Sigurno to smo vec primetili da drustveni vlast bazira se na legalizirano nasilju, a da koliko je taj nasilja barbarski to zavisi od technologije vladanja. zato je bolje ako sve vise je razvijeno jedno drustvo jer onda pojedinac treba sa manjom patnjom platiti.
Ovom igru su kljucni aktori dusevni bolesnici, to je antropoloski cinjenica da dusevnim bolesnicima veliku proseka drustvo ubije, to su ludaci, na njihove drustvene zrtvu bazira se nasilja kroz cemu u celu drstvu strah i bol organizira, suprotno sa komunikacijom. A to su sveci ko su isto dusevni bolesnici al toliko su pokvareni da ovu igru tako vide kao nesto vredno, zbog Bog ili zbog neki cinjenice , sto inace nije postojao u drevnim plemskim drustvima, u evolucijski vremenima.
A martiri su te ljudi ko to svacaju al ne moze da izbegnu drustveni bes i nemoc, al vide to da to je izvor patnju i svog precima i ostalim ljudima.
( ovo je za emancipaciju moju cerku, ako boji se da zna od cega boji se, i da se ne stidi)

Pa sto ne kazete da imamo mister Poručnika Crabtree u drustvu... Kakav monolog, kakva bravura...krajnje inpresivno, do nekle poucno...izlaganje toliko ''jasnih'' fraza na jednom mestu samo njemu moze da podje nad rukom, ovaj , da...Pa, dobar jutar momce


"Ja sam pišao pored vrata kada ja
sam čuo dva pračka.", "Vi držite u rubci zadimljenog
nasilnika.", "Vi ste jasno kriva tuta!"

Oni su imali direktan
vucanj na povodnicima!", "Povodnici?",
"Povodnici! Povodnici u povodničkoj postaji!", "Voda
nije prpana kroz zvijeri!"

  hvala
al isao si u off topiku

Онодис,
Занимљиво тумачење. Ако сам добро разумео, светац би био "легализовани лудак", који није свестан своје лудости?

Оnodys, да ли си чуо за израз јуродиви?

Ако си на њих мислио мислим да те делимично схватам, а по питању мученика (или осталих Светих) се у потпуности разилазимо...


О Јуродивима

У животима ових Светитеља, Црква је препознала нарочити дар Духа Светог. Јуродиви су најчешће монаси који силазе у градове и села и чине чудна, понекад и бесмислена дела. Они овим делима покушавају да разоткрију људима реалност и истину која се скрива иза обличја овога света. Јуродиви иду у кафане, на пијаце, сумњиве јазбине, борделе...Често живе као скитнице, у друштву неугледних људи, презрених и одбачених...Наизглед прихватају тај начин живота, док у ствари тим људима откривају истину спасења на начин доступан њиховом духовном нивоу (често кроз шале, бесмислице, парадоксе...). Јуродиви излажу руглу тајна сагрешења, најчешће на начин да само преступник схвата скривену поенту. Сам јуродиви се приказује као грешник, прекида разне црквене традиције, јавно пред људима, а тајно живи у најстрожијем аскетизму( може да поједе месо за време поста, а да пре и после тога потпуно избегава сваку храну). Јуродиви се у ствари подсмева свету, изругује се нашој сујети и нашим стандардима. У питању је најекстремнији облик аскетизма. потпуно непризнавање ега. Јуродиви су луди Христа ради.
Јуродиви поседују лично искуство Царства Божијег и они указују на разлику између овог, садашњег века, и века Царства небеског. Приказују разлику у критеријумима и стандардима. Одбацују било какво објективно признавање врлине и похвале за себе, одбијају почаст од људи. Они кажу да лична врлина појединца раздваја људе од Бога, јер она (врлина) води самозадовољству, а притом иста та врлина раздваја и човека од човека који се не усуђују да пред њим покажу своју потребу и немоћ.
Јуродиви се не подвизавају у манастиру, већ у свету, у борби прса у прса са светом и злом, и то носећи крст Христов, крст напаћених...Они добровољно на себе преузимају маску лудости како би се открила извештаченост, опсена света, и показала права слобода личности, слобода деце Божије. Они раскидају окове варљивих вредности, они воде ка личносном буђењу.
Ево једне приче о њима...
Свети Макарије Египатски је живео у колиби изван једног села, све док га родитељи једне цуре, нису оптужили да ју је завео. Везали су му конопац око врата и водили га кроз село, вичући: Видите овог пустињака и тобожњег монаха који нам је обешчастио ћерку! Захтевали су да их обештети и да преузме бригу о детету које треба да се роди. Макарије је ово ћутке прихватио, почео је да ради 2 пута више него раније, плео је корпе и подметаче и сам себи говорио: Макарије, сада имаш жену, мораш пуно да радиш да би је нахранио. Сваки дан би послао сав новац који би зарадио у девојчину кућу, где би за узврат добијао батине и увреде. Ово је трајало све док девојка у породиљским боловима није објавила Макаријеву невиност. Тада су сви похитали да му се извине, да моле заопроштај, да га славе као човека Божијег...Макарије тада бежи у пустињу да га људи не би славили.
Разликовање појединачних грехова или врлина није од суштинског значаја. Оно што нас осуђује или оно што нас спасава јесте наше одбијање или наша тежња да преобразимо побуну наше заједничке природе у лични однос покајања и заједнице љубави. Треба одустати од сваког индивидуалног захтева за оправдањем, треба прихватити заједнички неуспех и треба кренути ка Богу. Треба сломити отпор егоцентричне индивидуалности и онда се може спознати слобода личности.
Јуродиви у својим личностима сведоче слободу од Закона, јер су у Љубави Божијој, ова слобода, нас у свету скандализује, јер још увек не можемо да спознамо крај Закона, још увек слободу видимо као кроз вео. Јуродиви не изазивају збуњеност у вери људи, нити засењују истину Христову. Они само шокирају оне који су поистоветили веру и истину Христову са конвенционалним схватањима достојанства или са секуларизованим схватањем моралне доследности. Њихова слобода од форме, канона, ограничења, нема само поучну сврху да подсећа људе да врлине и светост не могу бити поистовећене са друштвеним угледом и егоцентричном моралном доследношћу. Они не оспоравају само погрешан начин живота, већ лично сведоче спасоносну истину. Они исказују слободу која надилази сваку конвенционалну форму (а наш свет је још од времена старих Грка заробљен у форми и облику, а на нашу жалост заборавили смо да су Грци причали и о садржини...). Довољно је да човек прихвати свој пад и грех, и да га не раздваја од греха и пада осталог човечанства, да се смири и постане смеран, да има поверења у љубав Христову и да уђе у заједницу са Њим, да буде близак са Богом и људима и да досегне слободу!!!
За јуродиве важи оно: ...Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте...(1 Коринћанима 1, 27-28)

