена за једну исту божанску личност.
 Али, у свету не постоји само стварање и живот. Очигледно је да у свету има и смрти и разарања. Тим процесом руководи један такође моћан али зао бог. То је Сива, чија се жена зове Парвати, Кали, Шакти.
 Но далеко најбољи је бог Вишну, који је у свему наследник веданског бога Агни. Вишну је пун љубави и благости. О томе сведочи “доживљај” философа Бхригу. Једном су се философи препирали који је од три бога (Брама, Сива и Вишну) највећи. Философ Бхригу је решио да то утврди емпиричким начином. Он ступи пред Браму не поклонивши му се. Брама се јако разгневи, али се напослетку ипак смири. Затим оде ка Сиви. Њему чак ни на поздрав не одговори. Сиву спопаде бес. Зграби свој трозубац и хтеде философа смождити. На сву срећу умеша се Сивина жена Парвати и једва га некако умири. Напослетку дође философ на небо бога Вишнуа. Нађе га да спава, па га свом снагом удари ногом у груди. Вишну се пробуди и поче се философу извињавати што га је дочекао спавајући. Тада философ донесе овакав закључак: ово је најмоћнији бог, јер савлађује своје непријатеље пријатељством и великодушношћу.
 У периоду хиндуизма бледи значај богова из браманског периода. Брами се више не зидају пагоде. Његов кип сада се прави само са 4 главе. Пету главу откинуо му је Сива зато што се хвалио да је већи и од самог Сиве. У хиндуизму Вишну избија у први план. Он наслеђује све симпатије које су имали некадашњи Индра и Агни. Крај његовог кипа на врежи лотоса, која му расте из стомака смештена је сићушна фигура Браме.
 Хиндуистичка теологија коју представља и споменути пропагатор хиндуизма код нас Шрила Прабупада, доказује човекољубље Вишнуово у његовим многим инкарнацијама, или оваплоћењима. Он се први пут оваплотио у виду рибе, други пут у виду корњаче, трећи пут у виду вепра, четврти пут у виду полу-лава полу-човека. Пети пут у виду кепеца. Шести пут у виду Парашу-Раме, седми пут у виду хероја Раме (отуда назив онога спева Рамајана). Осму пут у виду Кришне, и девети пут у виду оснивача будизма, Сидарте Гаутаме Буде.
 Ово последње тобожње оваплоћење у личности Биде није ништа друго, него израз источњачког лукавства за време борби хиндуизма и будизма. Наиме, у почетку своје историје будизам се почео нагло ширити у Индији, тако да је озбиљно угрозио и потиснуо хиндуизам. Да би ослабили његов утицај, хиндуистички гуруи се се тише спасоносног лека: против Буде се не треба борити. Па он је управо оваплоћени наш бог Вишну!
 Сличну тактику су применили будистички калуђери бонзе у Јапану где су се сукобили са домаћом религијом шинтоизмом. Они су објаснили Јапанцима шинтоистима да њихови шинтоистички богови, ками, толико воле и цене Буду, да су изјавили да ће сви листом прећи у будизам. Кад је јапански император Шому, као ватрени будист, хтео да подигне у граду Нари велики будистички храм Тодаи са огромним Будиним кипом, морао је за ту идеју задобити врховног шинтоистичког свештеника који је столовао и Изи. Он је тамо послао бонзу Гоги, да издејствује пристанак првосвештеника шинто религије. И шта је тај урадио? Ту у храму шинтоистичке врховне божице Аматерасу он је седам дана и ноћи медитирају и молио се. Најзад је “чуо” глас божице Аматерасу која му је рекла да јој је врло драга и пријатна царева намера да подигне Будин храм.
 Дакле, чујте шинтоисти, ако ваша врховна божица Аматерасу нема ништа против Буде, чак јој је и драг будистички храм; ако ваши богови ками желе да пређу у будизам, шта онда ви оклевате, шта чекате?!
 Сличну, па скоро и исту тактику примењује и Шрила Прабупада међу хришћанима. По његовој тврдњи Христос и Кришна су исто лице и исто биће, позивајући се на сличност речи Христос и Кришна. Обе речи значе исто: привлачност. Он буквално каже: “Кад се обраћамо Богу са Христ, Крста или Кришна, подразумевамо исту свепривлачну Свевишњу Божанску личност.”
 Дакле, исти лукави метод као и са Будом и са Аматерасу. Метод којим невине и неупућене може врло лао да придобије.
 Покрај Вишнуа у данашњем хиндуизму се сачувао исто тако раширен и култ бога Сиве. Тако је данашња Индија пуна разних секти двају праваца сиваизма и вишнуизма. Можда се чак и више поштује Сива као страшни бог рушилац. Он се још назива и Махадева што значи велики бог, и Исвара што значи Господ. Назива се још и Господар планина јер живи у планини Каиласи у Хималајима. Представљају га у разним облицима и символима. Он има три ока, тело увијено змијама. Око врата има ђердан од лобања јер је бог смрти. Али Сива се још чешће представља у виду линге или фалуса то јест мушког сексуалног органа јер је он бог који не само руши него и обнавља. А зачеће је символ обнове.
 Он лута по горама праћен пијаном гомилом разузданих бића одајући се и сам вину и игрању и разврату са женама. Такав какав је, он служи за пример многим распусним бандама. Поштују га и учени брамани а и најраспуснији олош, као на пример једна секта лингаита на југу Индије, коју је основао Базеба у 12. веку. Они стално носе уза се малу фигуру фалуса као какву амајлију да их “штити” од несреће.