Slikovito se to moze sagledati ruskim filmom "OSTRVO"

Silvanus i Producnenad hvala na reflexiju.
A Silvanus potpuno sam mislio na tome sto si napisao, sa tom da u fokusu bude istina. A istina je Covek, i ako je lud i ako je svetac i ako je martir. A o Jurodivima samo sa polom usim sa cuo a onda su mi jako svidjali.
Meni je to centralna egzistencijalisticka pitanja, sta mozemo promeniti u svoju zivotu i gde moramo adaptirati. Sa tom da idemo prema autonomiju. Autonomno moze da bude , daleko od toga da ne, verski covek, samo ne sme da to bude  sam sebi svrha. Odnosno Bog i Zivot sa ljudskom egzistencijom je mora da bude cilj.Sto samo sa smrtom stignemo,da postaje cela. aA pre na izazovima kojim strategijama smo odgovorili to zavisi od ljudske prirode i od spoljasne drustvene i prirodne okolinu. Zato mi je bitan ovaj sociopsiholoski cinjenica da drustvo ubije dusevni bolesnike,a to ne samo ljudi urade nego i simpanzi sa svim bolesnim ostalima ko su na teretu coporu. zato u savrsenijem coporima kao sto to je ljudski, postoje za to obavljanje institucije ,kao sto Ludnica ili Crkve ili Zatvore. A zato pricamo svi mi o anti evoluciju kod ljudskim mega drustvima, jer mi ovde moramo i sebe i ostalo dusevne bolesnike ispod te institucije terati, suprotno sa evolucijskim coporima gde su ili smo bili vraci ili klauni ,ko su bili temelj copora.Inace Silvanus meni je najsimpaticnije institucija jeste Crkva.

Lud, mudar i martir(zbunjen) dakle...?

lud i martir su mrtvi a Svetac dok moguce njega iskoriscivati je pola ziv, al krajno  ne moralan je.
kod Svetac je prisutan taj sram kad tada osetimo kad vidimo da svinja pojede drugu svinju. Odnosno kad vidimo Svetac slavimo kanibalizmu.

Занимљива тема. Занимљиво је и оно о јуродивима, а кад видим мартир, сетим се Јагуара кад назове убијеног Абу Мусаба ал Заркуавија  - Принс оф Мартирс
Али пре удубљивања, играћу на карту прве асоцијације. Ево мало гледања на ово из угла католика. Бенд Баухаус, песма Стигмата Мартир

In a crucifiction ecstasy
Lying cross chequed in agony
Stigmata bleed continuously
Holes in head, hands, feet, and weep for me

Stigmata oh you sordid sight
Stigmata in your splintered plight
Look into your crimson orifice
In holy remembrance
In scarlet bliss

In nomine patri et filii et spiriti sanctum
In nomine patri et filii et spiriti sanctum
In nomine patri et filii et spiriti sanctum
In nomine patri et filii et spiriti sanctum
Father, son, and holy ghost
Stigmata Martyr